ФИЛОЗОФИЈА ЛИБЕРАЛКАПИТАЛИЗМА И НАРАСТАЈУЋИ ОКЕАН ПЛАНЕТАРНЕ БЕДЕ

Правде, а не милостиње

Новац је устоличен као највиша на скали вредности Запада. Све друге вредности човека и друштва изводе се из новца или своде на њега. Циљ је достигнут, унутрашња хумана пустиња, она у срцу човека и она у бићу друштва, шири се. Древни, хиљадугодишњи пореци људскости се руше. Племена, цивилизације, етноси, западају у сваком углу Земље у кризу и сиромаштво. То је цена обиља једне петине Земљана. Све је толико добро упаковано и дизајнирано, толико забавно, да многи неће приметити ни сопствени нестанак, а камоли да је ђаво збиља дошао по своје

Пише: Лоренцо Кјаластри

По­зна­то је да је вла­да­ју­ћи си­стем у ста­њу да пру­жи, у смер­ни­ца­ма и мо­да­ли­те­ти­ма, су­штин­ски еко­но­ми­стич­ко ту­ма­че­ње жи­во­та. Ко­ри­сте­ћи про­па­ган­ду и ре­кла­му, на ни­во­и­ма ко­ји су му свој­стве­ни, он успе­ва да по­ла­ри­зу­је чо­ве­ка пре­ма хе­до­ни­стич­ком обрасцу, ну­де­ћи му фе­ти­ше као псе­у­до­о­слон­це на ко­ји­ма би по­сти­гао ла­жну рав­но­те­жу. Еле­мен­ти за­јед­нич­ке жуд­ње ства­ра­ју те­мељ за но­ве гру­пе, оја­чан за­глу­шу­ју­ћим и не­из­бе­жним там-та­мом са­мо­ре­кла­ме, а чо­век се за­тва­ра у це­ли­ну у ко­јој се иден­ти­фи­ку­је као њен део пре­по­зна­ју­ћи у њој се­би слич­не по то­ме што има­ју нео­сно­ва­не по­тре­бе и ве­штач­ке ци­ље­ве.

Све то се од­ви­ја уз ви­сок ни­во усло­вља­ва­ња ко­ји мо­же ду­бо­ко да ути­че на из­бор и по­на­ша­ње, па сва­ка дру­штве­на гру­па, ма ко­ли­ко се раз­ли­ко­ва­ла, на­ла­зи у нов­цу, глав­ном усло­ву тог усло­вља­ва­ња, и у соп­стве­ној хи­је­рар­хи­ји чвр­сту дог­му на ко­јој се те­ме­љи. Отва­ра се про­стор ве­ли­кој дру­штве­ној гру­пи, у ко­јој се сви иден­ти­фи­ку­ју при­зна­ју­ћи но­вац као спа­со­но­сни ин­стру­мент, као не­ку вр­сту ча­роб­ног шта­пи­ћа за до­сти­за­ње сре­ће. Али, осим те за­ви­сно­сти од нов­ца, још јед­на вр­ста за­ви­сно­сти бр­зо кр­чи пут. То је за­ви­сност ко­ја на­ста­је из по­ли­тич­ких ре­ше­ња ко­ји­ма се ма­ше у име про­гре­са и де­мо­кра­ти­је. На су­бјек­тив­ну за­ви­сност од нов­ца ка­чи се објек­тив­на за­ви­сност. Ако пр­вој мо­же­мо да при­пи­ше­мо да је њен но­си­лац си­ро­ма­штво чо­ве­ка, оној дру­гој мо­ра­мо да при­зна­мо да са­мо уве­ћа­ва то си­ро­ма­штво.

У име ди­на­мич­но­сти ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма ми­ни­ра­не су ста­бил­не ве­зе ре­ци­проч­но­сти, ус­по­ста­вља се прин­цип про­ви­зор­но­сти ко­ји се са­мо по­мо­ћу нов­ца ма­ски­ра у па­ра­ван мир­но­ће. Све по­ста­је про­ви­зор­но, при­вре­ме­но, за­мен­љи­во и раз­мен­љи­во. Ду­бо­ки од­но­си при­ја­тељ­ског, по­ро­дич­ног, рад­ног ти­па, ко­ји су не­ка­да по­сто­ја­ли у ста­бил­ним гру­па­ма, са­да не­ста­ју. Мо­дер­но дру­штво пре­ки­да ту нит со­ци­јал­ног ми­ра у ко­рист не­ста­бил­них со­ци­јал­них псе­у­до гру­па. Уз­ди­же се ефе­мер­на и по­вр­шна гру­па, спо­соб­на, у слу­ча­ју по­тре­бе, да се пре­тво­ри у гло­бал­ну гру­пу, али не­спо­соб­на да ство­ри спо­ко­јан жи­вот, јер сво­је уте­ме­ље­ње на­ла­зи са­мо у нов­цу. Да­кле, чак и не­ви­не, спон­та­не услу­ге ко­је је гру­па га­ран­то­ва­ла ра­ни­је, са­да ви­ше не по­сто­је или су све че­шће усло­вље­не нов­цем.

НО­ВАЦ – СРЕД­СТВО ИЛИ ГО­СПО­ДАР

Са јед­не стра­не, из­град­ња мо­дер­не др­жа­ве са­ма по себи проузроковала је рас­кид ста­бил­них ве­за и мо­ра­ла је да на­мет­не но­ва ре­ше­ња за њих. Са дру­ге стра­не, у ства­ра­њу те мо­дер­не др­жа­ве во­ди­ло се ра­чу­на да се из­гра­де ин­сти­ту­ци­је спо­соб­не, бар у на­ме­ра­ма, за по­сре­до­ва­ње и хар­мо­ни­за­ци­ју ра­ди ре­ша­ва­ња ство­ре­них про­бле­ма, па је та­ко на­ста­ла со­ци­јал­на др­жа­ва.

У име сло­бо­де и еко­ном­ског би­лан­са да­нас се ру­ши и струк­ту­ра со­ци­јал­не др­жа­ве.

Дру­штве­на дез­ин­те­гра­ци­ја је пот­пу­на у со­ци­јал­ној гру­пи, у по­ро­ди­ци, у ин­сти­ту­ци­ја­ма и све је све­де­но на хлад­ни ад­ми­ни­стра­тив­ни од­нос. Прин­ци­пи со­ли­дар­но­сти и уза­јам­не по­мо­ћи не­ста­ју, а на ме­сто њих до­ла­зе пла­ће­ни од­но­си. По­чев од по­мо­ћи ма­ло­лет­ни­ци­ма, обра­зо­ва­њу, здра­вљу, спор­ту, све се пре­но­си на при­ват­ну фир­му ко­ја ис­кљу­чи­во ју­ри до­бит, па за­то и пла­ћа­мо ње­ну услу­гу.

На тај на­чин, по­ред на­ше лич­не скло­но­сти да сле­ди­мо мо­ду, сви­ма на­ма да­нас тре­ба ви­ше нов­ца не­го ју­че.

Гру­па при­пад­но­сти је све ма­ње за­јед­ни­ца, а све ви­ше ал­ге­бар­ски збир осо­ба не­спо­соб­них за при­род­на за­до­вољ­ства, осим да су­ро­гат тих за­до­вољ­ста­ва при­у­шти се­би пла­ћа­њем. На при­мер, у САД се при­пре­ма, у јед­ном лан­цу ве­ли­ких тр­го­вач­ких цен­та­ра, екс­пе­ри­мент са ма­лим ће­ли­ја­ма, обо­је­ним со­би­ца­ма и слич­но, где љу­ди че­ка­ју на ред да би ту спа­ва­ли, али за то спа­ва­ње мо­ра­ју и да пла­те. Баш су до­ви­тљи­ви ти Аме­ри­кан­ци.

Циљ је до­стиг­нут, а ху­ма­на пу­сти­ња за­га­ран­то­ва­на. Под­сти­ца­ње его­и­зма је им­пе­ра­тив ра­ди ства­ра­ња по­тро­шач­ког мен­та­ли­те­та или мен­та­ли­те­та бор­бе за оп­ста­нак, уз бес­крај­ни низ по­сле­дич­них си­ту­а­ци­ја мо­рал­не де­гра­да­ци­је, дру­штве­не са­мо­ће и си­ро­ма­штва, све до људ­ске по­ру­ге, без пре­се­да­на је у исто­ри­ји, би­ло да је реч о уни­ште­ној или ство­ре­ној ствар­но­сти.

Да ли се та ствар, ко­ја је за­хва­ти­ла нас „срећ­не” уче­сни­ке на бан­ке­ту тог уго­је­ног дру­штва са су­пер хо­ле­сте­ро­лом, ти­че са­мо нас зва­ни­ца или не? Од­го­вор је ба­на­лан. На­ив­но је не при­ме­ти­ти да се, у вре­ме­ну и про­сто­ру, на раз­не на­чи­не, ти­че свих, баш свих, без раз­ли­ке, чак и оних што ни­су љу­ди и што бе­сло­ве­сно про­во­де свој жи­во­тињ­ски век у ка­квој из­гу­бље­ној еква­дор­ској шу­ми или у ар­ген­тин­ским пам­па­си­ма.

Ис­тре­бљи­ва­ње би­зо­на у пре­ри­ја­ма, по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка, ра­ди из­град­ње же­ле­зни­ца, до­ве­ло је до гла­ди аме­рич­ке Ин­ди­јан­це, а до­ку­су­рио их је, на још ка­та­стро­фал­ни­ји и без­об­зир­ни­ји на­чин, бе­ли чо­век својом ко­њи­цом, сво­јим бак­те­ри­о­ло­шким и хе­миј­ским оруж­јем оно­га до­ба, од­но­сно бо­ги­ња­ма и алкохолом. Да­нас се гра­де „но­ве ве­ли­ке же­ле­зни­це у све­ту”, а чо­век има но­ве апе­ти­те, но­ве гра­ни­це да до­стиг­не и осво­ји, да би на­мет­нуо сво­ју им­пе­ри­ју.

СУП­ТИЛ­НИ­ЈИ, ДА­КЛЕ, ОПА­СНИ­ЈИ

Ар­ми­ја ко­ја се по­мо­ћу хи­пер­ли­бе­ра­ли­зма кре­ће пре­ма тре­ћем све­ту има на­ме­ре раз­ли­чи­те од прет­ход­них ко­ло­ни­за­то­ра. Док се кла­сич­ни ко­ло­ни­за­тор огра­ни­ча­вао на ли­ша­ва­ње „до­мо­ро­да­ца” њи­хо­вих си­ро­ви­на, или на то да их учи­ни ро­бо­ви­ма, он ни­је имао ни ин­те­ре­са, ни на­ме­ре да се ди­рект­но ме­ша у дру­штве­ну струк­ту­ру ко­ло­ни­зо­ва­них, осим на мар­ги­на­лан на­чин или због ин­ди­рект­них раз­ло­га. У сва­ком слу­ча­ју од­но­си су би­ли мно­го екс­пли­цит­ни­ји и си­ро­ви­ји, што је у ко­ло­ни­зо­ва­ним сре­ди­на­ма иза­зи­ва­ло јед­на­ко екс­пли­цит­на осе­ћа­ња ко­ја су, у мно­гим слу­ча­је­ви­ма, ја­ча­ла ет­нич­ке и не­за­ви­сне те­жње.

Ме­ђу­тим, „фи­ло­зо­фи­ја ка­пи­та­ли­зма” има но­ву спо­соб­ност, ку­жну ка­рак­те­ри­сти­ку да се по­ну­ди на про­бу и да се онај што ку­ша та­ко њо­ме за­ра­зи, да­кле она је са­мо­пре­по­руч­љи­ва и де­кла­ри­ше се­бе као ци­ви­ли­за­ци­ју про­гре­са. Дру­штве­не за­јед­ни­це и на­ро­ди се ру­ше пред њом у ди­вље­њу пре­ма ње­ном за­па­њу­ју­ћем тех­но­ло­шком ре­пер­то­а­ру. Че­сто, сре­ћом не увек, има­ју пре­ма њој осе­ћај вре­мен­ске не­при­ла­го­ђе­но­сти, што их во­ди ка то­ме да не­ги­ра­ју се­бе са­ме у ко­рист „спа­си­ла­ца”, а то спа­са­ва­ње тре­ба из­ве­сти што пре, при­ла­го­ди­ти се вре­ме­ну, не гу­би­ти ни ча­са, као да је сра­мо­та не би­ти исти као и они. На оне што пру­жа­ју от­пор та­квом по­на­ша­њу пр­во гле­да­ју са чу­ђе­њем, а он­да их ста­вља­ју на стуб сра­ма, че­му прет­хо­де пре­на­гла­ше­ни аутен­тич­ни ра­си­зам, при­звук не­бе­ске пред­о­дре­ђе­но­сти, би­блиј­ско пре­по­зна­ва­ње се­бе као „иза­бра­ног на­ро­да”, као исти­не над исти­на­ма, нео­по­зи­ве исти­не, као оли­че­ња су­пер­и­ор­но­сти. Али, при­хва­та­ње њи­хо­вог на­чи­на жи­во­та не зна­чи на­пре­дак, већ са­мо из­ра­жа­ва под­ре­ђе­ност обра­сцу ко­ји се­бе сма­тра су­пер­и­ор­ним и де­ма­ски­ра на­шу сла­бост. При­хва­та­мо да клек­не­мо, а ка­да по­ста­не­мо слу­ге, га­зда ће нас та­ко и тре­ти­ра­ти. За­гр­љај је смр­то­но­сан.

Древ­ни, хи­ља­ду­го­ди­шњи дру­штве­ни си­сте­ми се ру­ше. Пле­ме­на, ци­ви­ли­за­ци­је, ет­но­си, за­па­да­ју у сва­ком углу Зе­мље, од Ама­зо­на до Ма­да­га­ска­ра, у кри­зу и си­ро­ма­штво.

У мно­гим на­ро­ди­ма тер­мин си­ро­ма­штва био је не­по­знат, па че­сто ни­је имао ни од­го­ва­ра­ју­ћу реч да се пре­ве­де на аутох­то­ни је­зик. Пре­о­бра­ћа­ње ска­ле вред­но­сти уво­ди но­вац на пр­во ме­сто; дру­ге вред­но­сти, иза ње­га, као што су сре­ћа, бла­го­ста­ње, бо­гат­ство, све­де­не су на ње­га или су, у сва­ком слу­ча­ју, ве­за­не за ње­га.

Но­вац је но­ва ре­ли­ги­ја, он је­ди­ни по­кре­ће пла­ни­не, али је и је­ди­ни ко­ји ме­ња еко­си­стем у ко­ме се чо­век, онај „не­ци­ви­ли­зо­ва­ни”, онај не­за­пад­ни, са­вр­ше­но кре­тао, и то са од­лич­ним здра­вљем, док ни­је са­знао за до­лар. Не осли­ка­ва се при­род­на бу­дућ­ност, као она ко­ју је за­ми­шљао Ру­со, са ле­пом и ве­ли­ко­ду­шном при­ро­дом и срећ­ним чо­ве­ком, као су­прот­ност „про­гре­су”. Мо­жда би тре­ба­ло да се и за­пи­та­мо шта под­ра­зу­ме­ва­мо под „про­гре­сом” и не по­ду­да­ра ли се на­ша иде­ја о про­гре­су са укуп­ним пре­тум­ба­ва­њем Зе­мље у ко­рист јед­не са­мо­зва­не су­пер­и­ор­но­сти по сва­ку це­ну, од­но­сно су­пер­и­ор­но­сти ко­ја не при­хва­та раз­ли­ке.

ДИР­ЉИ­ВА ТУ­ГА ЕВИ­ТЕ ДУ­АР­ТЕ

„Фи­ло­зо­фи­ја ка­пи­та­ли­зма” ја­ше на ура­га­ну „де­мо­кра­ти­је” и „про­гре­са”, а пу­те­ви ко­ји­ма иде су це­ли свет, па су и про­бле­ми ко­ји због ње на­ста­ју свет­ски, као и њен зах­тев за гло­бал­ним се­лом и до­ми­на­ци­јом.

Ни­ка­ква на­ци­о­нал­на ни­ти на­ци­о­на­ли­стич­ка уско­гру­дост не мо­же да се су­прот­ста­ви том огром­ном ки­кло­пу, бар не на ду­ги пе­ри­од. Про­блем је уни­вер­за­лан и мо­ра се уни­вер­зал­но ре­ша­ва­ти. Ме­теж ими­гра­ци­о­них кре­та­ња је при­род­на по­сле­ди­ца од­у­зи­ма­ња људ­ских ре­сур­са соп­стве­ним зе­мља­ма, што као по­сле­ди­цу има ства­ра­ње про­бле­ма дру­гим на­ро­ди­ма. Про­блем се ти­че Евро­пља­на и тре­ћег све­та, али и би­ло ко­га ко ди­ше на овој пла­не­ти.

Ђа­ни Бен­ве­ну­ти је имао пра­во ка­да је ре­као да „мла­ди­ћи ко­ји зи­ми спа­ва­ју у ка­на­ли­за­ци­ји Бу­ку­ре­шта, или де­ца Рио де Жа­не­и­ра или Банг­ко­ка ко­ја се про­сти­ту­и­шу на ули­ца­ма, по­ка­зу­ју сва­ко­ме ко хо­ће да схва­ти да дик­та­ту­ра нов­ца не­ма гра­ни­ца, не­ма коч­ни­ца, па ни пре­пре­ка”.

До­бро, ко­му­ни­зам је, с ону стра­ну Бер­лин­ског зи­да, „јео де­цу”. Ка­пи­та­ли­зам се за­до­во­ља­ва ти­ме да их про­да­је, ис­ко­ри­шћа­ва и си­лу­је.

Гло­ба­ли­за­ци­ја је има­ла, као по­сле­ди­цу, по­ве­ћа­ње си­ро­ма­штва у све­ту, по­што ње­ни по­бор­ни­ци има­ју свет­ски апе­тит. Сви жи­ви­мо под истом чи­змом, с тим што ве­ли­ка ве­ћи­на жи­ви у си­ро­ма­штву до гра­ни­це уми­ра­ња од гла­ди, а оста­так све­та, слу­га исто­га га­зде, жи­ви у ста­њу по­лу­хип­но­зе, за­гу­шен сво­јом људ­ском бе­дом.

Глад­ни у све­ту, ка­да до­спе­ју у же­ље­ни, са­ња­ни Ел­до­ра­до, пред­ста­вља­ју са­мо ма­ли део оних што уми­ру или оних ко­ји ће, уско­ро, на ми­ли­о­не, али ра­то­бор­ни­ји, очај­ни­ји, при­пре­мље­ни­ји да на­ва­ле на на­ше гра­ни­це.

Ма­ла мул­ти­ет­нич­ка обо­је­на шта­фе­та што ви­си на ста­ни­ца­ма и тр­го­ви­ма успе­ва, за са­да, не­ка­ко да пре­жи­ви, али у не та­ко да­ле­кој су­тра­шњи­ци, ка­да по­ста­не број­ни­ја, раз­о­ча­ра­на у зе­мљу сно­ва, због нео­ства­ре­ног сна, њен бес би мо­гао да се пре­тво­ри у осве­ту и дру­штве­ни су­коб.

Ова­ко је пи­са­ла Ева Ду­ар­те, он­да ка­да су је си­ро­ти­ња и мар­ги­нал­ци већ зва­ли Еви­та: „Се­ћам се ја­сно бес­крај­не ту­ге ко­ју сам осе­ти­ла от­крив­ши да на све­ту по­сто­је си­ро­ма­шни и бо­га­ти. Чуд­но је би­ло то што ме ни­је то­ли­ко рас­ту­жи­ва­ло по­сто­ја­ње си­ро­ма­шних, ко­ли­ко чи­ње­ни­ца да знам да исто­вре­ме­но по­сто­је и бо­га­ти.”

МИ­ЛО­СР­ЂЕ КАО ФУНК­ЦИ­ЈА СИ­СТЕ­МА

Не­ће нас спа­сти ни не­вла­ди­не ни ми­ло­срд­не ор­га­ни­за­ци­је, јер че­сто де­лу­ју са­мо као до­пу­на или функ­ци­ја ова­квог си­сте­ма.

Ли­чи на до­сет­ку, али ни­је та­ко: на „Свет­ски дан де­те­та”, мул­ти­на­ци­о­нал­на пре­храм­бе­на струк­ту­ра „Мек До­налдс” је да­ла по је­дан евро за сва­ки по­тро­ше­ни „Биг Мек”.

Не тре­ба по­ни­жа­ва­ти оне ко­ји­ма тре­ба не­што, ни­је по­треб­на „по­ли­ти­ка фла­сте­ра” по­сле бом­бар­до­ва­ња фос­фо­ром, ни­ти син­дром са­бир­ног цен­тра по сва­ку це­ну, ако се по­том из­гу­бе у цр­ној ру­пи не­ле­гал­но­сти.

„... Са­мо ри­го­ро­зна прав­да. Јер, за ме­не, де­ље­ње ми­ло­сти­ње је увек би­ло за­до­вољ­ство бо­га­тих. Не­ху­ма­но за­до­вољ­ство да се по­бу­ди же­ља си­ро­ма­шних, да би увек би­ли не­за­до­во­ље­ни. А да би де­ље­ње ми­ло­сти­ње би­ло још бед­ни­је и окрут­ни­је, из­ми­сли­ли су до­бро­чин­ство и та­ко су при­до­да­ли на пер­верз­ну моћ де­ље­ња ми­ло­сти­ње и моћ да се ве­се­ло за­ба­вља­ју под из­го­во­ром да је си­ро­ти­ња глад­на. За ме­не су де­ље­ње ми­ло­сти­ње и до­бро­чин­ство ег­зи­би­ци­ја бо­гат­ства и мо­ћи да би се по­ни­зи­ла си­ро­ти­ња”, пи­са­ла је Еви­та.

Про­блем си­ро­ма­штва ни­је про­блем ми­ло­ср­ђа не­го прав­де, прав­де у све­ту и по­тре­бе за уни­вер­зал­ним по­ли­тич­ким ре­ше­њем ко­је мо­ра да бу­де ди­ја­ме­трал­но су­прот­но фи­ло­зо­фи­ји ка­пи­та­ли­зма.

Из­ра­чу­на­то је да ће на­ред­них го­ди­на од си­де умре­ти у Афри­ци ми­ли­о­ни осо­ба, укључујући и де­цу. Ко­шта­ње ле­ко­ва је пре­ве­ли­ко, али пра­ви про­блем је то што ве­ли­ке мул­ти­на­ци­о­нал­не фар­ма­це­ут­ске ком­па­ни­је, уз по­моћ Бе­ле ку­ће, спре­ча­ва­ју африч­ке зе­мље да про­из­во­де ле­ко­ве по ни­ским це­на­ма, за­др­жа­ва­ју­ћи мо­но­пол над њи­ма, под из­го­во­ром да су их они па­тен­ти­ра­ли.

Осам­де­сет од­сто оруж­ја у Афри­ци про­да­је пет стал­них чла­ни­ца Са­ве­та без­бед­но­сти УН. Еми­са­ри ли­бе­ри­зма об­и­гра­ва­ју, ку­пу­ју ло­кал­не оли­гар­хи­је тре­ћег све­та да би мо­гле сло­бод­но да де­лу­ју.

Мо­рис Блон­де пи­ше: „Исто се мо­же ре­ћи, у раз­ли­чи­тој ме­ри, и за оста­ле африч­ке про­из­во­де. По ре­до­сле­ду ва­жно­сти, по­сле Ни­ге­ри­је до­ла­зе Ал­жир, Ли­би­ја, Еги­пат и Ан­го­ла. Био сам у Ан­го­ли. Ви­део сам ло­кал­но ста­нов­ни­штво, исцрпљено по­сле де­це­ни­ја гра­ђан­ског ра­та, ка­ко глад­но иде из­ме­ђу го­ми­ла сме­ћа ка вра­ти­ма ве­ли­ких, нај­ску­пљих хо­те­ла на све­ту, под утвр­ђе­ним бе­де­ми­ма Аме­ри­ка­на­ца, ко­јих та­мо има мно­го. Њи­хо­ви наф­та­ши фре­не­тич­но иси­са­ва­ју ан­гол­ску наф­ту, без­бед­ни иза бе­де­ма утвр­ђе­ња, иза сво­је без­бед­но­сне гар­де. Бри­га њих ка­ко уми­ре ста­нов­ни­штво. То је злат­на при­ли­ка. У Ан­го­ли не­ма пра­ве вла­де, ни­ко не оме­та пљач­ку на­ци­о­нал­них бо­гат­ста­ва, ни­ко не тра­жи да се по­ло­же ра­чу­ни за бру­тал­ну аме­рич­ку рав­но­ду­шност пре­ма црн­ци­ма у сме­ћу. Та­мо не­ма ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи, не­ма чак ни фик­ци­је де­мо­кра­ти­је.”

СЛОМ „ДРУ­ШТВЕ­НОГ КО­НУ­СА”

Пре­ма кла­си­фи­ка­ци­ји ко­ју је из­вр­шио Џон Клив, опи­са­ни сце­на­рио пред­ста­вља зе­мљу ти­па А, у ко­јој Аме­ри­кан­ци мо­гу сло­бод­но да спро­во­де сво­ју „пе­ту сло­бо­ду”, она­кву ка­кву је опи­сао Но­ам Чом­ски, а ре­зул­тат се не мо­же опи­са­ти ре­чи­ма.

У Ла­тин­ској Аме­ри­ци, осам­де­се­тих го­ди­на, це­ле др­жа­ве су би­ле пре­тво­ре­не у огром­не план­та­же или огром­на га­ји­ли­шта сто­ке ис­кљу­чи­во у ин­те­ре­су Аме­ри­ке, док је њи­хо­во ста­нов­ни­штво све ви­ше за­па­да­ло у глад и бе­ду. Ве­ли­ко по­ве­ћа­ње га­ји­ли­шта го­ве­да, чи­ме су уни­ште­не тра­ди­ци­о­нал­не кул­ту­ре, зна­чи­ло је ве­ли­ко сма­ње­ње по­тро­шње ме­са по гла­ви ста­нов­ни­ка, и ве­ли­ку за­ра­ду за го­спо­ду ко­ја је сле­ди­ла „Мон­ро­о­ву док­три­ну”.

Јед­на­ко као што је не­при­ја­тељ пот­пу­ног чо­ве­ка, по­што пред­ла­же ато­ми­зо­ва­ни мо­дел, фи­ло­зо­фи­ја ка­пи­та­ли­зма ће би­ти за­кле­ти не­при­ја­тељ „дру­штве­ног ко­ну­са”, под­ра­зу­ме­ва­ју­ћи под дру­штве­ним ко­ну­сом онај ко­нус на чи­јем вр­ху је чо­век, а за­тим се, по­ла­зе­ћи од ње­га, све ви­ше ши­ри на дру­штве­не гру­пе, за­јед­ни­це, на­ро­де, на­ци­је и сло­бод­не ин­сти­ту­ци­је.

Хи­пер­ли­бе­ри­зам је про­тив при­ро­де, про­тив је чо­ве­ка и ње­го­вих од­но­са, про­тив на­ро­да и про­тив ин­сти­ту­ци­ја. Све ве­зу­ју но­вац, бан­ке, Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд. Сви ду­гу­ју, сви ду­гу­је­мо, при­ват­но или др­жа­ви.

Ка­да цен­трал­не бан­ке по­диг­ну ли­хвар­ску ка­мат­ну сто­пу, ра­де то на ар­би­тра­ран на­чин, у сми­слу да не­ма ни­ка­кве, да се та­ко ка­же, де­мо­крат­ске или, ако је по во­љи, јав­не кон­тро­ле, ко­ја мо­же да им за­у­ста­ви раст. Са дру­ге стра­не, др­жав­ног и не­ма ви­ше или је по­ста­ло при­ват­но, па се сло­бод­но, без пре­пре­ка, мо­гу ста­вља­ти ру­ке у џе­по­ве гра­ђа­на, мла­дих па­ро­ва, већ за­ду­же­них пре­ма др­жа­ва, а да се ни­ко не за­пи­та да ли је тај чин ле­ги­ти­ман.

ЕГО­И­ЗАМ, ОТАЦ БЕ­СО­МУЧ­НЕ ПО­ТРО­ШЊЕ

Ипак, до­зво­ље­но је све што се чи­ни у име нов­ца, све је лак­ше ура­ди­ти у сце­на­ри­ју рас­па­да­ња, про­ви­зор­но­сти, ко­јим упра­вља ши­зо­фре­нич­ни по­крет љу­ди мр­ви­ца, ко­ји не­ма осо­би­ну „би­ћа”, већ ни­шта­ви­ла, за­ла­ска без сва­ну­ћа.

За­то се мо­гу без жа­ље­ња од­ба­ци­ва­ти оста­ци ци­ви­ли­за­ци­ја, на­ро­да, љу­ди и си­ро­ма­штва. На гро­бљу је зли и осве­то­љу­би­ви бог, не­што из Ста­рог за­ве­та, спре­ман да спа­се сво­је си­но­ве и да ка­зни ва­тре­ном си­лом про­чи­шћа­ва­ња оста­ле, али и спре­ман да сви­ма по­ка­же сво­ју ве­ли­ко­ду­шност, „Мек До­налдс”, „нај­ке”, „ко­ка-ко­лу”, све то као мà­ну са не­ба за за­слу­жне.

Кон­зу­ми­зам и ка­пи­та­ли­зам су два ве­ли­ка па­ра­лел­на ли­ка си­сте­ма ко­ји мо­же­мо на­зва­ти „при­зма ка­пи­та­ли­зма”.

То је при­зма ко­ја у осно­ви има но­вац, а као по­кло­пац ли­бе­ри­зам. Два ви­дљи­ва ли­ка, ка­пи­та­ли­зам и кон­зу­ми­зам, оба­ви­ја вео де­мо­кра­ти­је, док су оста­ли ње­ни ли­ко­ви скри­ве­ни. До­вољ­но је ма­ло се за­гле­да­ти да се ви­ди: по­ред ли­ка кон­зу­ми­зма сто­ји лик его­и­зма, са­мо ма­ло да­ље лик бед­ног чо­ве­ка, а од­мах иза ње­га лик си­ро­ма­штва.

То је про­блем прав­де, ви­ше прав­де не­го ми­ра.

По­не­кад, ско­ро у они­рич­ној ви­зи­ји, има­мо иде­ју о дру­гој стра­ни при­зме ка­пи­та­ли­зма, че­сто ре­а­гу­је­мо на сен­ти­мен­тал­ни или ми­ло­срд­ни на­чин, ли­це­мер­ни или ра­се­ја­ни, а те­шко опа­жа­мо ње­ну од­го­вор­ност, још ма­ње тра­жи­мо крив­це, јер смо из­гу­бље­ни у по­тра­зи за соп­стве­ном рав­но­те­жом.

Да­кле, шта је од­го­вор? Ни­је ла­ко, тре­ба има­ти хра­бро­сти да се чо­век то­ме хра­бро су­прот­ста­ви.

Хра­брост као мо­рал­ни ква­ли­тет, хра­брост за бу­ђе­ње и пре­по­род, хра­брост да се ви­ди да по­тро­шач­ка ор­ги­ја, рас­ка­ла­шност и ис­пра­зност бе­со­муч­не по­тро­шње, осим што нам да­ју не­мо­рал­ну ка­рак­те­ри­сти­ку, има­ју ите­ка­ко ве­зе са ту­ђим си­ро­ма­штвом. Има­мо јед­ну мо­гућ­ност: „дру­штве­ни ко­нус” про­тив „при­зме ка­пи­та­ли­зма”. <

(Март 2006)