Штампа
Архива 2005-2006 > Unus Mundus - Империје и илузије

 

ДА ЛИ ЈЕ ПОСТДЕМОКРАТСКИ СВЕТ ЗАИСТА У ТОЛИКОЈ МЕРИ „У ЛАНЦИМА ПЛУТОКРАТИЈЕ”?

Моћ руке без лица


„Светски систем у настајању тежи да више нема локацију ни лице. Више му нису потребне личности ни вође, већ само анационални ,регулатори’ који по целом свету бацају под ноге људско достојанство и слободу народа. Изнад држава и народа, изнад демократских принципа, изван морала и правде, безлична техноменаџерска структура нељудски хладно спроводи одлуке донете у мрежама генералштабова највећих компанија, светским банкарским мрежама, мрежама парадржавних и приватних шпекулација... У те механизме мора се проникнути, да би се схватило какав би отпор требало пружити тој сили иза које стоји архинепријатељ човечанства”

 

Пише: Винченцо Мараско

 

Ана­ци­о­нал­ни „ре­гу­ла­то­ри” – ка­рак­те­ри­стич­ни за ову епо­ху, епо­ху обе­ле­же­ну по­ли­тич­ком де­ле­ги­ти­ма­ци­јом на­ци­ја и пре­но­сом упра­вља­ња свет­ском мо­ћи на ано­ним­не би­ро­кра­те, ко­ји­ма пак упра­вља­ју оп­скур­ни, али пра­ви моћ­ни­ци – ба­ца­ју под но­ге, по це­лом све­ту, људ­ско до­сто­јан­ство и сло­бо­ду на­ро­да. Са­да то чи­не без ика­квог скри­ва­ња, без облан­ди и омек­ши­ва­ча, са на­мер­но ис­пра­зном и бе­зна­чај­ном ре­то­ри­ком.

Као што је опи­сао Ги­јом Феј, „свет­ски си­стем у на­ста­ја­њу про­гре­сив­но са­хра­њу­је тра­ди­ци­о­нал­не фор­ме ру­ко­во­ђе­ња и по­ли­тич­ке до­ми­на­ци­је. Си­стем не­ма ви­ше по­тре­бе за во­ђа­ма, већ су му по­треб­ни ,ре­гу­ла­то­ри’. Уме­сто по­ли­тич­ких од­лу­ка др­жа­ва, спро­во­де се ,ло­кал­но’ и ,де­цен­тра­ли­зо­ва­но’ стра­те­шке од­лу­ке до­не­те у мре­жа­ма мо­ћи ко­је пре­ва­зи­ла­зе на­ци­о­нал­не окви­ре. То су мре­же ге­не­рал­шта­бо­ва ве­ли­ких ком­па­ни­ја, ме­ђу­на­род­не бан­кар­ске мре­же, мре­же др­жав­них и при­ват­них шпе­ку­ла­ци­ја, мре­жа ме­ђу­на­род­них ин­сти­ту­ци­ја...”

 

ЕВРО КАО АЛАТ­КА

 

„Моћ те­жи да не­ма ви­ше ни ло­ка­ци­ју, ни ли­це, али то су мо­ћи ко­је нас окру­жу­ју и те­ра­ју нас да са­у­че­ству­је­мо у соп­стве­ном пот­чи­ња­ва­њу”, ве­ли Ги­јом Феј. „Си­стем функ­ци­о­ни­ше пу­тем ,под­сти­цај­не са­мо­ре­гу­ла­ци­је’.  Национална пред­у­зе­ћа, др­жав­не ад­ми­ни­стра­ци­је, мул­ти­на­ци­о­нал­не ком­па­ни­је, бан­ке, ме­ђу­на­род­не ор­га­ни­за­ци­је де­ле ме­ђу­соб­но фраг­мен­те мо­ћи... Па, ипак, це­ли­на из­гле­да усме­ре­на на из­град­њу истог све­та, истог ти­па дру­штва и чо­ве­ка (као от­штан­цо­ва­ног у ка­лу­пу за би­о­ки­бор­ге), до­ми­на­ци­ју истих вред­но­сти. Све то сла­би кул­ту­ру на­ро­да и на­ци­о­нал­ну су­ве­ре­ност и гу­ра на ус­по­ста­вља­ње исте уни­форм­не и ни­ве­ли­шу­ће ,ци­ви­ли­за­ци­је’ у це­лом све­ту.”

Та­ква гру­па „ре­гу­ла­то­ра” ко­ји од­лу­чу­ју о све­му, а да ни за шта и ни­ко­ме не од­го­ва­ра­ју, осим се­би са­ми­ма, ни­је стра­на ни Европ­ској Уни­ји. По­сто­ја­ње и од­лу­ке „ре­гу­ла­то­ра” у ЕУ су ван пар­ла­мен­тар­ног гла­са­ња и ван ма ко­јих об­ли­ка кон­сул­то­ва­ња гра­ђа­на, осим ако се од­лу­ке не по­твр­ђу­ју на на­ци­о­нал­ном ни­воу „ex post”, на ни­воу „свр­ше­ног чи­на”. „По­твр­ђи­ва­ње” се ре­а­ли­зу­је пу­тем нео­д­ре­ђе­них за­ко­на ко­ји­ма се вла­да овла­шћу­је да од­лу­чу­је и кон­кре­ти­зу­је де­кре­ти­ма, на осно­ву ту­ма­че­ња сум­њи­вих по­ли­тич­ких ли­ко­ва и за­ви­сно од ве­тра ко­ји ду­ва у ви­со­ким сфе­ра­ма.

Нај­о­чи­глед­ни­ји при­мер, по­сле од­би­ја­ња да се ЕУ пре­тво­ри у по­ли­тич­ку уни­ју, је­сте ње­но пре­тва­ра­ње у мо­не­тар­ну уни­ју. Евро ни­је циљ до ко­га су на­ци­је ста­рог кон­ти­нен­та до­шле спон­та­но, као што се то твр­ди. По­сто­је до­ку­мен­та Бил­дер­бер­го­ве гру­пе из ко­јих се ви­ди да се, под ње­ним окри­љем ра­ди­ло, још пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, на ства­ра­њу Евро­пе-тр­жи­шта. Фор­до­ва и Рок­фе­ле­ро­ва фон­да­ци­ја су још 1948. го­ди­не фор­ми­ра­ле Аме­рич­ки ко­ми­тет за Ује­ди­ње­ну Евро­пу, баш у ци­љу усло­вља­ва­ња еко­ном­ског, мо­не­тар­ног, дру­штве­ног и по­ли­тич­ког  раз­во­ја на­шег кон­ти­нен­та, та­ко да се тај раз­вој ускла­ди са пре­ко­а­тлант­ским ин­те­ре­си­ма. Сма­тра­ло се да је мно­го лак­ше кон­тро­ли­са­ти јед­ну је­ди­ну мо­не­ту и јед­ну је­ди­ну цен­трал­ну бан­ку, не­го пет­на­е­стак ва­лу­та и ба­на­ка ко­је их еми­ту­ју. Као об­лан­да је тре­ба­ло да по­слу­жи оно што се да­нас на­зи­ва Европ­ском Уни­јом, ко­ја је мо­ра­ла да од­и­гра уло­гу су­ро­га­та сле­пе и пре­пла­ће­не би­ро­кра­ти­је.

 

ОЛИМП У БАН­ХО­ФПЛА­ЦУ БР. 2

 

Да­нас има мно­го исто­ри­ча­ра и струч­ња­ка за са­вре­ме­не фи­нан­си­је ко­ји по­себ­но ука­зу­ју на чи­ње­ни­цу да су цен­трал­не бан­ке по­ста­ле ин­сти­ту­ци­је при­ват­ног пра­ва (да­кле, ни­су др­жав­не) и не под­ле­жу ни­ка­квом де­мо­крат­ском пра­ви­лу. Оне са­ме име­ну­ју гу­вер­не­ре цен­трал­них ба­на­ка у ра­зним др­жа­ва­ма све­та, уз од­лу­чу­ју­ћу са­гла­сност Бан­ке за ме­ђу­на­род­не од­но­се (на ори­ги­нал­ним је­зи­ци­ма озна­че­не скра­ће­ни­ца­ма BRI и BSI), и тек у рет­ким слу­ча­је­ви­ма уз ра­ти­фи­ка­ци­ју, по прин­ци­пу свр­ше­ног чи­на, од стра­не на­ци­о­нал­них вла­да.

BRI је ма­ло по­зна­та бан­ка. Има се­ди­ште у Ба­зе­лу, на адре­си Бан­хо­фплац 2, и њу стро­го кон­тро­ли­шу Фе­де­рал­не аме­рич­ке ре­зер­ве и Ен­гле­ска бан­ка. Као што је Ма­рио Кон­со­ли на овим стра­ни­ца­ма већ до­ку­мен­то­ва­но пи­сао, на ме­сеч­ним са­стан­ци­ма у Ба­зе­лу пре­тре­са­ју се сва пи­та­ња свих зе­ма­ља, од­лу­чу­је о есконт­ним сто­па­ма, ко­ри­сни­ци­ма зај­мо­ва, о вла­да­ма ко­је ће се фи­нан­си­ра­ти, оја­ча­ти или осла­би­ти, о мо­не­та­ма ко­је тре­ба оја­ча­ти или де­вал­ви­ра­ти, о ре­во­лу­ци­о­нар­ним по­кре­ти­ма ко­је тре­ба на­о­ру­жа­ти и о „ре­фор­ма­ма” ко­је тре­ба по­др­жа­ти. Ме­ђу­тим, ако Олимп ве­ли­ких по­ро­ди­ца, као што су Мор­ган, Рок­фе­лер, Вар­бург и Рот­шилд, ни­је са­гла­сан са до­не­тим од­лу­ка­ма, све се опет вра­ћа на раз­ма­тра­ње.

Ни­ко од те го­спо­де што се са­ста­ју и од­лу­чу­ју на Бан­хо­фпла­цу ни­ка­да ни­је био кан­ди­дат ни­јед­не пар­ти­је, ни­је­дан би­рач и ни­је­дан на­род на све­ту ни­је за њих гла­сао. Они не­ма­ју ни­ка­кву де­мо­крат­ску и ни­јед­ну на­ци­о­нал­ну ле­ги­ти­ма­ци­ју. Али за­то, са­свим си­гур­но, пред­ста­вља­ју „нај­от­кри­ве­ни­ји” врх „ре­гу­ла­то­ра свих ре­гу­ла­то­ра”.

Ка­да се раз­мо­тре све оп­се­жне ана­ли­зе и ар­гу­мен­ти, бр­зо се схва­та да ни­је пре­те­ра­на ре­че­ни­ца јед­ног од нај­о­штри­јих кри­ти­ча­ра: „То је нај­ви­дљи­ви­ји врх не­при­ја­те­ља људ­ског ро­да.” <

 

(Из­во­ди из ши­рег из­ла­га­ња на струч­ном ску­пу одр­жа­ном 19. ма­ја 2005, у Па­ла­ти зве­зди­ца, у Ми­ла­ну. „L’Uomo Li­be­ro”, Рим, бр. 60)

 


Коментари >>