Модели веселог потчињавања

„Хуманитарна бомбардовања” и „превентивна убијања” допуњена су спонзорисањем и извођењем „обојених револуција”. Нова стратегија има своје предности: штеди коришћење војника, ионако превише заузетих, и прикрива пред очима света директно мешање Вашингтона у „смену гарде” на челу земаља од стратешког интереса

Шест го­ди­на по­сле на­па­да на Бе­о­град. Две го­ди­не по­сле бом­би на Баг­дад. Али­би је увек исти: убри­зга­ва­ње „де­мо­крат­ских ан­ти­те­ла” у зе­мље ко­је су­ви­ше од­у­да­ра­ју од за­пад­не гло­ба­ли­зу­ју­ће сли­ке ко­ја је та­ко уми­ру­ју­ћа за сун­ђе­ра­сте ма­се пла­не­те, за оне што па­сив­но ап­сор­бу­ју на­ло­ге аме­рич­ких „нео­кон­зер­ва­ти­ва­ца”, што их по це­лој пла­не­ти раз­гла­ша­ва­ју ме­га­фо­ни „угло­бља­ва­ња”.

То је па­ра­ван им­пе­ри­је „ап­со­лут­ног до­бра”, осло­бо­ди­лач­ке си­ле ко­ја ту и та­мо ба­ца ка­сет­не и на­палм бом­бе. Успо­ме­не на те ег­зе­ку­ци­је су да­нас ба­шти­на хо­ли­вуд­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је, пре­тво­ре­не у фил­мо­ве ко­је „гу­та­ју” и ге­не­ра­ци­је са­лон­ских „зе­ле­них бе­рет­ки”. Ту је и оси­ро­ма­ше­ни ура­ни­јум, иако се не ви­ди. Он оста­вља сво­је зле тра­го­ве на ју­го­сло­вен­ским и ирач­ким лим­фним си­сте­ми­ма, на ем­бри­о­ни­ма из ко­јих ће се ро­ди­ти по­лу­жи­во­ти, мон­стру­о­зни тра­го­ви не­ви­дљи­ве ру­ке ко­ја на­ста­вља да уби­ја да­ле­ко (у вре­ме­ну и про­сто­ру) од екс­пло­зи­ја.

Ни­су нео­п­ход­ни про­јек­ти­ли да би се за­бе­ле­жио траг „осло­бо­ди­лач­ког” на­па­да. До­во­љан је и кон­сен­зус вред­них ди­пло­ма­та, ин­ду­стриј­ских маг­на­та и сред­ста­ва ин­фор­ми­са­ња спрем­них да де­мо­кра­ти­јом за­ра­зе но­ве на­ро­де. Ше­та­ју та­ко кроз уни­вер­зи­тет­ске ауле и цен­тре за ску­по­ве, из­ба­цу­ју сво­је стре­ле про­тив ти­ра­ни­је, су­ге­ри­шу ли­бе­рал­не фор­ме, ко­је су још по­жељ­ни­је ако иду ру­ку под ру­ку са вој­ним за­у­зи­ма­њем и фир­ма­ма ко­је су се спе­ци­ја­ли­зо­ва­ле у „ре­кон­струк­ци­ја­ма” и ис­ко­ри­шћа­ва­њу ло­кал­них ре­сур­са.

ЦВЕ­ЋЕ И ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИ­КА

По­сле зад­њих аван­ту­ра у Ју­го­сла­ви­ји и Ира­ку, не за­бо­ра­вља­ју­ћи ни Ав­га­ни­стан, у мо­ди је да се спон­зо­ри­шу „обо­је­не ре­во­лу­ци­је”. Све до пре не­ку го­ди­ну пра­ви­ли су збр­ку из­ме­ђу „ху­ма­ни­тар­них бом­бар­до­ва­ња” и „пре­вен­тив­них на­па­да”. Има већ пар ме­се­ци ка­ко су се на­ве­ли­ко рас­тр­ча­ли, рас­при­ча­ли се у ме­ди­ји­ма, ка­ко фар­ба­ју на­ро­де ко­ји је­два че­ка­ју да их осло­бо­де на „сла­дак” на­чин. За то су до­вољ­не ру­же, ту­ли­па­ни, уни­фи­ци­ра­ју­ће бо­је и ствар је го­то­ва. То што на тим про­те­сти­ма не­ма ми­ли­о­на љу­ди, већ са­мо пар хи­ља­да, бе­зна­ча­јан је де­таљ, ва­жна је сли­ка ко­ја ће би­ти мон­ти­ра­на и еми­то­ва­на. У Пен­та­го­ну су се опа­су­љи­ли ка­да су при­ме­ти­ли да су сли­ке из Абу Гра­и­ба, сли­ке де­це раз­не­те ка­сет­ним бом­ба­ма, по­ста­ле пре­ви­ше ви­дљи­ве. Ни­је то от­кри­ва­ње ру­пе на сак­си­ји, већ је имиx би­тан. И, по­што је рат по­чео да би­ва до­са­дан по­тро­ша­чи­ма пла­не­тар­них ве­сти, а пре све­га по­што по­сле две го­ди­не по­чи­ње да ис­цр­пљу­је љу­де и сред­ства из Ва­шинг­то­на, тре­ба пре­ћи на сми­ре­ни­је про­јек­те, као што су Укра­ји­на, Ли­бан и, зад­ње по ре­ду, про­јек­те ко­ри­шће­не у Кир­ги­ста­ну или Уз­бе­ки­ста­ну.

Но­ва стра­те­ги­ја има сво­је пред­но­сти: ште­ди ко­ри­шће­ње вој­ни­ка, ко­ји су још пре­ви­ше за­у­зе­ти да др­же под ма­ском по­ми­ре­ња ирач­ки и ав­га­ни­стан­ски рат, и скри­ва пред очи­ма све­та ди­рект­но ме­ша­ње овал­не со­бе у „сме­ну гар­де” на че­лу зе­ма­ља од стра­те­шког ин­те­ре­са. Да­маск се не бо­ји ху­ма­ни­тар­них бом­би, али мо­ра да се бра­ни од Ли­ба­на ко­га је за­ра­зио ви­рус 1559, од бра­та ухва­ће­ног у мре­жу ве­ли­ких вра­че­ва ко­ји му да­ју отров­ни на­пи­так. Укра­ји­на ни­је ри­зи­ко­ва­ла ва­зду­шне на­па­де, али је мо­ра­ла да се по­кло­ни пред опа­ким спољ­ним ла­ска­њи­ма, као што је то не­што ра­ни­је учи­ни­ла и Гру­зи­ја. Тај ма­ли не­по­зна­ти Кир­ги­стан, по­крај Ки­не, бли­ског бу­ду­ћег не­при­ја­те­ља атлант­ског екс­пан­зи­о­ни­зма, ни­је до­жи­вео да му Б-52 срав­не са зе­мљом гра­до­ве. Би­ло је до­вољ­но пар хи­ља­да осо­ба на­о­ру­жа­них ла­ла­ма, ко­је су про­шле кроз обу­ку ор­га­ни­за­ци­је „Фри­дом Ха­ус”, а са њи­ма и ша­ка при­ла­го­дљи­вих ми­ни­ста­ра из ста­ре вла­сти, ко­ји су се за пар са­ти пре­тво­ри­ли у ви­те­зо­ве „пра­вед­них и де­мо­крат­ских из­бо­ра”.

ДВА БРОЈ­ЧА­НИ­КА ПРЕ­ВА­РЕ

На­рав­но, гла­сач­ке ку­ти­је. Оне су глав­ни глум­ци у свет­ским до­га­ђа­ји­ма у зад­њих пар ме­се­ци. Ли­сти­ћи и гла­со­ви су сву­да у ко­ре­ни­ма по­бу­на ко­ји­ма Ва­шинг­тон те­ле­ди­ри­гу­је. Јед­на­ко у Ки­је­ву као и у Беј­ру­ту, исто као и у бив­шој со­вјет­ској др­жа­ви­ци ко­ја пред­ста­вља зад­њу ка­пи­ју ка Да­ле­ком Ис­то­ку. Из­бор­ни пра­вил­ник аме­рич­ких „нео­кон­зер­ва­ти­ва­ца” је про­мо­ви­сан у Ав­га­ни­ста­ну и уса­вр­шен 30. ја­ну­а­ра у Баг­да­ду. Ако но­се пе­чат Им­пе­ри­је, он­да су то сву­да узор­ни и де­мо­крат­ски из­бо­ри. У про­тив­ном, све мо­ра да се по­но­вља пре­ма па­ра­ме­три­ма „но­вог аме­рич­ког ве­ка”, све док по­бе­де они ко­ји су од­ре­ђе­ни да по­бе­де.

То је епи­де­ми­ја атлант­ске „де­мо­кра­ти­је нео­кон­зер­ва­ти­ва­ца”, ко­ја се ши­ри раз­ли­чи­тим сред­стви­ма, али увек ефи­ка­сним и спо­соб­ним да до­ве­ду до ге­нет­ских про­ме­на у на­гри­за­ним и на­пад­ну­тим вла­да­ма. Но­си­лац ви­ру­са, Пол Вол­фо­виц, са­да је, као кру­ну сво­је ка­ри­је­ре твор­ца пре­вен­тив­них ра­то­ва, на­чи­нио ве­ли­ки скок са ме­ста под­се­кре­та­ра у аме­рич­ком де­парт­ма­ну од­бра­не на ме­сто пред­сед­ни­ка Свет­ске бан­ке. Име­но­ва­ње не­при­ја­те­ља УН Џо­на Бол­то­на за аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма већ је пред­ста­вља­ло ја­сну по­ру­ку за ту ор­га­ни­за­ци­ју: ра­ди­мо шта хо­ће­мо. Из­бор „нео­кон­зер­ва­тив­ца” и иде­о­ло­га „пре­вен­тив­них ра­то­ва” По­ла Вол­фо­ви­ца на че­ло Свет­ске бан­ке, тог „мон­стру­ма ко­ји је на­стао 1944. по­сле кон­фе­рен­ци­је у Бре­тон­ву­ду”, пред­ста­вља­ло је дру­гу опо­ме­ну: и у остат­ку све­та ра­ди­ће­мо ка­ко нам се сви­ди.

На­и­ме, иако је зва­нич­ни циљ ак­тив­но­сти Свет­ске бан­ке сма­ње­ње си­ро­ма­штва у све­ту, Аме­ри­кан­ци ни у сво­јим док­три­нар­ним до­ку­мен­ти­ма не кри­ју да се ра­ди о ва­жном ин­стру­мен­ту аме­рич­ке ко­ло­ни­јал­не по­ли­ти­ке. Ве­ли­ки део по­зај­ми­ца ко­је одо­бра­ва Свет­ска бан­ка под­ре­ђен је Ме­ђу­на­род­ном мо­не­тар­ном фон­ду (ММФ) и чи­ње­ни­ца је да, у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва, од­би­ја за­јам ако зе­мља ко­ја га тра­жи не­ма са­гла­сност ММФ-а.

ММФ, са сво­је стра­не, ско­ро пот­пу­но је под кон­тро­лом Тре­зо­ра САД. „Нео­кон­зер­ва­ти­вац” сва­ка­ко ни­је био нео­п­хо­дан Свет­ској бан­ци да би се, у про­те­клим го­ди­на­ма, сма­њио раст за­ра­де по гла­ви ста­нов­ни­ка Ла­тин­ске Аме­ри­ке са 80 од­сто у се­дам­де­се­тим го­ди­на­ма, на да­на­шњих 12 од­сто. Та­ко­ђе, ни­је би­ла Вол­фо­ви­це­ва „за­слу­га” што су Свет­ска бан­ка и ММФ би­ли спо­ри и шкр­ти у обез­бе­ђи­ва­њи­ма бри­са­ња ду­га нај­си­ро­ма­шни­јих африч­ких зе­ма­ља.

Али, са­да, са иде­о­ло­гом „пре­вен­тив­ног ра­та” на че­лу Свет­ске бан­ке, па­да и по­след­њи смо­квин лист. Це­ли свет је са­мо игра­ли­ште за стра­те­ги­је јен­ки­јев­ског коц­ка­ња. Чи­ње­ни­ца је да јен­ки­ји игра­ју са обе­ле­же­ним кар­та­ма и то сад већ сви нор­мал­ни ви­де. <

(Јун 2005)