ЕВРОПА И ОСЛОБАЂАЊЕ ОД АВЕТИ „ХЛАДНОГ РАТА”

Оријентација на Исток

Протекционизам лоше звучи на уснама непријатеља, али нико се не скандализује када САД доказују – интелигентним бомбама, осиромашеним уранијумом и белим фосфором – да су спремне да бране оно што сматрају „окућницом”, односно остатак света

Пише: Сиро Азинели

Све је у ре­ду ка­да САД и Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја на­ме­ћу пра­ви­ла на тр­жи­шту и у енер­гет­ском снаб­де­ва­њу без­об­зир­но ко­ри­сте­ћи др­жав­не уда­ре, пре­вен­тив­не ра­то­ве, на­сил­не шпе­ку­ла­ци­је и суб­вен­ци­је го­спо­да­ри­ма ра­та.

Не­ста­бил­ност Кав­ка­за, од Ка­спиј­ског до Цр­ног мо­ра, кћи је ан­гло­а­ме­рич­ког им­пе­ри­ја­ли­зма ко­ји је про­дро у та под­руч­ја по­сле рас­па­да со­вјет­ске им­пе­ри­је. „Тек­са­ко”, „Ше­врон” и „Бри­тиш пе­тро­ле­ум” спрем­ни су да рас­ко­ма­да­ју остат­ке со­вјет­ског ко­сту­ра у Че­че­ни­ји, Гру­зи­ји, Азер­беј­џа­ну. Евро­па de fac­to на ко­ле­ни­ма гле­да ка­ко се уз др­жав­не пре­вра­те гра­де ки­ло­ме­три и ки­ло­ме­три наф­то­во­да ко­ји во­ди до Сеј­ха­на, си­гур­ног луч­ког тер­ми­на­ла на ју­жним оба­ла­ма у са­ве­знич­кој Тур­ској.

ТУ­ЖБА­ЛИ­ЦА ЗА УКРО­ЋЕ­НУ ЕВРО­ПУ

Евро­па ни­је се­де­ла скр­ште­них ру­ку, пар го­ди­на ка­сни­је, ка­да је, де­се­так го­ди­на по­сле пр­вог ве­ли­ког ју­ри­ша на још то­пле ру­ше­ви­не со­вјет­ске твр­ђа­ве, гру­па фон­да­ци­ја са аме­рич­ком ма­три­ку­лом из­гра­ди­ла – по­мо­ћу звец­ка­ња до­ла­ра – лик но­вог де­мо­крат­ског пред­сед­ни­ка Укра­ји­не, Вик­то­ра Ју­шчен­ка, ко­ји је био ак­тер оли­гар­хиј­ског успо­на на ве­ли­ком бан­ке­ту Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да у Ки­је­ву. Укро­ће­на Евро­па, про­ши­ре­на на ис­ток у све­то име НА­ТО пак­та, ста­је на стра­ну „на­ран­џа­сте ре­во­лу­ци­је”, обо­је­ног др­жав­ног уда­ра јед­на­ког као што је био онај у Гру­зи­ји. Ме­ђу пр­ви­ма ко­ји су сла­ви­ли би­ле су баш оне чла­ни­це ко­је су за ула­зак у Европ­ску Уни­ју до­би­ле аме­рич­ку по­др­шку пре са­ме европ­ске са­гла­сно­сти: Пољ­ска и Ма­ђар­ска. По­себ­но Вар­ша­ва игра уло­гу „де­мо­крат­ског” по­сред­ни­ка из­ме­ђу аме­ри­ка­но­фил­ске и ру­со­фил­ске оп­ци­је.

Пре го­ди­ну да­на, ехо хлад­ног ра­та, ко­ји су на бр­зи­ну ар­хи­ви­ра­ли Гор­ба­чов (отва­ра­њем пр­вог „Мек До­налд­са” у Мо­скви) и Јељ­цин (док је от­пи­јао гу­тљај „ко­ка-ко­ле” из­ме­ђу два гу­тља­ја вот­ке), по­чео је да се пре­тва­ра у бли­ски звук ни­ка­да за­вр­ше­не бит­ке.

Евро­пи, убе­ђе­ној да се на­ла­зи на не­по­врат­ном пу­ту ка је­дин­стве­ном ли­бе­ри­стич­ком тр­жи­шту под вођ­ством САД, отва­ра ви­ди­ке Ру­си­ја са Пу­ти­ном, по­вре­ме­но про­гла­ша­ва­ним „ца­рем”, „им­пе­ри­ја­ли­стом”, за­ви­сно од то­га да ли су ак­ци­је ко­је је пред­у­зи­мао усме­ре­не на су­зби­ја­ње аме­рич­ке агре­сив­но­сти, на кон­со­ли­да­ци­ју Ру­ске Фе­де­ра­ци­је или на од­бра­ну на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са.

По­што не се не мо­же на­па­сти Кремљ до кра­ја, на­па­да­ју се ње­го­ви нај­вер­ни­ји са­ве­зни­ци, са Бе­ло­ру­си­јом на че­лу. Бит­ка по­ста­је сме­шна ка­да се, да би се по­ка­за­ло у ка­квој дик­та­ту­ри жи­ве Бе­ло­ру­си, из­но­си као при­мер не­дав­ни за­кон о ими­гра­ци­ји ко­ји од­ри­че пра­во бе­ло­ру­ским ма­не­кен­ка­ма да се кре­ћу по це­лој аме­рич­кој те­ри­то­ри­ји.

ИГРА С ТРО­СТРУ­КИМ УЛО­ГОМ

Про­тек­ци­о­ни­зам ло­ше зву­чи на усна­ма не­при­ја­те­ља, али ни­ко се не скан­да­ли­зу­је ка­да САД до­ка­зу­ју – ин­те­ли­гент­ним бом­ба­ма, оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом и бе­лим фос­фо­ром – да су спрем­не да бра­не оно што сма­тра­ју „окућ­ни­цом”, од­но­сно оста­так све­та.

Пу­тин је од­нео по­бе­ду да­ле­ко зна­чај­ни­ју од са­мог спо­ра­зу­ма ко­ји су пот­пи­са­ли ње­го­ва де­сна ру­ка Ме­две­дов и Укра­јин­ци из „Наф­то­га­за”.

Улог је био дво­струк: са јед­не стра­не, до­ка­зи­ва­ње ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци да је Ру­си­ја у ста­њу да дик­ти­ра тем­по на ко­мер­ци­јал­ном пла­ну; са дру­ге, да се по хи­ља­ди­ти пут опо­ме­ну европ­ски су­се­ди о по­тре­би да на вре­ме пре­и­спи­та­ју сво­ју сле­пу „атлант­ску љу­бав”.

Са­мо пар ме­се­ци ра­ни­је, као зад­њи чин свог сед­мо­го­ди­шњег кан­це­лар­ског ман­да­та, бив­ши не­мач­ки пре­ми­јер Шре­дер при­хва­тио је Пу­ти­нов иза­зов ста­вља­ју­ћи не­мач­ки пот­пис на про­је­кат бал­тич­ког га­со­во­да, ко­ји пред­ста­вља ал­тер­на­ти­ву (у бу­дућ­но­сти) за атлант­ску све­моћ у по­гле­ду енер­гет­ског снаб­де­ва­ња. Са­ве­зни­ци из Европ­ске Уни­је су га оп­ту­жи­ва­ли за из­да­ју, по­што су пот­пу­но за­сле­пље­ни у свом по­да­ни­штву Ва­шинг­то­ну.

Вре­ме је да се Евро­па осло­бо­ди ве­ли­ког аме­рич­ког то­ва­ра.

Евро­па је на ис­то­ку, на коп­ну, а не на Атлант­ском оке­а­ну. <

(Март 2006)