Штампа
Архива 2005-2006 > Unus Mundus - Историја болести

 

ДОКТРИНЕ И РАЧУНИЦЕ: СТВАРНИ РАЗЛОЗИ ЗА АМЕРИЧКИ НАПАД НА ИРАН

Математика профита и ужаса


Као играч на жици који се занео и отишао предалеко, Американци сада изгледа не смеју да стану. Морају да покажу својим стварним супарницима – од којих неки располажу супериорном конвенционалном војном силом (Кина, Русија, Европа, сутра Бразил и Индија), или економском и технолошком снагом (Европа, у мањој мери Јапан, сутра Кина), што их обезбеђује од инвазије и окупације – да САД, онда када су „угрожени њихови интереси”, неће оклевати да „изврше уништавајући удар”. А америчка ратна доктрина прецизира да тај интерес није, као за огромну већину нормалних земаља, територијални интегритет, заштита становништва и суверености, већ и „обезбеђење снабдевања”, монетарна супремација, економски монополи, слобода „прозелитизма” и „безбедност пријатеља”

 

Пише: Ели Леви

 

Да би ис­ка­за­ле сво­ју су­пер­моћ, САД има­ју по­тре­бе да по­бе­де не­при­ја­те­ље, а са­да­шњи пред­сед­ник то ни­је ус­пео то­ком свог дру­гог ман­да­та. У ци­љу да до­ка­жу да има­ју по­се­бан ста­тус и по­себ­ну моћ ко­ју је­ди­но оне мо­гу да ко­ри­сте, САД са­да мо­ра­ју да по­ка­жу да њи­хо­ва но­ва док­три­на „пре­вен­тив­ног” ну­кле­ар­ног на­па­да, ко­ју су утвр­ди­ле пре не­ко­ли­ко го­ди­на, а по­твр­ди­ле 16. мар­та 2006, ни­је тек пра­зна при­ча.

Пре не­го што „пре­пу­сте ди­зги­не” у Ира­ку (или се де­ли­мич­но по­ву­ку оту­да), САД мо­ра­ју да по­ка­жу, са јед­не стра­не, да је реч о по­ли­тич­ком из­бо­ру, не о кра­ху, а са дру­ге да кон­вен­ци­о­нал­на си­ла ко­ју су ту упо­тре­би­ле ни­је све што има­ју.

На ни­воу од­но­са свет­ских си­ла, Аме­ри­кан­ци мо­ра­ју да по­ка­жу сво­јим ствар­ним су­пар­ни­ци­ма, од ко­јих не­ки рас­по­ла­жу су­пер­и­ор­ном кон­вен­ци­о­нал­ном вој­ном си­лом (Ки­на, Ру­си­ја, Евро­па, су­тра Бра­зил и Ин­ди­ја), или еко­ном­ском и тех­но­ло­шком сна­гом (Евро­па и у ма­њој ме­ри Ја­пан, су­тра Ки­на), што их обез­бе­ђу­је од ин­ва­зи­је и оку­па­ци­је, да САД, он­да ка­да су угро­же­ни њи­хо­ви ин­те­ре­си, не­ће окле­ва­ти да из­вр­ше уни­шта­ва­ју­ћи удар.

А што се ти­че аме­рич­ких ин­те­ре­са, но­ва док­три­на је пре­ци­зи­ра­ла да се не ра­ди са­мо, као у слу­ча­ју ве­ћи­не зе­ма­ља, о те­ри­то­ри­јал­ном ин­те­гри­те­ту, за­шти­ти ста­нов­ни­штва и су­ве­ре­но­сти вла­да­ви­не, већ и о обез­бе­ђе­њу снаб­де­ва­ња, мо­не­тар­ној су­пре­ма­ци­ји, еко­ном­ским ин­те­ре­си­ма, сло­бо­ди спољ­ног про­зе­ли­ти­зма и „без­бед­но­сти при­ја­те­ља”, а под­се­ти­мо да су за САД нај­бо­љи при­ја­те­љи Изра­ел, Тур­ска, Па­ки­стан, Ин­до­не­зи­ја, Са­у­диј­ска Ара­би­ја и Ни­ге­ри­ја. Ту је, осим Изра­е­ла, реч о зе­мља­ма са ислам­ском дик­та­ту­ром.

У но­вом ис­ка­зи­ва­њу си­ле САД не мо­гу да на­пад­ну Се­вер­ну Ко­ре­ју, ко­ја је ве­ро­ват­но у то­ку раз­во­ја ну­кле­ар­ног оруж­ја, уз по­моћ Па­ки­ста­на (ве­ли­ког аме­рич­ког шти­ће­ни­ка и изра­ел­ског са­ве­зни­ка), јер би то по­ли­тич­ки зна­чи­ло на­пад на Ки­ну, па би мо­гло до­ћи до про­тив­на­па­да на Ја­пан, Тај­ван и, на­рав­но, на Ју­жну Ко­ре­ју, ко­ја је ве­ли­ки ку­пац аме­рич­ких др­жав­них об­ве­зни­ца и да­ва­лац по­др­шке до­ла­ру.

Оне не мо­гу да на­пад­ну Ве­не­цу­е­лу, јер не зна­ју да по­бе­де не­ку зе­мљу, а да је не уни­ште, па по­што им је да­нас по­треб­на ве­не­цу­е­лан­ска наф­та, ре­ше­ње тра­же у по­ли­тич­кој де­ста­би­ли­за­ци­ји Ве­не­цу­е­ле или иза­зи­ва­њу на­па­да Ко­лум­би­је на ову зе­мљу. Тим по­во­дом тре­ба се под­се­ти­ти да на­пад на Ирак ни­је имао свр­ху да се овла­да наф­том ко­ја је да­ле­ко и за чи­је об­на­вља­ње про­из­вод­ње су по­треб­не огром­не ин­ве­сти­ци­је, већ је циљ био, пре све­га, да се по­диг­не це­на наф­те, за­тим да се ка­зни пр­ва зе­мља ко­ја је про­да­ва­ла сво­ју наф­ту об­ра­чу­на­ва­ју­ћи ње­ну це­ну у еври­ма, а, уз­гред, да се де­ста­би­ли­зу­је под­руч­је снаб­де­ва­ња европ­ских зе­ма­ља (чи­не­ћи рен­та­бил­ним раз­вој  екс­пло­а­та­ци­је наф­те у Ка­спиј­ском мо­ру).

Не­ма по­тре­бе да се на­пад­не Ку­ба, јер ће се она са­ма уру­ши­ти по­сле смр­ти Фи­де­ла и Ра­у­ла Ка­стра, па је бо­ље да се она не уни­шта­ва пре не­го што по­но­во по­ста­не аме­рич­ка ко­ло­ни­ја.

 

ПОВРАЋАЈ ТАМНОГ СЈАЈА

 

САД не­ма­ју пре­ви­ше ин­те­ре­са да на­пад­ну Си­ри­ју (упр­кос ис­ка­за­ном и ре­ал­ном по­ку­ша­ју да уни­ште зад­њу му­сли­ман­ску зе­мљу ко­ја још одо­ле­ва исла­ми­зму, јер би њен не­ста­нак до­вео у ди­рект­ни кон­такт њи­хо­ве нај­бо­ље са­ве­зни­ке Тур­ску и Изра­ел).

Са дру­ге стра­не, Изра­ел је ве­ро­ват­но истин­ски уз­не­ми­рен ба­ли­стич­ким мо­гућ­но­сти­ма (иако не ну­кле­ар­ним) Ира­на и не мо­же да то­ле­ри­ше не­дав­не го­во­ре но­вог иран­ског пред­сед­ни­ка, ко­ји те­жи му­сли­ман­ској со­ли­дар­но­сти и по­зи­ва на уни­ште­ње Изра­е­ла. Изра­ел је да­нас ме­ђу пр­вим си­ла­ма са так­тич­ким ну­кле­ар­ним оруж­јем. Са сво­јом по­мор­ском ком­по­нен­том, са сво­јом ва­зду­шном ком­по­нен­том и са кр­ста­ре­ћим ра­ке­та­ма, Изра­ел има так­тич­ке ну­кле­ар­не ка­па­ци­те­те већe од Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, на при­мер. Иако се твр­ди да Изра­ел има са­мо 200 ну­кле­ар­них гла­ва, од ок­то­бра 2003. го­ди­не зна се да су ну­кле­ар­не гла­ве (ма­ле ве­ли­чи­не) при­ла­го­ђе­не кр­ста­ре­ћој ра­ке­ти „хар­пун”, ни­ско­ле­те­ћој и на­во­ђе­ној пу­тем са­те­ли­та, те да је Изра­ел тим ра­ке­та­ма опре­мио сво­је бор­бе­не под­мор­ни­це, сво­је кор­ве­те и па­трол­не бро­до­ве, као и сво­је ави­о­не F16.

САД не мо­гу да до­зво­ле да Изра­ел на­пад­не Иран, јер би би­ла у игри со­ли­дар­ност („не­при­ја­те­љи на­ших не­при­ја­те­ља су на­ши при­ја­те­љи”) и пар ујак Сем/не­ћак Изра­ел би мо­гао да се на­ђе на­спрам па­ни­сла­ми­стич­ке пер­сиј­ско-арап­ске ко­а­ли­ци­је. Тре­ба под­се­ти­ти да су у ра­ту про­тив Ира­ка не­ке зе­мље на­пла­ти­ле сво­је уче­шће, а да је Изра­ел пла­тио да не уче­ству­је (ка­ко би из­бе­гао да се сав арап­ски свет удру­жи про­тив Изра­е­ла и свр­ста на стра­ну Ира­ка).

На­су­прот то­ме, на­па­да­ју­ћи Иран, пре не­го што то учи­ни Изра­ел (и др­же­ћи Изра­ел ван су­ко­ба), САД мо­гу да се на­да­ју то­ме да ује­ди­не све арап­ске зе­мље про­тив Пер­си­је, да се ује­ди­не сви су­нит­ски на­ро­ди про­тив ши­ит­ских. У сва­ком слу­ча­ју, оне су си­гур­не да ће да „по­вра­те свој сјај” ко­ји је по­ма­ло зга­снуо по­сле ма­са­кра Ира­ча­на и по­ста­вља­ња ши­ит­ске вла­сти у Баг­да­ду, јер би овог пу­та омо­гу­ћи­ле по­бе­ду Ара­пи­ма и су­ни­ти­ма.

Тач­но је да би оку­па­ци­ја Ира­на мо­гла да бу­де по­ве­ре­на нај­бо­љим аме­рич­ким са­ве­зни­ци­ма, Тур­ској (ко­јој би се мо­гла да­ти по­ло­ви­на или тре­ћи­на се­ве­ра под изговором да се сми­ре курд­ски се­па­ра­ти­сти) и Па­ки­ста­ну, две­ма су­сед­ним зе­мља­ма од ко­јих сва­ка рас­по­ла­же са по ми­ли­он вој­ни­ка. Са та­ко број­ном „ко­а­ли­ци­јом” цен­трал­на аме­рич­ка упра­ва би мо­гла ду­го­роч­но да се вас­по­ста­ви.

Али, Иран не мо­же да бу­де вој­но осво­јен (ни мо­дер­на ирач­ка ар­ми­ја ни­је мо­гла да га по­бе­ди), а још ма­ње би то ус­пе­ле не­е­фи­ка­сне аме­рич­ке тру­пе. Тре­ба­ло би га на­те­ра­ти на пот­чи­ња­ва­ње без бор­бе и на до­зво­ље­ну оку­па­ци­ју. Нај­ве­ћа аме­рич­ка стра­те­шка на­у­ка да­нас, по­сле Дре­зде­на (а по­твр­ђе­на у Хи­ро­ши­ми, На­га­са­ки­ју, Ба­ња­лу­ци, Чач­ку и Фа­лу­џи), са­сто­ји се у ма­са­кри­ра­њу ци­вил­ног ста­нов­ни­штва не­при­ја­те­ља та­ко да се он пре­да, без ри­зи­ка гу­бит­ка ма и јед­ног аме­рич­ког пе­ша­дин­ца.

Ипак, Иран ни­је де­мо­крат­ска зе­мља као Ср­би­ја, па не­ће би­ти до­вољ­но да се уни­шти ње­го­ва ин­ду­стри­ја, да се ње­го­во ста­нов­ни­штво ли­ши пи­ја­ће во­де и да се ус­пут из­вр­ши не­ко­ли­ко ма­сов­них ма­са­кра да би аја­то­ла­си ка­пи­ту­ли­ра­ли. У ци­љу при­ну­де зе­мље на ка­пи­ту­ла­ци­ју, би­ће по­треб­но да се ма­са­кри­ра мно­го (на­рав­но) ци­вил­ног ста­нов­ни­штва (смрт вој­ни­ка ни­ко­га ви­ше не уз­бу­ђу­је), би­ће по­треб­на огром­на уни­шта­ва­ња да се на­те­ра вла­да да „не за­не­ма­ру­је на­род”, то­ли­ко ве­ли­ка да на­род не бу­де ви­ше са­гла­сан да вла­да пру­жа от­пор. Би­ће по­тре­бан та­кав ни­во уни­ште­ња и ма­са­кра да сви у тој зе­мљи схва­те да их је на­па­ло лу­до чу­до­ви­ште ко­је не зна ни за ка­кве гра­ни­це и ко­је не­ће да се за­у­ста­ви пре не­го што по­стиг­не без­у­слов­ну ка­пи­ту­ла­ци­ју.

Јав­ном мне­њу остат­ка све­та го­во­ри­ће се о хи­рур­шком за­хва­ту на ло­ка­ци­ја­ма са за­бра­ње­ним оруж­јем (над кра­те­ром од 500 ме­та­ра у преч­ни­ку би­ће те­шко да се до­ка­зу­је да ту ни­је би­ло ну­кле­ар­не ла­бо­ра­то­ри­је). Ако, пак, не­ка кр­ва­ва сли­ка иран­ске те­ле­ви­зи­је до­спе у свет, оп­ту­жи­ће се аја­то­ла­си да су по­ста­ви­ли „жи­ви штит” на „ле­ги­тим­не ме­те” и да су из­гра­ди­ли бол­ни­це из­над под­зем­них фа­бри­ка за про­из­вод­њу ра­ке­та. Зе­мља се мо­же ис­кљу­чи­ти са ин­тер­нет мре­же, као што је то по­ка­зао рат про­тив Ср­би­је, и мо­гу се спре­чи­ти не­за­ви­сни но­ви­на­ри да уђу на то под­руч­је, као што су то по­ка­за­ли ра­то­ви про­тив Ср­би­је и Ира­ка.

Вла­де це­лог све­та ће за­не­ма­ри­ти исти­ну и схва­ти­ти по­ру­ку. На при­мер, да Се­вер­на Ко­ре­ја не би до­жи­ве­ла исту суд­би­ну, Ки­на је при­мо­ра­на да ви­со­ко ко­ти­ра јен и да ку­пу­је све ви­ше аме­рич­ких др­жав­них об­ве­зни­ца.

 

ШИРАКОВА ПРОИЗВОДЊА ИЗГОВОРА

 

Жак Ши­рак је об­ја­вио, 19. ја­ну­а­ра 2006, ду­бо­ку про­ме­ну фран­цу­ске стра­те­шке и ну­кле­ар­не док­три­не. Фран­цу­ска пре­ла­зи са док­три­не не­у­по­тре­бе на док­три­ну ну­кле­ар­не упо­тре­бе. Она ви­ше не од­у­ста­је од уда­ра на не­ну­кле­ар­не зе­мље (сле­де­ћи у то­ме САД ко­је су на тај на­чин охра­бри­ле ну­кле­ар­но ши­ре­ње пре пет го­ди­на), свр­ста­ва у сво­је жи­вот­не ин­те­ре­се обез­бе­ђе­ње свог снаб­де­ва­ња и од­бра­ну са­ве­зни­ка, овла­шћу­је се­бе да при­бег­не ну­кле­ар­ним уда­ри­ма про­тив сва­ке др­жа­ве ко­ја при­бе­га­ва те­ро­ри­зму, прет­њи или уце­ни.

Те­о­риј­ски, то зна­чи да је Фран­цу­ска већ спрем­на да срав­ни Те­хе­ран ако не­ка бом­ба уби­је сто љу­ди у па­ри­ском ме­троу са пот­пи­сом Хе­збо­ла­ха или ако се пас­да­ра­ни­ма мо­же при­пи­са­ти по­та­па­ње не­ког нафт­ног су­пер­тан­ке­ра ко­ји би пре­пре­чио Ормуски те­снац. У сва­ком слу­ча­ју, мо­же се го­во­ри­ти о то­ме да ће ме­та би­ти збри­са­на, иако је Ши­рак ре­као, 19. ја­ну­а­ра, да су у том ци­љу „број­не ну­кле­ар­не гла­ве сма­ње­не на не­ким ра­ке­та­ма на на­шим под­мор­ни­ца­ма”, што по­твр­ђу­је да ће та­кав удар увек би­ти же­сто­ко тер­мо­ну­кле­а­ран и ме­га­тон­ски (прем­да ин­тер­кон­ти­нен­тал­не ба­ли­стич­ке ра­ке­те са­да не но­се ви­ше гла­ва), од­но­сно да не­ће би­ти реч о так­тич­ком, ки­ло­тон­ском оруж­ју, ко­је но­си ави­он или не­ка кр­ста­ре­ћа ра­ке­та.

У прак­си ова из­не­над­на про­ме­на фран­цу­ске стра­те­ги­је до­ла­зи, као слу­чај­но, баш у ча­су ка­да тре­ба оправ­да­ти и ле­ги­ти­ми­са­ти аме­рич­ко ко­ри­шће­ње ну­кле­ар­не си­ле под истим усло­ви­ма. Са та­квим бла­го­сло­вом САД не­ма­ју ви­ше по­тре­бу да има­ју Перл Хар­бур (или да жр­тву­ју 2.700 пор­то­ри­кан­ских до­ма­ћи­ца ма­са­кри­ра­них у уда­ру на Вол Стрит од стра­не та­ко­зва­них арап­ских екс­тре­ми­ста ко­ји ни­су зна­ли да ће по­ла са­та ка­сни­је би­ти про­гла­ше­но да су уби­ли 50.000 је­вреј­ских фи­нан­сиј­ских маг­на­та), већ ће би­ти до­вољ­не не­ке ма­ле Мар­ка­ле или чак и не­ка те­шка прет­ња ко­ја се ни­ка­да не­ће оства­ри­ти.

Пре не­ког вре­ме­на аме­рич­ка штам­па је об­ја­ви­ла да је Пен­та­гон већ иден­ти­фи­ко­вао пет­на­е­стак ме­та за хи­рур­шке уда­ре (још ни­је об­ја­шње­на при­ро­да тих ци­ље­ва).

 

ПЛЕС НАД ПОНОРОМ

 

Сце­на­рио ну­кле­ар­ног на­па­да из­гле­да јед­на­ко луд као и глав­ни ак­те­ри, али он до­вољ­но об­ја­шња­ва из­не­на­ђу­ју­ћу Ши­ра­ко­ву из­ја­ву.

По­сле све­га, ни­је из­ве­сно да ће би­ти по­стиг­нут же­ље­ни циљ и та­ква про­во­ка­ци­ја чо­ве­чан­ства мо­гла би да бу­де и „зад­њи тр­зај чу­до­ви­шта ко­је ће сви ње­го­ви по­др­жа­ва­о­ци исто­вре­ме­но на­пу­сти­ти”. До­вољ­но је да Ја­пан и Ки­на пре­ста­ну са­мо на пар да­на да ку­пу­ју аме­рич­ке др­жав­не об­ве­зни­це (што се мо­же и пред­ви­де­ти, с об­зи­ром на не­из­бе­жни скок це­не наф­те и ра­чу­на у слу­ча­ју на­па­да на Иран), до­лар би се бес­по­врат­но сру­шио, за­тва­ра­ју­ћи САД у њи­хов соп­стве­ни про­стор, без мо­гу­ћег уво­за и са не­при­ла­го­ђе­ном и пре­за­ду­же­ном ин­ду­стри­јом. Окви­ри аме­рич­ке еко­ном­ске и дру­штве­не кри­зе би­ли би по ме­ри ко­ло­сал­ног ду­га без прем­ца у исто­ри­ји... <

 

* Аутор је углед­ни бел­гиј­ски еко­но­ми­ста. На­слов из­вор­ни­ка: „Аtta­que con­tre l’Iran

(Јул-август 2006)

 

 

Коментари >>