МИСЛЕНИК 010

Јул-август 2006.

„Ва­ра­те се, го­спо­до. Тра­ди­ци­ја — то ни­је иде­о­ло­ги­ја, не­го ме­та­фи­зи­ка. Дух ко­јим се Тво­рац пр­ви пут об­ја­вио у Тво­ре­ви­ни и чи­ју злат­ну нит но­си­мо у сво­јим ср­ци­ма као зна­ме­ње свог по­ре­кла, као пе­чат сво­јих ду­жно­сти, као за­вет.”

(Бог­дан Де­сни­ца)

„Ба­на­ли­за­ци­ја је је­дан од нај­под­му­кли­јих об­ли­ка уни­шта­ва­ња Сми­сла.”

(Вла­ди­мир Пут­ник)

„Бо­жан­ско ни­је у оно­ме ко је пред­мет ди­вље­ња, не­го у оно­ме ко се ди­ви.”

(Со­крат)

„Про­дај се, али не до­зво­ли да бу­деш пот­пу­но ку­пљен, јер те он­да дру­ги, ка­сни­је, не­ће па­за­ри­ти.”

(Зо­гу, ал­бан­ски краљ)

„У вр­хун­ској по­ли­ти­ци не по­сто­је слу­чај­но­сти, а и ка­да се оне до­го­де део су пре­ци­зно осми­шље­ног пла­ни­ра­ња.”

(Френ­клин Ру­звелт, аме­рич­ки пред­сед­ник)

„Отаџ­би­на – то је збир­ка оба­ве­за, ка­ко у ра­ту, та­ко и у ми­ру.”

(Ј. Ко­ла­ков­ски)

„На­ци­о­на­ли­зам срп­ски је уни­вер­за­лан хри­шћан­ски, ни­кад уски и глу­пи шо­ви­ни­зам.”

(Св. вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић)

„Га­јио је пре­ма то­ме не­ку вр­сту стра­сти. Џентлмен, го­во­рио је, бра­ни из­гу­бље­ну ствар.”

(Вла­ди­мир Та­сић)

„Ту се од­лу­чу­је да ли ће чо­век по­ста­ти ма­њи од мра­ва или не­што ви­ше од чо­ве­ка.”

(Џон Дан)

„Бар­јак­та­ри смо на­сту­па­ју­ћег, док се у на­ма здру­жу­ју стра­да­ње и сла­ва.”

(Хо­се Ор­те­га и Га­сет)

„Не сле­ди пу­те­ве ак­ци­је због до­бит­ка ни­ти од­сту­пај од пу­те­ва ак­ци­је због гу­бит­ка: ако си ве­ран се­би, ако пот­пу­но је­си — ти ни­шта ви­ше не мо­жеш до­би­ти, ни­ти из­гу­би­ти.”

(Дра­гош Ка­ла­јић)

„Лич­не би­бли­о­те­ке по­го­ду­ју раз­ми­шља­њи­ма о жи­во­ту и смр­ти. До­ла­зи­ле су ми до ру­ку као де­ло­ви ду­ша љу­ди стра­да­лих у том стра­шном вре­ме­ну ко­је је прет­хо­ди­ло.”

(Вја­че­слав Ива­нов)

„По­кат­кад ве­ру­јем да ни­шта не­ма сми­сла. На јед­ној ма­ју­шној пла­не­ти, ко­ја ју­ри пре­ма не­че­му већ ми­ли­о­ни­ма го­ди­на, ра­ђа­мо се у бо­лу, ра­сте­мо, бо­ри­мо се, раз­бо­ле­ва­мо, па­ти­мо, дру­ги­ма на­но­си­мо бол, ви­че­мо, уми­ре­мо, уми­ру и дру­ги и ра­ђа­ју се да би по­че­ли по­но­во бес­крај­ну ко­ме­ди­ју. Да ли је то та­ко, ствар­но?”

(Ер­не­сто Са­ба­то)

„Но­ви По­топ – по­то­ну­ће на­ро­да у соп­стве­ну ма­су и чо­ве­ка у соп­стве­но не­све­сно.”

(Бе­ла Хам­ваш)

„Ви све­јед­но не зна­те шта с тим жи­во­ти­ма да ра­ди­те. И где год да по­гле­да­те, све­јед­но гле­да­те у ва­тру у ко­јој го­ри ваш жи­вот. Ми­ло­ср­ђе је у то­ме што уме­сто кре­ма­то­ри­ју­ма има­те те­ле­ви­зо­ре и су­пер­мар­ке­те. А исти­на је у то­ме да је њи­хо­ва функ­ци­ја иста.”

(Вик­тор Пе­ље­вин)

„Са­мо­у­би­ство је основ­ни фи­ло­соф­ски про­блем да­на­шњи­це.”

(Албер Ками)

„Не­ма то­ли­ко ве­ли­ког про­бле­ма да се од ње­га не мо­же по­бе­ћи.”

(Sno­opy)

„Пре­ви­ше је му­дар да по­вре­ме­но не би пра­вио глу­по­сти.”

(Оскар Вајлд)

„За­ме­њу­јем ту­гу хра­бро­шћу, сум­њу из­ве­сно­шћу, без­на­ђе на­дом, па­кост до­бро­том, кук­ња­ву ду­жно­шћу, скеп­ти­ци­зам ве­ром... Вре­ме је да се већ јед­ном по­бу­ни­мо про­тив све­га што за­па­њу­је и што су­ве­ре­но вла­да на­ма. Са си­гур­но­шћу по­бед­ни­ка сте­жем бич срџ­бе и при­себ­но­сти ко­ја уми­ру­је, и че­кам без стра­ха та чу­до­ви­шта, као њи­хов бо­гом­да­ни укро­ти­тељ.”

(Ло­тре­а­мон)

„Оне ко­је смо по­вре­ди­ли обич­но и за­мр­зи­мо, па не же­ли­мо да их на­ше очи икад ви­ше ви­де.”

(Џон Ку­ци)

„Не­ка те не по­га­ђа­ју ра­стан­ци. Они су нео­п­ход­ни пре сле­де­ћег су­сре­та. А по­нов­ни су­срет, по­сле не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка или жи­вот­них до­ба, из­ве­стан је ме­ђу при­ја­те­љи­ма.”

(Ри­чард Бах)