ЗАШТО АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА „КОНТРАУСТАНКА” У ИРАКУ ТРПИ НЕУСПЕХЕ

Жртва одбија да буде спасена

Америчке и британске доктрине „психолошког управљања популацијом”, „улажења у главу масе”, све те приземне зашећерене приче уобичајене за западњачку предизборну кампању, показале су се као потпуно недоличне, неефикасне и потцењивачке у једној сложеној исламској земљи. То тврде аналитичари америчке паравладине „Ранд корпорације”. И дресура помоћу великог штапа и мале шаргарепе производи само контраефекте. „Ако сте нам стварно донели слободу, онда се повуците. Ми ћемо рашчистити рушевине”

Пише: Жан Франсоа Девердон

Чи­та­ње до­ку­ме­на­та „Ранд кор­по­ра­ци­је”, јед­ног од глав­них аме­рич­ких па­ра­вла­ди­них бренд тру­сто­ва, че­сто је по­уч­ни­је не­го што би се то мо­гло по­ми­сли­ти. До­ду­ше, тач­но је да се мно­го­број­не „сту­ди­је” или „из­ве­шта­ји” „Ран­да” нај­че­шће огра­ни­ча­ва­ју на чи­сто и про­сто ко­пи­ра­ње те­ма про­па­ган­де Стејт де­парт­мен­та и Пен­та­го­на. Та­ко­ђе, тач­но је да те „студије” че­сто ода­ју ску­че­ност ду­ха, сер­вил­ност и до­ста огра­ни­чен ка­рак­тер со­ци­о­ло­шко-исто­риј­ских ре­фе­рен­ци сво­јих ауто­ра. Нај­зад, и на­ро­чи­то, реч је о јав­ним до­ку­мен­ти­ма, ко­ји су апри­о­ри очи­шће­ни од свих еле­ме­на­та ко­ји би мо­гли да окр­ње углед аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је и/или да пру­же од­ре­ђе­не ар­гу­мен­те ње­ним про­тив­ни­ци­ма.

Али, ипак се у њи­ма на­ла­зе и дра­го­це­не ин­ди­ка­ци­је, као у  из­ве­шта­ју „In­sur­gency and Co­un­te­rin­sur­gency in Iraq”,¹ об­ја­вље­ном 2004. го­ди­не, ауто­ра из­ве­сног Бру­са Хоф­ма­на². Та крат­ка сту­ди­ја је ре­а­ли­зо­ва­на у окви­ру „Ран­до­ве” „Na­ti­o­nal Se­cu­rity Re­se­arch Di­vi­sion”, ко­ја ис­тра­жу­је, твр­ди се ту, за по­тре­бе  Би­роа се­кре­та­ра за од­бра­ну, Ком­би­но­ва­ног ге­не­рал­шта­ба, Ко­ман­де здру­же­них сна­га, аген­ци­ја др­жав­не од­бра­не, Слу­жбе из­ви­ђа­ња, вла­да са­ве­знич­ких зе­ма­ља и ра­зних фон­да­ци­ја.

Аутор не пре­тен­ду­је да на ге­не­рал­ни на­чин ана­ли­зи­ра „гре­шке” ко­је је по­чи­ни­ла ан­гло­а­ме­рич­ка ко­а­ли­ци­ја у пла­ни­ра­њу и спро­во­ђе­њу оно­га што он на­зи­ва „ме­ша­ње” (реч „ин­ва­зи­ја” би­ла би при­клад­ни­ја) у Ира­ку,³ већ са­мо да од­ре­ди у че­му је са­ве­знич­ка стра­те­ги­ја „кон­тра­у­стан­ка” ишла кри­вим пу­тем до са­да.

Ко­а­ли­ци­ја ни­је зна­ла да ис­пла­ни­ра „фа­зу IV” ра­та у Ира­ку, а то је фа­за кра­ја бор­би (постин­ва­зиона фаза) и опе­ра­ци­ја ста­би­ли­за­ци­је, за­тим пре­ли­ми­нар­ну фа­зу „ре­кон­струк­ци­је” или, да упо­тре­би­мо из­раз „Ран­до­вих” ана­ли­ти­ча­ра, фа­зу „na­tion-bu­il­ding”,⁴ а по­себ­но са­ве­зни­ци ни­су зна­ли да пред­у­пре­де не­ре­де и пљач­ку ко­ји су сле­ди­ли по­сле па­да Баг­да­да.

До­зво­ли­ће нам се да до­ве­де­мо у сум­њу ову зад­њу афир­ма­ци­ју и да под­се­ти­мо да су се сце­не пљач­ке од­ви­ја­ле пред па­сив­ним, ако не и са­у­че­снич­ким, сна­га­ма САД,⁵ а оне су ла­ко мо­гле то да спре­че.

НЕ­У­СПЕ­ШНО „УПРА­ВЉА­ЊЕ ПСИ­ХО­ЛО­ГИ­ЈОМ”

Ан­гло­а­ме­ри­кан­ци ни­су зна­ли, твр­ди аутор, да до­вољ­но раз­ли­ку­ју све зна­ке не­по­сред­ног ства­ра­ња уста­нич­ког по­кре­та ши­ро­ких раз­ме­ра.

Још јед­но за­па­жа­ње: са­ве­зни­ци, упр­кос „зна­чај­ним на­по­ри­ма” у уса­вр­ша­ва­њу тех­ни­ке упра­вља­ња пси­хо­ло­ги­јом по­пу­ла­ци­је, ни­су ус­пе­ли да при­до­би­ју „ду­ше и ср­ца” Ира­ча­на:

„Зна­ча­јан на­пре­дак у по­ли­тич­кој ди­мен­зи­ји или у ,ду­ша­ма и ср­ци­ма’ (,he­arts and minds’) кон­тра-устан­ка на­чи­њен је у Ира­ку зад­њих ме­се­ци. У те на­по­ре свр­ста­ва се по­бољ­ша­ње жи­вот­них услу­га (стру­ја, во­да, итд.), по­нов­но отва­ра­ње шко­ла, ства­ра­ње ирач­ке по­ли­ци­је, по­нов­но по­кре­та­ње нафт­не про­из­вод­ње, а у оп­штим цр­та­ма и ожи­вља­ва­ње сва­ко­днев­не тр­го­вач­ке ак­тив­но­сти. Ме­ђу­тим, ге­не­рал­но не­у­јед­на­чен и кон­тра­дик­то­ран ка­рак­тер свих тих оства­ре­ња и чи­ње­ни­ца да се мно­гим Ира­ча­ни­ма нај­ве­ћи део тих по­бољ­ша­ња чи­ни за­не­мар­љи­вим или су­ви­ше спо­рим, ка­ко се узме, иза­зи­ва скеп­ти­ци­зам, ани­мо­зи­тет, не­при­ја­тељ­ство и још го­ре ства­ри. Све то, или бар део то­га, мо­гло се из­бе­ћи бо­љим пла­ни­ра­њем и бо­љим пред­ви­ђа­њи­ма. Ствар­но, већ у ок­то­бру, ис­тра­жи­ва­ња у Ира­ку су по­ка­за­ла осе­тан пад бро­ја осо­ба ко­је су сма­тра­ле аме­рич­ке сна­ге и сна­ге ко­а­ли­ци­је као осло­бо­ди­о­це, а огром­на ве­ћи­на Ира­ча­на их је сма­тра­ла оку­па­то­ри­ма.”

Мо­гло би се схва­ти­ти да кон­тра­у­ста­нич­ка бор­ба у Ира­ку, пре­ма Хоф­ма­ну, тре­ба да укљу­чи, осим свог очи­глед­ног вој­ног аспек­та, и „по­ли­тич­ку” бри­гу. Али, у овом слу­ча­ју, та „по­ли­ти­ка” са­сто­ји се са­мо у „со­ци­ја­ли” или, бар, у ства­ра­њу уве­ре­ња код ста­нов­ни­штва да се пред­у­зи­ма­ју „со­ци­јал­не” ме­ре. Уоста­лом, под­вла­чи аутор, ва­жно је, пре све­га, схва­ти­ти да ће „по­пу­ла­ци­ја (ирач­ка) ство­ри­ти са­вез са оним ко ће је нај­бо­ље бра­ни­ти на оба пла­на”. Тре­ба ци­ти­ра­ти Чар­лса Симп­со­на, ауто­ра књи­ге Исто­ри­ја аме­рич­ких спе­ци­јал­них сна­га, ко­ји је на­пи­сао (по­во­дом ви­јет­нам­ског ис­ку­ства) да, у кон­тек­сту ре­во­лу­ци­о­нар­ног ра­та, „мо­ти­ва­ци­ја ко­ја про­из­во­ди је­ди­ни ре­ал­но трај­ни ефе­кат ве­ро­ват­но ни­је плод иде­о­ло­ги­је, већ узи­ма­ње у об­зир еле­мен­тар­них усло­ва пре­жи­вља­ва­ња. Се­ља­ци ће по­др­жа­ва­ти (ге­ри­лу)... ако су уве­ре­ни да би без да­ва­ња те по­др­шке би­ли осу­ђе­ни на смрт или на бру­тал­ну ка­зну. Они ће по­др­жа­ти вла­ду ка­да бу­ду убе­ђе­ни да им она ну­ди бо­љи жи­вот и да ће их шти­ти­ти (од ге­ри­ле)... за­у­век”.

Ето бар ја­сног ста­ва! Ме­ђу­тим, мо­гла би се да­ти при­мед­ба да је, у не­ким слу­ча­је­ви­ма, ја­сно – а то је већ и ви­ђе­но – да прет­ња смр­ћу или на­си­љем до­ла­зи од „вла­де”!

ДОК­ТРИ­НЕ ЗА­ЉУ­БЉИ­ВА­ЊА У ОКУ­ПА­ТО­РА

На­ста­нак и раз­вој аме­рич­ких и бри­тан­ских док­три­на за бор­бу про­тив уста­на­ка, по­сле 1940. го­ди­не има­ју јед­на­ко за­ни­мљив раз­вој.

Аутор, та­ко­ђе, да­је број­не ин­ди­ка­ци­је у ве­зи са струк­ту­ра­ма и ак­ци­ја­ма ирач­ког от­по­ра. Он по­себ­но по­твр­ђу­је оно што ми већ зна­мо, а што про­а­ме­рич­ки и плу­то­крат­ски мас ме­ди­ји си­сте­мат­ски пре­ћут­ку­ју: еле­мен­ти „вер­ни ста­ром ре­жи­му” чи­не нај­ор­га­ни­зо­ва­ни­ју и нај­број­ни­ју фрак­ци­ју от­по­ра, да­кле нај­стра­шни­ју у очи­ма оку­па­ци­о­не си­ле: „Број­ку од 5.000 ирач­ких уста­ни­ка при­пад­ни­ка ,FRE’ сна­га (,For­mer Re­gi­me Ele­ments’, ,еле­мен­ти ста­рог ре­жи­ма’), на­зва­них и ,FRL’ (,For­mer Re­gi­me Loyalists’, ,сна­ге ло­јал­не ре­жи­му’) – нај­ве­ћим де­лом са­чи­ње­не од му­сли­ма­на су­ни­та ко­ји су при­па­да­ли БААС пар­ти­ји или су би­ли при­пад­ни­ци вој­ске, по­ли­ци­је, без­бед­но­сних или оба­ве­штај­них сна­га – дао је ге­не­рал Аби­за­ид, но­вем­бра 2004. го­ди­не,  и чи­ни се да је оп­ште при­хва­ће­на. Осим то­га, твр­ди се да, ге­не­рал­но, „95 од­сто на­па­да” (...) или „ви­ше од 90 од­сто на­сил­них ак­ци­ја” пред­у­зи­ма­ју „FRE” сна­ге, би­ло да са­ме вр­ше на­па­де или да „пла­ћа­ју дру­ге да их вр­ше”.

Те број­ке тре­ба упо­ре­ди­ти са не­ко­ли­ко сто­ти­на „стра­них бо­ра­ца” („fo­re­ign ji­ha­dists”) ко­ји су де­ло­ва­ли на ирач­кој те­ри­то­ри­ји.

У чи­та­њу хлад­них и сте­рил­них ана­ли­за ва­шинг­тон­ских тех­но­кра­та, аге­на­та аме­рич­ког вој­но-ин­ду­стриј­ског ком­плек­са, мо­гло би се за­бо­ра­ви­ти, на час, да се ра­ди о људ­ским жи­во­ти­ма, о ста­нов­ни­штву без од­бра­не, о пот­пу­но уни­ше­ној, де­ва­сти­ра­ној зе­мљи, чи­је је по­ли­тич­ко по­сто­ја­ње још увек са­мо илу­зи­ја. Про­ти­ву­ста­нич­ка бор­ба ко­ју да­нас во­де ан­гло­а­ме­рич­ке сна­ге јед­на­ко је иле­гал­на – и, стро­го прав­но гле­да­но, за­слу­жу­је јед­на­ку кри­ми­нал­ну ква­ли­фи­ка­ци­ју⁶ – као и ин­ва­зи­ја Ира­ка ко­ју та­ква бор­ба про­ду­жа­ва. Отуд је ра­зу­мљив тон из не­дав­ног ано­ним­ног про­гла­са об­ја­вље­ног у Ита­ли­ји:

„Осло­бо­ђе­ње Ира­ка ко­је би из­вр­шио ирач­ки на­род, што ми при­жељ­ку­је­мо, озна­чи­ло би исто­риј­ску по­бе­ду сло­бод­них на­ро­да над свет­ским си­сте­мом ан­гло­а­ме­рич­ке до­ми­на­ци­је.” <

(Јануар-фебруар 2006)

НА­ПО­МЕ­НЕ

¹Hof­fman Bru­ce, In­sur­gencyandCo­un­te­rin­sur­gencyinIraq, Rand Cor­po­ra­tion (Na­ti­o­nalSe­cu­rityRe­se­archDi­vi­sion), 2004, стр. 18.

²Он је спе­ци­ја­ли­ста за „кон­тра-те­ро­ри­зам”, об­ја­вио је, из­ме­ђу оста­лих, и де­ло A stra­te­gic Fra­me­work for Co­un­te­ring Ter­ro­rism and In­sur­gency (San­ta Mo­ni­ca, USA, Rand Cor­po­ra­tion, 1992).

³ Он да­је еле­мен­те би­бли­о­гра­фи­је за ову те­му, ме­ђу ко­ји­ма ука­зу­је­мо на:  Ant­ho­ni H. Cor­de­sman, Iraq: Too Un­cer­tain to Call (Was­hing­ton, D.C., Cen­ter for Stra­te­gic and In­ter­na­ti­o­nal Stu­di­es, 14. no­vem­bre 2003); Ja­mes Fal­lows, „Blind in­to Bag­hdad”, The Atlan­tic Monthly, vol. 293, n⁰ 1, ja­nu­ar-fe­bru­ar 2004, str. 52-74; Jos­hua Ham­mer, „Ti­krit Dis­patch: Un­ci­vil Mi­li­tary”, The New Re­pu­blic, 1. mars 2004; Ste­ven Metz, „In­sur­gency and Co­un­te­rin­sur­gency in Iraq”, The Was­hing­ton Qu­ar­terly, vol. 27, n⁰ 1, yima 2003-2004.

⁴Ja­mes Dob­bins, Ame­ri­ca’s Ro­le in Na­tion-Bu­il­ding: From Ger­many to Iraq, San­ta Mo­ni­ca, USA, Rand Cor­po­ra­tion, 2003. Ту је из­ло­же­на аме­рич­ка стра­те­ги­ја по­на­ша­ња у „не­свр­ста­ним” зе­мља­ма, од 1945. до да­нас.

⁵ „Би­ло ка­ко би­ло, пљач­ке су та­ко­ђе, на не­ки на­чин, из­раз по­вра­ће­не сло­бо­де”, ре­као је је­дан аме­рич­ки офи­цир, у LeMon­de, 12. апри­ла 2003.

⁶ Би­ло би ко­ри­сно кон­сул­то­ва­ти овим по­во­дом де­ло ко­је је на­пи­сао про­фе­сор Slim Lag­hma­ni, са Уни­вер­зи­те­та у Ту­ни­су, Du dro­it in­ter­na­ti­o­nal au dro­it im­pe­rial? Réfle­xi­ons sur la gu­er­re con­tre l’Irak, у из­да­њу „Ac­tu­a­lité et Dro­it In­ter­na­ti­o­nal”, 2003. Ту пи­ше да „прав­но зна­че­ње (или ква­ли­фи­ка­ци­ја) ра­та про­тив Ира­ка ни­је ми­сте­ри­ја. Она је не­ле­гал­но при­бе­га­ва­ње си­ли и пред­ста­вља кр­ше­ње По­ве­ље Ује­ди­ње­них на­ци­ја, члан 2, § 4. То је агре­си­ја и у сми­слу ре­зо­лу­ци­је 3314 (XXIX) ко­ју је, 14. де­цем­бра 1974, усво­ји­ла Ге­не­рал­на скуп­шти­на УН, а пред­ста­вља зло­чин агре­си­је и пре­ма ста­ту­ту Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног су­да.