Архива 2005-2006 > Unus Mundus - Историја болести |
ДОКТРИНЕ И РАЧУНИЦЕ: СТВАРНИ РАЗЛОЗИ ЗА АМЕРИЧКИ НАПАД НА ИРАН Математика профита и ужаса Као играч на жици који се занео и отишао предалеко, Американци сада изгледа не смеју да стану. Морају да покажу својим стварним супарницима – од којих неки располажу супериорном конвенционалном војном силом (Кина, Русија, Европа, сутра Бразил и Индија), или економском и технолошком снагом (Европа, у мањој мери Јапан, сутра Кина), што их обезбеђује од инвазије и окупације – да САД, онда када су „угрожени њихови интереси”, неће оклевати да „изврше уништавајући удар”. А америчка ратна доктрина прецизира да тај интерес није, као за огромну већину нормалних земаља, територијални интегритет, заштита становништва и суверености, већ и „обезбеђење снабдевања”, монетарна супремација, економски монополи, слобода „прозелитизма” и „безбедност пријатеља”
Пише: Ели Леви
Да би исказале своју супермоћ, САД имају потребе да победе непријатеље, а садашњи председник то није успео током свог другог мандата. У циљу да докажу да имају посебан статус и посебну моћ коју једино оне могу да користе, САД сада морају да покажу да њихова нова доктрина „превентивног” нуклеарног напада, коју су утврдиле пре неколико година, а потврдиле 16. марта 2006, није тек празна прича. Пре него што „препусте дизгине” у Ираку (или се делимично повуку отуда), САД морају да покажу, са једне стране, да је реч о политичком избору, не о краху, а са друге да конвенционална сила коју су ту употребиле није све што имају. На нивоу односа светских сила, Американци морају да покажу својим стварним супарницима, од којих неки располажу супериорном конвенционалном војном силом (Кина, Русија, Европа, сутра Бразил и Индија), или економском и технолошком снагом (Европа и у мањој мери Јапан, сутра Кина), што их обезбеђује од инвазије и окупације, да САД, онда када су угрожени њихови интереси, неће оклевати да изврше уништавајући удар. А што се тиче америчких интереса, нова доктрина је прецизирала да се не ради само, као у случају већине земаља, о територијалном интегритету, заштити становништва и суверености владавине, већ и о обезбеђењу снабдевања, монетарној супремацији, економским интересима, слободи спољног прозелитизма и „безбедности пријатеља”, а подсетимо да су за САД најбољи пријатељи Израел, Турска, Пакистан, Индонезија, Саудијска Арабија и Нигерија. Ту је, осим Израела, реч о земљама са исламском диктатуром. У новом исказивању силе САД не могу да нападну Северну Кореју, која је вероватно у току развоја нуклеарног оружја, уз помоћ Пакистана (великог америчког штићеника и израелског савезника), јер би то политички значило напад на Кину, па би могло доћи до противнапада на Јапан, Тајван и, наравно, на Јужну Кореју, која је велики купац америчких државних обвезница и давалац подршке долару. Оне не могу да нападну Венецуелу, јер не знају да победе неку земљу, а да је не униште, па пошто им је данас потребна венецуеланска нафта, решење траже у политичкој дестабилизацији Венецуеле или изазивању напада Колумбије на ову земљу. Тим поводом треба се подсетити да напад на Ирак није имао сврху да се овлада нафтом која је далеко и за чије обнављање производње су потребне огромне инвестиције, већ је циљ био, пре свега, да се подигне цена нафте, затим да се казни прва земља која је продавала своју нафту обрачунавајући њену цену у еврима, а, узгред, да се дестабилизује подручје снабдевања европских земаља (чинећи рентабилним развој експлоатације нафте у Каспијском мору). Нема потребе да се нападне Куба, јер ће се она сама урушити после смрти Фидела и Раула Кастра, па је боље да се она не уништава пре него што поново постане америчка колонија.
ПОВРАЋАЈ ТАМНОГ СЈАЈА
САД немају превише интереса да нападну Сирију (упркос исказаном и реалном покушају да униште задњу муслиманску земљу која још одолева исламизму, јер би њен нестанак довео у директни контакт њихове најбоље савезнике Турску и Израел). Са друге стране, Израел је вероватно истински узнемирен балистичким могућностима (иако не нуклеарним) Ирана и не може да толерише недавне говоре новог иранског председника, који тежи муслиманској солидарности и позива на уништење Израела. Израел је данас међу првим силама са тактичким нуклеарним оружјем. Са својом поморском компонентом, са својом ваздушном компонентом и са крстарећим ракетама, Израел има тактичке нуклеарне капацитете већe од Велике Британије, на пример. Иако се тврди да Израел има само 200 нуклеарних глава, од октобра 2003. године зна се да су нуклеарне главе (мале величине) прилагођене крстарећој ракети „харпун”, нисколетећој и навођеној путем сателита, те да је Израел тим ракетама опремио своје борбене подморнице, своје корвете и патролне бродове, као и своје авионе F16. САД не могу да дозволе да Израел нападне Иран, јер би била у игри солидарност („непријатељи наших непријатеља су наши пријатељи”) и пар ујак Сем/нећак Израел би могао да се нађе наспрам панисламистичке персијско-арапске коалиције. Треба подсетити да су у рату против Ирака неке земље наплатиле своје учешће, а да је Израел платио да не учествује (како би избегао да се сав арапски свет удружи против Израела и сврста на страну Ирака). Насупрот томе, нападајући Иран, пре него што то учини Израел (и држећи Израел ван сукоба), САД могу да се надају томе да уједине све арапске земље против Персије, да се уједине сви сунитски народи против шиитских. У сваком случају, оне су сигурне да ће да „поврате свој сјај” који је помало згаснуо после масакра Ирачана и постављања шиитске власти у Багдаду, јер би овог пута омогућиле победу Арапима и сунитима. Тачно је да би окупација Ирана могла да буде поверена најбољим америчким савезницима, Турској (којој би се могла дати половина или трећина севера под изговором да се смире курдски сепаратисти) и Пакистану, двема суседним земљама од којих свака располаже са по милион војника. Са тако бројном „коалицијом” централна америчка управа би могла дугорочно да се васпостави. Али, Иран не може да буде војно освојен (ни модерна ирачка армија није могла да га победи), а још мање би то успеле неефикасне америчке трупе. Требало би га натерати на потчињавање без борбе и на дозвољену окупацију. Највећа америчка стратешка наука данас, после Дрездена (а потврђена у Хирошими, Нагасакију, Бањалуци, Чачку и Фалуџи), састоји се у масакрирању цивилног становништва непријатеља тако да се он преда, без ризика губитка ма и једног америчког пешадинца. Ипак, Иран није демократска земља као Србија, па неће бити довољно да се уништи његова индустрија, да се његово становништво лиши пијаће воде и да се успут изврши неколико масовних масакра да би ајатоласи капитулирали. У циљу принуде земље на капитулацију, биће потребно да се масакрира много (наравно) цивилног становништва (смрт војника никога више не узбуђује), биће потребна огромна уништавања да се натера влада да „не занемарује народ”, толико велика да народ не буде више сагласан да влада пружа отпор. Биће потребан такав ниво уништења и масакра да сви у тој земљи схвате да их је напало лудо чудовиште које не зна ни за какве границе и које неће да се заустави пре него што постигне безусловну капитулацију. Јавном мнењу остатка света говориће се о хируршком захвату на локацијама са забрањеним оружјем (над кратером од 500 метара у пречнику биће тешко да се доказује да ту није било нуклеарне лабораторије). Ако, пак, нека крвава слика иранске телевизије доспе у свет, оптужиће се ајатоласи да су поставили „живи штит” на „легитимне мете” и да су изградили болнице изнад подземних фабрика за производњу ракета. Земља се може искључити са интернет мреже, као што је то показао рат против Србије, и могу се спречити независни новинари да уђу на то подручје, као што су то показали ратови против Србије и Ирака. Владе целог света ће занемарити истину и схватити поруку. На пример, да Северна Кореја не би доживела исту судбину, Кина је приморана да високо котира јен и да купује све више америчких државних обвезница.
ШИРАКОВА ПРОИЗВОДЊА ИЗГОВОРА
Жак Ширак је објавио, 19. јануара 2006, дубоку промену француске стратешке и нуклеарне доктрине. Француска прелази са доктрине неупотребе на доктрину нуклеарне употребе. Она више не одустаје од удара на ненуклеарне земље (следећи у томе САД које су на тај начин охрабриле нуклеарно ширење пре пет година), сврстава у своје животне интересе обезбеђење свог снабдевања и одбрану савезника, овлашћује себе да прибегне нуклеарним ударима против сваке државе која прибегава тероризму, претњи или уцени. Теоријски, то значи да је Француска већ спремна да сравни Техеран ако нека бомба убије сто људи у париском метроу са потписом Хезболаха или ако се пасдаранима може приписати потапање неког нафтног супертанкера који би препречио Ормуски теснац. У сваком случају, може се говорити о томе да ће мета бити збрисана, иако је Ширак рекао, 19. јануара, да су у том циљу „бројне нуклеарне главе смањене на неким ракетама на нашим подморницама”, што потврђује да ће такав удар увек бити жестоко термонуклеаран и мегатонски (премда интерконтиненталне балистичке ракете сада не носе више глава), односно да неће бити реч о тактичком, килотонском оружју, које носи авион или нека крстарећа ракета. У пракси ова изненадна промена француске стратегије долази, као случајно, баш у часу када треба оправдати и легитимисати америчко коришћење нуклеарне силе под истим условима. Са таквим благословом САД немају више потребу да имају Перл Харбур (или да жртвују 2.700 порториканских домаћица масакрираних у удару на Вол Стрит од стране такозваних арапских екстремиста који нису знали да ће пола сата касније бити проглашено да су убили 50.000 јеврејских финансијских магната), већ ће бити довољне неке мале Маркале или чак и нека тешка претња која се никада неће остварити. Пре неког времена америчка штампа је објавила да је Пентагон већ идентификовао петнаестак мета за хируршке ударе (још није објашњена природа тих циљева).
ПЛЕС НАД ПОНОРОМ
Сценарио нуклеарног напада изгледа једнако луд као и главни актери, али он довољно објашњава изненађујућу Ширакову изјаву. После свега, није извесно да ће бити постигнут жељени циљ и таква провокација човечанства могла би да буде и „задњи трзај чудовишта које ће сви његови подржаваоци истовремено напустити”. Довољно је да Јапан и Кина престану само на пар дана да купују америчке државне обвезнице (што се може и предвидети, с обзиром на неизбежни скок цене нафте и рачуна у случају напада на Иран), долар би се бесповратно срушио, затварајући САД у њихов сопствени простор, без могућег увоза и са неприлагођеном и презадуженом индустријом. Оквири америчке економске и друштвене кризе били би по мери колосалног дуга без премца у историји... <
* Аутор је угледни белгијски економиста. Наслов изворника: „Аttaque contre l’Iran” (Јул-август 2006)
|