КОРЕНИ АМЕРИЧКОГ „МЕСИЈАНИЗМА” И БУДУЋНОСТ УНИПОЛАРНОГ СВЕТА

Разорни мехур од сапунице

И према поновљеним сондажама јавног мнења, преко 60 одсто европског становништва оштро критикује понашање САД, али европски политичари оглушују се о мишљење огромне већине сопствених бирача. Драматични раскид између политичке класе и народа може се објаснити само овако: политичари избегавају да стану уз народ, праве се да не знају шта он мисли, јер се боје да налете на некога ко их држи у шаци. На некога коме су продали своју каријеру исвоју душу

Пише: Пјеро Села

За време дугих припрема за на­пад на Ирак незадрживо је експлодирало антиамеричко расположење. Углав­ном, као што је било и логично, у арапско-исламском све­ту, по­што се још јед­ном на­шао на мети оно­га што Американци називају За­па­дом.

Занимљиво је раз­мотрити корене тог антиамериканизма. Поред уопшт­еног католичког пацифизма који се, због свог еку­мен­ског карак­тера, противи било ка­квом рату, зна­чај­ну уло­гу су имали ставови „левице”. У њима још живи она од­бој­ност ко­ју су партизани Со­вјет­ског Са­ве­за имали у послератном периоду према другој велесили, САД, сматраној за глав­ну препреку „ширењу кла­сне револуције”, „ко­нач­ној победи пролетаријата”.

Комунисти су до те мере били занети тим њиховим идеологизованим ту­ма­че­њем ствари да нису ни приметили да хладни рат није нимало на­чео солидне геополитичке разлоге за савезништ­во између Америке и Русије из периода 1941–1945. године. Нису приметили да је оно што је било описано као борба за сло­бо­ду и против фашизма био, у ствари, је­дан од најциничнијих освајачких ратова свих времена. Наравно, на ште­ту Европе ко­ја је прво подељена, затим окупирана преко војних структ­ура НА­ТО-а и Варшавског пак­та, створених од стране Вашингтона и Мо­скве.

Дуг и међусобно пло­дан заједнички живот либерал-капитализма и со­вјет­изма во­ђен је заједничким циљевима (довољно је подсетити на рађање Израела и на до­га­ђа­је у Мађарској 1956), све до смрти комунистичке утопије урушавањем.

ЕВРОПСКИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ИНТЕРЕС

У антиамериканизму је зна­чај­на и ком­по­нен­та, заправо, националне левице. Ипак, ов­де треба уочити да за потпуни попис антиамериканаца не­до­ста­је још велики део. Они који одбијају америчко приближавање, ка­ко у те­ма­ма социјалне та­ко и међународне политике, нису „са­мо пацифисти, бивши комунисти или национални левичари”. За критику америчких ста­во­ва и унутрашње супротст­ављање де­ло­ва­њу оних на власти који се по­на­ша­ју поданички према САД, у ствари, довољна је једноставна жеља да се заш­тите европски геополитички интереси, те воља да се из­бегне америчко кон­тролисање и оверавање све­га.

То су разл­ози због којих се на политику САД гле­да са неповерењем у већинским (и све већим) деловима јав­ног мне­ња. Али, ако је тач­но да се де­ло­ва­ње САД по­ка­зу­је непомирљивим са поимањем све­та заснованим на по­што­ва­њу легалит­ета и не­ме­ша­ња у ту­ђе ствари, он­да не­ма ни сврхе да се говори о „антиамеричком расположењу”. Међутим, може се са више прецизн­ости и реализма говорити о европском по­но­су који није спреман да бу­де гажен, о кон­тиненту који жели, ради будућности, да одвоји сво­ју одговорност према другим народима од америчке одговорности.

Ето за­што ће за пронационално оријентисане социјалисте, као и за социјално оријентисане десничаре, ка­да бу­ду сматрали да је време да стварно изађу на терен, бити онолико лак­ше да добију подршк­у колико се бу­ду ма­ње носталгично држали историјски и политички датираних аргумената, не­ко­ме можда драгих, али аргумената и да­ту­ма који су да­нас фа­тал­но ван игре. За постављена еко­ном­ска, социјална и међународнополитичка питања сва­ка­ко ће морати да се да­ју решења са националним и социјалним пе­ча­том, делотворне алтернативе за све оно што желе САД, решења ко­ја карак­терише европски приступ, да­кле решења ко­ја мо­гу да прибаве подршк­у великих народних ма­са.

Изгледа невероватно, али, упркос постојећем простору и очигледној неопходности, не­ма да­нас ниједног политичког су­бјек­та који је у ста­њу да подигне ту за­ста­ву, спо­соб­ног да се доиста суочи са питањем од­но­са Европе и САД, износећи све последице на пла­ну савезништ­ва и међународних, политичких и трговинских од­но­са.

Ради припреме пу­та та­квом су­бјек­ту потребно је имати на уму све елементе америчке стратегије усмерене ка „но­вој Европи”, али, са друге стране, и политичке и културне узроке дуготрајног „колаборационизма са окупатором”, по­себ­но структ­уралну не­спо­соб­ност политичких партија да се отворе ка том учешћу, да бу­ду тумачи осећања народа.

ПРОЈЕКАТ ЕВРО-ИСЛАМСКОГ СУ­КО­БА

Најпре треба уочити да су унилатерализам Американаца и њихово са­мо­стал­но де­ло­ва­ње, без обазирања на УН и европске савезнике, изазивали противљења по­чев од рушења Берлинског зида. Управо ка­да су крах комунизма и урушавање Варшавског пак­та створили логичне претп­оставке и за не­ста­нак НА­ТО-а, јед­не одбрамбене структ­уре са очигледном бе­скорисношћу за Европу, САД су одлучиле да се боре свим средствима да одрже алијансу. Штавише, хтели су да је ревитализују, али усмеравајући је ка ју­гу и истоку, против арапског све­та и Русије. Та америчка оријентација је узрок неизлечивог напрснућа у односима са Европом. Наиме, арапски свет је непријатељ Израела и САД, а не Европе, ко­ја не­ма никакав страте­шк­и или трговински интерес да кида од­но­се са исламом са­мо да би подржала бесмислене и анахроне тежње Израела. О европским односима са Русијом да и не говоримо.

Ипак, ја­сно је да је Европа била неспремна пред тим великим променама. Није била спремна да се суочи са теш­ким одговорностима ко­је би подразумевала по­нов­на глав­на уло­га. Политичка и вој­на интеграција су тек на по­чет­ку. „Европски лидери” су за­те­че­не осо­бе ко­је су од­га­ја­не у ду­ху Јал­те. Због то­га је Америка сте­кла предност. Ње­на вој­на моћ, али пре све­га по­се­до­ва­ње инструмената ма­сов­не комуникације, ко­је скоро пот­пу­но кон­тролишу проамерички лобији, дозволили су САД да не­сме­та­но де­лу­ју: да на исто­ку подстичу постко­мунистичка превирања и националне сукобе, да их прилагоде својим нафтним интересима, да на Бал­ка­ну под­стак­ну прво тероризам ОВК-а на Ко­со­ву, затим НА­ТО на­пад на Србију, да програмирају агресије на Авганистан и Ирак.

У тој нестабилној атмосфери профитирао је Израел, добијајући зе­ле­но све­тло и нови простор за репресију над интифадом. За то време штам­па на За­па­ду, ве­за­на за одговарајуће лобије, није пропушт­ала прилику да криминализује палестински народ као терористички (иако је реч о народу који је, у ствари, већ деценијама лишен основних грађанских права).

ЗНАЦИ ПРЕОКРЕТА

Ипак, не­ке но­ве чињенице уливају на­ду: стварање, у Европи, Међународног кривичног су­да који полаже право да суди и о по­на­ша­њу америчких војника, потписивање Споразума у Кјо­ту, који настоји да прикочи помахниталост потрошачког друш­тва, са­да већ стал­не трговачке расправе између Европе и САД, све кон­кретније намере да се створе заједничка европска спољна политика и одбрана.

Али, и догађаји који не­ма­ју политичку вредност мо­гу да се претворе у разлоге су­ко­ба. На пример, упа­ла плућа код пилића ко­ја је заразила перјаре у Тек­са­су и ко­ја је потом приморала Европу, али и Мексико и Русију да бл­окирају увоз ко­ко­ша­ка, пилића и ја­ја из САД. (Ме­со америчких коко­шки већ је било забрањено у Европи, по­што системи кла­ња у САД предвиђају третман са хлором и другим хемијским суп­стан­ца­ма, као и зрачење).

Све су то но­ве чињенице ко­је не да­ју мира Америци и она љутито планира кон­трапотез­е. Треба из­бацити из игре европски сан о јединству и снази. И од­мах следи бесни на­пад на Унију, на француско-не­мач­ку осовину, на­пад који иде преко Аснарових и Берлусконијевих амбиција и слабост­и, преко земаља бившег Варшавског пак­та, ко­је је пе­де­сет година комунизма ослабило, па су за­то подложне економским уце­на­ма, као и преко Турске.

У тим оквирима долази до ширења НА­ТО-а на исто­к, са наградном по­ну­дом да се у тим земљама ус­по­ста­ве вој­не ба­зе, али у игри је и ула­зак Турске у ЕУ. То ће омогућити да се отворе нови проблеми којима ће бити исцрпљивана Европа: „људска права”, Курди, слу­чај Кипра, инфлација, миграциони токови, религиозни проблем. Штавише, Турска би у Унији мо­гла да створи преседан у корист ула­ска Израела и да до­ве­де Европу, у том слу­ча­ју, у отворени рат против исламског све­та.

Али, Американци су се, на многим тач­ка­ма, сасвим сигурно прерачунали. На пример, послератно ста­ње у Ираку је катастрофално по њих. Ова­ко то ста­ње ком­ентарише политиколог Вилијам Кристол: „Ако изг­убимо, нећемо оставити иза нас пла­ве шле­мо­ве, већ ха­ос и ек­стремизам, сигурно прибежиш­те за терористе, али, пре све­га, цели свет ће приметити америчку сла­бост”.

Ме­ђу узроцима извесног америчког краха, није од другоразредног зна­ча­ја физиолошка не­спо­соб­ност грингоса да сиђу са пиједестала и да створе пристојне ху­ма­не од­но­се са „другима”. Американац је „метаполитички” убе­ђен да су ње­га и ње­го­во друш­тво створили „библијски списи” и да је то разлог што ње­го­ва „те­ократс­ка демократија” мора да се беспоговорно прихвати као образац свет­ског живота. Ко та­ко не мисли припада нижој врсти, па мора да се преваспита.

По­на­ша­ње америчких војника према „ослобођеним” народима увек је било у скла­ду са овим. Та­ко је било и у Италији по­сле Другог свет­ског рата. (О томе видети, поред осталог: Филип Ка­пе­ла­но, у: Вој­на историја, бр. 126, март 2004.) Спо­зна­ја о та­квом менталит­ету помаже да се објасни истребљење црвенокожаца, институ­т ропства, презир према латиноамеричким народима. Али, то олак­ша­ва да се разуме и нео­сно­ва­на бруталност, по­ме­ша­на са охолошћу и расизмом, са чиме да­нас мора да рачуна становништв­о Авганистана и Ирака. Ни слике америчких војника који рафалима довршавају рањенике нису изазвале стварне дубље реакције у Америци.

ФИНАНСИЈСКО ТЕТУРАЊЕ „ИМПЕРИЈЕ”

САД, то се одавно не може крити, имају и велике еко­ном­ске теш­коће. Насупрот оно­ме што се десило у првом рату у Голф­ском заливу, да­нас не­ма савезника са којима се мо­гу поделити огромни војни трошк­ови. Овај пут су Саудијци, Ја­пан и Европа са­мо гледаоци. Америка шкрипи и у структ­ури, јер ње­на индустрија није више кон­курентна. За­то је спољно задужење измакло кон­троли и прешло 3.000 милијарди долара са тенденцијом погоршања. Од тих 3.000 милијарди, чак 521 милијарда се односи са­мо на прошлу годину, а на листу америчких поверилаца силовито је ушла и Кина. Та придошлица – и она у 2003 – остварила је комерцијалну ак­тиву у од­но­су на САД од 126 милијарди долара, што је за 25 од­сто више не­го у 2002. години.

Пасива у америчкој трговинској размени по­пе­ла се за 17 од­сто у од­но­су на претходну годину, а раст је евидентиран и у децембру 2003 (42,5 милијарди у од­но­су на 38,4 у новембру). Све то упркос осет­ном па­ду вредности америчке мо­не­те, што је на­го­ве­шта­ва­ло обрнути ефе­кат. Неумољиво се повећава увоз, а сма­њу­је из­воз. Расте и федерални дефицит. Војни трошак се увећао за 127 милијарди, од­но­сно за 124 од­сто, у од­но­су на 2001. годину. И то, обратите пажњу, не рачунајући експедиције у Авганистану и Ираку, што је око 100 милијарди долара трошк­ова годишње. То је кон­текст у ко­јем очекивања Американаца у по­гле­ду будућности привреде мо­гу бити са­мо песимистичка. Са 100 индексних по­е­на у јануару 2004. па­ло се на потоњих 88. Економиста Вилијам Хју­тон пише у листу The Na­tion: „Задуживање према остат­ку све­та удвостручиће се за наредних 5-7 година, доводећи САД у категорију ба­на­на република. Странци више неће прихватати долар и куповаће алтернативну мо­не­ту, од­но­сно евро. Долар ће пасти и ка­ма­те ће скочити до не­ба.”

Уоста­лом, пад долара већ је прекинуо магични до­ток европског нов­ца у Вол Стрит, од­но­сно флукс који је задњих година спашавао Америку од банкротс­тва! Ни централне европске бан­ке не­ма­ју више поверења у зе­ле­ну новчаницу и осло­ба­ђа­ју их се. Од ју­ла 2001. до фебруара 2004, резерве европских ба­на­ка у америчкој валути (долари и облигације америчког трезора) пале су са 270 на 170 милијарди. И док је америчка мо­не­та изг­убила, за две године, 45 од­сто сво­је вредности, евросистем наставља да продаје доларе (3,1 милијарда са­мо у првој половини фебруара 2004).

НОВЧАНИК И БЕЗБЕДНОСТ

Сви ти подаци, ап­со­лут­но у скла­ду са оним што смо прогнозирали да­ле­ког ма­ја 2001. године (часопис l’Uomo li­be­ro, бр. 51, „Европа у омчи долара и ње­го­ве демократије”), од­но­сно пре на­па­да на ку­ле, што се да­нас представља као до­га­ђај који је узрок америчке кризе, по­ка­зу­ју колико су неискрени неки европски новинари ка­да говоре о „америчком опоравку”, па чак и о зависности Европе од тог фан­том­ског опоравка.

За­то, не треба се чудити што је Америка принуђена да тражи олакш­ице од УН, али не треба се чудити ни што ОУН, по­сле шамарчина ко­је је добила, није по­ка­за­ла никакву намеру да вади ке­сте­ње из ватре за рачун САД. Што се тиче источних земаља, флерт са Америком је био, по свој прилици, крат­к­отрајан. Наиме, те државе трпе, као што се мо­гло предвидети, пресију еко­ном­ске помоћи из Брисела. „Није могуће” – опо­ме­нуо их је Проди – „да се брига о свом новчанику повери Европи, а о без­бедности Америци.”

У међувремену, напредује француско-немачки и белгијски пројекат заједничке европске одбране. Не противе му се чак ни Енглези. Истовремено, ко­ман­до­ва­ње сна­га­ма у Босни прелази са НА­ТО-а на Европску Унију. У ју­ну 2003. године, Европска Унија је упутила војни кон­тигент у Кон­го, без икаквог уплитања САД и НА­ТО-а. Носиоци операције су, гле слу­ча­ја, баш Француска и Не­мач­ка, „бунтовници” у од­но­су на ирачку авантуру.

О списку земаља „оло­ша” више се не говори. Дијалог са Северном Корејом предодређен је да се настави под покровитељством Кине. Иран, по­што је одбацио америчке оптужбе и претње, преговара са француским и немачким министрима спољних по­сло­ва о нуклеарним инспекцијама. Русија упозорава САД да ће брзо морати да укло­не сво­је ба­зе из Централне Азије и најављује могућност – ужасна претња за Американце – да продаје наф­ту обрачунавајући ње­ну це­ну у еврима уме­сто у доларима.

Француска је, приликом не­дав­не кризе, по­сла­ла трупе на Хаити, отворено презирући Монроову докт­рину, ко­ја намеће Европљанима оба­ве­зу да се не ба­ве америчким кон­тинентом. Буш се помирио са неиз­бежним и честитао је Шираку на „сарадњи”.

ЕВРОПСКИ ПОЛИТИЧКИ ФА­УСТ

Приклонити се за­пад­ној политици и западним интересима, бити на америчким и израелским доручцима, може несумњиво да до­не­се не­ке предности, али то одав­но није сигуран по­сао.

За­сно­ва­ност и раширеност ових наших размишљања потврђена је не­дав­ном но­вом детаљном сондажом урађеном за рачун ЕУ. Постављено је неиз­бежно питање о евроамеричким односима и добијен одговор који се не може прећутати. Али, ка­ко то да се европски политичари, ако је већ преко 60 од­сто европског становништв­а упутило ошт­ре критике на по­на­ша­ње САД, оглу­шу­ју о мишљење огромне већине сопствених бирача?

Очигледно, они себи не мо­гу да до­зво­ле тај лук­суз на дужи рок.

За­то је неиз­бежна кон­статација о драматичном раскиду између политичке кла­се и народа. Тај раскид има са­мо је­дан разлог: политичари из­бегавају да ста­ну уз народ, праве се да не зна­ју шта он мисли, јер се бо­је да на­ле­те на не­ко­га ко их држи у шаци. На не­ко­га ко­ме су продали сво­ју каријеру и ду­шу. <

(Септембар 2005)