Штампа
Архива 2005-2006 > Unus Mundus - Евроазија

 

ДА ЛИ ЈЕ ДУГО НАЈАВЉИВАНА ГЕОСТРАТЕШКА „БИТКА ЗА РУСИЈУ” УШЛА У „ПРЕТПОСЛЕДЊУ ФАЗУ”?

Путинов кључ будућности

 

Руски председник тихо, тактично и одмерено, али врло прецизно спроводи своју стратегију руског унутрашњег препорода, почев од привредног и финансијског, а на спољнополитичком плану стратегију која циља на стварање нове светске равнотеже и мултиполарног света. При том, што никако не успевају да схвате његови критичари из „патриотског блока”, он строго одмерава своју и снагу руске државе, пазећи да ни у једном тренутку нема отворено фронтова више него што може да покрије

 

Пише: др Петар Брагински*

 

Прет­по­след­ња, пре­суд­на фа­за аме­рич­ког епо­хал­ног ге­о­стра­те­шког „ско­ка на Ру­си­ју” је по­че­ла. Не­ма ви­ше ни­ка­кве сум­ње у то, ако је озбиљ­не сум­ње и мо­гло би­ти ра­ни­је. Све аме­рич­ке про­це­не, ко­је одав­но ни­су тај­не и угра­ђе­не су у спољ­но­по­ли­тич­ку док­три­ну САД, ука­зу­ју да без чвр­сте кон­тро­ле над ру­ским енер­го­ре­сур­си­ма у Си­би­ру и сред­њо­а­зиј­ском ба­се­ну не мо­же би­ти аме­рич­ке гло­бал­не до­ми­на­ци­је на ду­жи рок. „Је­ди­но ако САД ус­по­ста­ве кон­тро­лу над ру­ским енер­гет­ским и дру­гим ре­сур­си­ма, ста­бил­но ће вла­да­ти све­том до 2050. го­ди­не”, ка­же се у про­шло­го­ди­шњој ана­ли­зи ва­шинг­тон­ског Ин­сти­ту­та за стра­те­шке сту­ди­је.

 

ОБРУЧ СПОЉА, ВИРУС ИЗНУТРА

 

Зна­ци ко­ји ука­зу­ју да се ушло у но­ву фа­зу ре­а­ли­за­ци­је та­кве аме­рич­ке ве­ли­ке ге­о­стра­те­шке игре број­ни су и не­дво­сми­сле­ни. До­га­ђај ме­ђаш је сва­ка­ко 11. сеп­тем­бар 2001 – тра­же­ни, мо­жда и про­из­ве­де­ни, шо­кант­ни по­вод за аме­рич­ки вој­ни удар ве­ли­ких раз­ме­ра на Сред­њу Ази­ју. Ре­зул­тат су оку­па­ци­ја Ав­га­ни­ста­на и Ира­ка, али и ин­ста­ли­ра­ње ја­ких аме­рич­ких вој­них ба­за у го­то­во свим сред­њо­а­зиј­ским му­сли­ман­ским ре­пу­бли­ка­ма бив­шег СССР-а, укљу­чу­ју­ћи Ка­зах­стан, огром­ну зе­мљу бо­га­ту наф­том и дру­гим ре­сур­си­ма, али и зе­мљу у ко­јој су скон­цен­три­са­ни нај­зна­чај­ни­ји ру­ски ко­смо­ло­шки цен­три. Да­кле, Аме­ри­кан­ци су се вој­но уко­ре­ни­ли у оно­ме што ге­о­по­ли­тич­ки и вој­ни ана­ли­ти­ча­ри одав­но зо­ву „ме­ким тр­бу­хом Ру­си­је”. Уз кон­цепт „ши­ре­ња НА­ТО-а на ис­ток”, до са­мих гра­ни­ца Ру­си­је, то су чи­ње­ни­це од да­ле­ко­се­жне ва­жно­сти.

По­ред то­га, пр­стен „обо­је­них ре­во­лу­ци­ја” – до­ка­за­но осми­шље­них, фи­нан­си­ра­них и во­ђе­них од стра­не САД – пот­пу­но је за­тво­рио ју­жни лук оп­ко­ља­ва­ња Ру­си­је. Ва­шинг­тон са­да има ма­ри­о­нет­ске вла­де у не­ким за Ру­си­ју из­у­зет­но ва­жним су­сед­ним зе­мља­ма, по­пут Укра­ји­не и Гру­зи­је. Ју­жни лук ни­је са­мо по­ли­тич­ки по­ста­вљен: већ се ушло у ге­о­е­ко­ном­ски аспект опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­је, ства­ра­њем „пак­та ГУ­У­АМ” (Гру­зи­ја, Укра­ји­на, Уз­бе­ки­стан, Азер­беј­џан, Мол­да­ви­ја) с ци­љем да се обез­бе­де прав­ци екс­пло­а­та­ци­је ка­спиј­ске наф­те ми­мо Ру­си­је, чак про­тив Ру­си­је. САД не кри­ју да тај са­вез пра­ве с на­ме­ром да га пре­тво­ре и у вој­ни, под сво­јом стро­гом кон­тро­лом.

Бал­тич­ке ре­пу­бли­ке – Ле­то­ни­ја, Есто­ни­ја и Ли­тва­ни­ја – та­ко­ђе су спо­ља ор­га­ни­зо­ва­не као део обру­ча око Ру­си­је и мо­же­мо оче­ки­ва­ти да ће ода­тле при­ти­сак на Мо­скву, на раз­не на­чи­не, би­ти усло­жња­ван и по­ја­ча­ван. Зна­ча­јан део ка­пи­та­ла у бал­тич­ке ре­пу­бли­ке пре­се­ли­ли су „оли­гар­си” за ко­ји­ма је Ру­си­ја из­да­ла зва­нич­не по­тер­ни­це, на че­лу са Бо­ри­сом Бе­ре­зов­ским, ко­ји у При­бал­ти­ку чак про­мо­ви­ше фир­му мла­ђег бра­та са­да­шњег аме­рич­ког пред­сед­ни­ка. Сва­ко­ме иоле по­ли­тич­ки озбиљ­ном ја­сно је да тај но­вац не­ће би­ти уло­жен у ло­кал­не при­вре­де, ни­ти упо­тре­бљен у до­бро­твор­не свр­хе. Ка­ри­ка ко­ја у аме­рич­ком обру­чу око Ру­си­је за­сад не­до­ста­је, са европ­ске стра­не, очи­глед­но је Бе­ло­ру­си­ја. При­ти­сак на ту зе­мљу и ње­но др­жав­но ру­ко­вод­ство је дра­ма­тич­но по­ја­чан. Про­па­ганд­на де­мо­ни­за­ци­ја бе­ло­ру­ског пред­сед­ни­ка Лу­ка­шен­ка уско­ро би мо­гла да над­ма­ши раз­ме­ре исте та­кве де­мо­ни­за­ци­је бив­шег срп­ског пред­сед­ни­ка Ми­ло­ше­ви­ћа. Ме­ђу­тим, Минск за са­да не од­сту­па – од­луч­но су пре­се­че­не све опе­ра­ци­је усме­ре­не на ор­га­ни­зо­ва­ње „обо­је­не ре­во­лу­ци­је” у Бе­ло­ру­си­ји, али и до­не­те пре­крет­нич­ке раз­вој­не од­лу­ке у обла­сти за­шти­те на­ци­о­нал­не еко­но­ми­је и при­вре­де.

Нај­зад, и у са­мој Ру­си­ји ак­ти­ви­ра­на је и стра­те­ги­ја суб­вер­зи­је из­ну­тра, што би тре­ба­ло да ре­зул­ти­ра (ако не „обо­је­ном ре­во­лу­ци­јом”) из­ба­ци­ва­њем Пу­ти­на из игре нај­ка­сни­је на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма 2008. Та стра­те­ги­ја го­то­во у пот­пу­но­сти се за­сни­ва на оно­ме што је већ ви­ђе­но у Ср­би­ји 2000. го­ди­не, са­мо су ци­фре и раз­ме­ре усто­стру­че­не. Усле­дио је од­лу­чан од­го­вор Кре­мља, чак из­не­на­ђу­ју­ће отво­рен и ја­ван, ко­ји не оста­вља ни­ка­кве ди­ле­ме у по­гле­ду ре­ше­но­сти Мо­скве да се то­ме од­у­пре „свим ле­ги­тим­ним сред­стви­ма”.

 

ОД ПРЕДСЕДНИКА ДО КАНЦЕЛАРА, И НАТРАГ

 

Фи­гу­ра око ко­је ће се кон­цен­три­са­ти све на­пе­то­сти је, ви­ди­мо, ру­ски пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин, и дан-да­нас за­го­нет­ни „чо­век пре­о­кре­та”, ко­ји је стро­по­шта­ну јељ­ци­нов­ску Ру­си­ју ус­пра­вио и по­вео пу­тем ста­би­ли­за­ци­је и опо­рав­ка. Сто­га је већ сад, прак­тич­но на по­ло­ви­ни Пу­ти­но­вог пред­сед­нич­ког ман­да­та (пред­сед­нич­ки из­бо­ри су 2008!), по­кре­ну­та по­ли­тич­ка и про­па­ганд­но пси­хо­ло­шка опе­ра­ци­ја чи­ји је циљ да спре­чи са­да­шњег пр­вог чо­ве­ка Кре­мља да у бу­дућ­но­сти, у ма ко­јој фор­ми, за­др­жи ути­цај на кор­ми­ло ру­ске др­жа­ве. Апри­о­ри оп­ту­жу­ју­ће ли­ци­ти­ра­ње мо­гу­ћим кр­ше­њем ру­ског уста­ва, или „пре­прав­ком нај­ви­шег прав­ног ак­та пре­ма по­тре­ба­ма јед­ног чо­ве­ка” – што тра­је не­пре­кид­но од Но­ве го­ди­не – ци­ља упра­во на то да офи­ра и по­тро­ши све аду­те ко­је би Пу­тин, про­це­њу­је се, мо­гао упо­тре­би­ти. Исто­вре­ме­но, то из фо­ку­са јав­но­сти из­ме­шта суд­бин­ска пи­та­ња за ру­ски на­род и др­жа­ву, при­мо­ра­ва­ју­ћи Пу­ти­на да се усред ман­да­та „ба­ви со­бом и соп­стве­ним ста­ту­сом, као да је он ма чи­ме озбиљ­ним до­ве­ден у пи­та­ње”. Та­ко­ђе, ра­ди се и о још три го­ди­не пред­сед­ни­ко­ва­ња то­ком ко­јих би Пу­ти­но­ва Ру­си­ја, уко­ли­ко се пред­сед­ни­ку оста­ве вре­ме и про­стор да се ба­ви сво­јим по­слом, мо­гла да­ле­ко да уз­на­пре­ду­је уз­ла­зним пу­та­ња­ма.

Да би пре­се­као све то и па­жњу јав­но­сти вра­тио на стра­те­шки ва­жна пи­та­ња, Вла­ди­мир Пу­тин је ја­сно из­ја­вио: не­ће ме­ња­ти устав и не­ће тра­жи­ти мо­гућ­ност да се кан­ди­ду­је за но­ви уза­стоп­ни пред­сед­нич­ки ман­дат. Уко­ли­ко же­ли да за­др­жи упра­вљач­ке ин­стру­мен­те у сво­јим ру­ка­ма, под сво­јом по­сред­ном или не­по­сред­ном кон­тро­лом, Пу­тин на рас­по­ла­га­њу има две мо­гућ­но­сти. Јед­на је устав­но ко­ри­го­ва­ње по­ли­тич­ког си­сте­ма Ру­си­је пре­ма кан­це­лар­ском мо­де­лу, чи­ме би у ру­ка­ма ја­ког пре­ми­је­ра би­ла скон­цен­три­са­на нај­ве­ћа власт, до­бар део оног „ко­ла­ча” ко­ји је са­да код пред­сед­ни­ка Ру­си­је. Пре­у­зи­ма­ју­ћи и фор­мал­но уло­гу ли­де­ра сво­је „пред­сед­нич­ке пар­ти­је”, ко­ја и са­да има до­ми­на­ци­ју, Пу­тин би без про­бле­ма мо­гао да по­ста­не пре­ми­јер, кан­це­лар, и да ту оста­не све док ужи­ва од­го­ва­ра­ју­ћу по­др­шку у би­рач­ком те­лу. Пре­се­лио би глав­ни цен­тар мо­ћи на дру­гу адре­су и на­ста­вио да упра­вља Ру­си­јом. Дру­га мо­гућ­ност, ко­ја ис­кљу­чу­је устав­не мо­ди­фи­ка­ци­је по­ли­тич­ког си­сте­ма,  је­сте да Пу­тин сво­јим ауто­ри­те­том по­мог­не не­ком свом бли­ском са­рад­ни­ку да по­бе­ди на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма, а да он, фор­мал­но на ме­сту (на при­мер) пред­сед­ни­ка Ду­ме, на­ста­ви да вла­да из сен­ке. Устав му до­пу­шта мо­гућ­ност да се по­сле јед­ног ман­да­та па­у­зе по­но­во кан­ди­ду­је и вра­ти на ме­сто пред­сед­ни­ка. По­сто­је и не­ке раз­ра­де ко­је под­ра­зу­ме­ва­ју рас­пи­си­ва­ње ван­ред­них из­бо­ра с пред­у­ми­шља­јем да они не ус­пе­ју, због про­пи­са­не из­ла­зно­сти пре­ко 50 од­сто, чи­ме би се отво­рио ма­не­вар­ски про­стор да се Пу­тин, на­кон те си­му­ли­ра­не па­у­зе, кан­ди­ду­је на пр­вим пра­вим из­бо­ри­ма, да­кле од­мах.

 

„НАШИ” ЗА ЊИХОВЕ

 

От­куд тврд­ње да је у Ру­си­ји ак­ти­ви­ран исти мо­дел „обо­је­не ре­во­лу­ци­је” ка­кав је па­тен­ти­ран у Ср­би­ји, а по­том при­ме­њен у Гру­зи­ји, Укра­ји­ни и дру­где? Мно­ге чи­ње­ни­це, чак и ако се не по­ре­ђа­ју пра­вил­ним ре­до­сле­дом, ја­сно ука­зу­ју на то. Сам Пу­тин, али и кључ­ни зва­нич­ни­ци слу­жби без­бед­но­сти, отво­ре­но су упо­зо­ри­ли да „гру­зиј­ског и укра­јин­ског сце­на­ри­ја” у Ру­си­ји не­ће би­ти. У при­лог то­ме је и иступ ди­рек­то­ра Фе­де­рал­не слу­жбе без­бед­но­сти у пар­ла­мен­ту, ка­да је обе­ло­да­нио спи­сак „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја” ко­је су фи­нан­си­ра­не из ино­стран­ства са суб­вер­зив­ним ци­ље­ви­ма и об­ја­снио ка­ко мре­жа НВО при­кри­ва за­пра­во про­фе­си­о­нал­не стра­не аген­ту­ре. То ни­је би­ла по­ли­тич­ка не­го по­ли­циј­ска тврд­ња, пот­кре­пље­на не­по­бит­ним до­ка­зи­ма. Убр­зо је за­ко­ном за­бра­ње­но де­ло­ва­ње та­квих НВО, фи­нан­си­ра­них из ино­стран­ства с по­ли­тич­ким ци­ље­ви­ма, а све оне су оба­ве­за­не да при­ја­ве сво­је из­во­ре фи­нан­си­ра­ња.

У фе­бру­а­ру ове го­ди­не, уз ти­хи бла­го­слов пред­сед­ни­ка, из­гле­да и уз тај­ну тех­нич­ку по­моћ ње­го­ве ад­ми­ни­стра­ци­је, фор­ми­ран је и омла­дин­ски отаџ­бин­ски по­крет „На­ши”, у чи­јем вођ­ству су сту­ден­ти елит­них ру­ских обра­зов­них ин­сти­ту­ци­ја и вр­хун­ски ру­ски ин­те­лек­ту­ал­ци ге­не­ра­ци­је ко­ја до­ла­зи. По­крет је по­ста­вљен као „сте­пе­ник ка ин­те­гра­ци­ји ели­те у зе­мљи”. „Же­ли­мо да из­вр­ши­мо ка­дров­ску ре­во­лу­ци­ју”, из­ја­ви­ли су пред­вод­ни­ци по­кре­та. „Тре­ба да бу­де­мо спрем­ни да у на­ред­них де­сет го­ди­на пре­у­зме­мо упра­вља­ње зе­мљом и за­ме­ни­мо оне ко­ји су у то­ме има­ли не­у­спе­хе, оне ко­ји су зе­мљу пре­пу­сти­ли на ми­лост и не­ми­лост ди­вљач­кој при­ва­ти­за­ци­ји и стран­ци­ма. Во­ђе­ни смо без­у­слов­ним па­три­о­ти­змом, па­три­о­ти­змом по сва­ку це­ну. Ру­ски на­род мо­ра да се опо­ра­ви, а Ру­си­ја да по­вра­ти сво­ју ве­ли­чи­ну и са­мо­по­што­ва­ње.” По­ред све­га то­га, по­крет „На­ши” – твр­де по­зна­ва­о­ци – мо­гао би да има из­у­зет­но ва­жну уло­гу па­ри­ра­ња у слу­ча­ју да „стра­ни фак­тор по­ку­ша у Ру­си­ји да на­пра­ви ма­ри­о­нет­ску омла­дин­ску ор­га­ни­за­ци­ју ка­ква је био ,От­пор’ у Ср­би­ји, пред­во­ђе­ну шко­ло­ва­ним аген­ти­ма истог тог стра­ног фак­то­ра”.

 

ФРОНТОВИ И МОЋИ

 

За све то вре­ме, Пу­тин ти­хо, так­тич­но и од­ме­ре­но, али вр­ло пре­ци­зно спро­во­ди сво­ју стра­те­ги­ју ру­ског уну­тра­шњег пре­по­ро­да, по­чев од при­вред­ног и фи­нан­сиј­ског, а на спољ­но­по­ли­тич­ком пла­ну стра­те­ги­ју ко­ја ци­ља на ства­ра­ње но­ве свет­ске рав­но­те­же и мул­ти­по­лар­ног све­та. При том, што ни­ка­ко не успе­ва­ју да схва­те ње­го­ви опо­нен­ти из „па­три­от­ског бло­ка”, он стро­го од­ме­ра­ва сво­ју и сна­гу ру­ске др­жа­ве, па­зе­ћи да ни у јед­ном тре­нут­ку не­ма отво­ре­но фрон­то­ва ви­ше не­го што мо­же да по­кри­је.

Про­це­си ру­ске „уну­тар­ње гло­ба­ли­за­ци­је”, укруп­ња­ва­ња у стра­те­шким при­вред­ним сек­то­ри­ма и ства­ра­ња ру­ских ме­га­кор­по­ра­ци­ја ко­је су­пер­и­ор­но ула­зе у ме­ђу­на­род­ну утак­ми­цу, на­ста­вља се. Хап­ше­њем по­зна­тог оли­гар­ха је­вреј­ског по­ре­кла Ми­ха­и­ла Хо­дор­ков­ског ру­ска власт је у по­след­њи час спре­чи­ла да нај­ве­ћу ру­ску нафт­ну ком­па­ни­ју, као и ве­ли­ки део ру­ских из­во­ра наф­те, пре­у­зму Аме­ри­кан­ци. Та аме­рич­ка „ку­по­ви­на” би­ла је већ „го­то­ва ствар”. Та­ко­ђе, на­ста­вља се и ру­ски еко­ном­ски раст по сто­па­ма ко­је су свет­ски ре­корд већ пет го­ди­на. Гу­бер­на­тор­ски си­стем под кон­тро­лом цен­трал­не вла­сти, оче­вид­но, по­чео је да да­је ре­зул­та­те и до­вео до ја­сне кон­со­ли­да­ци­је др­жав­них струк­ту­ра на огром­ном ру­ском про­сто­ру. „Ру­си­ја, по­сле два­де­сет не­ве­ро­ват­них го­ди­на, опет ли­чи на озбиљ­ну др­жа­ву. Ве­ли­ки про­бле­ми – де­мо­граф­ска им­пло­зи­ја је ме­ђу њи­ма да­ле­ко нај­ве­ћи – и да­ље су ту, али се зе­мља, за­у­ста­вив­ши про­па­да­ње, нај­зад окре­ну­ла пу­те­ви­ма ре­ша­ва­ња”, бе­ле­жи Мајкл Брос, на­кон не­дав­ног по­врат­ка из Ру­си­је.

 

КА МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ

 

На спољ­но­по­ли­тич­ком пла­ну мо­жда је још ја­сни­ји сми­сао Пу­ти­но­ве од­ме­ре­но­сти, од­но­сно кон­цеп­та нео­тва­ра­ња пре­ви­ше фрон­то­ва исто­вре­ме­но и ку­по­ва­ња вре­ме­на нео­п­ход­ног Ру­си­ји за опо­ра­вак. Ме­ђу­тим, то не зна­чи да Пу­тин су­ви­ше окле­ва или да лу­та у сво­јој основ­ној ори­јен­та­ци­ји – опре­де­ље­њу за ства­ра­ње мул­ти­по­лар­ног све­та и по­вра­так Ру­си­је на ме­сто ко­је јој при­па­да. Јул­ски ус­клик па­ри­ског Мон­да – „Ру­си­ја, Фран­цу­ска и Не­мач­ка об­ја­вљу­ју је­дин­стве­ни фронт” – ни­је, да­кле, ни слу­ча­јан ни пре­те­ран. Не­ке дру­ге углед­не но­ви­не, по­пут Фи­га­роа, би­ле су још твр­ђе у по­зи­тив­ним оце­на­ма са­ми­та „осо­ви­не Па­риз–Бер­лин–Мо­сква” (Ши­рак, Шре­дер, Пу­тин), одр­жа­ном у ру­ском ле­то­ва­ли­шту Све­тло­горск, не­да­ле­ко од Ка­ли­њин­гра­да, ва­жне ру­ске ен­кла­ве на оба­ли Бал­тич­ког мо­ра.

„Пред на­ма је уоб­ли­че­ње па­не­вроп­ског и евро­а­зиј­ског стра­те­шког про­сто­ра, од Атлан­ти­ка до Ура­ла и Вла­ди­во­сто­ка. Обрис ства­ра­ња ,ве­ли­ке Евро­пе’, или ,европ­ске Евро­а­зи­је’, ко­ја би би­ла пре­су­дан ко­рак ка ства­ра­њу струк­ту­ре мул­ти­ла­те­рал­ног све­та, спа­со­но­сне оп­ци­је за све, укљу­чу­ју­ћи и са­ме САД, ко­је се опа­сно по­ви­ја­ју под пре­у­зе­тим бре­ме­ном без пре­се­да­на”, оце­ни­ли су европ­ски ана­ли­ти­ча­ри. „Та­кав стра­те­шки про­стор био би не са­мо па­ра­лел­ни не­го и су­штин­ски опо­зи­ци­о­ни уни­по­лар­ном аме­рич­ком гло­бал­ном хе­ге­мо­ни­зму.” Фран­цу­ски пред­сед­ник Ши­рак из­ја­вио је: „ЕУ и Ру­си­ја, од­но­сно њи­хо­ви ме­ђу­соб­ни брат­ски од­но­си и стра­те­шка са­рад­ња, да­нас су кључ­ни еле­мент свет­ске рав­но­те­же.” Пу­тин и Шре­дер су се из­ја­сни­ли исто, с тим што је Пу­ти­нов тон био нај­у­здр­жа­ни­ји. Чак и ако су Ши­рак по­сле сло­ма на ре­фе­рен­ду­му о европ­ском уста­ву, а Шре­дер пред пар­ла­мен­тар­не из­бо­ре има­ли уну­тра­шњо­по­ли­тич­ке раз­ло­ге за ова­кве ис­ту­пе, из­го­во­ре­не су ре­чи ко­је не мо­гу би­ти при­год­не, ни слу­чај­не, ре­чи по­сле ко­јих ства­ри ни­су исте. У Све­тло­гор­ску је по­стиг­ну­та пот­пу­на са­гла­сност три кључ­не европ­ске зе­мље и о ва­жним ме­ђу­на­род­но­по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма, и то на по­зи­ци­ја­ма су­прот­ста­вље­ним зва­нич­ном ста­ву САД. На при­мер, европ­ска трој­ка са­оп­шта­ва да „Иран има пра­ва да ко­ри­сти ну­кле­ар­ну енер­ги­ју у ми­ро­љу­би­ве свр­хе”, што пот­пу­но од­у­да­ра од аме­рич­ког ко­ри­шће­ња тог пи­та­ња као по­во­да за но­во опа­сно „звец­ка­ње оруж­јем”. Слич­но је и са пи­та­њи­ма ре­фор­ме УН, по­зи­ци­је Ки­не, уго­во­ра из Кјо­та, ре­ше­ња про­бле­ма ка­та­стро­фал­ног си­ро­ма­штва.

Убр­зо на­кон овог са­ми­та, пот­пи­сан је и уго­вор о ме­га­про­јек­ту из­град­ње га­со­во­да ко­ји ће се про­сти­ра­ти дном Бал­тич­ког мо­ра и Ру­си­ју по­ве­за­ти не­по­сред­но са Не­мач­ком и За­пад­ном Евро­пом, за­о­би­ла­зе­ћи и у зна­чај­ној ме­ри обе­сна­жу­ју­ћи опи­са­ни аме­рич­ки „обруч око Ру­си­је”. Јер, да под­се­ти­мо, Не­мач­ка је да­ле­ко нај­ва­жни­ји ру­ски спољ­но­тр­го­вин­ски парт­нер, са го­ди­шњим ни­во­ом раз­ме­не од бли­зу 32 ми­ли­јар­де евра. И, да не бу­де за­бу­не, Пу­ти­но­во об­ја­вљи­ва­ње да је „отво­рио вра­та дво­кон­ти­нен­тал­не Ру­си­је за па­не­вроп­ски стра­те­шки про­је­кат” не зна­чи да се он упу­стио у „отво­ре­ни стра­те­шки су­коб са САД” или да се за­тво­рио за ве­ли­ке ино­стра­не ин­ве­сти­ци­је. Пу­тин, на­и­ме, још др­жи пру­же­ну ру­ку са­рад­ње, што се ви­ди и по са­др­жа­ју „енер­гет­ског пак­та” ко­ји је Мо­сква по­ну­ди­ла као „исто­риј­ски спо­ра­зум Ис­ток–За­пад”. Основ­ни сми­сао те по­ну­де је: „Ру­си­ја се за­ла­же за про­на­ла­же­ње рав­но­те­же ин­те­ре­са ме­ђу др­жа­ва­ма, укљу­чу­ју­ћи и рав­но­те­жу ин­те­ре­са зе­ма­ља по­тро­ша­ча и зе­ма­ља про­из­во­ђа­ча енер­ги­је... Ру­си­ја је спрем­на да рас­по­ла­жу­ћи сво­јим енер­го­ре­сур­си­ма бу­де основ­ни га­рант енер­гет­ске без­бед­но­сти све­та, али ап­со­лут­но од­би­ја уло­гу си­ро­вин­ског при­реп­ка гло­бал­не еко­но­ми­је... У ове стра­те­шке раз­го­во­ре Ру­си­ја не ула­зи се­бич­но и уско­гру­до, али ни­је спрем­на ни да при­хва­ти та­кав при­ступ дру­гих... Та­ко­ђе, Ру­си­ја од­луч­но од­би­ја све при­ти­ске, зва­нич­не и не­зва­нич­не, усме­ре­не ка оспо­ра­ва­њу пра­ва др­жа­ва да упра­вља­ју соп­стве­ним ре­сур­си­ма и на­сто­ја­њу да се из­ну­ди из­ме­шта­ње тог упра­вља­ња у ино­стра­не цен­тре...”

 

НЕПОМЕРЉИВА ГРАНИЦА

 

Ка­ко тај са­мо­све­сни и урав­но­те­же­ни при­ступ Мо­скве функ­ци­о­ни­ше ви­де­ло се ве­о­ма до­бро и то­ком ле­то­шње по­се­те ки­не­ског пред­сед­ни­ка Ху Ђин­та­оа Ру­си­ји. Ли­дер нај­мно­го­људ­ни­је зе­мље све­та и (уз Ру­си­ју) нај­ек­спан­зив­ни­је еко­но­ми­је на пла­не­ти до­пу­то­вао је с пр­вен­стве­ном на­ме­ром да код Пу­ти­на из­деј­ству­је уплив ки­не­ског ка­пи­та­ла у ру­ску енер­ге­ти­ку, пре све­га у Си­би­ру, то јест да ки­не­ским ком­па­ни­ја­ма омо­гу­ћи су­вла­сни­штво над си­бир­ским из­во­ри­шти­ма енер­ги­је. Ки­не­зи на­сто­је да обез­бе­де при­мат над Ја­па­ном у ко­ри­шће­њу бу­ду­ћег па­ци­фич­ког наф­то­во­да, као и да фор­ми­ра­ју др­жав­не нафт­не ре­зер­ве ка­кве има­ју САД, ре­зер­ве чи­је би по­пу­ња­ва­ње би­ло обез­бе­ђе­но из Ру­си­је. С тим на уму, Пе­кинг је фор­ми­рао и пр­ву ки­не­ску при­ват­ну нафт­ну ком­па­ни­ју „Чањ-лањ”. Ме­ђу­тим, Пу­тин је и том при­ли­ком, као и то­ком по­се­те Пе­кин­гу 2004, из­бе­гао да пот­пи­ше ма ка­кве уго­во­ре ко­ји би Ру­си­ју ли­ши­ли су­ве­ре­ни­те­та над соп­стве­ним енер­го­ре­сур­си­ма. У исто вре­ме, га­ран­то­вао је Ки­ни ре­дов­ност и ко­рект­ност снаб­де­ва­ња наф­том и га­сом, лич­но уче­ство­вао у за­јед­нич­ким ру­ско-ки­не­ским вој­ним ма­не­ври­ма – одр­жа­ним пр­ви пут у исто­ри­ји, са ве­о­ма за­ни­мљи­вим „так­тич­ким прет­по­став­ка­ма” – и омо­гу­ћио под по­вољ­ним усло­ви­ма но­ве тран­сфе­ре ви­со­ке ру­ске вој­не тех­но­ло­ги­је ју­жном су­се­ду-ко­ло­су. Иако „ни­је Ки­не­зе пу­стио у Си­бир”, Пу­тин је учвр­стио азиј­ску без­бед­но­сну „гру­пу Шан­гај” – чи­ја су око­сни­ца упра­во Ру­си­ја и Ки­на – али и јав­но по­ну­дио при­кљу­че­ње Ин­ди­ји, Ира­ну и Па­ки­ста­ну.

За крај, да би­смо ва­ља­но илу­стро­ва­ли о ка­квој је по­ну­ди реч, ево ре­чи Збиг­ње­ва Бже­жин­ског, си­ве еми­нен­ци­је аме­рич­ке ге­о­по­ли­ти­ке и гло­ба­ли­стич­ке док­три­не САД:

„Ствар­но за­стра­шу­ју­ћа ко­а­ли­ци­ја ко­ја би мо­гла угро­зи­ти аме­рич­ку пре­власт, по мом ми­шље­њу, ни­је мо­гу­ћа уко­ли­ко САД не бу­ду трај­но глу­по по­сту­па­ле. (...) Уко­ли­ко би, ме­ђу­тим, у не­ки об­лик ко­а­ли­ци­је про­тив нас ус­пе­ли удру­жи­ти Ки­ну, Ру­си­ју, Иран, да оста­ле и не спо­ми­њем, на­ша би по­зи­ци­ја за­и­ста би­ла угро­же­на. Али, глав­ном и ве­ро­ват­ни­јом прет­њом ми се чи­ни аме­рич­ки умор, не­за­ин­те­ре­со­ва­ност, не­до­ста­так стра­те­шке ви­зи­је ко­ји би за по­сле­ди­цу имао про­гре­сив­ну фраг­мен­та­ци­ју гло­бал­не са­рад­ње, као и фраг­мен­та­ци­ју гло­бал­не ста­бил­но­сти.” <

 

* Аутор је ка­над­ски ге­о­по­ли­ти­чар сло­вен­ског по­ре­кла, жи­ви и ра­ди у То­рон­ту

(Октобар 2005)

 

 

Коментари >>