Штампа
Архива 2005-2006 > Визир - Сумрак запада

 

СЛАВНИ ФРАНЦУСКИ ПИСАЦ ТВРДИ ДА ЈЕ ЗАПАДНА ЕВРОПА НА РУБУ СМРТИ

Република издала Отаџбину


Имигрантска инвазија Европе, нарочито муслиманска, очито представља вид европског самоубиства. Загробни мук медија, систематско прикривање и рад на сопствену штету, социјална сида најширих размера, робовање идеологији која Европу лишава права на одбрану — све су то симптоми слома. Да ли ће из последњих упоришта вечне Европе, ипак, доћи велики преокрет и започети нова реконкиста?

 

Пише: Жан Распај*

 

Шта да­нас зна­чи би­ти Фран­цуз?

Вр­тео сам се око те­ме као дре­си­ра­ни пас око сум­њи­вог па­ке­та, ко­ји је те­шко пип­ну­ти, а да не екс­пло­ди­ра. По­сто­ји опа­сност од гра­ђан­ске смр­ти. Ипак, пи­та­ње је ка­пи­тал­но. Окле­вао сам. Уто­ли­ко ви­ше што сам још 1973. го­ди­не, об­ја­вљу­ју­ћи „Ло­гор све­та­ца”, већ ре­као ско­ро све на ту те­му. Не­мам не­што на­ро­чи­то да до­дам, осим што ве­ру­јем да јеса­да до­го­ре­ло до но­ка­та.

На­и­ме, убе­ђен сам да је на­ша суд­би­на Фран­цу­за за­пе­ча­ће­на, јер „они су у сво­јој ку­ћи ка­да су у мо­јој ку­ћи” (Ми­те­ран), у кри­лу „Евро­пе чи­ји су ко­ре­ни јед­на­ко му­сли­ман­ски ко­ли­ко и хри­шћан­ски” (Ши­рак), по­што је ста­ње не­по­врат­но све до ко­нач­ног пре­о­кре­та око 2050. го­ди­не у ко­јој ће „чи­стих Фран­цу­за” би­ти тек по­ло­ви­на – и то ста­ри­ја – ста­нов­ни­штва зе­мље, а оста­ли ће би­ти Афри­кан­ци, Ма­гре­бља­ни или црн­ци и Ази­ја­ти са свих стра­на, по­ре­клом из не­ис­црп­ног ре­зер­во­а­ра „тре­ћег све­та”, уз пре­о­вла­да­ва­ју­ћи ислам, фун­да­мен­та­ли­сте и след­бе­ни­ке џи­ха­да, и то ће би­ти тек по­че­так игре.1

Ни­је уме­ша­на са­мо Фран­цу­ска. Це­ла Евро­па иде ка смр­ти. Опо­ме­на има – из­ве­штај УН (ко­ји се то­ме при­дру­жу­је), по­себ­но не­за­о­би­ла­зни ра­до­ви Жан-Кло­да Ше­снеа и Жа­ка Ди­па­ки­јеа – али они су си­сте­мат­ски при­кри­ва­ни и те­жи се ка дез­ин­фор­ма­ци­ји. Ско­ро за­гроб­ни мук ме­ди­ја, вла­да и ин­сти­ту­ци­ја Европ­ске Уни­је о де­мо­граф­ском кра­ху пет­на­е­сто­ри­це је је­дан од нај­по­ра­зни­јих фе­но­ме­на на­шег до­ба. Ка­да се ро­ди не­ко де­те у мо­јој по­ро­ди­ци или код мо­јих при­ја­те­ља, не мо­гу да гле­дам ту бе­бу, а да не за­ми­шљам шта му се спре­ма због не­бри­ге „вла­да­ра” и са чи­ме ће се су­о­чи­ти за вре­ме сво­га жи­во­та…

 

УБИ­СТВО ХУ­МА­НИ­ЗМОМ

 

Не тре­ба ни го­во­ри­ти о то­ме да „чи­сти Фран­цу­зи” — за­глу­ше­ни там-та­мо­ви­ма људ­ских пра­ва, „при­хва­та­ња дру­го­га”, „уде­љи­ва­ња ми­ло­сти” та­ко дра­гог на­шим би­ску­пи­ма, итд., при­ти­сну­ти чи­та­вим ре­пре­сив­ним ар­се­на­лом за­ко­на на­зва­них „ан­ти­ра­си­стич­ким”, усло­вље­ни још од ра­ног де­тињ­ства кул­тур­ним и вас­пит­ним „ме­ле­ством”, им­пе­ра­ти­ви­ма „плу­рал­не Фран­цу­ске” и свим ве­тро­ви­ма ста­рог хри­шћан­ског ми­ло­ср­ђа — не­ће ви­ше има­ти дру­гог из­бо­ра осим да под­лег­ну и да се, без гун­ђа­ња, сто­пе са но­вим ти­пом „гра­ђа­ни­на” Фран­цу­ске у 2050. го­ди­ни. Ипак, не тре­ба са­свим оча­ја­ва­ти. Сва­ка­ко ће оста­ти оно што се на­зи­ва ет­но­ло­ги­јом  „изо­ло­ва­них” ја­ких ма­њи­на, мо­жда пет­на­е­стак ми­ли­о­на Фран­цу­за – и то не свих бе­ле ра­се – ко­ји ће још го­во­ри­ти на­шим ско­ро са­чу­ва­ним је­зи­ком и ко­ји ће се на­дах­њи­ва­ти на­шом кул­ту­ром и на­шом исто­ри­јом она­кви­ма ка­кве су нам пре­не­ле на­ше прет­ход­не ге­не­ра­ци­је. То не­ће би­ти ла­ко за њих.

На­су­прот раз­ли­чи­тим „за­јед­ни­ца­ма” ко­је се да­нас фор­ми­ра­ју на ру­ше­ви­на­ма ин­те­гра­ци­је (бо­ље ре­ћи на ње­ној про­гре­сив­ној ин­вер­зи­ји: ми се са­да ин­те­гри­ше­мо са „дру­гим”, а не обр­ну­то), „за­јед­ни­ца­ма” ко­је ће, у 2050. го­ди­ни, да се ко­нач­но и не­сум­њи­во ин­сти­ту­ци­о­нал­но усто­ли­че, ово ће би­ти, на не­ки на­чин – тра­жим од­го­ва­ра­ју­ћи тер­мин – сво­је­вр­сна за­јед­ни­ца фран­цу­ске веч­но­сти. Она ће се осла­ња­ти на сво­ју по­ро­ди­цу, свој на­та­ли­тет, бра­ко­ве уну­тар сво­је за­јед­ни­це пре­жи­вља­ва­ња, сво­је шко­ле, сво­је па­ра­лел­не ре­сур­се со­ли­дар­но­сти, мо­жда чак и на сво­је ге­о­граф­ске обла­сти, сво­је де­ло­ве те­ри­то­ри­је, сво­је квар­то­ве, сво­ја без­бед­на ме­ста и, за­што не, на сво­ју хри­шћан­ску и ка­то­лич­ку ве­ру, при че­му ће има­ти не­ке шан­се ако тај бе­тон бу­де чврст.

То се не­ће до­па­сти. До не­спо­ра­зу­ма ће до­ћи пре или ка­сни­је. Не­што као ели­ми­на­ци­ја ку­ла­ка пу­тем при­год­них за­кон­ских сред­ста­ва. А он­да?

Он­да ка­да сви ко­ре­ни бу­ду за­тр­ти, Фран­цу­ску ће на­се­ља­ва­ти са­мо пу­сти­ња­ци. Жи­ве­ће у љу­шту­ра­ма на­пу­ште­ним од пред­став­ни­ка јед­не за­у­век не­ста­ле вр­сте ко­ја се на­зи­ва­ла фран­цу­ском вр­стом и ко­ја се из­ни­шти­ла кроз ко зна ка­кву ге­нет­ску ме­та­мор­фо­зу у оно што ће у дру­гој по­ло­ви­ни ово­га ве­ка би­ти са­мо пре­ру­ше­но у фран­цу­ско име. Тај про­цес је већ по­чео.

 

НА­ДА У ПРЕ­О­КРЕТ

 

По­сто­ји јед­на дру­га прет­по­став­ка ко­ју мо­гу да фор­му­ли­шем ис­кљу­чи­во као лич­ну и због ко­је би тре­ба­ло пр­во да се кон­сул­ту­јем са мо­јим адво­ка­том: зад­ње ен­кла­ве ће да оп­ста­ну све док не за­поч­ну не­ку вр­сту „ре­кон­ки­сте”,2 не­сум­њи­во раз­ли­чи­те од шпан­ске, али ин­спи­ри­са­не истим раз­ло­зи­ма. Мо­гао би се на­пи­са­ти опа­сан ро­ман о то­ме. Ти­ме се ја не­ћу ба­ви­ти, јер већ сам ре­као сво­је. Аутор та­квог ро­ма­на ве­ро­ват­но још ни­је ни ро­ђен, али си­гу­ран сам да ће се та­ква књи­га по­ја­ви­ти у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку...

Оно што не успе­вам да схва­тим и због че­га за­па­дам у ам­бис ду­бо­ко по­тре­сне збу­ње­но­сти је­сте: за­што и ка­ко то­ли­ко оба­ве­ште­них Фран­цу­за и фран­цу­ских по­ли­ти­ча­ра уче­ству­ју све­сно, ме­то­дич­но, не усу­ђу­јем се да ка­жем ци­нич­но, у жр­тво­ва­њу од­ре­ђе­не Фран­цу­ске (из­бег­ни­мо при­дев „веч­не” ко­ји пла­ши фи­не умо­ве) на ол­та­ру пре­те­ра­ног уто­пиј­ског ху­ма­ни­зма? Исто пи­та­ње по­ста­вљам се­би и у по­гле­ду свих тих сву­да при­сут­них ор­га­ни­за­ци­ја за ова или она пра­ва, као и у по­гле­ду свих тих ли­га, тих фо­ру­ма ми­шље­ња, тих пла­ће­них ра­ди­о­ни­ца, тих ма­ни­пу­ла­тив­них мре­жа ко­је су се ин­фил­три­ра­ле у све зуп­ча­ни­ке др­жа­ве (обра­зо­ва­ње, суд­ство, по­ли­тич­ке пар­ти­је, син­ди­ка­ти, итд.), у по­гле­ду тих без­број­них ску­пља­ча пе­ти­ци­ја, тих ме­ди­ја ко­ји су с тим са­гла­сни и свих тих „ин­те­ли­џен­са” ко­ји из да­на у дан не­ка­жње­но убри­зга­ва­ју ане­сте­тич­ке суп­стан­це у још увек здрав ор­га­ни­зам фран­цу­ске на­ци­је.

 

АМ­БИС „ПО­ЛИ­ТИЧ­КЕ КО­РЕКТ­НО­СТИ”

 

Иако мо­гу, на кра­ју кра­је­ва, да им при­знам и не­ку искре­ност, са јед­не стра­не, му­ка ми је, са дру­ге, што мо­рам да ка­жем да су то мо­ји су­на­род­ни­ци. Му­ка ми је за­то што ме бо­ли тај от­пад­нич­ки го­вор, али по­сто­ји још јед­но об­ја­шње­ње: они ме­ша­ју Фран­цу­ску са ре­пу­бли­ком. „Ре­пу­бли­кан­ске вред­но­сти” се на­бра­ја­ју до бес­кра­ја, пре­за­си­ће­ни смо њи­ма, али ни­ка­да се, при том, не по­зи­ва­мо на Фран­цу­ску. Фран­цу­ска је, пре све­га, те­ле­сна отаџ­би­на. Са дру­ге стра­не, ре­пу­бли­ка је са­мо об­лик вла­да­ви­не, си­но­ним за иде­о­ло­шке вла­да­ви­не, иде­о­ло­ги­је са ве­ли­ким „И”, за ве­ли­ко­слов­не иде­о­ло­ги­је. Чи­ни ми се, на не­ки на­чин, да они из­да­ју отаџ­би­ну због ре­пу­бли­ке.

У мно­штву при­ме­ра ко­је сам ску­пио у де­бе­ле до­си­јее што по­твр­ђу­ју овај би­ланс, ево јед­ног ко­ји под пла­штом до­бре на­ме­ре осве­тља­ва сву ве­ли­чи­ну ште­те. То је из­вод из јед­ног го­во­ра Ло­ра­на Фа­би­ју­са на кон­гре­су со­ци­ја­ли­ста у Ди­жо­ну, 17. ма­ја 2003: „Ка­да Ма­ри­ја­на2 на­ших оп­шти­на­ра бу­де до­би­ла лик ле­пе Фран­цу­ски­ње по­те­кле из ими­гра­ци­је, та­да ће Фран­цу­ска на­чи­ни­ти ве­ли­ки ко­рак, јер ће пот­пу­но за­жи­ве­ти вред­но­сти ре­пу­бли­ке…”

По­што смо већ код ци­та­та ево још два на кра­ју: „Ни­ка­кве атом­ске бом­бе не­ће мо­ћи да спре­че та­лас пли­ме ко­ју ће чи­ни­ти ми­ли­о­ни љу­ди што ће кре­ну­ти, јед­но­га да­на, са ју­жног и си­ро­ма­шног де­ла све­та да би упа­ли у од­шкри­ну­те про­сто­ре се­вер­не по­лу­лоп­те у тра­га­њу за оп­стан­ком.” (Пред­сед­ник Бу­ме­ди­јан, март 1974)

А ево и ци­та­та узе­тог из два­де­се­те гла­ве От­кро­ве­ња: „И ка­да се свр­ши хи­ља­да го­ди­на, пу­сти­ће се со­то­на из там­ни­це сво­је, и из­и­ћи ће да ва­ра на­ро­де по сва че­ти­ри кра­ја зе­мље… ко­ји­јех је број као пи­је­сак мор­ски. И изи­ђо­ше на ши­ри­ну зе­мље, и оп­ко­ли­ше око сви­је­ти­јех, и град љу­бе­зни…” <

 

* Аутор је је­дан од нај­у­глед­ни­јих жи­вих пи­са­ца Фран­цу­ске

(Јун 2005)

 

 

НАПОМЕНЕ

 

1 Фи­ни хо­џа из Ве­ни­си­јеа, у скла­ду са јус со­ли (пра­во др­жа­вљан­ства сте­че­но ро­ђе­њем на од­ре­ђе­ној те­ри­то­ри­ји – прим. прев.), има по­том­ство од ше­сна­ест ма­лих фран­цу­ских гра­ђа­на.

2 Ре­кон­ки­ста је шпан­ски из­раз ко­ји озна­ча­ва по­нов­но хри­шћан­ско осва­ја­ње Пи­ри­неј­ског по­лу­о­стр­ва и про­те­ри­ва­ње Ара­бља­на – прим. прев.

3 Ма­ри­ја­на је ме­та­фо­рич­ки на­род­ни из­раз ко­ји озна­ча­ва Фран­цу­ску. То де­вој­ка ко­ја је сим­бол Фран­цу­ске, по­ред оста­лог и за­то што но­си и фран­цу­ску тро­бој­ку на че­лу.

 

 

Коментари >>