ПУТОПИС СА ТРЕЋЕГ ПУТА

Држање за ваздух

Пише: Бранислав Матић

От­ка­ко исто­ри­јом иде­ја до­ми­ни­ра мо­дел све­та као дво­такт­не ма­ши­не, ко­ја мо­но­то­но штек­ће из­ме­ђу не­по­мир­љи­вих су­прот­но­сти и ло­гич­ких ан­ти­по­да, сва­ки по­ку­шај Тре­ћег Пу­та зна­чио је нај­ве­ћи те­рет и оба­ве­зи­вао на ис­ку­ша­ва­ње ви­си­не. Тре­ћи Пут не во­ди ни де­сно ни ле­во, ни на Ис­ток ни на За­пад, ни у пла­во ни у жу­то, не­го увис. Из­над. Тре­ћи Пут је пут бо­го­тра­жи­тељ­ске че­жње за Це­ли­ном. Као што је пот­пу­ност Бо­га тек у ње­го­вој ипо­ста­сној тро­јич­но­сти, и као што пот­пу­ни спој му­шког и жен­ског би­ва тек у тре­ћем као за­јед­нич­ком пло­ду, та­ко оце­ло­вље­ност сву­где под­ра­зу­ме­ва Три. Два је де­ли­тељ, ре­зул­тат пр­ве по­бу­не и пр­вог от­пад­ни­штва, ко­је би­ва пре­ва­зи­ђе­но тек кроз Три. У Три се по­но­во ус­по­ста­вља Је­дан.

Три је Је­дан. Је­дан је Тво­рац.

У бес­крај­ној ко­смич­кој игри ана­ло­ги­ја, мо­же­мо се ода­тле спу­сти­ти — кроз са­крал­ну Тра­ди­ци­ју, пра­сли­ке и сим­бо­ле, ми­то­ло­ги­је и ре­ли­ги­је, иде­о­ло­ги­је и на­у­ке, зна­ња и ве­шти­не, се­ћа­ња и сно­ве — све до ове стра­ни­це ко­ја је ме­сто на­шег су­сре­та.

ТЕ­ЖИ­НА И ВИ­СИ­НА

Јед­но­го­ди­шње ис­ку­ство „НА­ЦИ­ЈE” у пра­шу­ми ме­диј­ске сце­не Ср­би­је, у тој упра­вља­ној „буч­ној мо­но­то­ни­ји” (де То­квил), по­твр­ђу­је сву те­жи­ну и ви­си­ну Тре­ћег Пу­та ко­ји на­сто­ји­мо да гра­ди­мо. По­твр­ђу­ју то и ис­ку­ства дру­гих, оних нај­бо­љих, ко­је ви­ди­мо на истом пу­ту.

Тре­ћи Пут ни­је ком­про­мис, не­го син­те­за. Ква­ли­та­тив­на син­те­за, а не син­кре­ти­зам. Ал­хе­миј­ска су­бли­ма­ци­ја, а не механичко са­би­ра­ње. Мо­сто­ви, а не про­ва­ли­је. Оце­ло­вље­ност упр­кос не­сла­га­њи­ма, а не „ком­про­мис из­ме­ђу Бо­га и ђа­во­ла, здра­вља и бо­ле­сти”. Ком­про­мис из­ме­ђу цр­ног и бе­лог је си­во. Пу­сто и без­ра­до­сно.

Ко­је год круп­но срп­ско пи­та­ње да­нас отво­ри­мо, Тре­ћи Пут се ну­ди као је­ди­но ра­зум­но и од­го­вор­но ре­ше­ње. Оста­ви­мо се ово­га пу­та по­ли­ти­ке, еко­но­ми­је, ме­ди­ја; раз­мо­три­мо у нај­кра­ћем је­дан прет­хо­де­ћи при­мер: бол­но пи­та­ње ели­те.

Они ко­ји са­да функ­ци­о­нал­но и струк­ту­рал­но за­у­зи­ма­ју ме­ста ели­те у дру­штву мо­гу се, у осно­ви, раз­вр­ста­ти у две гру­па­ци­је.

Јед­на: умор­на, дез­о­ри­јен­ти­са­на, исто­ри­јом и „све­том” упла­ше­на, не­кре­а­тив­на и ја­ло­ва на­ци­о­нал­на ели­та. Она срп­ску иде­ју и на­ци­о­нал­ни ин­те­рес у XXI ве­ку бра­ни ме­то­до­ло­ги­јом и пој­мов­ни­ком XIX ве­ка. Та­кву ели­ту, из­гу­бље­ну у вре­ме­ну, бес­плод­ну и не­е­фи­ка­сну, мо­гли би спо­кој­но да фи­нан­си­ра­ју нај­ве­ћи срп­ски не­при­ја­те­љи (што мо­жда, по­сред­но, и чи­не). То­бо­же бра­не­ћи на­ци­о­нал­ну ствар, та­ква ели­та во­ди из по­ра­за у по­раз, не уче­ћи ни на сво­јим ни на ту­ђи­ма гре­шка­ма, и пра­ви да­ле­ко­се­жну те­шко по­пра­вљи­ву ште­ту.

Дру­га гру­па­ци­ја: при­пад­ни­ци кри­ла КПС и КПЈ ко­је је у по­ро­дич­ном пар­тиј­ском об­ра­чу­ну сре­ди­ном осам­де­се­тих из­гу­би­ло и на­вод­но би­ло скрај­ну­то са сце­не. Од пр­вог да­на свог уну­тар­пар­тиј­ског по­ра­за они срп­ски на­род и срп­ску иде­ју кри­ве за гу­би­так свог при­ват­ног иде­о­ло­шког и ма­те­ри­јал­ног ра­ја, кип­те­ћи од же­ље за осве­том. У ме­ђу­вре­ме­ну, они су са­мо про­ме­ни­ли ин­тер­на­ци­о­на­лу, до­дат­но се обо­га­ти­ли у „мрач­ном ре­жи­му” у ко­јем су глу­ми­ли опо­зи­ци­ју, од ко­му­ни­ста по­ста­ли мон­ди­ја­ли­сти, од ко­мин­тер­но­ва­ца аме­рич­ки на­ци­о­на­ли­сти. Ти љу­ди си­стем­ски су вра­ће­ни на сце­ну, на кључ­не по­зи­ци­је, и ми већ шест го­ди­на при­су­ству­је­мо њи­хо­вој ци­нич­ној осве­ти срп­ском на­ро­ду, срп­ској иде­ји, срп­ској кул­ту­ри и срп­ској др­жа­ви. Као што су њи­хо­ви пре­ци 1945. ушли на тен­ко­ви­ма јед­не ин­тер­на­ци­о­на­ле, та­ко су они да­нас за­ја­ха­ли на кр­ста­ре­ћим ра­ке­та­ма дру­ге. Као што су њи­хо­ви пре­ци осло­ба­ђа­ли гра­до­ве од гра­ђа­на, та­ко они да­нас осло­ба­ђа­ју Ср­би­ју од срп­ства.

Тре­ба ли ико­ме нор­мал­ном до­ка­зи­ва­ти да је, уме­сто умно­жа­ва­ња по­губ­них по­де­ла на ова­квој ма­три­ци, Ср­би­ји суд­бин­ски ва­жно да отво­ри Тре­ћи Пут? Тре­ба ли ико­ме об­ја­шња­ва­ти да ће сва­ко ко бу­де по­ку­шао да отво­ри Тре­ћи Пут би­ти же­сто­ко на­па­дан, кле­ве­тан и ру­шен из обе опи­са­не гру­па­ци­је, ко­је се ме­ђу­соб­но хра­не и при­др­жа­ва­ју? Тре­ба ли ико­ме до­ча­ра­ва­ти ко­ли­ко је за пра­ви Тре­ћи Пут ва­жно да се у сре­ди­ште уве­де но­ва ге­не­ра­ци­ја, све­жа и не­ко­рум­пи­ра­на, хра­бра и кре­а­тив­на, гра­ди­тељ­ска а не де­ли­тељ­ска?

ПРИ­ВИ­ЂА­ЊА И ТУ­МА­ЧЕ­ЊА

По­во­дом го­ди­шњи­це из­ла­же­ња „НА­ЦИ­ЈE”, до­би­ли смо број­на пи­сма и че­стит­ке. Је­дан ве­о­ма ко­рект­ни ко­ле­га из во­де­ће про­а­ме­рич­ке те­ле­ви­зи­је у Бе­о­гра­ду, истин­ски го­спо­дин, на­пи­сао нам је: „Иако се ско­ро ни у че­му не сла­жем са ва­ма, искре­но вам че­сти­там. По­ка­за­ли сте да се мо­же пра­ви­ти па­три­от­ска и на­ци­о­на­ли­стич­ка но­ви­на а оста­ти уљу­дан и за­др­жа­ти ви­сок укус, да срп­ско мо­же оп­ста­ја­ти а да ни­је ну­жно су­прот­ста­вље­но свет­ском, да но­ви­не та­квог ан­га­жма­на мо­гу по­ста­вља­ти но­ве стан­дар­де у ди­зај­ну а не из­гле­да­ти као штро­ка­ви ама­тер­ски и пет­па­рач­ки бил­те­ни, да се прин­ци­пи ,свет­ске де­мо­кра­ти­је’ нај­у­бе­дљи­ви­је до­во­де у пи­та­ње де­мо­крат­ском прин­ци­пи­јел­но­шћу, да се у Ср­би­ји мо­же пра­ви­ти ан­ти­а­ме­рич­ки лист а исто­вре­ме­но не би­ти не­при­хва­тљив За­пад­ној Евро­пи.”

Иако се ско­ро у све­му сла­жем са ува­же­ним ко­ле­гом, јед­ну ствар бих мо­рао из­дво­ји­ти као пот­пу­ну бе­сми­сли­цу. Има већ три да­на ка­ко ни­сам чуо ве­ћу. „НА­ЦИ­ЈА” ни­је ан­ти­а­ме­рич­ки лист, ни­ти ће ика­да се­бе од­ре­ђи­ва­ти ма ка­квим „ан­ти”. На­про­тив, сво­јим на­сто­ја­њем да осве­тли им­пе­ри­јал­ну ло­ги­ку, упра­во наш лист отва­ра мо­гућ­ност бо­љег раз­у­ме­ва­ња, у по­не­че­му чак и оправ­да­ва­ња гре­ша­ка аме­рич­ке по­ли­ти­ке. Ука­зи­ва­њем на ви­ше­слој­ност и раз­ли­чи­та ли­ца Аме­ри­ке, као и об­ја­вљи­ва­њем углед­них аме­рич­ких ауто­ра ко­ји не иду низ дла­ку зва­нич­ном Ва­шинг­то­ну, наш лист при­зи­ва још ве­ћу озбиљ­ност и урав­но­те­же­ност у про­ми­шља­њу фе­но­ме­на пост­де­мо­крат­ског све­та.

Са дру­ге стра­не, нај­ве­ћи до­при­нос ши­ре­њу очи­глед­ног ан­ти­а­ме­рич­ког рас­по­ло­же­ња у Ср­би­ји да­ли су, не­сум­њи­во, упра­во они ме­ди­ји ко­ји се­бе на­зи­ва­ју „про­а­ме­рич­ким” и за то при­ма­ју но­вац из по­зна­тих фон­до­ва. Сво­јом вул­гар­ном и при­ми­тив­ном про­па­ган­дом, на нај­ни­жем про­фе­си­о­нал­ном и мо­рал­ном ни­воу, сво­јим те­ро­ром над чи­ње­ни­ца­ма и исти­ном, сво­јом ам­би­ци­јом да са­деј­ству­ју са они­ма ко­ји осло­ба­ђа­ју Ср­би­ју од срп­ства и па­то­ло­шки се све­те соп­стве­ном на­ро­ду — ти ме­ди­ји ди­рект­но ру­ше мо­гућ­ност ствар­ног об­на­вља­ња мо­сто­ва из­ме­ђу Ср­би­је и САД. Да ли је по сре­ди гре­шка у про­ра­чу­ну стра­те­га им­пе­ри­је, или је упра­во то не­чи­ји циљ? <

(Јул-август 2006)