Поуке и искушења

ДА ЛИ ЈЕ УРБАНИ РАТ У ФРАНЦУСКОЈ ДОИСТА ПОДСТАКНУТ И УПРАВЉАН СПОЉА, ПО МОДЕЛУ УДАРА НА ДЕ ГОЛА 1968?

Играње сказаљкама историје

„Амерички медији правдају ,спонтану’ урбану побуну у Француској, али и у Белгији и Немачкој, социолошким анализама лошег грађанског стања имиграната на периферијама градова. Али имигранти су угрожени као такви, а не по расном и верском кључу, како се појављују у рату који букти. Такође, незапослени дечаци и студенти технички нису у стању да воде урбану герилу таквих размера. Иоле озбиљнија анализа, из домена технологије политике и постмодерних специјалних ратова, чини јасним да је све то производ скривене спољне режије”

Пише: Гуљелмо Марија Лоли-Гети

Да­на­шња пла­не­тар­но до­ми­нант­на вој­но-по­ли­тич­ка стра­те­ги­ја, ја­сно ис­ка­за­на кроз це­ло­куп­ну тра­гич­ну сли­ку и кр­ва­ви траг ко­ји је сву­да пра­ти, има са­мо је­дан гло­бал­ни циљ: вла­да­ви­на све­том по сва­ку це­ну! Не­ка Па­риз го­ри! То је пр­ви циљ атлант­ских го­спо­да­ра ко­ји су са­да одах­ну­ли, јер су ус­пе­ли да вра­те на­зад ска­заљ­ке са­та исто­ри­је. Се­ти­мо се фран­цу­ске 1968, ко­ја ума­ло ни­је но­ка­у­ти­ра­ла ге­не­ра­ла Шар­ла де Го­ла (1890-1970), кри­вог што је иза­шао из НА­ТО пак­та 1966. го­ди­не, што је фор­ми­рао фран­цу­ске удар­не атом­ске сна­ге, што је тра­жио злат­ну под­ло­гу за еми­то­ва­ну нов­ча­ну ма­су, ба­цив­ши та­ко на ко­ле­на САД. Био је крив што је ство­рио нај­ве­ћу по­љо­при­вред­ну и зо­о­тех­нич­ку ин­ду­стри­ју у Евро­пи. Опет су на­ши пре­ко­о­ке­ан­ски „при­ја­те­љи” по­тро­ши­ли ми­ли­о­не до­ла­ра да га зба­це са вла­сти, али је де Гол, с два му­ње­ви­та по­те­за, ус­пео да осу­је­ти аме­рич­ку „де­мо­крат­ску” за­ве­ру. Кон­тро­лу бер­зе по­ве­рио је ге­не­ра­лу Ж. Ма­суу и по­ми­рио се са ру­ским пред­сед­ни­ком Ле­о­ни­дом Бре­жње­вим (1906-1982), ко­ји је од­мах сми­рио пред­сед­ни­ка Фран­цу­ске ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је Жор­жа Мар­шеа (1920-1997) и све се рас­пр­ши­ло као ме­хур са­пу­ни­це.

Па­риз и Фран­цу­ска го­ре, јер је ка­те­го­рич­ки им­пе­ра­тив аме­рич­ких ре­пу­бли­кан­ских нео­кон­зер­ва­ти­ва­ца да се обо­ри пред­сед­ник Жак Ши­рак ко­ји ни­је уче­ство­вао у ин­ва­зи­ји на Ирак и ко­ји во­ди по­ли­ти­ку при­бли­жа­ва­ња са пред­сед­ни­ком Ру­ске Фе­де­ра­ци­је Вла­ди­ми­ром Пу­ти­ном. По­врх све­га, фран­цу­ски пред­сед­ник под­сти­че ја­ча­ње евра ко­ји по­чи­ње да за­ме­њу­је до­лар као мо­не­ту свет­ских ре­зер­ви, што је за аме­рич­ку плу­то­кра­ти­ју ужас над ужа­си­ма!

ШЕСТ ПА­КЛЕ­НИХ ЕТА­ПА

Све те „оштре” ана­ли­зе аме­рич­ке штам­пе и те­ле­ви­зи­је, ко­је сва­ко­днев­но пре­пла­вљу­ју и европ­ске мас-ме­ди­је, не мо­гу да ис­кри­ве ствар­но ста­ње, за­хва­љу­ју­ћи, по­ред оста­лог, дра­го­це­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма арап­ске те­ле­ви­зи­је „Ал Џа­зи­ра”.

Аме­рич­ки ме­ди­ји прав­да­ју „спон­та­ну” ур­ба­ну по­бу­ну ко­ја се ши­ри кроз Фран­цу­ску, али и по су­сед­ној Бел­ги­ји и по Не­мач­кој, со­ци­о­ло­шким ана­ли­за­ма ло­шег гра­ђан­ског ста­ња ими­гра­на­та на пе­ри­фе­ри­ја­ма гра­до­ва. То ста­ње ствар­но по­сто­ји, као, уоста­лом, и у Ита­ли­ји и дру­где. Али ими­гран­ти су угро­же­ни као та­кви, а не по ра­сном кљу­чу, ка­ко се по­ја­вљу­ју у ра­ту ко­ји бук­ти. Та­ко­ђе, де­ча­ци и сту­ден­ти ко­ји не на­ла­зе по­сао тех­нич­ки ни­су у ста­њу да во­де ур­ба­ну ге­ри­лу та­квих раз­ме­ра. Иоле озбиљ­ни­ја ана­ли­за, из до­ме­на тех­но­ло­ги­је по­ли­ти­ке и пост­мо­дер­них спе­ци­јал­них ра­то­ва, чи­ни ја­сним да је све то про­из­вод скри­ве­не спољ­не ре­жи­је.

Циљ? Де­ста­би­ли­за­ци­ја и сла­бље­ње фран­цу­ске твр­ђа­ве у окви­ру Евро­пе са 25 чла­ни­ца. Оба­ра­ње Ши­ра­ка је дру­ги так­тич­ки циљ при­вред­но-вој­ног пла­на Вол­стри­та, лон­дон­ског Си­ти­ја и још не­ких цен­та­ра мо­ћи.

Си­ту­а­ци­ја у Фран­цу­ској ука­зу­је и на по­ку­шај да се пре­ђе у тре­ћу ета­пу: па­ље­ње не­ко­ли­ко ка­то­лич­ких цр­ка­ва ци­ља­ло је да се у зе­мљи Јо­ван­ке Ор­ле­ан­ке иза­зо­ве мр­жња, ре­ак­ци­ја и су­коб из­ме­ђу хри­шћа­на ка­то­ли­ка и му­сли­ма­на, као што се де­си­ло у чу­ве­ном ма­са­кру у Ма­дри­ду, али су ислам­ски шит­ско-су­нит­ски има­ми то та­да осу­је­ти­ли сво­јом моћ­ном фа­твом ко­ја је сми­ри­ла мла­де му­сли­ма­не.

У истом кон­тек­сту тре­ба са­гле­да­ва­ти и не­дав­ни ма­са­кр у Ама­ну, у Јор­да­ну, као и „на­ја­ву” изра­ел­ских тај­них слу­жби уочи по­ко­ља у Шарм ел Ше­и­ку, у Егип­ту. То сму­ше­но са­оп­ште­ње, у по­гле­ду ко­јег има­мо мно­го ре­зер­ви, очи­то про­гра­ми­ра и при­зи­ва „арап­ску мр­жњу” пре­ма Је­вре­ји­ма и „кр­ста­ши­ма”. И не­дав­но от­кри­ће да су аме­рич­ки вој­ни­ци ко­ри­сти­ли про­јек­ти­ле са бе­лим фос­фо­ром рав­но је про­гра­ми­ра­ном ис­тре­бље­њу ирач­ког на­ро­да, што је већ до­ве­ло до број­ке од 170.000 мр­твих. То­ме тре­ба до­да­ти и ан­гло-аме­рич­ко све­сно ра­ди­о­ак­тив­но ура­ни­јум­ско за­га­ђе­ње у Ав­га­ни­ста­ну и Ира­ку, ко­је не мо­же би­ти са­ни­ра­но ни у на­ред­них пе­де­сет го­ди­на.

АТЛАН­ТИ­ЂА­НИ И АТЛАН­ТИ­СТИ

Пре­ко­алп­ски исла­ми­сти су по­ста­ви­ли и ак­ти­ви­ра­ли „за­пад­ну” клоп­ку Фран­цу­ској и Евро­пи да би је де­фи­ни­тив­но де­ста­би­ли­зо­ва­ли. Исто се већ до­га­ђа на ли­ни­ји се­вер–југ–ис­ток: Ри­га – Вар­ша­ва – Тби­ли­си – Ки­јев – Оде­са – Ба­ку - Гро­зни, ко­ја иде ка ис­тој тач­ки као и дру­га рат­на ли­ни­ја, она од за­па­да на ис­ток: Тел Авив – Аман – Да­маск – Баг­дад - Те­хе­ран. Уз тај циљ, под­ра­зу­ме­ва се и ства­ра­ње Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је да би се раз­био Бал­кан и Ве­ли­ког Изра­е­ла са екс­пло­зив­ним по­сле­ди­ца­ма за ства­ра­ње ве­ли­ког са­ве­за из­ме­ђу ста­рих кон­ти­не­на­та ко­ји су са­ња­ли Алек­сан­дар Ве­ли­ки, Ју­ли­је Це­зар, Кар­ло Ве­ли­ки, Фри­дрих Дру­ги, На­по­ле­он...

Да­кле, спре­ча­ва­ње спа­ја­ња За­пад­не Евро­пе са ње­ним азиј­ским де­лом је за но­ви ан­гло-аме­рич­ки по­ре­дак че­твр­ти нео­п­ход­ни циљ, ко­ји је сво­је­вре­ме­но пла­ни­рао Бри­та­нац Х. Џ. Ма­кин­дер (1861-1947). Оства­ри­ва­ње тог ци­ља да­ло би од­ре­ше­не ру­ке за пе­ту ета­пу – ин­ва­зи­ју на Си­ри­ју, Пер­си­ју и Ве­не­цу­е­лу, ко­ја је већ под ем­бар­гом. Са­свим слу­чај­но, све те зе­мље су бо­га­те наф­том. Пре­ци­зи­рај­мо да је за Си­ри­ју као ме­ту за­слу­жан про­је­кат у ко­јем је Ен­гле­зу Бех­те­лу по­ве­ре­на из­град­ња наф­то­во­да од Мо­су­ла до лу­ке у Ха­и­фи, ко­ји је пла­ни­ран још 1947. го­ди­не, да би се га­ран­то­вао до­ток наф­те Изра­е­лу.

Мо­ра­мо овој аме­рич­кој те­о­ре­ми да при­до­да­мо и ве­ли­ки ме­диј­ско-фи­нан­сиј­ски ма­не­вар ко­ји је у не­мач­кој усто­ли­чио та­ко­зва­ну „ве­ли­ку ко­а­ли­ци­ју” Хри­шћан­ско-де­мо­крат­ске уни­је, Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је и ли­бе­ра­ла, од­но­сно Ан­ге­ле Мер­кел на че­лу не­мач­ке вла­де. Тај про­је­кат Ва­шинг­тон по­др­жа­ва да би пре­о­кре­нуо курс не­мач­ке спољ­не по­ли­ти­ке, та­ко да она за­у­ста­ви при­бли­жа­ва­ње Ру­си­ји и по­др­жи рат у Ира­ку. Иако је сла­ба­шан, про­је­кат је ус­пео да бло­ки­ра, бар на не­ко вре­ме, не­мач­ку по­ли­ти­ку, ко­ја се са­да ба­ви са­ма со­бом да би сми­ри­ла су­ко­бе уну­тар рајн­ске „ве­ли­ке ко­а­ли­ци­је”.

На тај мо­за­ик ак­ту­ел­не ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке тре­ба до­да­ти и ита­ли­јан­ски до­при­нос да се рас­па­ли жар ан­ти­и­ран­ског рас­по­ло­же­ња, због прет­њи ко­је је пред­сед­ник Мах­муд Ах­ма­ди­не­џад упу­тио Изра­е­лу. За­бо­ра­вља се да је та ве­ли­ка ис­точ­на зе­мља пр­ви ита­ли­јан­ски тр­го­вин­ски парт­нер, ко­ји да­је по­сао ве­ли­ком де­лу на­ци­о­нал­не ин­ду­стри­је, а одав­но је на ме­ти атлант­ске три­ла­те­рал­не ин­ва­зи­је. Та ис­точ­на зе­мља не­ма оку­па­ци­о­не тру­пе ни у Тел Ави­ву, ни у Лон­до­ну, ни у Ва­шинг­то­ну, и има пра­во, као и Изра­ел и дру­ге на­ци­је, да има сво­ју ну­кле­ар­ну ин­ду­стри­ју да би се еко­ном­ски бра­ни­ла и оп­ста­ла.

Свет­ска по­ли­тич­ка сли­ка је за­бри­ња­ва­ју­ћа и вр­ло опа­сна!

Рат­ни ве­тро­ви бе­сно ду­ва­ју пла­не­том и рат, глад, бо­ле­сти и мр­жња ха­ра­ју, иако би­смо мо­гли сви да мир­но жи­ви­мо и ко­ри­сти­мо на­ша на­уч­на от­кри­ћа и на­ша бо­гат­ства, ко­ја сва­ко­днев­но ра­си­па­мо крат­ко­ви­до и его­и­стич­ки. Да би­смо се од­бра­ни­ли од при­род­них ка­та­стро­фа и сло­ма, мо­ра­мо по­што­ва­ти жи­вот­ну сре­ди­ну, еко си­стем, и об­у­зда­ти по­ре­дак ства­ри ко­ји нас ху­шка на бе­со­муч­ну нео­б­у­зда­ну по­тро­шњу. Не сме­мо би­ти на­лик по­хлеп­ним и злим ста­нов­ни­ци­ма Атлан­ти­де (мно­го слич­не по­сту­ла­ти­ма да­на­шњег атлан­ти­стич­ког „свет­ског го­спод­ства”), ко­је је оке­ан по­то­пио у дав­на вре­ме­на, са њи­хо­вим зла­том, као што нам то пре­но­си Пла­тон у свом не­пре­ва­зи­ђе­ном де­лу „Кри­ти­ја”. <

(Новембар-децембар 2005)