„СВЕТИ САВЕЗ” ВАТИКАНА И ВАШИНГТОНА ИЗ 1982. У ВЕЛИКОМ ИДЕОЛОШКОМ РАТУ ЗА „НОВИ ПОРЕДАК”

Закаснела осветљења

Тајни споразум покојног папе Војтиле и Роналда Регана, направљен у четири ока, 7. јуна 1982, у Апостолској библиотеци Ватикана, дуго је проглашаван пропагандном измишљотином „поборника теорије завере”. Међутим, данас о њему нашироко пише и италијанска публицистика, у распону од католичке до оне ултралеве или ултрадесне, водећи своје идеолошке распре. Шта нам постојање таквог савеза, сада већ поуздано доказано, открива о суштини преломних догађаја у последњих двадесет година прошлог века?

Пише: Ђани Виола

У Ин­тер­не­шнел Хе­ралд Три­бју­ну об­ја­вље­на је, 17. мар­та 1983. го­ди­не, из­ја­ва Ро­нал­да Ре­га­на, пре­ма ко­јој је Со­вјет­ски Са­вез „кон­цен­трат зла у са­вре­ме­ном све­ту”.

Че­тврт ве­ка ка­сни­је, 25. апри­ла 2005, пред­сед­ник Ру­ске Фе­де­ра­ци­је Вла­ди­мир Пу­тин ре­као је сле­де­ће: „Крах СССР-а је био нај­ве­ћа ка­та­стро­фа у XX ве­ку, пра­ва дра­ма за ру­ски на­род.”

Исти­ни за во­љу, тре­ба под­се­ти­ти и да је још у вре­ме кад су се те ства­ри де­си­ле би­ло оних ко­ји су их схва­ти­ли, али мо­жда ни­су зна­ли да ре­а­гу­ју или, јед­но­став­ни­је, со­вјет­ске вла­сти их ни­су слу­ша­ле, док су то­ну­ле окру­же­не не­спо­соб­ни­ма и про­да­ни­ма.

Ме­ђу ма­ло­број­ни­ма ко­ји се ус­пе­ли да схва­те ства­ри био је про­фе­сор Вла­ди­мир Алек­се­је­вич Ку­ро­је­дов, сво­је­вре­ме­но ди­рек­тор ли­ста Со­вјет­ска­ја Ро­си­ја, а још од 1960. го­ди­не ди­рек­тор Са­ве­та за по­сло­ве Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве при Са­ве­ту ми­ни­ста­ра СССР-а, као и, од 1966, ру­ко­во­ди­лац Са­ве­та за по­сло­ве ре­ли­ги­ја, та­ко­ђе при Са­ве­ту ми­ни­ста­ра СССР-а. Ку­ро­је­дов је про­ро­чан­ски пи­сао, још ма­ја 1980. го­ди­не, да­кле две го­ди­не по­сле из­бо­ра па­пе Вој­ти­ле: „У по­след­ње вре­ме при­су­ству­је­мо ра­сту ре­ли­ги­о­зног екс­тре­ми­зма у де­ло­ва­њу Ка­то­лич­ке цр­кве, ко­ја све че­шће да­је из­ја­ве су­прот­не со­вјет­ском за­ко­но­дав­ству о ве­ра­ма. А то се ве­ли­ким де­лом до­га­ђа од ка­да је на че­ло Ва­ти­ка­на до­шао пољ­ски над­би­скуп Вој­ти­ла.”

У па­но­ра­ми зе­ма­ља Ис­точ­не Евро­пе, Пољ­ска, као је­ди­на со­ци­ја­ли­стич­ка зе­мља са ка­то­лич­ком ве­ћи­ном (по­ред Ма­ђар­ске, у ко­јој је ути­цај Ка­то­лич­ке цр­кве увек био ма­њи), би­ла је „сла­ба ка­ри­ка” пре­ко ко­је је ме­ђу­на­род­ни фак­тор пла­ни­рао про­дор у Со­вјет­ски Са­вез. Но­ви­нар Карл Берн­штајн твр­ди да је Ва­ти­кан и фи­нан­си­рао ту опе­ра­ци­ју „тај­ним фон­до­ви­ма”, као и да су ка­то­лич­ки би­ску­пи и све­ште­ни­ци, ко­је је пи­сац Енио Ка­ре­то де­фи­ни­сао као „не­ку вр­сту бож­јих Џемс Бон­до­ва”, уче­ство­ва­ли у по­бу­ни про­тив со­вјет­ске вла­сти, што је пред­ста­вља­ло увод у рас­пад СССР-а. Збиг­њев Бже­жин­ски (ро­ђен у Пољ­ској), ко­ји је у вре­ме те из­ја­ве (1992) био аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар, по­твр­дио је са сво­је стра­не да је „јав­на тај­на да је Бе­ла ку­ћа фи­нан­си­ра­ла Со­ли­дар­ност”.

МО­ДЕР­НОСТ У ПО­КО­РА­ВА­ЊУ

Те­за Кар­ла Берн­штај­на је да су Јо­ван Па­вле Дру­ги и ЦИА са­деј­ство­ва­ли на уни­шта­ва­њу со­вјет­ског бло­ка. Па­па је био „кључ­ни са­ве­зник” за САД, па је би­ло „ре­дов­них по­се­та” Ва­ти­ка­ну од стра­не ви­со­ког функ­ци­о­не­ра ЦИА-е Ви­ли­је­ма Ка­се­ја, ко­ји је био ка­то­лик. Осим то­га, по­сто­ја­ла је обим­на раз­ме­на ин­фор­ма­ци­ја из­ме­ђу Ва­ти­ка­на и ЦИА-е пре­ко од­го­ва­ра­ју­ћих ка­на­ла.

Цр­ква се слу­жи­ла број­ним цен­три­ма за ре­ли­ги­о­зне сту­ди­је, у Ита­ли­ји и ино­стран­ству, а САД су ко­ри­сти­ле, пре­ко ЦИА-е, тај­не ор­га­не по­себ­но оспо­со­бље­не за шпи­ју­на­жу и про­во­ци­ра­ње СССР-а и ње­го­вих са­ве­зни­ка. По­себ­но ме­сто су има­ле „ра­ди­о­фон­ске суб­вер­зив­не ор­га­ни­за­ци­је” као „Глас Аме­ри­ке”, Би Би Си, „Дој­че Ве­ле”, „Дој­чланд­фанк”, Ра­дио „Сло­бод­на Евро­па” и Ра­дио „Ли­бер­ти”, у окви­ру ко­јег се на­ла­зио и Ра­дио „Сло­бод­ни Ав­га­ни­стан”.

Од­го­ва­ра­ју­ћи на јед­но пи­та­ње о Со­вје­ти­ма на пр­вој кон­фе­рен­ци­ји за штам­пу (1981), Ре­ган је ре­као: „Је­ди­ни мо­рал ко­ји при­зна­ју је оно што по­ма­же њи­хо­вој ства­ри – од­но­сно, узи­ма­ју се­би за пра­во да по­чи­не би­ло ко­ји зло­чин, да ла­жу и ва­ра­ју.” Са сво­је стра­не, по­сле су­сре­та са Ре­га­ном (1982), па­па Вој­ти­ла ка­же: „У овом по­себ­ном тре­нут­ку исто­ри­је све­та, САД су по­зва­не, пре све­га, да из­вр­ше сво­ју ми­си­ју у слу­жби свет­ског ми­ра. Ста­ње да­на­шњег све­та зах­те­ва ду­го­роч­ну ви­зи­ју ко­ја мо­же да по­спе­ши усло­ве по­треб­не за прав­ду и сло­бо­ду, за исти­ну и љу­бав ко­ји чи­не те­мељ ду­го­трај­ног ми­ра.”

Да­кле, у ствар­но­сти је по­сто­ја­ло пот­пу­но са­гла­сје из­ме­ђу ове две лич­но­сти и „до ра­та у Голф­ском за­ли­ву 1991. го­ди­не – по­сле па­да ко­му­ни­зма у Ис­точ­ној и Сред­њој Евро­пи – па­па и ње­го­ва цр­ква ни­ка­да се ни­су јав­но су­прот­ста­ви­ли би­ло ко­јој аме­рич­кој по­ли­тич­кој ини­ци­ја­ти­ви”.

Ако узме­мо у об­зир да је у то до­ба НА­ТО увео но­ву ге­не­ра­ци­ју кр­ста­ре­ћих ра­ке­та у За­пад­ну Евро­пу, што је сма­тра­но нај­о­збиљ­ни­јим уда­ром у до­ме­ну кон­тро­ле на­о­ру­жа­ња – па­па је сво­јим ћу­та­њем очи­то и у то­ме по­др­жа­вао аме­рич­ку по­ли­ти­ку. Упр­кос јав­ном су­прот­ста­вља­њу аме­рич­ких би­ску­па, он је за­у­зео та­кав став по­сле ду­гих об­ја­шње­ња ко­ја су му да­ли Вал­терс и Ка­сеј и по­сле апе­ла аме­рич­ког пред­сед­ни­ка над­би­ску­пу Ла­ги­ју, кар­ди­на­лу Кро­лу и са­мом па­пи.

ПО­ПУ­ЛИ­ЗАМ И ХИ­ПО­КРИ­ЗИ­ЈА

За по­тре­бе за­се­њи­ва­ња про­сто­те па­па је, по­вре­ме­но, на­сто­јао да пре­у­зме уло­гу бра­ни­о­ца си­ро­ти­ње, ко­ри­сте­ћи се из­ја­ва­ма ко­је су би­ле при­лич­но по­пу­ли­стич­ке. На при­мер, ка­да је па­па оти­шао у сло­бод­не бал­тич­ке зе­мље, у је­сен 1993, иза­звао је (пи­ше Берн­штајн) чу­ђе­ње ре­кав­ши: „Ис­ко­ри­шћа­ва­ње ко­је је про­из­вод не­ху­ма­ног ка­пи­та­ли­зма би­ло је аутен­тич­но зло и ту има зрн­це исти­не у марк­си­зму.” У јед­ном ка­сни­јем ин­тер­вјуу Ја­шу Га­врон­ском, па­па је оти­шао и да­ље ре­кав­ши: „То се­ме исти­не (у марк­си­зму) не би тре­ба­ло да бу­де уни­ште­но, не би тре­ба­ло да га од­не­се ве­тар... По­др­жа­ва­о­ци екс­трем­ног ка­пи­та­ли­зма на­сто­је да не ви­де оно што је би­ло до­бро у ко­му­ни­зму: ње­гов по­ку­шај да се ре­ши не­за­по­сле­ност, ње­го­ва бри­га за си­ро­ти­њу.”

Берн­штајн пи­ше да је ре­ак­ци­ја Гор­ба­чо­ва на те ре­чи би­ла: „Вр­ло за­ни­мљи­во, из­гле­да да па­па по­чи­ње да схва­та да је би­ло по­зи­тив­них вред­но­сти у со­ци­ја­ли­зму и да ће их и убу­ду­ће би­ти.”

Не зна се да ли Гор­ба­чо­ва тре­ба због то­га сма­тра­ти са­мо на­ив­ним. Ја­сно је, пак, да су баш у то вре­ме, 1981. и 1982, „пред­сед­ник Ре­ган и Јо­ван Па­вле Дру­ги тај­но раз­ме­ни­ли мно­га пи­сма не са­мо о Пољ­ској, већ и о пер­спек­ти­ва­ма оп­штег спо­ра­зу­ма САД и СССР о кон­тро­ли на­о­ру­жа­ња. Ма­ло до­га­ђа­ја је ути­ца­ло то­ли­ко на Ре­га­на, за вре­ме ње­го­вог пред­сед­нич­ког ман­да­та, ко­ли­ко уво­ђе­ње пре­ког су­да у Пољ­ској. По­што је сма­трао Со­вје­те ди­рект­но од­го­вор­ни­ма за то, Ре­ган је од­мах увео те­шке еко­ном­ске, кул­тур­не, ди­пло­мат­ске и тех­но­ло­шке санк­ци­је про­тив СССР-а и Пољ­ске”.

У ја­ну­а­ру 1982. го­ди­не (да­кле, две не­де­ље по­сле ступања на сна­гу пре­ког су­да у Пољ­ској), Ре­ган је, да би пре­ки­нуо уну­тра­шњу бор­бу за власт, име­но­вао Ви­ли­је­ма Клар­ка за свог са­вет­ни­ка за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност. Кларк је, пре­ма оно­ме што пи­ше ње­гов би­о­граф Ед­мунд Мо­рис, био „ка­то­лич­ка са­вест аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је” и ње­гов за­да­так је био да при­ти­сне Со­вје­те мно­го агре­сив­ни­је од Хеј­га, по­себ­но у Пољ­ској. У сва­ком слу­ча­ју, зах­те­ва­ло се од ње­га да се „пу­сти Ре­ган да бу­де Ре­ган”, ка­ко су го­во­ри­ли иде­о­ло­шки обо­жа­ва­о­ци пред­сед­ни­ка.

Не­ма по­тре­бе до­ка­зи­ва­ти да је „пу­сти­ти Ре­га­на да бу­де Ре­ган” зна­чи­ло – пре­не­ће­мо то фор­му­ли­са­но при­лич­но гру­бо – са­мо да је Ре­ган „мо­гао да на би­ло ко­ји на­чин ис­по­љи јен­ки­јев­ску им­бе­цил­ност чи­ји је био порт­па­рол и оли­че­ње”. Ужа­сна је по­ми­сао да је „упра­во нај­ма­ње па­ме­тан од свих аме­рич­ких пред­сед­ни­ка (уз Бу­ша, на­рав­но) био онај ко­ме Ва­ти­кан нај­ви­ше ве­ру­је и ко­га нај­ви­ше слу­ша”.

Као од­го­вор на ак­ци­ју вла­де Ја­ру­зел­ског у Пољ­ској (про­кла­ма­ци­ја пре­ког су­да), Ре­ган је, 23. ма­ја 1982. го­ди­не, из­дао де­крет На­ци­о­нал­не без­бед­но­сти бр. 32 (Na­ti­o­nal se­cu­rity di­rec­ti­ve n. 32) ко­јим се одо­бра­ва низ тај­них ак­ци­ја „да би се не­у­тра­ли­са­ли на­по­ри СССР-а да одр­жи сво­ју до­ми­на­ци­ју у ис­точ­ној Евро­пи”. У су­шти­ни, реч је о без­об­зир­ној во­љи за аме­рич­ким ме­ша­њем у уну­тра­шње ства­ри дру­гих зе­ма­ља ко­је при­па­да­ју раз­ли­чи­тој по­ли­тич­кој сфе­ри.

Исто­вре­ме­но, а по из­ри­чи­том на­ло­гу пред­сед­ни­ка Ре­га­на (ко­га је Ва­ти­кан по­др­жа­вао), „Ви­ли­јам Ка­сеј и Вер­нон Вал­тер су да­ли Ва­ти­ка­ну го­ми­лу тај­них ин­фор­ма­ци­ја, у ко­ји­ма су па­пи до­ста­ви­ли не са­мо по­дат­ке о Пољ­ској, већ и о ис­точ­ним ре­ги­о­ни­ма у ко­је је па­па хтео да иде у сво­ју ми­си­ју ,еван­ђе­ли­за­ци­је’, са на­ме­ром да им ,по­све­ти по­себ­ну па­жњу’”.

ТАЈ­НА АПО­СТОЛ­СКЕ БИ­БЛИ­О­ТЕ­КЕ

Пет­на­ест да­на ка­сни­је, 7. ју­на 1982. го­ди­не, Ре­ган је имао су­срет са па­пом у Апо­стол­ској би­бли­о­те­ци Ва­ти­ка­на. Два нај­моћ­ни­ја ли­де­ра на све­ту у том тре­нут­ку, по­зна­ти по свом же­сто­ком ан­ти­ко­му­ни­зму, са­ста­ли су се да би по­сти­гли „спо­ра­зум” о сво­јој бор­би за ру­ше­ње ис­точ­ног бло­ка и ус­по­ста­вља­ње но­вог по­рет­ка. „Ре­ган до­ла­зи у Ва­ти­кан ра­ди су­сре­та на вр­ху ко­ји би мо­рао да ус­по­ста­ви лич­ни­ји тај­ни са­вез те две су­пер­си­ле, та­ко раз­ли­чи­те (и та­ко слич­не!).”

Хро­ни­ка ка­же да су њих „дво­ји­ца оста­ли са­ми и без пре­во­ди­о­ца у пап­ској кан­це­ла­ри­ји чи­та­вих пе­де­сет ми­ну­та. Та­да су раз­го­ва­ра­ли, фи­ло­зоф­ски и прак­тич­но, о хи­по­те­зи до те ме­ре ра­ди­кал­ној да је ни­је­дан дру­ги за­пад­ни ли­дер не би ни­ка­да узео за озбиљ­но: да је пад со­вјет­ске им­пе­ри­је не­ми­но­ван (ви­ше из ду­хов­них не­го из стра­те­шких раз­ло­га) и да свет скро­јен на Јал­ти не са­мо да је на из­ди­са­ју, већ и да је мр­тав”.

У пр­вим ми­ну­ти­ма њи­хо­вог су­сре­та сло­жи­ли су се да их је Бог од­ре­дио да од­и­гра­ју по­себ­ну уло­гу у суд­би­ни Ис­точ­не Евро­пе. „Тре­ба са­мо ви­де­ти ко­је су се све­ко­ли­ке си­ле зла ис­пре­чи­ле на на­шем пу­ту и ка­ко нам је по­мо­гло бож­је про­ви­ђе­ње”, ре­као је Ре­ган, а па­па се сло­жио.

Па­па По­љак и се­вер­но­а­ме­рич­ки пред­сед­ник су се сло­жи­ли да по­ја­ча­ју по­моћ за ор­га­ни­за­ци­ју „Со­ли­дар­ност”, не са­мо да да­ју но­ва ве­ли­ка фи­нан­сиј­ска сред­ства, већ и ма­те­ри­јал (то­ки-во­ки ра­дио уре­ђа­је, штам­пар­ске ма­ши­не, фо­то­ко­пи­ре, фак­со­ве, ви­де­о­ка­ме­ре, ком­пју­те­ре, итд.) и оба­ве­штај­не ин­фор­ма­ци­је. До­го­во­ре­но је да ба­за за ко­ор­ди­на­ци­ју бу­де у Бри­се­лу, где ће се пе­ри­о­дич­но су­сре­та­ти пољ­ски све­ште­ни­ци из „Со­ли­дар­но­сти”, ва­ти­кан­ски еми­са­ри и аген­ти ЦИА-е. Мон­си­њор Мар­чин­кус се по­бри­нуо да се иле­гал­ном син­ди­ка­ту, уз ва­ти­кан­ске фон­до­ве, до­пре­ми и фи­нан­сиј­ска по­моћ САД. О до­го­во­ру Војтила–Реган ни­је ни­шта знао ни др­жав­ни се­кре­та­ри­јат Ва­ти­ка­на, ни др­жав­ни се­кре­та­ри­јат САД. Убр­зо су по­је­дин­ци у не­ким пап­ским кру­го­ви­ма од­лич­но би­ли у то­ку са до­го­во­ром.

У раз­го­во­ри­ма са па­пом Ре­ган је пре­ци­зи­рао да „им­пе­ри­ја зла мо­же и мо­ра да поч­не да па­да у Пољ­ској”. Пољ­ски па­па је клим­нуо по­тврд­но гла­вом.

Да­кле, чи­ни­ло се да су па­па и Ре­ган тај­но скло­пи­ли „све­ти са­вез” за ру­ше­ње со­ци­ја­ли­стич­ких си­сте­ма у Ис­точ­ној Евро­пи и не­из­др­жи­ви еко­ном­ски удар на Кремљ. У ства­ри, ис­по­ста­ви­ло се, ис­пла­ни­ра­ли су бе­ду, очај, мо­рал­ни и ма­те­ри­јал­ни пад чи­та­вих на­ро­да. У ру­ше­ви­на­ма соп­стве­них др­жа­ва и еко­но­ми­ја, на­ро­ди су пре­тва­ра­ни у слу­ђе­ну ма­су, лич­но­сти у слеп­це и по­тро­ша­че. Чак и они ко­ји су у то уне­ли до­бре енер­ги­је и на­ме­ре, ка­квих је и нај­ви­ше, убр­зо су мо­гли схва­ти­ти да ни­је ци­љан овај или онај ре­жим, ци­ља­не су њи­хо­ве отаџ­би­не. Осло­ба­ђа­ње и људ­ска пра­ва бе­ху са­мо фло­ску­ле – ра­ди­ло се о но­вом, ефи­ка­сни­јем, нео­ли­бе­рал­ном об­ли­ку пот­чи­ња­ва­ња.

У на­ред­них по­ла са­та Ре­ган је об­ја­снио па­пи свој план де­ста­би­ли­за­ци­је пољ­ске вла­де на че­лу са Јарузелским и пр­вих одва­ја­ња зе­ма­ља са­те­ли­та од СССР-а. По­себ­но је при­пре­мљен оп­шти план ко­ји је пред­ви­ђао ак­ци­је што су се од­но­си­ле ди­рект­но на Со­вјет­ски Са­вез, а од­мах за­тим и план за све зе­мље Ис­точ­не Евро­пе.

Берн­штај­но­во ис­тра­жи­ва­ње нам от­кри­ва да је „нај­ва­жни­ја тај­на у фи­нал­ној фа­зи хлад­но­га ра­та мо­жда би­ла – у пе­ри­о­ду из­ме­ђу Ре­га­но­ве по­се­те па­пи 1982. и па­да Бер­лин­ског зи­да 1989. го­ди­не – то што је вла­да САД по­тро­ши­ла ви­ше од 50 ми­ли­о­на до­ла­ра да би одр­жа­ла по­крет „Со­ли­дар­ност”. И, ка­ко твр­ди овај аме­рич­ки но­ви­нар, „Јо­ван Па­вле Дру­ги је био, на­рав­но, оба­ве­штен о овој ам­би­ци­о­зној опе­ра­ци­ји ко­јом је упра­вља­ла ЦИА”. Сто­га, ни­је пре­те­ра­но ре­ћи да је и не­дав­на „све­ча­ност у Гдањ­ску”, по­во­дом „ве­ли­ког ју­би­ле­ја”, би­ла до­слов­но те­а­тар аме­рич­ких ма­ри­о­не­та.

КЉУЧ­НИ ЧО­ВЕК: КАР­ДИ­НАЛ ПИО ЛА­ГИ

У САД је кар­ди­нал Пио Ла­ги де­ло­вао у до­го­во­ру са Ви­ли­ја­мом Клар­ком (са­вет­ни­ком пред­сед­ни­ка Ре­га­на за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност), као и са Ви­ли­ја­мом Ка­се­јом и Вер­но­ном Вал­те­ром и Але­ном, при­пад­ни­ци­ма ЦИА-е.

До­бар део сво­га вре­ме­на Кларк и Ка­сеј су по­све­ћи­ва­ли (ди­ску­ту­ју­ћи и са пред­сед­ни­ком) те­ма­ма Пољ­ске и ши­ро­ког спе­ци­јал­ног ра­та у Цен­трал­ној Аме­ри­ци, у ко­је се па­па све ви­ше упли­тао. Још у про­ле­ће 1981, Ка­сеј и Кларк су че­сто од­ла­зи­ли у ре­зи­ден­ци­ју па­пи­ног апо­стол­ског нун­ци­ја у Ва­шиг­то­ну, на до­ру­чак, ка­фу и кон­сул­та­ци­је. Ла­ги је ула­зио у Бе­лу ку­ћу „на зад­ња вра­та”, на ју­го­за­пад­ном ула­зу, да би се тај­но су­сре­тао са Клар­ком, Ка­се­јом, а ка­сни­је и са пред­сед­ни­ком.

Ла­ги ка­же за Ка­се­ја и Клар­ка „да им се до­па­дао ка­пу­ћи­но, а по­не­ка­да смо раз­го­ва­ра­ли о Сред­њој Аме­ри­ци или о ста­ву цр­кве о пи­та­њу кон­тро­ле ра­ђа­ња. Али, нај­че­шће је те­ма би­ла Пољ­ска. По­што смо би­ли у та­ко те­сним од­но­си­ма, до­бро смо се раз­у­ме­ва­ли.”

„Ре­ган је тра­жио спе­ци­јал­не оба­ве­штај­не из­ве­шта­је о Пољ­ској. Имао је осе­ћај да ће Пољ­ска, ако се по­диг­не на­род, би­ти пр­ва пу­ко­ти­на у гво­зде­ном зи­ду”, ис­при­чао је Кларк. „Ка­сеј је то схва­тио. За­то сам тра­жио од др­жав­ног се­кре­та­ри­ја­та, од Са­ве­та за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност и од ЦИА-е да обра­те по­себ­ну па­жњу у днев­ним из­ве­шта­ји­ма не са­мо на оно што се де­ша­ва­ло у Гдањ­ску, већ у це­лој Пољ­ској и ис­точ­ној Евро­пи. По­себ­но ка­да је реч о ,Со­ли­дар­но­сти’ и од­но­си­ма у ко­му­ни­стич­ком бло­ку.”

Ален, Ка­сеј и пред­сед­ник су по­че­ли да се ре­дов­но су­сре­ћу са кар­ди­на­лом Кро­лом из Фи­ла­дел­фи­је, екс­по­нен­том аме­рич­ке ка­то­лич­ке хи­је­рар­хи­је ко­ји је био нај­бли­ски­ји са Јо­ва­ном Па­влом Дру­гим. Крол је оба­ве­шта­вао Бе­лу ку­ћу, ви­ше од би­ло ког дру­гог све­ште­ни­ка, о оп­штем ста­њу ве­за­ном за не­за­ви­сни син­ди­кат „Со­ли­дар­ност”, ње­го­ве по­тре­бе и о сво­јим од­но­си­ма са пољ­ским епи­ско­па­том. Он је био ве­за из­ме­ђу Бе­ле ку­ће, Пољ­ске и Ва­ти­ка­на, а, што је још ва­жни­је, он и пред­сед­ник су ство­ри­ли јак лич­ни од­нос.

У ве­зи са тај­ним до­го­во­ром из­ме­ђу па­пе и Ре­га­на, кар­ди­нал и бив­ши апо­стол­ски нун­ци­је у САД Пио Ла­ги не­ги­ра би­ло ка­кав до­го­вор: „Ма, ка­кав тај­ни до­го­вор! Био сам, од 15. ја­ну­а­ра 1981. до 15. ма­ја 1990. нун­ци­је у САД и са­мо сам пред­ста­вљао Све­тог Оца код аме­рич­ких би­ску­па, вр­ше­ћи сво­ју ду­жност на пу­ној све­тло­сти да­на. Не­мам ко­мен­тар на та прет­по­ста­вље­на от­кри­ћа. Тајм тре­ба да пру­жи об­ја­шње­ња.” А Тајм је јед­но­став­но пре­нео ре­чи ко­је је он сам из­го­во­рио у јед­ном ин­тер­вјуу но­ви­на­ру Кар­лу Берн­штај­ну. Ка­сни­је, ка­да је раз­ми­слио, све је не­ги­рао!

Де­сет го­ди­на ка­сни­је (1992), ка­да се по пр­ви пут го­во­ри­ло о по­сто­ја­њу „све­тог са­ве­за” из­ме­ђу САД и Ва­ти­ка­на, Гор­ба­чов је на­пи­сао: „Мо­же се ре­ћи да све што се де­си­ло зад­њих го­ди­на у ис­точ­ној Евро­пи не би би­ло мо­гу­ће без им­пул­са па­пе и без из­у­зет­не уло­ге, и по­ли­тич­ке, ко­ју је он од­и­грао на свет­ској сце­ни.” <

(Новембар-децембар 2005)