![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
ПУТОПИС СА ТРЕЋЕГ ПУТА Држање за ваздух Пише: Бранислав Матић
Откако историјом идеја доминира модел света као двотактне машине, која монотоно штекће између непомирљивих супротности и логичких антипода, сваки покушај Трећег Пута значио је највећи терет и обавезивао на искушавање висине. Трећи Пут не води ни десно ни лево, ни на Исток ни на Запад, ни у плаво ни у жуто, него увис. Изнад. Трећи Пут је пут боготражитељске чежње за Целином. Као што је потпуност Бога тек у његовој ипостасној тројичности, и као што потпуни спој мушког и женског бива тек у трећем као заједничком плоду, тако оцеловљеност свугде подразумева Три. Два је делитељ, резултат прве побуне и првог отпадништва, које бива превазиђено тек кроз Три. У Три се поново успоставља Један. Три је Један. Један је Творац. У бескрајној космичкој игри аналогија, можемо се одатле спустити — кроз сакралну Традицију, праслике и симболе, митологије и религије, идеологије и науке, знања и вештине, сећања и снове — све до ове странице која је место нашег сусрета.
ТЕЖИНА И ВИСИНА
Једногодишње искуство „НАЦИЈE” у прашуми медијске сцене Србије, у тој управљаној „бучној монотонији” (де Токвил), потврђује сву тежину и висину Трећег Пута који настојимо да градимо. Потврђују то и искуства других, оних најбољих, које видимо на истом путу. Трећи Пут није компромис, него синтеза. Квалитативна синтеза, а не синкретизам. Алхемијска сублимација, а не механичко сабирање. Мостови, а не провалије. Оцеловљеност упркос неслагањима, а не „компромис између Бога и ђавола, здравља и болести”. Компромис између црног и белог је сиво. Пусто и безрадосно. Које год крупно српско питање данас отворимо, Трећи Пут се нуди као једино разумно и одговорно решење. Оставимо се овога пута политике, економије, медија; размотримо у најкраћем један претходећи пример: болно питање елите. Они који сада функционално и структурално заузимају места елите у друштву могу се, у основи, разврстати у две групације. Једна: уморна, дезоријентисана, историјом и „светом” уплашена, некреативна и јалова национална елита. Она српску идеју и национални интерес у XXI веку брани методологијом и појмовником XIX века. Такву елиту, изгубљену у времену, бесплодну и неефикасну, могли би спокојно да финансирају највећи српски непријатељи (што можда, посредно, и чине). Тобоже бранећи националну ствар, таква елита води из пораза у пораз, не учећи ни на својим ни на туђима грешкама, и прави далекосежну тешко поправљиву штету. Друга групација: припадници крила КПС и КПЈ које је у породичном партијском обрачуну средином осамдесетих изгубило и наводно било скрајнуто са сцене. Од првог дана свог унутарпартијског пораза они српски народ и српску идеју криве за губитак свог приватног идеолошког и материјалног раја, киптећи од жеље за осветом. У међувремену, они су само променили интернационалу, додатно се обогатили у „мрачном режиму” у којем су глумили опозицију, од комуниста постали мондијалисти, од коминтерноваца амерички националисти. Ти људи системски су враћени на сцену, на кључне позиције, и ми већ шест година присуствујемо њиховој циничној освети српском народу, српској идеји, српској култури и српској држави. Као што су њихови преци 1945. ушли на тенковима једне интернационале, тако су они данас зајахали на крстарећим ракетама друге. Као што су њихови преци ослобађали градове од грађана, тако они данас ослобађају Србију од српства. Треба ли икоме нормалном доказивати да је, уместо умножавања погубних подела на оваквој матрици, Србији судбински важно да отвори Трећи Пут? Треба ли икоме објашњавати да ће свако ко буде покушао да отвори Трећи Пут бити жестоко нападан, клеветан и рушен из обе описане групације, које се међусобно хране и придржавају? Треба ли икоме дочаравати колико је за прави Трећи Пут важно да се у средиште уведе нова генерација, свежа и некорумпирана, храбра и креативна, градитељска а не делитељска?
ПРИВИЂАЊА И ТУМАЧЕЊА
Поводом годишњице излажења „НАЦИЈE”, добили смо бројна писма и честитке. Један веома коректни колега из водеће проамеричке телевизије у Београду, истински господин, написао нам је: „Иако се скоро ни у чему не слажем са вама, искрено вам честитам. Показали сте да се може правити патриотска и националистичка новина а остати уљудан и задржати висок укус, да српско може опстајати а да није нужно супротстављено светском, да новине таквог ангажмана могу постављати нове стандарде у дизајну а не изгледати као штрокави аматерски и петпарачки билтени, да се принципи ,светске демократије’ најубедљивије доводе у питање демократском принципијелношћу, да се у Србији може правити антиамерички лист а истовремено не бити неприхватљив Западној Европи.” Иако се скоро у свему слажем са уваженим колегом, једну ствар бих морао издвојити као потпуну бесмислицу. Има већ три дана како нисам чуо већу. „НАЦИЈА” није антиамерички лист, нити ће икада себе одређивати ма каквим „анти”. Напротив, својим настојањем да осветли империјалну логику, управо наш лист отвара могућност бољег разумевања, у понечему чак и оправдавања грешака америчке политике. Указивањем на вишеслојност и различита лица Америке, као и објављивањем угледних америчких аутора који не иду низ длаку званичном Вашингтону, наш лист призива још већу озбиљност и уравнотеженост у промишљању феномена постдемократског света. Са друге стране, највећи допринос ширењу очигледног антиамеричког расположења у Србији дали су, несумњиво, управо они медији који себе називају „проамеричким” и за то примају новац из познатих фондова. Својом вулгарном и примитивном пропагандом, на најнижем професионалном и моралном нивоу, својим терором над чињеницама и истином, својом амбицијом да садејствују са онима који ослобађају Србију од српства и патолошки се свете сопственом народу — ти медији директно руше могућност стварног обнављања мостова између Србије и САД. Да ли је по среди грешка у прорачуну стратега империје, или је управо то нечији циљ? <
(Јул-август 2006)
|