СЛАВНИ ФРАНЦУСКИ ПИСАЦ ТВРДИ ДА ЈЕ ЗАПАДНА ЕВРОПА НА РУБУ СМРТИ

Република издала Отаџбину

Имигрантска инвазија Европе, нарочито муслиманска, очито представља вид европског самоубиства. Загробни мук медија, систематско прикривање и рад на сопствену штету, социјална сида најширих размера, робовање идеологији која Европу лишава права на одбрану — све су то симптоми слома. Да ли ће из последњих упоришта вечне Европе, ипак, доћи велики преокрет и започети нова реконкиста?

Пише: Жан Распај*

Шта да­нас зна­чи би­ти Фран­цуз?

Вр­тео сам се око те­ме као дре­си­ра­ни пас око сум­њи­вог па­ке­та, ко­ји је те­шко пип­ну­ти, а да не екс­пло­ди­ра. По­сто­ји опа­сност од гра­ђан­ске смр­ти. Ипак, пи­та­ње је ка­пи­тал­но. Окле­вао сам. Уто­ли­ко ви­ше што сам још 1973. го­ди­не, об­ја­вљу­ју­ћи „Ло­гор све­та­ца”, већ ре­као ско­ро све на ту те­му. Не­мам не­што на­ро­чи­то да до­дам, осим што ве­ру­јем да јеса­да до­го­ре­ло до но­ка­та.

На­и­ме, убе­ђен сам да је на­ша суд­би­на Фран­цу­за за­пе­ча­ће­на, јер „они су у сво­јој ку­ћи ка­да су у мо­јој ку­ћи” (Ми­те­ран), у кри­лу „Евро­пе чи­ји су ко­ре­ни јед­на­ко му­сли­ман­ски ко­ли­ко и хри­шћан­ски” (Ши­рак), по­што је ста­ње не­по­врат­но све до ко­нач­ног пре­о­кре­та око 2050. го­ди­не у ко­јој ће „чи­стих Фран­цу­за” би­ти тек по­ло­ви­на – и то ста­ри­ја – ста­нов­ни­штва зе­мље, а оста­ли ће би­ти Афри­кан­ци, Ма­гре­бља­ни или црн­ци и Ази­ја­ти са свих стра­на, по­ре­клом из не­ис­црп­ног ре­зер­во­а­ра „тре­ћег све­та”, уз пре­о­вла­да­ва­ју­ћи ислам, фун­да­мен­та­ли­сте и след­бе­ни­ке џи­ха­да, и то ће би­ти тек по­че­так игре.¹

Ни­је уме­ша­на са­мо Фран­цу­ска. Це­ла Евро­па иде ка смр­ти. Опо­ме­на има – из­ве­штај УН (ко­ји се то­ме при­дру­жу­је), по­себ­но не­за­о­би­ла­зни ра­до­ви Жан-Кло­да Ше­снеа и Жа­ка Ди­па­ки­јеа – али они су си­сте­мат­ски при­кри­ва­ни и те­жи се ка дез­ин­фор­ма­ци­ји. Ско­ро за­гроб­ни мук ме­ди­ја, вла­да и ин­сти­ту­ци­ја Европ­ске Уни­је о де­мо­граф­ском кра­ху пет­на­е­сто­ри­це је је­дан од нај­по­ра­зни­јих фе­но­ме­на на­шег до­ба. Ка­да се ро­ди не­ко де­те у мо­јој по­ро­ди­ци или код мо­јих при­ја­те­ља, не мо­гу да гле­дам ту бе­бу, а да не за­ми­шљам шта му се спре­ма због не­бри­ге „вла­да­ра” и са чи­ме ће се су­о­чи­ти за вре­ме сво­га жи­во­та…

УБИ­СТВО ХУ­МА­НИ­ЗМОМ

Не тре­ба ни го­во­ри­ти о то­ме да „чи­сти Фран­цу­зи” — за­глу­ше­ни там-та­мо­ви­ма људ­ских пра­ва, „при­хва­та­ња дру­го­га”, „уде­љи­ва­ња ми­ло­сти” та­ко дра­гог на­шим би­ску­пи­ма, итд., при­ти­сну­ти чи­та­вим ре­пре­сив­ним ар­се­на­лом за­ко­на на­зва­них „ан­ти­ра­си­стич­ким”, усло­вље­ни још од ра­ног де­тињ­ства кул­тур­ним и вас­пит­ним „ме­ле­ством”, им­пе­ра­ти­ви­ма „плу­рал­не Фран­цу­ске” и свим ве­тро­ви­ма ста­рог хри­шћан­ског ми­ло­ср­ђа — не­ће ви­ше има­ти дру­гог из­бо­ра осим да под­лег­ну и да се, без гун­ђа­ња, сто­пе са но­вим ти­пом „гра­ђа­ни­на” Фран­цу­ске у 2050. го­ди­ни. Ипак, не тре­ба са­свим оча­ја­ва­ти. Сва­ка­ко ће оста­ти оно што се на­зи­ва ет­но­ло­ги­јом  „изо­ло­ва­них” ја­ких ма­њи­на, мо­жда пет­на­е­стак ми­ли­о­на Фран­цу­за – и то не свих бе­ле ра­се – ко­ји ће још го­во­ри­ти на­шим ско­ро са­чу­ва­ним је­зи­ком и ко­ји ће се на­дах­њи­ва­ти на­шом кул­ту­ром и на­шом исто­ри­јом она­кви­ма ка­кве су нам пре­не­ле на­ше прет­ход­не ге­не­ра­ци­је. То не­ће би­ти ла­ко за њих.

На­су­прот раз­ли­чи­тим „за­јед­ни­ца­ма” ко­је се да­нас фор­ми­ра­ју на ру­ше­ви­на­ма ин­те­гра­ци­је (бо­ље ре­ћи на ње­ној про­гре­сив­ној ин­вер­зи­ји: ми се са­да ин­те­гри­ше­мо са „дру­гим”, а не обр­ну­то), „за­јед­ни­ца­ма” ко­је ће, у 2050. го­ди­ни, да се ко­нач­но и не­сум­њи­во ин­сти­ту­ци­о­нал­но усто­ли­че, ово ће би­ти, на не­ки на­чин – тра­жим од­го­ва­ра­ју­ћи тер­мин – сво­је­вр­сна за­јед­ни­ца фран­цу­ске веч­но­сти. Она ће се осла­ња­ти на сво­ју по­ро­ди­цу, свој на­та­ли­тет, бра­ко­ве уну­тар сво­је за­јед­ни­це пре­жи­вља­ва­ња, сво­је шко­ле, сво­је па­ра­лел­не ре­сур­се со­ли­дар­но­сти, мо­жда чак и на сво­је ге­о­граф­ске обла­сти, сво­је де­ло­ве те­ри­то­ри­је, сво­је квар­то­ве, сво­ја без­бед­на ме­ста и, за­што не, на сво­ју хри­шћан­ску и ка­то­лич­ку ве­ру, при че­му ће има­ти не­ке шан­се ако тај бе­тон бу­де чврст.

То се не­ће до­па­сти. До не­спо­ра­зу­ма ће до­ћи пре или ка­сни­је. Не­што као ели­ми­на­ци­ја ку­ла­ка пу­тем при­год­них за­кон­ских сред­ста­ва. А он­да?

Он­да ка­да сви ко­ре­ни бу­ду за­тр­ти, Фран­цу­ску ће на­се­ља­ва­ти са­мо пу­сти­ња­ци. Жи­ве­ће у љу­шту­ра­ма на­пу­ште­ним од пред­став­ни­ка јед­не за­у­век не­ста­ле вр­сте ко­ја се на­зи­ва­ла фран­цу­ском вр­стом и ко­ја се из­ни­шти­ла кроз ко зна ка­кву ге­нет­ску ме­та­мор­фо­зу у оно што ће у дру­гој по­ло­ви­ни ово­га ве­ка би­ти са­мо пре­ру­ше­но у фран­цу­ско име. Тај про­цес је већ по­чео.

НА­ДА У ПРЕ­О­КРЕТ

По­сто­ји јед­на дру­га прет­по­став­ка ко­ју мо­гу да фор­му­ли­шем ис­кљу­чи­во као лич­ну и због ко­је би тре­ба­ло пр­во да се кон­сул­ту­јем са мо­јим адво­ка­том: зад­ње ен­кла­ве ће да оп­ста­ну све док не за­поч­ну не­ку вр­сту „ре­кон­ки­сте”,² не­сум­њи­во раз­ли­чи­те од шпан­ске, али ин­спи­ри­са­не истим раз­ло­зи­ма. Мо­гао би се на­пи­са­ти опа­сан ро­ман о то­ме. Ти­ме се ја не­ћу ба­ви­ти, јер већ сам ре­као сво­је. Аутор та­квог ро­ма­на ве­ро­ват­но још ни­је ни ро­ђен, али си­гу­ран сам да ће се та­ква књи­га по­ја­ви­ти у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку...

Оно што не успе­вам да схва­тим и због че­га за­па­дам у ам­бис ду­бо­ко по­тре­сне збу­ње­но­сти је­сте: за­што и ка­ко то­ли­ко оба­ве­ште­них Фран­цу­за и фран­цу­ских по­ли­ти­ча­ра уче­ству­ју све­сно, ме­то­дич­но, не усу­ђу­јем се да ка­жем ци­нич­но, у жр­тво­ва­њу од­ре­ђе­не Фран­цу­ске (из­бег­ни­мо при­дев „веч­не” ко­ји пла­ши фи­не умо­ве) на ол­та­ру пре­те­ра­ног уто­пиј­ског ху­ма­ни­зма? Исто пи­та­ње по­ста­вљам се­би и у по­гле­ду свих тих сву­да при­сут­них ор­га­ни­за­ци­ја за ова или она пра­ва, као и у по­гле­ду свих тих ли­га, тих фо­ру­ма ми­шље­ња, тих пла­ће­них ра­ди­о­ни­ца, тих ма­ни­пу­ла­тив­них мре­жа ко­је су се ин­фил­три­ра­ле у све зуп­ча­ни­ке др­жа­ве (обра­зо­ва­ње, суд­ство, по­ли­тич­ке пар­ти­је, син­ди­ка­ти, итд.), у по­гле­ду тих без­број­них ску­пља­ча пе­ти­ци­ја, тих ме­ди­ја ко­ји су с тим са­гла­сни и свих тих „ин­те­ли­џен­са” ко­ји из да­на у дан не­ка­жње­но убри­зга­ва­ју ане­сте­тич­ке суп­стан­це у још увек здрав ор­га­ни­зам фран­цу­ске на­ци­је.

АМ­БИС „ПО­ЛИ­ТИЧ­КЕ КО­РЕКТ­НО­СТИ”

Иако мо­гу, на кра­ју кра­је­ва, да им при­знам и не­ку искре­ност, са јед­не стра­не, му­ка ми је, са дру­ге, што мо­рам да ка­жем да су то мо­ји су­на­род­ни­ци. Му­ка ми је за­то што ме бо­ли тај от­пад­нич­ки го­вор, али по­сто­ји још јед­но об­ја­шње­ње: они ме­ша­ју Фран­цу­ску са ре­пу­бли­ком. „Ре­пу­бли­кан­ске вред­но­сти” се на­бра­ја­ју до бес­кра­ја, пре­за­си­ће­ни смо њи­ма, али ни­ка­да се, при том, не по­зи­ва­мо на Фран­цу­ску. Фран­цу­ска је, пре све­га, те­ле­сна отаџ­би­на. Са дру­ге стра­не, ре­пу­бли­ка је са­мо об­лик вла­да­ви­не, си­но­ним за иде­о­ло­шке вла­да­ви­не, иде­о­ло­ги­је са ве­ли­ким „И”, за ве­ли­ко­слов­не иде­о­ло­ги­је. Чи­ни ми се, на не­ки на­чин, да они из­да­ју отаџ­би­ну због ре­пу­бли­ке.

У мно­штву при­ме­ра ко­је сам ску­пио у де­бе­ле до­си­јее што по­твр­ђу­ју овај би­ланс, ево јед­ног ко­ји под пла­штом до­бре на­ме­ре осве­тља­ва сву ве­ли­чи­ну ште­те. То је из­вод из јед­ног го­во­ра Ло­ра­на Фа­би­ју­са на кон­гре­су со­ци­ја­ли­ста у Ди­жо­ну, 17. ма­ја 2003: „Ка­да Ма­ри­ја­на² на­ших оп­шти­на­ра бу­де до­би­ла лик ле­пе Фран­цу­ски­ње по­те­кле из ими­гра­ци­је, та­да ће Фран­цу­ска на­чи­ни­ти ве­ли­ки ко­рак, јер ће пот­пу­но за­жи­ве­ти вред­но­сти ре­пу­бли­ке…”

По­што смо већ код ци­та­та ево још два на кра­ју: „Ни­ка­кве атом­ске бом­бе не­ће мо­ћи да спре­че та­лас пли­ме ко­ју ће чи­ни­ти ми­ли­о­ни љу­ди што ће кре­ну­ти, јед­но­га да­на, са ју­жног и си­ро­ма­шног де­ла све­та да би упа­ли у од­шкри­ну­те про­сто­ре се­вер­не по­лу­лоп­те у тра­га­њу за оп­стан­ком.” (Пред­сед­ник Бу­ме­ди­јан, март 1974)

А ево и ци­та­та узе­тог из два­де­се­те гла­ве От­кро­ве­ња: „И ка­да се свр­ши хи­ља­да го­ди­на, пу­сти­ће се со­то­на из там­ни­це сво­је, и из­и­ћи ће да ва­ра на­ро­де по сва че­ти­ри кра­ја зе­мље… ко­ји­јех је број као пи­је­сак мор­ски. И изи­ђо­ше на ши­ри­ну зе­мље, и оп­ко­ли­ше око сви­је­ти­јех, и град љу­бе­зни…” <

* Аутор је је­дан од нај­у­глед­ни­јих жи­вих пи­са­ца Фран­цу­ске

(Јун 2005)

НАПОМЕНЕ

¹ Фи­ни хо­џа из Ве­ни­си­јеа, у скла­ду са јус со­ли (пра­во др­жа­вљан­ства сте­че­но ро­ђе­њем на од­ре­ђе­ној те­ри­то­ри­ји – прим. прев.), има по­том­ство од ше­сна­ест ма­лих фран­цу­ских гра­ђа­на.

² Ре­кон­ки­ста је шпан­ски из­раз ко­ји озна­ча­ва по­нов­но хри­шћан­ско осва­ја­ње Пи­ри­неј­ског по­лу­о­стр­ва и про­те­ри­ва­ње Ара­бља­на – прим. прев.

³ Ма­ри­ја­на је ме­та­фо­рич­ки на­род­ни из­раз ко­ји озна­ча­ва Фран­цу­ску. То де­вој­ка ко­ја је сим­бол Фран­цу­ске, по­ред оста­лог и за­то што но­си и фран­цу­ску тро­бој­ку на че­лу.