БРИТАНСКИ ПОСЛАНИК ЏОРЏ ГАЛОВЕЈ, ИЗЛОЖЕН ЛИЦЕМЕРНИМ АМЕРИЧКИМ ОПТУЖБАМА, ПРЕЛЕТЕО ОКЕАН И СВЕ СКРЕСАО У БРК ТУЖИОЦИМА

Јазавац пред (вашингтонским) судом

Легитимност западне власти на судском плану донедавно је оспоравана само у Хагу, колонијалном трибуналу за човечанство „нижег степена”. Но Хаг је постепено упутио десетине честитих правника и сведока ка глобалном, моралном оспоравању западног система. Случај Галовеј показује да бахатост иследника није само хашка специфичност, него општа карактеристика једне разуларене свевласти

Пише: Слободан Деспот

Кра­јем ма­ја 2005, ши­ром ан­гло­сак­сон­ског го­вор­ног под­руч­ја, по­чео је пре­ко ин­тер­не­та да кру­жи ви­де­о­сни­мак и тран­скрипт јед­ног са­свим не­у­о­би­ча­је­ног су­о­ча­ва­ња.

У ва­жним тре­ну­ци­ма ин­стинкт увек пре­у­зи­ма кор­ми­ло од опре­зног и тро­мог ра­зу­ма. Тог ју­тра сам до­вр­ша­вао је­дан хи­тан по­сао, и по­што сам с тим у ве­зи оче­ки­вао не­чи­ју по­ру­ку, на бр­зи­ну пре­гле­дах сво­ју елек­трон­ску по­шту.

Пре­ле­тев­ши по­гле­дом пре­ко де­се­ти­на не­про­чи­та­них ве­сти, око ми од­јед­ном, ко зна за­што, за­пе за не­у­па­дљив на­слов: „FW : Vi­deo of Gal­lo­way’s Evi­den­ce”.

По­ру­ку ми је про­сле­ђи­вао не­ко ко се не ја­вља буд­за­што. Отво­рих је. Упу­ћи­ва­ла је на веб­стра­ни­цу на ко­јој се у ви­део-про­зор­че­ту ви­де­ло пу­нач­ко ли­це до­тич­ног Га­ло­ве­ја, про­ће­ла­вог и бр­ка­тог Ен­гле­за у бес­пре­кор­ном там­ном оде­лу, ка­ко се при­пре­ма да све­до­чи пред ми­кро­фо­ном.

На­ја­вље­но све­до­че­ње тра­је 47 ми­ну­та. Ис­под сним­ка је и тран­скрипт.

Ни­кад до­тле ни­сам чуо за Џор­џа Га­ло­ве­ја. Овлаш про­чи­тах да је по­сла­ник и про­зван од стра­не спе­ци­јал­не ко­ми­си­је Се­на­та САД у окви­ру ан­ке­те о на­вод­ном „до­ти­ра­њу” за­пад­них ло­би­ста за ирач­ку ствар. На аме­рич­ком спи­ску „аге­на­та” чи­је је услу­ге Са­дам Ху­се­ин, на­вод­но, пла­ћао ба­ре­ли­ма си­ро­ве наф­те, Бри­та­нац је био у дру­штву ис­так­ну­тих европ­ских фи­гу­ра по­пут Шар­ла Па­скве и Вла­ди­ми­ра Жи­ри­нов­ског, али и бе­за­зле­ни­јих гра­ђан­ских ан­ти­рат­них ак­ти­ви­ста.

Упр­кос грд­ном вре­мен­ском шкрип­цу, опет ко зна за­што, пу­стих ви­део-сни­мак и ста­дох да пра­тим ис­каз са тран­скрип­та, да ми не би ни­јед­на реч про­ма­кла. Уско­ро уви­дех да тих 47 ми­ну­та ни­је про­тра­ће­но.¹

ОП­ТУ­ЖНИ­ЦА КАО „ЂАЧ­КА СПРД­ЊА”

Бри­тан­ски по­сла­ник Џорџ Га­ло­веј (Ge­or­ge Gal­lo­way) ва­жи за ам­би­ци­о­зног и убо­ји­тог по­ле­ми­ча­ра, али и за раз­ме­тљив­ца ко­ји је мно­ги­ма стао на жуљ. Го­ди­не 2003. је из­ба­чен из вла­да­ју­ће стран­ке Леј­бу­ра због су­ко­ба са То­ни­јем Бле­ром око на­па­да на Ирак. Ота­да се про­чуо на све стра­не. Ство­рио но­ву стран­ку зва­ну Ре­спект, ко­ја не­по­сред­но с ле­вог кри­ла кон­ку­ри­ше Бле­ро­вом ла­жном со­ци­ја­ли­зму. До­био кључ­ни суд­ски спор про­тив „Деј­ли Те­ле­гра­фа” због кле­ве­та — спор ра­ди ког је сву имо­ви­ну ста­вио на коц­ку. Др­ско пре­о­тео по­сла­нич­ко ме­сто у ис­точ­ном Лон­до­ну од Бле­ро­ве удар­не „цр­не зве­зде”, Уне Кинг.

У окви­ру свог ан­ти­рат­ног ак­ти­ви­зма, ко­ји ве­ро­ват­но под­ра­зу­ме­ва и из­ве­сну де­ма­го­ги­ју пре­ма му­сли­ман­ским бес­при­зор­ни­ма Ен­гле­ске, Га­ло­веј је осно­вао удру­же­ње „Ма­ри­ја­мин ва­пај” (Ma­ri­am Ap­peal), у ци­љу при­ку­пља­ња и омо­гу­ћа­ва­ња ле­кар­ске по­мо­ћи за ирач­ку де­цу. У том по­ду­хва­ту га је нов­ча­но по­др­жао Фа­ваз Зу­ри­кат, ко­га је сам Га­ло­веј на­зи­вао „круп­ним игра­чем у ирач­ком би­зни­су”.

За Се­нат САД, та­кав по­ли­тич­ки про­фил је био до­во­љан по­вод да се гро­мо­гла­сни Шкот увр­сти у спи­сак Са­да­мо­вих европ­ских пла­ће­ни­ка. То је на­мен­ски пот­ко­ми­тет учи­нио, и об­ја­вио.

Оси­о­ност је из­вор свих кар­ди­нал­них гре­ша­ка сил­ни­ка овог све­та. Сво­ју те­шку оп­ту­жбу аме­рич­ки се­на­то­ри ни­су се ни по­тру­ди­ли да пот­кре­пе чи­ње­ни­ца­ма, већ одав­но про­ва­ље­ним „пат­ка­ма” из бри­тан­ске штам­пе и не­про­ве­ре­ним из­ја­ва­ма ис­кам­че­ним од за­ро­бље­ни­ка у зло­гла­сном за­тво­ру Абу Хра­иб! Оп­ту­же­ног ни­су ни по­ку­ша­ли да кон­так­ти­ра­ју у окви­ру сво­је „ис­тра­ге”, ко­ја је до те ме­ре нео­збиљ­но во­ђе­на да, на при­мер, Га­ло­ве­ја те­ре­ти да је про­фи­ти­рао од УН про­гра­ма „Наф­та за хра­ну” чак пре не­го што је тај про­грам и ство­рен... Украт­ко: оп­ту­жни­ца ко­ју је Га­ло­веј ли­ку­ју­ћи от­пи­сао као пу­ку „ђач­ку спрд­њу” — а ко­ја би ха­шким оп­ту­же­ни­ци­ма мо­гла до­ћи као не­ка вр­ста уте­хе, до­ка­зу­ју­ћи да свет­ска власт сво­јим не­му­штим кле­ве­та­ма не бла­ти са­мо про­ка­за­не Бал­кан­це, већ и ис­так­ну­те лич­но­сти за­пад­них сре­ди­на.

Но раз­ли­ке у оп­хо­ђе­њу, ипак, по­сто­је. За европ­ским „ло­би­сти­ма” Са­да­ма Ху­се­и­на ни­су сме­ста упу­ће­не по­тер­ни­це ни ма­ски­ра­ни спе­ци­јал­ци. Ис­тра­га Се­на­та за са­да има са­мо ин­фор­ма­тив­ну сна­гу — иако ни­је те­шко за­ми­сли­ти шта у жи­во­ту јед­не јав­не лич­но­сти ствар­но зна­чи би­ти на (ма ко­ли­ко про­из­вољ­ном) цр­ном спи­ску нај­ве­ће свет­ске си­ле.

За­то Га­ло­веј ни­је че­као да се гла­си­не за­гно­је и пре­тво­ре у по­ли­циј­ске по­те­ре, већ је на сво­ју ру­ку од­ле­тео у Ва­шинг­тон да се рас­пра­ви са се­на­то­ри­ма. Ауди­јен­ци­ја је сни­мље­на, и од­мах пу­ште­на у свет — на­рав­но, не из Се­на­та, где је то све­до­че­ње, ка­ко смо на­кнад­но са­зна­ли, из­о­ста­ло са спи­ска.²

ЧО­ВЕК-ЛИЧ­НОСТ НА­СПРАМ ЧО­ВЕ­КА-ПА­ЦО­ВА

Шта је, за­пра­во, то­ли­ко упе­ча­тљи­во у це­лој овој сце­ни?

Упе­ча­тљи­во је, пре све­га, ус­хи­ће­ње и не­ка гор­ка сласт ко­ју чо­век осе­ћа гле­да­ју­ћи и слу­ша­ју­ћи ту но­ву вер­зи­ју Да­ви­да и Го­ли­ја­та, Со­кра­то­ве од­бра­не или, на­ма бли­жег, „Ја­зав­ца пред су­дом”. Га­ло­ве­јев ис­каз ни­је са­мо ње­го­ва лич­на од­бра­на, ина­че брит­ка и бес­по­го­вор­на. Не: Га­ло­ве­јев ис­каз је је­дан од оних рет­ких тре­ну­та­ка у ко­ји­ма се исти­на ја­вља у нај­о­го­ље­ни­јем и нај­не­о­спор­ни­јем об­ли­ку, не са­мо кроз оно што је ре­че­но, већ и кроз не­по­мир­љи­ве су­прот­но­сти ко­је се, по­пут маг­нет­не од­бој­но­сти, осе­ћа­ју у сва­ком де­та­љу су­о­ча­ва­ња.

Су­прот­ност из­ме­ђу уњ­ка­вог мо­но­то­ног гла­са се­на­то­ра Кол­ме­на, и хра­па­вог шкот­ског на­гла­ска оп­ту­же­ног.

Су­прот­ност из­ме­ђу сит­ни­ча­ве (а у ства­ри ла­жне) пре­ци­зно­сти оп­ту­жбе и згу­сну­те ха­ран­ге у ко­јој сва­ка ре­че­ни­ца ци­ља су­шти­ну ства­ри: што нео­збиљ­ност оп­ту­жбе, што зли­ко­вач­ку при­ро­ду вла­сти ко­ја сми­шља та­кве на­ме­штаљ­ке.

Су­прот­ност из­ме­ђу прав­но-тех­нич­ког реч­ни­ка се­на­то­ра и јед­но­став­них и круп­них пој­мо­ва Га­ло­ве­ја: исти­на, лаж, глу­пост, под­ва­ла...

Су­прот­ност из­ме­ђу на­о­ко опре­зне и објек­тив­не, без­лич­не, суд­ске ре­то­ри­ке и гром­ког, до­ви­тљи­вог сти­ла по­ле­ми­ча­ра ко­ме ни­јед­на реч ни­је пре­ја­ка.

Га­ло­ве­је­во до­бро­вољ­но су­о­ча­ва­ње са Се­на­том за­то вре­ди ви­де­ти и чу­ти, ма­кар чо­век и не схва­тао ен­гле­ски је­зик. То су­о­ча­ва­ње зра­чи јед­ним ду­хом ко­ме је­зи­ци ни­су пре­пре­ка. Пред оп­скур­не су­ди­је је ис­ту­пио чо­век ко­ји не­ма ни трун­ке бо­ја­зни, па ни по­што­ва­ња, пре­ма њи­хо­вој све­мо­ћи, и ко­ји им је то ста­вио на зна­ње. „Цар је го!” Сви то ви­де — и ћу­те. У оном тре­нут­ку кад се не­ко др­зне да то раз­гла­си, сви за­ко­ни и хи­је­рар­хи­је ко­ји на­из­глед упра­вља­ју све­том би­ва­ју су­спен­до­ва­ни, ти­ту­ле и од­ли­ко­ва­ња па­да­ју, и од­нос си­ла се сво­ди на од­нос чо­ве­ка пре­ма чо­ве­ку.

Тог 16. ма­ја је, у Ва­шинг­то­ну, ци­ви­ли­зо­ва­ни чо­век на­сту­пио у сво­јим нај­о­преч­ни­јим свој­стви­ма: у свој­ству бра­ни­о­ца по­рет­ка, ко­ме је исти­на пу­ко ору­ђе вла­сти, и у свој­ству све­до­ка, фи­ло­со­фа, ко­ме је исти­на крај­ња и је­ди­на вред­ност. Исту­па­ње тог све­до­ка нас ис­пу­ња­ва јед­ном ду­бо­ком људ­ском со­ли­дар­но­шћу ко­ја пре­ва­зи­ла­зи све раз­ли­ке у иде­ја­ма и ин­те­ре­си­ма: јер зна­мо да он ту го­во­ри за све жи­ве и све­сне љу­де, а да на­спрам ње­га се­ди оли­че­ње веч­не глу­пе си­ле, би­ла она рим­ска, тур­ска, со­вјет­ска или аме­рич­ка. Јер се ту чо­век-лич­ност бо­ри про­тив чо­ве­ка-па­цо­ва, чо­ве­ка-мра­ва, чо­ве­ка-бро­ја.

УБИ­ЛАЧ­КА ГРИ­МА­СА ПУ­РИ­ТА­НИ­ЗМА

На­рав­но, Га­ло­ве­је­во све­до­че­ње је већ су­тра­дан пре­кри­ве­но ме­диј­ским му­љем сум­њи­че­ња, ре­ла­ти­ви­зма и ма­те­ри­ја­ли­стич­ких ту­ма­че­ња: „Ехе, он то на­ми­гу­је ка му­сли­ман­ским би­ра­чи­ма”... „До­бро је при­крио сво­ју игру”... „На­пад уме­сто од­бра­не — ста­ри трик”... „Бес­плат­на свет­ска ре­кла­ма”, итд. Сва­ку по­ја­ву су­ште људ­ске исти­не са­вре­ме­ни свет при­ма као што је пу­ри­тан­ска Евро­па при­ма­ла го­ло­ти­њу: са­бла­жњу и цен­зу­ром. На ого­ље­но те­ло се бр­же-бо­ље ба­ца ће­бе да „не­ви­не очи” слу­чај­но не би угле­да­ле ту га­дост...

Бри­тан­ски по­ли­ти­чар ни­кад не би до­бро­вољ­но иза­шао на мег­дан са Се­на­том да ни­је био си­гу­ран у сво­ју ис­прав­ност и у не­су­ви­слост оп­ту­жби ко­је га те­ре­те. Оп­ту­жбе не са­мо што је рас­крин­као, не­го их је и пре­о­кре­нуо про­тив ислед­ни­ка: „Про­тив ме­не на­во­ди­те Г. Да­ха­ра Ја­си­на Ра­ма­да­на. Ту има­те пред­ност нада мном: ја, на­и­ме, ни­кад ни­сам срео тог Ра­ма­да­на, док ваш пот­ко­ми­тет из­гле­да је­сте. Са­мо знам да је он ваш за­ро­бље­ник, и то, чи­ни ми се, у за­тво­ру Абу Хра­иб. Чи­ни ми се и да је под оп­ту­жбом за рат­не зло­чи­не, ко­ји се ка­жња­ва­ју смр­ћу. У та­квим окол­но­сти­ма, зна­ју­ћи што сав свет зна о то­ме ка­ко ви тре­ти­ра­те за­ро­бље­ни­ке у Абу Хра­и­бу, у ва­зду­шној ба­зи Ба­грам или Гван­та­нам­ском за­ли­ву, не ви­дим ка­кву би ве­ро­до­стој­ност ико мо­гао да при­да ика­квом ис­ка­зу ис­кам­че­ном од за­ро­бље­ни­ка у та­квим окол­но­сти­ма. Али ви на­во­ди­те 13 ре­чи Да­ха­ра Ја­си­на Ра­ма­да­на ко­га ни­кад ни­сам срео. Ако је тај и ре­као оно што је твр­ди­те да је ре­као, он­да је ре­као не­и­сти­ну.”

Сва­ком тре­зве­ном по­сма­тра­чу је од­мах ја­сно да оп­ту­жба скле­па­на од та­квих и слич­них до­ка­за и ни­је ни­шта дру­го до „ђач­ка спрд­ња”. Али до тог за­кључ­ка се мо­же до­ћи са­мо из­рав­ним по­сма­тра­њем и чи­та­њем из­вор­них до­ку­ме­на­та. Све што је про­шло кроз ме­диј­ско ре­ше­то већ је су­тра­дан жи­го­са­но ре­ла­ти­ви­змом и при­зем­ним ко­мен­та­ри­ма на ра­чун „лич­них по­бу­да” бри­тан­ског по­ли­ти­ча­ра. Чи­ње­ни­цу да је ова­ко си­ло­ви­тим на­па­дом на свет­ску си­лу Га­ло­веј ста­вио жи­вот на коц­ку, или да се у нај­ма­њу ру­ку ис­пр­сио као жи­ва ме­та за сва под­ме­та­ња и кле­ве­те аме­рич­ких „псај-оп”³ мај­сто­ра, но­ви­на­ри про­сто ни­су узе­ли у об­зир. Шта чо­ве­ку вре­ди „бес­плат­на ре­кла­ма” ако ће су­тра због ње до­би­ти ме­так у гла­ву... или на­ме­ште­ну ме­диј­ску кам­па­њу о, ре­ци­мо, сво­јим пе­до­фил­ским на­кло­но­сти­ма?

ГЛО­БАЛ­НА „ДИМ­НА ЗА­ВЕ­СА”

Исти­на је, да­кле, на трен си­ну­ла у све­ту ди­ја­лек­ти­ке, сми­ца­ли­ца и „па­блик ри­лејш­на”, то јест уљуд­не ла­жи. Мо­ре ко­ри­сних за­блу­да се на не­ко­ли­ко ми­ну­та рас­кри­ну­ло... и опет стро­ва­ли­ло на оног ко га је сво­јим чвр­стим ис­ту­пом на­те­рао да устук­не. Мо­мен­тал­но за­па­ње­ни чу­ва­ри по­рет­ка бр­зо су се при­бра­ли и згу­сну­ли ре­до­ве пре не­го што је од­сјај до­прео и до за­лу­ђе­них ма­са. Но упр­кос свим пре­до­стро­жно­сти­ма, чу­до ни­је оста­ло без све­до­ка...

И, ето, опет се вра­ћа­мо на би­блиј­ске але­го­ри­је ко­је су у ХХ ве­ку ка­рак­те­ри­са­ле суд­би­ну исти­не под то­та­ли­тар­ним ре­жи­ми­ма. Слу­чај Га­ло­веј под­ле­же истим оним за­ко­ни­ма ко­ји су вре­де­ли за Ми­хај­ла Бул­га­ко­ва, За­мја­ти­на или Сол­же­њи­ци­на: исти­ни­та људ­ска реч је нај­о­па­сни­ји скан­дал; пред њом се и нај­гор­ди­ји по­ре­дак сро­за­ва на — бе­ду и фу­ка­ру; ње­на по­бе­да је ап­со­лут­на, али у ово­зе­маљ­ском цар­ству крат­ко­трај­на: јер си­лу исти­ни­те ре­чи ве­ћи­на љу­ди не мо­же и не же­ли да осе­ти; и на кра­ју, ка­ко је то при­ме­тио Зи­но­вјев (да не спо­ми­ње­мо Је­ван­ђе­ља мно­го пре ње­га), са­ми људ­ски ро­бо­ви пот­ка­зу­ју оног ко је по­ку­шао да их осло­бо­ди око­ва ла­жи.

То ће се не­ми­нов­но де­си­ти и од­ва­жном Шко­ту ко­ји је ва­шинг­тон­ским сил­ни­ци­ма у нос од­бру­сио да њи­хо­ва власт ни­је ни­шта дру­го до „го­ми­ла ла­жи” и „мај­ка свих дим­них за­ве­са” — то јест оно што сва­ки вра­бац зна, а што ни­је­дан за­пад­ни апа­рат­чик не би смео ни да шап­не. Ње­го­во све­до­че­ње не­ће ни у че­му уљу­ди­ти по­на­ша­ње за­пад­не им­пе­ри­је — оно ће је, на­про­тив, на­гна­ти ка још ве­ћој тај­но­ви­то­сти и још гру­бљој без­об­зир­но­сти.

Али опет: тај­но­ви­тост и отво­ре­ни ци­ни­зам су ску­пљи и не­си­гур­ни­ји на­чин вла­да­ња не­го ли­це­мер­на „де­мо­кра­тич­ност” за­чи­ње­на хе­до­ни­змом ко­ја је до­не­дав­но би­ла на сна­зи. Власт ко­ја по­чи­ва на по­ли­ци­ји и цен­зу­ри бр­же се тро­ши од вла­сти ко­ја ра­чу­на на оп­шту са­гла­сност, ма­кар она би­ла по­вр­шна и по­стиг­ну­та „дим­ним за­ве­са­ма”.

ЦА­РЕ­ВО СТА­РО ОДЕ­ЛО

И за­тим: ко­ли­ко год би­ло за­та­шка­но, Га­ло­ве­је­во исту­па­ње је до­спе­ло на све стра­не све­та. Оно об­на­вља кон­ти­ну­и­тет жи­ве људ­ске ре­чи чак и та­мо где нам се чи­ни да је нај­ду­бље за­ко­па­на: у Бри­та­ни­ји и Ва­шинг­то­ну, у са­мој пре­сто­ни­ци им­пе­ри­је ко­ја раз­ми­шља са­мо нов­цем и си­лом.

И нај­зад: сво­јом же­сти­ном ово све­до­че­ње на­ја­вљу­је ду­бок пре­лом уну­тар са­ме за­пад­не но­мен­кла­ту­ре. Га­ло­веј сво­је ислед­ни­ке не тре­ти­ра као ува­же­не се­на­то­ре ко­ји ту и та­мо пре­те­ру­ју и гре­ше, не­го као пу­ки олош. Ко­дек­си ко­ји су га­ран­то­ва­ли су­штин­ско јед­но­у­мље за­пад­не по­ли­тич­ке кла­се озбиљ­но су на­че­ти овом од­бра­ном ко­ју би ве­ли­ки фран­цу­ски адво­кат Жак Вер­жес на­звао „рас­кид­ном од­бра­ном”, то јест то­тал­ним не­при­зна­ва­њем су­да и по­рет­ка ко­ји иза ње­га сто­ји.

Ле­ги­тим­ност за­пад­не вла­сти на суд­ском пла­ну до­не­дав­но је оспо­ра­ва­на са­мо у Ха­гу, ко­ло­ни­јал­ном три­бу­на­лу за чо­ве­чан­ство „ни­жег сте­пе­на”. Но Хаг је по­сте­пе­но упу­тио де­се­ти­не че­сти­тих прав­ни­ка и све­до­ка ка гло­бал­ном, мо­рал­ном оспо­ра­ва­њу за­пад­ног си­сте­ма. Слу­чај Га­ло­веј по­ка­зу­је да ба­ха­тост ислед­ни­ка ни­је са­мо ха­шка спе­ци­фич­ност, већ оп­шта ка­рак­те­ри­сти­ка јед­не раз­у­ла­ре­не све­вла­сти.

Као што се сво­јим све­до­че­њем увр­стио у исто­риј­ски след ди­си­де­на­та и по­ли­тич­ких „про­ро­ка” мо­дер­не, Џорџ Га­ло­веј је и сво­је ислед­ни­ке пред све­шћу чо­ве­чан­ства по­ста­вио у од­го­ва­ра­ју­ћи, су­прот­ни, та­бор: та­бор Тор­ке­ма­де, Ге­бел­са и Ви­шин­ског. И та­ко, бри­шу­ћи вре­мен­ску и кул­тур­ну раз­да­љи­ну, по­ру­ка бри­тан­ског со­ци­ја­ли­сте од­го­ва­ра по­сла­ни­ци Па­три­јар­ха срп­ског из­ре­че­ној на Ус­крс 1999. под бри­тан­ским бом­ба­ма, где се за­јед­нич­ни не­при­ја­тељ ре­ско от­пи­су­је као „ста­ро зло у но­вом ру­ху”! <

(Јун 2005)

НА­ПО­МЕ­НЕ

(1) Ви­ди: http://www.in­for­ma­ti­on­cle­a­ring­ho­u­se.in­fo/ar­tic­le8868.htm

(2) Из по­ру­ке до­пи­сни­ка из Аме­ри­ке: „На веб­сај­ту Се­на­то­вог Ко­ми­те­та за Уну­тра­шњу си­гур­ност и Вла­ди­не по­сло­ве, је­ди­но све­до­че­ње ко­је не­до­ста­је је­сте Га­ло­ве­је­во. Ка­жу да је то за­то што им он ни­је до­ста­вио пи­сме­ну из­ја­ву, а има­ју сте­но­грам. Све опет у „984” сти­лу.”

(3) Psy-Op, или „пси­хо­ло­шке опе­ра­ци­је”: део ре­дов­них рат­них тех­ни­ка аме­рич­ке вој­но-по­ли­тич­ке си­ле. У њих спа­да и „не­на­сил­но пре­у­зи­ма­ње вла­сти” од ла­бил­них ре­жи­ма, успе­шно опро­ба­но у Ср­би­ји, Гру­зи­ји и Укра­ји­ни. Дру­штве­ни си­стем у ко­ме ма­ни­пу­ла­ци­ја ма­са ла­жи­ма и кле­ве­та­ма ужи­ва до­сто­јан­ство по­ли­тич­ке на­у­ке и ула­зи у пре­да­ва­ње ви­со­ких шко­ла, ви­ше се ни у че­му бит­но не раз­ли­ку­је од Ле­њи­но­ве и Ста­љи­но­ве им­пе­ри­је.

ИЗ­ВО­ДИ ИЗ ОД­БРА­НЕ ЏОР­ЏА ГА­ЛО­ВЕ­ЈА

Не­са­гле­ди­ва моћ исти­не

„Сто хи­ља­да љу­ди је пла­ти­ло гла­вом, 1.600 аме­рич­ких вој­ни­ка је по­ги­ну­ло, 15.000 ра­ње­но, не­бро­је­но њих су за­у­век оста­ли ин­ва­ли­ди — на осно­ву го­ми­ле бес­при­зор­них ла­жи”

Се­на­то­ре, ја ни­сам, ни­ти сам икад био, тр­го­вац наф­том, ни­ти је то ико био за ме­не. Ни­сам ни­кад ви­део, по­се­до­вао, ку­пио или про­дао бу­ре наф­те — ни­ти је ико то учи­нио за ме­не.

На­рав­но, знам да су се стан­дар­ди по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на сро­за­ли у Ва­шинг­то­ну, али Ви сте, прем­да адво­кат, нео­бич­но ба­ха­ти пре­ма сва­кој пред­ста­ви о прав­ди. Ја сам ов­де да­нас, али Ви сте ме већ про­шле не­де­ље оце­ни­ли кри­вим. Ви сте мо­је име про­не­ли ши­ром све­та а да ми ни­сте ни­кад по­ста­ви­ли ни­јед­но пи­та­ње, да ме ни­кад ни­сте кон­так­ти­ра­ли, пи­са­ли ми или те­ле­фо­ни­ра­ли, украт­ко, без ика­квог по­ку­ша­ја да ме кон­так­ти­ра­те. И Ви то зо­ве­те прав­дом.

Ја сам све­ту из­ја­вио да Ирак, су­прот­но Ва­шим тврд­ња­ма, не по­се­ду­је оруж­ја ма­сов­ног уни­ште­ња.

Ја сам све­ту из­ја­вио да Ирак, су­прот­но Ва­шим тврд­ња­ма, не­ма ни­ка­кве ве­зе са Ал-Ка­и­дом.

Ја сам све­ту из­ја­вио да Ирак, су­прот­но Ва­шим тврд­ња­ма, не­ма ни­ка­кве ве­зе са зло­чи­ном 11. сеп­тем­бра 2001.

Ја сам све­ту из­ја­вио да ће се ирач­ки на­род, су­прот­но Ва­шим тврд­ња­ма, од­у­пре­ти бри­тан­ско-аме­рич­кој ин­ва­зи­ји сво­је зе­мље и да пад Баг­да­да не­ће би­ти по­че­так кра­ја, већ са­мо крај по­чет­ка.

Се­на­то­ре, у све­му што сам ре­као о Ира­ку ис­по­ста­ви­ло се да сам ја био у пра­ву а ви у кри­ву, и 100.000 љу­ди је то пла­ти­ло гла­вом; 1.600 аме­рич­ких вој­ни­ка је по­сла­то у смрт на осно­ву го­ми­ле ла­жи; 15.000 истих је ра­ње­но, ме­ђу ко­ји­ма су мно­ги за­у­век оста­ли ин­ва­ли­ди, на осно­ву го­ми­ле ла­жи.

Сад хо­ћу да се рас­пра­вим са стра­ни­ца­ма ко­је се од­но­се на ме­не у овом до­си­јеу и да на­зна­чим де­ло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе — хај­де, да бу­дем ми­ло­ср­дан, ре­ћи ћу: гре­шке. За­тим хо­ћу да све то ста­вим у кон­текст у ком ми­слим да би то тре­ба­ло да сто­ји.

На пр­вој стра­ни­ци ва­шег до­ку­мен­та о ме­ни ви твр­ди­те да сам имао „ви­ше са­ста­на­ка” са Са­да­мом Ху­се­и­ном. То је по­гре­шно.

Имао сам два са­стан­ка са Са­да­мом Ху­се­и­ном, је­дан 1994, и је­дан у ав­гу­сту 2002. Ни­ка­квим из­о­па­че­њем ен­гле­ског је­зи­ка то не мо­же би­ти опи­са­но као „ви­ше са­ста­на­ка” са Са­да­мом Ху­се­и­ном.

Ја сам, за­пра­во, срео Са­да­ма Ху­се­и­на исто то­ли­ко пу­та ко­ли­ко и До­налд Рам­сфелд. Раз­ли­ка је у то­ме што га је До­налд Рам­сфелд срео да му про­да то­по­ве и да му пре­да ма­пе не би ли бо­ље ци­љао с тим то­по­ви­ма. Ја сам га срео да по­ку­шам да уки­нем санк­ци­је, пат­ње и рат, а по­след­њом при­ли­ком сам га срео не бих ли га убе­дио да по­но­во при­ми у сво­ју зе­мљу др Хан­са Блик­са и ин­спек­то­ре на­о­ру­жа­ња УН — чи­ме сам ваљ­да бо­ље ис­ко­ри­стио сво­ја два су­сре­та са Са­да­мом Ху­се­и­ном не­го што је Ваш др­жав­ни се­кре­тар ис­ко­ри­стио сво­је.

Ја сам био про­тив­ник Са­да­ма Ху­се­и­на ка­да су бри­тан­ска и аме­рич­ка вла­да и по­слов­ни љу­ди ње­му про­да­ва­ли то­по­ве и гас. Ја сам де­мон­стри­рао пред ирач­ком ам­ба­са­дом кад су бри­тан­ски и аме­рич­ки зва­нич­ни­ци та­мо ула­зи­ли ра­ди тр­го­ви­не.

Ви­де­ће­те из зва­нич­них пар­ла­мен­тар­них за­пи­сни­ка, од 15. мар­та 1990. на­о­ва­мо, да имам углав­ном бо­љи пе­ди­гре као опо­нент Са­да­ма Ху­се­и­на не­го би­ло ко­ји члан бри­тан­ске или аме­рич­ке вла­де.

(...)

На ва­шем спи­ску је у стар­ту би­ло 270 име­на. То је не­ка­ко све­де­но на име­на ко­ји­ма сте ре­ши­ли да се ба­ви­те у овом ко­ми­те­ту. Ме­ђу тим име­ни­ма на­ла­зи­мо бив­шег се­кре­та­ра Њ. Св. Јо­ва­на Па­вла Дру­гог, бив­шег на­чел­ни­ка пред­сед­нич­ке кан­це­ла­ри­је Африч­ког на­ци­о­нал­ног кон­гре­са, и мно­ге дру­ге ко­ји има­ју јед­ну за­јед­нич­ку ка­рак­те­ри­сти­ку: да су сви уста­ли про­тив по­ли­ти­ке санк­ци­ја и ра­та ко­ју сте ви гро­мо­гла­сно спро­во­ди­ли и ко­ја нас је до­ве­ла до ове ка­та­стро­фе.

(...)

Да је свет слу­шао Ко­фи Ана­на, чи­је сте сме­њи­ва­ње ви тра­жи­ли, да је свет слу­шао пред­сед­ни­ка Ши­ра­ка ко­га би­сте же­ле­ли да осли­ка­те као ка­квог ко­рум­пи­ра­ног из­дај­ни­ка, да је свет слу­шао ме­не и ан­ти­рат­ни по­крет у Бри­та­ни­ји, не би­смо би­ли у по­ша­сти у ко­јој смо да­нас. Се­на­то­ре, ово је мај­ка свих дим­них за­ве­са. Ви по­ку­ша­ва­те да од­ву­че­те па­жњу од зло­чи­на ко­је сте по­др­жа­ли, од кра­ђе ми­ли­јар­ди до­ла­ра ирач­ке имо­ви­не.

По­гле­дај­те са­мо пра­ви скан­дал „Наф­те за хра­ну”. По­гле­дај­те оних 14 ме­се­ци ка­да сте вла­да­ли Баг­да­дом, и ка­да је 8,8 ми­ли­јар­ди ирач­ке имо­ви­не не­ста­ло под ва­шим над­зо­ром. По­гле­дај­те са­мо „Ха­ли­бар­тон” и оста­ле аме­рич­ке кор­по­ра­ци­је ко­је ни­су укра­ле са­мо ирач­ки но­вац, већ и но­вац аме­рич­ког по­ре­ског об­ве­зни­ка.

(...)

По­гле­дај­те пра­ви скан­дал ко­ји да­нас из­ла­зи по но­ви­на­ма, и ко­ји је раз­от­крио прет­ход­ни све­док пред овим ко­ми­те­том. То да глав­ни ру­ши­о­ци санк­ци­ја ни­смо би­ли ја и ру­ски и фран­цу­ски по­ли­ти­ча­ри. Пра­ви кр­ши­те­љи санк­ци­ја су би­ле упра­во ва­ше ком­па­ни­је, уз са­у­че­сни­штво ва­ше соп­стве­не вла­де. <

(Јун 2005)