ПРАХУ ОЦА ЦРНЕ ГОРЕ

Горки вијенац

Ви­ше од по­ла де­це­ни­је цр­но­гор­ски ре­жим ин­тен­зив­но спро­во­ди про­грам мр­цва­ре­ња за­јед­нич­ке др­жа­ве и над­ме­ног про­во­ци­ра­ња Ср­би­је. Све то би­ло је за­чи­ње­но, гле­да­ли смо, не­ве­ро­ват­ном по­ли­тич­ком и лич­ном пре­вр­тљи­во­шћу у Цр­ној Го­ри, кон­фу­зи­јом иден­ти­те­та на­лик ши­зо­фре­ни­ји, ин­те­лек­ту­ал­ном про­сти­ту­ци­јом, екс­трем­ном амо­рал­но­шћу и про­вин­ци­јал­ном пре­по­тен­ци­јом. Раз­у­ме се, основ­ни циљ тог про­гра­ма био је да се Ср­би­ја зга­ди и над Цр­ном Го­ром и над ма ка­квом иде­јом за­јед­ни­це, те да са­ма уме­сто под­го­рич­ке Ку­по­ле оба­ви по­сао рас­ту­ра­ња, чак и да бу­де оп­ту­же­на да сно­си исто­риј­ску и ма­те­ри­јал­ну од­го­вор­ност за то.

Па ипак, иако је тај план спро­во­ђен ду­го и упор­но, уз мно­го уло­же­ног нов­ца и ак­тив­но уче­шће пре­по­зна­тљи­ве спон­зо­ри­са­не мре­же у Бе­о­гра­ду, Ср­би­ја је оста­ла узор­но ста­ло­же­на и ни­је се упе­ца­ла.

СЕ­ТА

У ве­ћин­ској, ве­ро­до­стој­ној, на­род­ној Ср­би­ји до­ми­нан­тан је био осе­ћај не­ке ти­хе, го­то­во от­ме­не се­те. Осе­ћај пра­зни­не и обо­стра­ног гу­бит­ка не­че­га ва­жног и бли­ског, де­ла соп­ства. Осе­ћај да су не­по­зва­ни и не­до­стој­ни од­не­ли ма­ле­ну, али фа­тал­ну пре­ва­гу у од­лу­чи­ва­њу о не­че­му за шта су, по­ко­ле­њи­ма, жи­ве­ли и уми­ра­ли нај­бо­љи си­но­ви Цр­не Го­ре и Ср­би­је. Нор­мал­на Ср­би­ја ни­је на то гле­да­ла кроз оне ко­ји јој бо­ду прст у око. Осе­ћа­ла је да ни­је из­дво­јен не­ка­кав де­лић те­ри­то­ри­је где „жи­ви ста­нов­ни­штво ко­је тре­ба да пла­ћа­мо да нас во­ли”. Не. Це­ли­на је оста­ла без за­ви­ча­ја Сте­фа­на Не­ма­ње, без де­до­ви­не Све­тог Са­ве, су­штин­ски бес­кућ­ни­ци су по­ста­ли Ње­гош и Мар­ко Ми­ља­нов, без нај­ду­бљих ко­ре­на је оста­ло 80 од­сто ста­нов­ни­ка из­ме­ђу Дри­не и Мо­ра­ве.

Осе­ћај се­те, без срџ­бе.

По­лу­ве­ков­на исто­ри­ја бо­ле­сти кул­ми­ни­ра­ла је ам­пу­та­ци­јом.

Дру­го до­ми­нант­но осе­ћа­ње у Ср­би­ји би­ла је за­чу­ђе­ност. Не­ве­ри­ца. То ни­је по­сле­ди­ца на­ив­но­сти, ни­ти до­бра стра­на раз­дво­је­но­сти два ме­диј­ска про­сто­ра, што је омо­гу­ћи­ло да, „сре­ћом, не зна­мо ка­кве су све без­ум­не увре­де на наш ра­чун до­ље из­ри­ца­не”.

Ни­је се Ср­би­ја за­чу­ди­ла не­прин­ци­пи­јел­ним и очи­глед­но тен­ден­ци­о­зним др­жа­њем ЕУ, ни ре­фе­рен­дум­ском ме­то­до­ло­ги­јом кри­во­тво­ре­ња, ни ти­ме ко је, по­мо­ћу че­га и за ко­ли­ко пре­ваг­нуо. За­чу­ђе­ност и не­ве­ри­цу иза­зва­ли су там­на страст фал­си­фи­ка­то­ра исто­ри­је, ди­ри­го­ва­на ан­ти­срп­ска хи­сте­ри­ја и ис­па­ди до­тад, у Цр­ној Го­ри, не­за­ми­сли­ве мр­жње пре­ма срп­ском. Та еска­ла­ци­ја со­ци­јал­не па­то­ло­ги­је, ко­јој су тон да­ва­ли за­ду­же­ни пред­став­ни­ци Ку­по­ле, зби­ља је за­пре­па­сти­ла при­бра­не и ра­зум­не љу­де.

У све је мо­гла по­ве­ро­ва­ти Ср­би­ја, али не и у то да ће ика­да ије­дан Цр­но­го­рац, би­ло ко­јег по­ли­тич­ког или ет­нич­ког опре­де­ље­ња, на сто ме­та­ра од ки­во­та Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског оду­ше­вље­но пе­ва­ти: „Опро­сти ми, ми­ла ма­ти, што ја идем Ср­бе кла­ти!” И да ће на пе­де­сет ко­ра­ка од Ње­го­ше­ве Би­љар­де пред­сед­ник Вла­де Цр­не Го­ре (ко­ји зна пе­то­стру­ко ви­ше ко­ле­на сво­јих срп­ских пре­да­ка не­го пред­сед­ник Ср­би­је) о раз­ла­зу са Ср­би­јом ус­хи­ће­но ре­ћи: „Оства­ри­ли смо сан 88 ге­не­ра­ци­ја сво­јих ча­сних пре­да­ка!”

Спо­зна­ја да ће цр­но­гор­ска Ку­по­ла упра­во на тој ма­ни­пу­ли­са­ној со­цио-па­то­ло­ги­ји гра­ди­ти но­ви на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет, у ди­рект­ној не­га­ци­ји пре­ма све­му што чи­ни ве­ли­ку тра­ди­ци­ју и те­мељ Цр­не Го­ре, крај­ње је за­бри­ња­ва­ју­ћа.

СУ­ТРА

На ма­пи Евро­пе, да­кле, би­ће до­цр­та­на но­ва др­жа­ви­ца, пр­ва у ко­јој „но­се­ћа на­ци­ја” ни­је ни бли­зу да чи­ни по­ло­ви­ну ста­нов­ни­штва. Пре­ма по­пи­су из 2003, од укуп­но 620.145 ста­нов­ни­ка, са­мо њих 267.500 из­ја­шња­ва­ју се као ет­нич­ки Цр­но­гор­ци. Тек са Ср­би­ма, то тво­ри пра­во­слав­ну ве­ћи­ну од бли­зу 70 од­сто. Број ста­нов­ни­ка ко­ји су се из­ја­сни­ли да су Ср­би или да им је ма­тер­њи је­зик срп­ски и да при­па­да­ју Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви пре­ма­шу­је 65 од­сто. (Број оних ко­ји се у Цр­ној Го­ри ди­рект­но из­ја­шња­ва­ју као Ср­би по­ве­ћао се из­ме­ђу два по­пи­са ста­нов­ни­ка за ви­ше од 120.000!) Не ума­њу­ју­ћи ва­жност и ле­ги­тим­ност гла­со­ва на­ци­о­нал­них ма­њи­на, сло­бод­ни смо кон­ста­то­ва­ти да је са на­ци­о­нал­ног и др­жав­ног ста­но­ви­шта ово је­ди­на ре­ле­вант­на ве­ћи­на у Цр­ној Го­ри.

На ре­фе­рен­ду­му, над­моћ­не две тре­ћи­не од тог бро­ја, бро­ја пра­во­слав­них у Цр­ној Го­ри, не­дво­сми­сле­но се из­ја­сни­ло за за­јед­ни­цу са Ср­би­јом! Ти љу­ди су, уз до­и­ста ве­ли­ке са­свим кон­крет­не лич­не и по­ро­дич­не ри­зи­ке, ре­кли исти­ну о се­би!

Јед­но­став­на и не­по­бит­на ра­чу­ни­ца по­ка­зу­је, та­ко­ђе, да је пре­ко по­ло­ви­не гла­со­ва за одва­ја­ње до­шло од на­ци­о­нал­них и вер­ских ма­њи­на, пре све­га  Ал­ба­на­ца и му­сли­ма­на, ко­ји са­ми чи­не пре­ко 110.000 ста­нов­ни­ка. Уз све дру­ге при­мед­бе и ма­ни­пу­ла­ци­је, да­кле, ре­жим у Под­го­ри­ци је до спор­не ве­ћи­не о суд­бо­но­сном др­жав­ном и на­ци­о­нал­ном пи­та­њу до­шао ма­њи­на­ма.

Све то ја­сно ука­зу­је, још јед­ном, да от­це­пље­ње Цр­не Го­ре ни­је кру­на „ло­гич­ног за­о­кру­же­ња ње­не на­ци­о­нал­не по­себ­но­сти”, не­го на­сил­но во­лун­та­ри­стич­ко пре­ки­да­ње очи­глед­ног про­це­са ње­ног „по­врат­ка у соп­стве­ну ко­жу, на на­ци­о­нал­но ста­бло ко­јем при­род­но и ле­ги­тим­но при­па­да”. Исто­вре­ме­но, то ука­зу­је да оста­ти Ср­бин у но­вој Цр­ној Го­ри не­ће би­ти ни­ма­ло ла­ко, у мно­го че­му ће се гра­ни­чи­ти са ју­на­штвом. Цр­на Го­ра упра­во по­ста­је зе­мља у ко­јој ће чак и Ње­го­ше­ви сти­хо­ви би­ти не­по­жељ­ни, а сам вла­ди­ка Ра­де, да је жив, ве­ро­ват­но би мо­рао у из­бе­гли­штво. Јер не мо­же јед­на зе­мља, а два го­спо­да­ра. Не би­ва. <

НАЦИЈА ПРЕС

(Јун 2006)