![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Unus Mundus - После инвазије |
ЗАШТО АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА „КОНТРАУСТАНКА” У ИРАКУ ТРПИ НЕУСПЕХЕЖртва одбија да буде спасена
Америчке и британске доктрине „психолошког управљања популацијом”, „улажења у главу масе”, све те приземне зашећерене приче уобичајене за западњачку предизборну кампању, показале су се као потпуно недоличне, неефикасне и потцењивачке у једној сложеној исламској земљи. То тврде аналитичари америчке паравладине „Ранд корпорације”. И дресура помоћу великог штапа и мале шаргарепе производи само контраефекте. „Ако сте нам стварно донели слободу, онда се повуците. Ми ћемо рашчистити рушевине”
Пише: Жан Франсоа Девердон
Читање докумената „Ранд корпорације”, једног од главних америчких паравладиних бренд трустова, често је поучније него што би се то могло помислити. Додуше, тачно је да се многобројне „студије” или „извештаји” „Ранда” најчешће ограничавају на чисто и просто копирање тема пропаганде Стејт департмента и Пентагона. Такође, тачно је да те „студије” често одају скученост духа, сервилност и доста ограничен карактер социолошко-историјских референци својих аутора. Најзад, и нарочито, реч је о јавним документима, који су априори очишћени од свих елемената који би могли да окрње углед америчке администрације и/или да пруже одређене аргументе њеним противницима. Али, ипак се у њима налазе и драгоцене индикације, као у извештају „Insurgency and Counterinsurgency in Iraq”,1 објављеном 2004. године, аутора извесног Бруса Хофмана2. Та кратка студија је реализована у оквиру „Рандове” „National Security Research Division”, која истражује, тврди се ту, за потребе Бироа секретара за одбрану, Комбинованог генералштаба, Команде здружених снага, агенција државне одбране, Службе извиђања, влада савезничких земаља и разних фондација. Аутор не претендује да на генерални начин анализира „грешке” које је починила англоамеричка коалиција у планирању и спровођењу онога што он назива „мешање” (реч „инвазија” била би прикладнија) у Ираку,3 већ само да одреди у чему је савезничка стратегија „контраустанка” ишла кривим путем до сада. Коалиција није знала да испланира „фазу IV” рата у Ираку, а то је фаза краја борби (постинвазиона фаза) и операција стабилизације, затим прелиминарну фазу „реконструкције” или, да употребимо израз „Рандових” аналитичара, фазу „nation-building”,4 а посебно савезници нису знали да предупреде нереде и пљачку који су следили после пада Багдада. Дозволиће нам се да доведемо у сумњу ову задњу афирмацију и да подсетимо да су се сцене пљачке одвијале пред пасивним, ако не и саучесничким, снагама САД,5 а оне су лако могле то да спрече.
НЕУСПЕШНО „УПРАВЉАЊЕ ПСИХОЛОГИЈОМ”
Англоамериканци нису знали, тврди аутор, да довољно разликују све знаке непосредног стварања устаничког покрета широких размера. Још једно запажање: савезници, упркос „значајним напорима” у усавршавању технике управљања психологијом популације, нису успели да придобију „душе и срца” Ирачана: „Значајан напредак у политичкој димензији или у ,душама и срцима’ (,hearts and minds’) контра-устанка начињен је у Ираку задњих месеци. У те напоре сврстава се побољшање животних услуга (струја, вода, итд.), поновно отварање школа, стварање ирачке полиције, поновно покретање нафтне производње, а у општим цртама и оживљавање свакодневне трговачке активности. Међутим, генерално неуједначен и контрадикторан карактер свих тих остварења и чињеница да се многим Ирачанима највећи део тих побољшања чини занемарљивим или сувише спорим, како се узме, изазива скептицизам, анимозитет, непријатељство и још горе ствари. Све то, или бар део тога, могло се избећи бољим планирањем и бољим предвиђањима. Стварно, већ у октобру, истраживања у Ираку су показала осетан пад броја особа које су сматрале америчке снаге и снаге коалиције као ослободиоце, а огромна већина Ирачана их је сматрала окупаторима.” Могло би се схватити да контраустаничка борба у Ираку, према Хофману, треба да укључи, осим свог очигледног војног аспекта, и „политичку” бригу. Али, у овом случају, та „политика” састоји се само у „социјали” или, бар, у стварању уверења код становништва да се предузимају „социјалне” мере. Уосталом, подвлачи аутор, важно је, пре свега, схватити да ће „популација (ирачка) створити савез са оним ко ће је најбоље бранити на оба плана”. Треба цитирати Чарлса Симпсона, аутора књиге Историја америчких специјалних снага, који је написао (поводом вијетнамског искуства) да, у контексту револуционарног рата, „мотивација која производи једини реално трајни ефекат вероватно није плод идеологије, већ узимање у обзир елементарних услова преживљавања. Сељаци ће подржавати (герилу)... ако су уверени да би без давања те подршке били осуђени на смрт или на бруталну казну. Они ће подржати владу када буду убеђени да им она нуди бољи живот и да ће их штитити (од гериле)... заувек”. Ето бар јасног става! Међутим, могла би се дати примедба да је, у неким случајевима, јасно – а то је већ и виђено – да претња смрћу или насиљем долази од „владе”!
ДОКТРИНЕ ЗАЉУБЉИВАЊА У ОКУПАТОРА
Настанак и развој америчких и британских доктрина за борбу против устанака, после 1940. године имају једнако занимљив развој. Аутор, такође, даје бројне индикације у вези са структурама и акцијама ирачког отпора. Он посебно потврђује оно што ми већ знамо, а што проамерички и плутократски мас медији систематски прећуткују: елементи „верни старом режиму” чине најорганизованију и најбројнију фракцију отпора, дакле најстрашнију у очима окупационе силе: „Бројку од 5.000 ирачких устаника припадника ,FRE’ снага (,Former Regime Elements’, ,елементи старог режима’), названих и ,FRL’ (,Former Regime Loyalists’, ,снаге лојалне режиму’) – највећим делом сачињене од муслимана сунита који су припадали БААС партији или су били припадници војске, полиције, безбедносних или обавештајних снага – дао је генерал Абизаид, новембра 2004. године, и чини се да је опште прихваћена. Осим тога, тврди се да, генерално, „95 одсто напада” (...) или „више од 90 одсто насилних акција” предузимају „FRE” снаге, било да саме врше нападе или да „плаћају друге да их врше”. Те бројке треба упоредити са неколико стотина „страних бораца” („foreign jihadists”) који су деловали на ирачкој територији. У читању хладних и стерилних анализа вашингтонских технократа, агената америчког војно-индустријског комплекса, могло би се заборавити, на час, да се ради о људским животима, о становништву без одбране, о потпуно унишеној, девастираној земљи, чије је политичко постојање још увек само илузија. Противустаничка борба коју данас воде англоамеричке снаге једнако је илегална – и, строго правно гледано, заслужује једнаку криминалну квалификацију6 – као и инвазија Ирака коју таква борба продужава. Отуд је разумљив тон из недавног анонимног прогласа објављеног у Италији: „Ослобођење Ирака које би извршио ирачки народ, што ми прижељкујемо, означило би историјску победу слободних народа над светским системом англоамеричке доминације.” <
(Јануар-фебруар 2006)
НАПОМЕНЕ
1Hoffman Bruce, InsurgencyandCounterinsurgencyinIraq, Rand Corporation (NationalSecurityResearchDivision), 2004, стр. 18. 2Он је специјалиста за „контра-тероризам”, објавио је, између осталих, и дело A strategic Framework for Countering Terrorism and Insurgency (Santa Monica, USA, Rand Corporation, 1992). 3 Он даје елементе библиографије за ову тему, међу којима указујемо на: Anthoni H. Cordesman, Iraq: Too Uncertain to Call (Washington, D.C., Center for Strategic and International Studies, 14. novembre 2003); James Fallows, „Blind into Baghdad”, The Atlantic Monthly, vol. 293, n0 1, januar-februar 2004, str. 52-74; Joshua Hammer, „Tikrit Dispatch: Uncivil Military”, The New Republic, 1. mars 2004; Steven Metz, „Insurgency and Counterinsurgency in Iraq”, The Washington Quarterly, vol. 27, n0 1, yima 2003-2004. 4James Dobbins, America’s Role in Nation-Building: From Germany to Iraq, Santa Monica, USA, Rand Corporation, 2003. Ту је изложена америчка стратегија понашања у „несврстаним” земљама, од 1945. до данас. 5 „Било како било, пљачке су такође, на неки начин, израз повраћене слободе”, рекао је један амерички официр, у LeMonde, 12. априла 2003. 6 Било би корисно консултовати овим поводом дело које је написао професор Slim Laghmani, са Универзитета у Тунису, Du droit international au droit imperial? Réflexions sur la guerre contre l’Irak, у издању „Actualité et Droit International”, 2003. Ту пише да „правно значење (или квалификација) рата против Ирака није мистерија. Она је нелегално прибегавање сили и представља кршење Повеље Уједињених нација, члан 2, § 4. То је агресија и у смислу резолуције 3314 (XXIX) коју је, 14. децембра 1974, усвојила Генерална скупштина УН, а представља злочин агресије и према статуту Међународног кривичног суда.
|