Штампа
Архива 2005-2006 > Месечник

 

ЖИВОТ И СМРТ: ПОЛИТИКА САХРАЊИВАЊА

Речи и гробови

 

 

„Бра­ћо Ср­би, ај­де здра­во. При­ми­те мо­је че­стит­ке за до­бро оба­вљен по­сао.”

Би­ле су то по­след­ње ре­чи Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа на тлу Ср­би­је. Из­го­во­ре­не су на Ви­дов­дан го­ди­не 2001, тач­но у се­дам уве­че, на хе­ли­о­дро­му Ин­сти­ту­та за без­бед­ност, на Ба­њи­ци, у Бе­о­гра­ду. Бив­ши пред­сед­ник Ср­би­је и Ју­го­сла­ви­је од­мах по­том уве­ден је хе­ли­коп­тер и пре­ба­чен у ба­зу SFOR-а у Ту­зли, а ода­тле ави­о­ном у при­твор Ха­шког три­бу­на­ла у Ше­ве­нин­ге­ну.

Сле­де­ћа сли­ка, ско­ро пет го­ди­на ка­сни­је: у сре­ду, 15. мар­та 2006, у 15.50, ре­дов­ним ле­том ЈАТ-а на ли­ни­ји Ам­стер­дам–Бе­о­град, „у за­пе­ча­ће­ном ме­тал­ном ков­че­гу пре­сву­че­ном у др­во”, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић вра­ћен је у Ср­би­ју. Док је ков­чег с ње­го­вим по­смрт­ним оста­ци­ма ста­јао на не­при­стој­но др­ља­вом аеро­дром­ском во­зи­лу за пр­тљаг, и док се че­ка­ло да де­ле­га­ци­ја за до­чек при­ђе и пре­ве­зе га у „при­ват­ну мр­твач­ни­цу код же­ле­знич­ке ста­ни­це”, исте оне ре­чи про­шле су кроз мно­ге гла­ве: „Бра­ћо Ср­би, при­ми­те мо­је че­стит­ке за до­бро оба­вљен по­сао.”

Из­ме­ђу те две сли­ке, и два ослу­шки­ва­ња те исте ре­че­ни­це, ста­ло је ве­ро­ват­но нај­ва­жни­је раз­до­бље суд­би­не тог нео­бич­ног чо­ве­ка: раз­до­бље пот­пу­ног осве­шће­ња и ка­тар­зе.

Пре­ка­сно? За ње­га? За Ср­би­ју?

 

СМРТ­НИ УДА­РАЦ ТРИ­БУ­НА­ЛУ

 

Ма шта се до­га­ђа­ло у Ха­гу 10. и 11. мар­та 2006. го­ди­не, не­ма ни­ка­кве ди­ле­ме: Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је уби­јен. Све оста­ло је пи­та­ње ме­то­до­ло­ги­је. Уби­јен је стра­шни­је не­го по­кој­ни пре­ми­јер Ср­би­је Зо­ран Ђин­ђић. Ни­је то био коб­ни тре­ну­так, пуц­ње­ви с јед­ног или два ме­ста. Ми­ло­ше­вић је уби­јан ду­го и си­сте­мат­ски, на­уч­но и про­це­ду­рал­но, пред ка­ме­ра­ма, за при­мер сви­ма, из да­на у дан, од ле­та 2005. не­пре­ста­но.

У чи­ње­ни­ци тог уби­ства го­то­во да је све­јед­но да ли је уби­јан „не­ма­ром” или не­ким дру­гим сред­стви­ма.

Ми­ло­ше­вић је че­сто ука­зи­вао на то што се де­ша­ва. Чи­ни­ли су то и ње­го­ви прав­ни са­вет­ни­ци и не­за­ви­сни ле­кар­ски ти­мо­ви ко­ји су га пре­гле­да­ли. Све је би­ло ја­сно. Гле­дао је у очи сво­је уби­це и по­ка­зи­вао им да зна шта ра­де. „Фо­ли­ра, ка­ко би оте­гао су­ђе­ње и из­бе­гао пре­су­ду”, са­оп­шта­ва­ли су.

Од тре­нут­ка ка­да су од­би­је­не нај­ви­ше др­жав­не га­ран­ци­је Ру­си­је за Ми­ло­ше­ви­ће­во ле­че­ње у Мо­скви, Ха­шки три­бу­нал је пред це­лим све­том пре­у­зео сву  од­го­вор­ност за здра­вље и жи­вот тог чо­ве­ка, ко­јег је већ пе­ту го­ди­ну др­жао за­то­че­ног не успе­ва­ју­ћи, пре­ма ми­шље­њи­ма не­за­ви­сних струч­ња­ка, да озбиљ­но до­ка­же стра­шне оп­ту­жбе ко­ји­ма га је те­ре­тио.

Ха­шки три­бу­нал ни­је ус­пео за све те го­ди­не да до­не­се пре­су­ду Ми­ло­ше­ви­ћу (иако је би­ло пла­ни­ра­но да се то окон­ча за две до две и по го­ди­не, иако је пре­су­да би­ла на­пи­са­на још пре оп­ту­жни­це). Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је сво­јом смр­ћу у ова­квим окол­но­сти­ма за­у­век пре­су­дио Ха­шком три­бу­на­лу, ба­рем у оним очи­ма ко­је ни­су огле­да­ло пот­пу­но по­му­ће­ног ра­зу­ма и ба­рем у оним гла­ва­ма ко­је ми­сле исто­риј­ски, а не про­па­ганд­но и по­ли­ти­кант­ски. Сво­јом смр­ћу за­дао им је смрт­ни уда­рац, учи­нив­ши не­по­бит­но ви­дљи­вим да се ра­ди о ци­нич­ној уби­лач­кој ма­ши­ни. Ма­ши­ни за уби­ја­ње љу­ди, исти­не, ве­ре у сми­сао мо­ра­ла у људ­ском дру­штву и исто­ри­ји.

Ска­ла­ме­ри­ја под име­ном Ха­шки три­бу­нал сва­ка­ко ће на­ста­ви­ти још не­ко вре­ме да по­сто­ји и ра­ди, баш као и ње­ни бе­о­град­ски са­ста­вља­чи спи­ско­ва, али она де­фи­ни­тив­но ви­ше не­ма ни­ка­кве ве­зе са пра­вом, у европ­ском и све­чо­ве­чан­ском сми­слу тог пој­ма. Са­да је то са­мо пот­пу­но ого­ље­ни ме­ха­ни­зам ба­ха­те си­ле, кор­бач јед­ног на­пр­слог ма­трик­са, ко­ји има по­кри­ће у прав­ди и сми­слу та­ман оно­ли­ко ко­ли­ко до­лар у злат­ној под­ло­зи.

 

ИЗ­О­СТАО КО­РАК КА НОР­МАЛ­НО­СТИ

 

У но­вем­бру смо на овој ис­тој стра­ни­ци, по­во­дом Ко­со­ва,  за­пи­са­ли о Ми­ло­ше­ви­ћу: „И ако не­ко од ње­га ипак на­пра­ви хе­ро­ја и му­че­ни­ка, би­ће то упра­во они ко­ји му су­де што је уоп­ште по­ку­шао, ма­кар и ка­та­стро­фал­но по­гре­шно, да бра­ни Ко­со­во.”

И на­пра­ви­ли су. У чуд­ном обр­ту суд­би­не, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је умро као истин­ски му­че­ник и кр­штен чо­век, а у мно­гим сво­јим аспек­ти­ма ње­го­ва смрт има и при­звук хе­рој­ског.

Не­за­ви­сно од то­га да ли се у ова­квом ми­шље­њу сла­жу или не, да ли успе­ва­ју да не ме­ша­ју уну­тра­шњо­по­ли­тич­ке ме­ђу­со­би­це са ме­та­по­ли­тич­ким ди­мен­зи­ја­ма ова­кве смр­ти бив­шег пред­сед­ни­ка, са­хра­на Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа бе­ше отво­ри­ла мо­гућ­ност Ср­би­ма да као за­јед­ни­ца на­пра­ве ве­ли­ки ко­рак ка нор­мал­но­сти и по­ми­ре­њу. Нај­о­бич­ни­ја хри­шћан­ска уљуд­ност би­ла је до­вољ­на за на­гли по­че­так оздра­вље­ња. Нај­о­бич­ни­је про­то­ко­лар­но са­мо­по­што­ва­ње др­жа­ве би­ло би ва­жан до­каз да она по­сто­ји.

На жа­лост, са кључ­них по­ли­тич­ких ме­ста и уљуд­ност и са­мо­по­што­ва­ње су из­о­ста­ли. То је на ис­пра­ћај по­смрт­них оста­та­ка Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа из­ве­ло бар дво­стру­ко ви­ше љу­ди не­го што би их ина­че би­ло. Ве­ли­ки број њих са жи­вим Ми­ло­ше­ви­ћем ни­је се сла­га­ло.

Има на­де за Ср­би­ју. <

 

(Април 2006)

 

 

Коментари >>