ЛЕ­ГА­ЛИ­ЗО­ВА­ЊЕ ХО­МО­СЕК­СУ­АЛ­НИХ БРА­КО­ВА И ПО­ВРА­ТАК ТЕ­О­РИ­ЈЕ „ТРЕ­ЋЕГ ПО­ЛА”

Са­мо­у­би­ство „то­ле­ран­ци­јом”

Авет бе­ле ку­ге над­ви­ла се над свим ве­ро­до­стој­ним европ­ским на­ро­ди­ма. Ега­ли­та­ри­стич­ка де­ма­го­ги­ја и кич „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти”, на осно­ву ко­јих се про­па­ги­ра­ју и прав­но ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зу­ју хо­мо­сек­су­ал­ни бра­ко­ви, пред­ста­вљају за Евро­пља­не оро­ча­ва­ње соп­стве­ног ско­рог иш­че­зну­ћа. Ако Евро­па на та­ко ми­зе­ран на­чин и ћут­ке иза­ђе из сопствене исто­ри­је, он­да ни­шта дру­го ни­је ни за­вре­де­ла

К. Ку­рув

Vox, Фран­цу­ска

Ак­ту­ел­ни до­га­ђа­ји као да да­ју за пра­во Но­е­лу Ма­ме­ру ко­ји је у Франс Ин­тер­у твр­дио да брак ни­је са­мо из­ме­ђу му­шкар­ца и же­не. Он је из­нео да Члан 75 не по­сто­ји у Гла­ви пет Гра­ђан­ског за­ко­на, што је тач­но, али по­сто­ји, и то сме­та гра­до­на­чел­ни­ку Бе­гла, у Гла­ви два, оде­љак три, где се го­во­ри о „ак­ту бра­ка”: „Ма­ти­чар ће до­би­ти од обе стра­не, јед­не па дру­ге, из­ја­ву да же­ле да по­ста­ну муж и же­на: он ће из­го­во­ри­ти у име за­ко­на да су се ује­ди­ни­ли бра­ком и на ли­цу ме­ста на­пи­са­ти акт.”

Тај члан је ва­жио и на „це­ре­мо­ни­ји” у Бе­глу, ју­на 2004. У свом пред­ло­гу за­ко­на бр. 1650, три по­сла­ни­ка Стран­ке „зе­ле­них” и Ма­мер не­ги­ра­ли су очи­глед­но и тра­жи­ли да се Гра­ђан­ски за­кон по­ја­сни „хо­мо бра­ком”. Ноел Ма­мер је ин­си­сти­рао на сво­јој те­о­ри­ји ле­га­ли­те­та бра­ка хо­мо­сек­су­а­ла­ца или тран­ссек­су­а­ла­ца, па је био де­за­ву­и­сан 13. ма­ја 2004. на сво­јој оп­штин­ској скуп­шти­ни, ко­ју ни­је чак ни кон­сул­то­вао пре не­го што је оба­вио хо­мо­сек­су­ал­но вен­ча­ње. Је­дан од уче­сни­ка ин­тер­нет де­ба­те тим по­во­дом је из­ја­вио да ако до­ђе до хо­мо­сек­су­ал­ног вен­ча­ња, гра­до­на­чел­ник мо­ра, за вре­ме це­ре­мо­ни­је, да утвр­ди ко је „муж”, а ко је „же­на”.

ТЕ­РОР РЕ­ЛА­ТИ­ВИ­ЗМА

У тек­сту „За­што хо­мо­сек­су­ал­ни брак”, об­ја­вље­ном у Мон­ду, Да­ни­јел Бо­ри­ло ни­је се ви­ше по­зи­вао на прав­ну пра­зни­ну Гра­ђан­ског за­ко­на, по­што је Члан 75 чак и за ње­га по­стао ја­сан. Али, прав­на пра­зни­на као из­го­вор слу­жи­ла је за ма­ни­пу­ли­са­ње јав­ним мне­њем ви­ше од ме­сец да­на, што је ути­ца­ло на ис­кри­вље­ни ре­зул­тат сон­да­же у апри­лу ме­се­цу. Али већ сле­де­ћа сон­да­жа, у ма­ју, по­ка­за­ла је да је 50 од­сто про­тив, а 47 од­сто за.

Пре­ма Да­ни­је­лу Бо­ри­лу, по­јам бра­ка, као ин­сти­ту­ци­је, не огра­ни­ча­ва ње­го­во по­ље при­ме­не, већ, на­про­тив, прин­цип уни­вер­зал­ног ега­ли­та­ри­зма и ре­жим по­ла као дру­штве­не кон­струк­ци­је ре­де­фи­ни­ше брак та­ко да „пол ви­ше не тре­ба да се на­во­ди у лич­ним до­ку­мен­ти­ма”. Из то­га про­из­ла­зи да је „дис­кри­ми­на­тор­но и не­пра­вед­но” на­во­ди­ти да је брак је­ди­но хе­те­ро­сек­су­а­лан... Та­ко до­ла­зи до пот­пу­ног из­вр­та­ња прав­них тек­сто­ва Уста­ва, Уни­вер­зал­не де­кла­ра­ци­је из 1948, Европ­ске кон­вен­ци­је о пра­ви­ма чо­ве­ка, све усме­ре­но ка „ап­со­лут­ном уни­вер­за­ли­зму”, то јест те­ро­ру ре­ла­ти­ви­зма.

За Д. Бо­ри­ла „брак дру­штве­но утвр­ђу­је за­јед­ни­цу две осо­бе ко­је има­ју за циљ ме­ђу­соб­ну со­ли­дар­ност на осно­ву уза­јам­не љу­ба­ви”. Жан Пор­та­лис, је­дан од че­ти­ри пи­сца Гра­ђан­ског за­ко­на, ме­ђу­тим, ја­сно де­фи­ни­ше брак као „за­јед­ни­цу му­шкар­ца и же­не у ко­ју сту­па­ју да би про­ду­жи­ли сво­ју вр­сту, да би се по­ма­га­ли, пу­тем уза­јам­них по­мо­ћи, да но­се те­рет жи­во­та и да би де­ли­ли сво­ју за­јед­нич­ку суд­би­ну” (При­прем­ни спи­си за Гра­ђан­ски за­кон).

Жан-Пјер Ше­вен­ман је ре­као: „Ја не ви­дим шта уоп­ште мо­же да зна­чи хо­мо­сек­су­ал­ни брак.”

Устав, Де­кла­ра­ци­ја из 1789. и Пре­ам­бу­ла из 1946. не го­во­ре ни­шта о бра­ку. Пре­ам­бу­ла пре­ци­зи­ра хе­те­ро­сек­су­ал­ну кон­цеп­ци­ју по­ро­ди­це: „На­ци­ја га­ран­ту­је по­је­дин­цу и ње­го­вој по­ро­ди­ци  усло­ве по­треб­не за њи­хов раз­вој. Она га­ран­ту­је сви­ма, по­себ­но де­те­ту, мај­ци и оста­ре­лим рад­ни­ци­ма здрав­стве­ну за­шти­ту, ма­те­ри­јал­ну си­гур­ност, од­мор и за­ба­ву.”

ЛУ­ДИ­ЛО „АП­СО­ЛУТ­НЕ ЈЕД­НА­КО­СТИ”

Оп­шта де­кла­ра­ци­ја о људ­ским пра­ви­ма (члан 16) де­фи­ни­ше брак као хе­те­ро­сек­су­а­лан: „По­чев од зре­лог до­ба, му­шка­рац и же­на, без ика­квог ра­сног, на­ци­о­нал­ног или ре­ли­ги­о­зног огра­ни­че­ња, има­ју  пра­во да се вен­ча­ју и да за­сну­ју по­ро­ди­цу... По­ро­ди­ца је при­род­ни и те­мељ­ни еле­мент дру­штва и има пра­во на за­шти­ту дру­штва и др­жа­ве.” Европ­ска кон­вен­ци­ја о пра­ви­ма чо­ве­ка, у чла­ну 12, та­ко­ђе ка­же: „По­чев од зре­лог до­ба, му­шка­рац и же­на има­ју  пра­во да се вен­ча­ју и да за­сну­ју по­ро­ди­цу пре­ма на­ци­о­нал­ним за­ко­ни­ма ко­ји ре­гу­ли­шу то пра­во.”

Та фор­му­ла­ци­ја је би­ла „мо­дер­ни­зо­ва­на” у Уста­ву Европ­ске Уни­је да би се „по­кри­ли слу­ча­је­ви у ко­ји­ма на­ци­о­нал­на за­ко­но­дав­ства при­зна­ју и дру­ге пу­те­ве осим бра­ка за за­сни­ва­ње по­ро­ди­це. Члан 2-69 не за­бра­њу­је ни­ти на­ме­ће „по­вла­сти­цу брач­ног ста­ња осо­ба­ма исто­га по­ла” (об­ја­шње­ње Пред­сед­ни­штва у Де­кла­ра­ци­ји бр. 12 при­ло­же­ној уз Устав). На тај на­чин, тим чла­ном 2-69, сам Устав отва­ра вра­та хо­мо­сек­су­ал­ном бра­ку.

То из­о­па­че­ње брач­не ин­сти­ту­ци­је из­гле­да ана­лог­но са де­мо­кра­ти­за­ци­јом обра­зов­них уста­но­ва, ко­ја зах­те­ва, под пла­штом ап­со­лут­не јед­на­ко­сти, да акт под­у­ча­ва­ња бу­де за­ме­њен сло­бод­ним из­ра­жа­ва­њем јед­них и дру­гих, да „те­шке на­у­ке” не­ста­ну за­рад „оп­ште кул­ту­ре”, не­кон­зи­стент­не, при­сту­пач­не сви­ма, да де­мо­кра­ти­ја, по­што је за­бо­ра­вље­но ње­но ари­сто­крат­ско по­ре­кло, мо­же да ре­де­фи­ни­ше кул­ту­ру ви­со­ког ни­воа из ко­је је она са­ма по­те­кла. Али кул­ту­ра, као ни ан­тро­по­ло­ги­ја, још ни­је рас­твор­љи­ва у де­мо­кра­ти­ји. При­хва­та­ње бра­ка за ро­бо­ве или не­вер­ни­ке, ме­шо­ви­те за­јед­ни­це или ин­тер­кон­фе­си­о­нал­не, до­при­но­си­ле су на­прет­ку пра­ва, али ни­ка­да ни­су из­о­па­ча­ва­ле по­јам бра­ка. На­про­тив, те ре­фор­ме су чи­ње­не уз ин­те­лек­ту­ал­но по­што­ва­ње сми­сла ре­чи брак, без ли­ша­ва­ња ин­сти­ту­ци­је ње­не суп­стан­це ра­ди ње­ног под­ре­ђи­ва­ња не­ком a priori уни­вер­зал­ном об­ли­ку. Са дру­ге стра­не, раз­вод је ли­шен раз­но­пол­не од­ред­ни­це, ако се она та­ко мо­же де­фи­ни­са­ти, са још је­ди­ним „ста­рим” чла­ном.

ПРИ­ЧЕ О ПОТ­КИ­ВА­ЊУ ЖА­БА

Не­дав­ни ино­стра­ни при­ме­ри (Ка­на­да, Шпа­ни­ја, Бел­ги­ја и Хо­лан­ди­ја) не мо­ра­ју оба­ве­зно да се сле­де. У су­прот­ном, мо­ра­ли би­смо да вра­ти­мо и мо­нар­хи­ју у Фран­цу­ску, по­што су Хо­лан­ди­ја, Бел­ги­ја, Шпа­ни­ја, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Лук­сем­бург и Швед­ска још мо­нар­хи­је.

Да­ни­јел Борило да­ље пи­ше: „По­ста­вља­ње ра­ђа­ња де­це као бит­не ка­рак­те­ри­сти­ке бра­ка зна­чи да се сек­су­ал­но­сти од­ре­ђу­је ре­про­дук­тив­ни циљ.” Он ола­ко спа­ја брак са сек­су­ал­но­шћу. На­и­ме, тач­но је да брак има ра­ђа­ње де­це као осно­ву и да ге­не­рал­но обез­бе­ђу­је (осим у слу­ча­ју пре­љу­бе) да де­те зна сво­је по­ре­кло, али ни­је оба­ве­зно да се ра­ђа­ње де­це оства­ри у бра­ку.

Од Де Са­да и Ни­чеа, па и од ста­рих Гр­ка на­о­ва­мо, зна се да је сек­су­ал­ност функ­ци­ја од­но­са ве­о­ма не­за­ви­сна од ра­ђа­ња. Уоста­лом, то је оно што оправ­да­ва на­шу сек­су­ал­ну сло­бо­ду, укљу­чу­ју­ћи ту и ста­тус це­ли­ба­та. Европ­ске зе­мље ко­је су са­да на­кло­ње­не „хо­мо бра­ку” (Бел­ги­ја, Хо­лан­ди­ја) укло­ни­ле су или огра­ни­чи­ле по­сле­ди­це ко­је се ти­чу усва­ја­ња или ра­ђа­ња де­це.

Јед­на­кост пра­ва ни­је ни­ка­да зна­чи­ла да су му­шкар­ци и же­не иден­тич­ни, ме­ђу­за­мен­љи­ви. Екви­ва­лент­ност из­ме­ђу хо­мо­сек­су­ал­но­сти и хе­те­ро­сек­су­ал­но­сти је из­ве­де­на гре­шка, на­ста­ла на прет­по­ста­вље­ном иден­ти­те­ту му­шкар­ца и же­не  и на по­гре­шној си­ме­три­ји тер­ми­на ко­ји су из­ми­шље­ни у Не­мач­кој у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка. Ка­да би то по­и­сто­ве­ће­ње би­ло ре­ал­но, зна­чи­ло би да не­ма ви­ше чи­ње­нич­них или си­ту­а­ци­о­них раз­ли­ка из­ме­ђу хо­мо­сек­су­ал­ног и хе­те­ро­сек­су­ал­ног од­но­са у бра­ку. На­чи­ни­ти од хо­мо­сек­су­ал­не по­тре­бе осно­ву за тра­же­ње пра­ва као што је пра­во на брак, зна­чи­ло би да се при­зна­је „тре­ћи пол”, ка­кав су за­ми­сли­ли не­ки ауто­ри, та­ко­ђе Нем­ци (К. Х. Ул­рих, Хајн­рих Маркс и Маг­нус Хир­шфелд), али и да то по­себ­но оспо­ра­ва­ју Сиг­мунд Фројд и Ан­дре Жид.

Ни­је дис­кри­ми­на­ци­ја, ни­ти не­прав­да, сва­ка не­јед­на­кост ни сва­ка раз­ли­ка у трет­ма­ну, насупрот оно­ме што хо­ће ега­ли­та­ри­стич­ка де­ма­го­ги­ја, „као да прин­цип ега­ли­тар­но­сти пра­ва мо­ра да из­бри­ше све раз­ли­ке”. „Људ­ски род ни­је по­де­љен на хе­те­ро­сек­су­ал­це и хо­мо­сек­су­ал­це – ра­ди се о пре­фе­рен­ци­ји – већ на му­шкар­це и же­не”, ве­ли Ли­о­нел Жо­спен у тек­сту „Хо­мо­сек­су­ал­ни брак: про­блем ин­сти­ту­ци­ја”, об­ја­вље­ном у Жур­нал ди ди­манш. То од­ба­цу­је, са­гла­сно са Фрој­дом и Ан­дре Жи­дом, и ста­ру те­о­ри­ју „тре­ћег по­ла” или „ме­ђу­по­ла”, од­но­сно, у му­шком слу­ча­ју, те­о­ри­ју „фе­ми­ни­зи­ра­не” хо­мо­сек­су­ал­но­сти.

„ОТАЦ” И „МАЈ­КА” НИСУ „IN”

Јед­на­кост пра­ва гра­ђа­на, сло­бод­них по­је­ди­на­ца, не прет­по­ста­вља прав­ну јед­на­кост хо­мо па­ро­ва са хе­те­ро па­ро­ви­ма, као што она не ус­по­ста­вља ни прав­ну јед­на­кост ме­ђу ра­зним асо­ци­ја­ци­ја­ма. Дру­гим ре­чи­ма, јед­на­кост пра­ва фран­цу­ских гра­ђа­на (Члан 1 Уста­ва) ни­је јед­на­кост пра­ва од­ре­ђе­них раз­ли­чи­тим си­ту­а­ци­ја­ма (си­ту­а­ци­ја­ма на­ста­лим пу­тем лич­ног из­бо­ра). Та ди­стинк­ци­ја је кон­стант­ни прав­ни прин­цип Устав­ног су­да. Фор­мал­на јед­на­кост пра­ва по­је­дин­ца (чо­ве­ка, гра­ђа­ни­на) не им­пли­ци­ра иден­ти­тет кон­крет­них си­ту­а­ци­ја, ни­ти си­ту­а­ци­ја ра­зних уго­вор­них ин­сти­ту­ци­ја.

Бри­са­ње ре­чи „отац” и „мај­ка” у Гра­ђан­ском за­ко­ну, њи­хо­ва за­ме­на ре­чју „ро­ђа­ци” (пред­лог Пар­ти­је „зе­ле­них”, за­кон бр. 1650), пре нас бли­жи  Ор­ве­лу (1984) не­го иде­ал­ном дру­штву.

У свом ак­ту од 19. апри­ла 2005, Апе­ла­ци­о­ни суд из Бор­доа ја­сно ка­же: „Члан 75. Гра­ђан­ског за­ко­на ја­сно де­фи­ни­ше да ’ће до­би­ти од обе стра­не, јед­на по­сле дру­ге, из­ја­ву да же­ле да по­ста­ну муж и же­на’... Без мо­гућ­но­сти не­спо­ра­зу­ма, Гра­ђан­ски за­кон на­ла­же ма­ти­ча­ру да при­хва­ти из­ја­ву две осо­бе раз­ли­чи­тог по­ла ко­је се узи­ма­ју за ’му­жа и же­ну’. (...) Сва­ка дру­га­чи­ја ин­тер­пре­та­ци­ја учи­ни­ла би не­ко­хе­рент­ним уну­тра­шње пра­во, јер се ја­сно за­бра­њу­је брак из­ме­ђу бра­та и се­стре, али не и два бра­та и две се­стре.”

Да­кле, Апе­ла­ци­о­ни суд је по­твр­дио по­ни­шта­ва­ње бра­ка ве­ри­фи­ко­ва­ног на пр­вом сте­пе­ну, ја­сно се по­зи­ва­ју­ћи на Пор­та­ли­со­ву де­фи­ни­ци­ју ко­ју смо на­ве­ли. Нај­зад, при­ме­њу­ју­ћи на хо­мо­сек­су­ал­ни пар – две осо­бе ко­је су ге­не­рал­но плод­не – по­јам „сте­ри­ли­те­та” ко­ји се при­ме­њу­је у пра­вом сми­слу на јед­но жи­во би­ће, а не на из­ми­шље­ни „тре­ћи пол”, Да­ни­јел Бо­ри­ло је по­чи­нио пре­те­ра­ну је­зич­ку гре­шку. Тран­ссек­су­ал­ци су сво­је­вољ­но по­ста­ли сте­рил­ни. <

***

Хо­мо­сек­су­ал­ност је ствар лич­ног опре­де­ље­ња и ин­тим­но­сти сва­ког та­квог чо­ве­ка. Али оног тре­нут­ка кад не­ко од то­га поч­не пра­ви­ти иде­о­ло­ги­ју, по­жељ­ни дру­штве­ни мо­дел, вред­но­сни по­ре­дак и осно­ву за по­ли­тич­ку ак­ци­ју – он­да то по­ста­је дру­штве­ни про­блем на ко­ји се мо­ра ре­а­го­ва­ти. <

***

Раз­ли­ку у трет­ма­ну хе­те­ро­сек­су­ал­но­сти и хо­мо­сек­су­ал­но­сти не пра­ве љу­ди, за­ко­ни, иде­о­ло­ги­је, не­го су је за­у­век на­пра­ви­ли Бог и при­ро­да. Јед­но про­ду­жа­ва бес­цен бла­го Жи­во­та и по­на­вља чин Ства­ра­ња, дру­го пред­ста­вља ор­ги­ју его­и­зма, зга­сну­ћа и смр­ти. Из­ме­ђу тог дво­га се за­пра­во опре­де­љу­је­мо. <

***

„Јед­на­кост пра­ва по­је­ди­на­ца не прет­по­ста­вља јед­на­кост пра­ва па­ро­ва. Брак не фа­во­ри­зу­је сре­ћу су­пру­жни­ка, већ ин­те­рес де­це. Ме­ша­ње та два пој­ма зна­чи да се за­бо­ра­вља сми­сао бра­ка.” (Фран­со­аз Де­ке­и­вер-Де­фо­се, про­фе­сор гра­ђан­ског пра­ва, Фи­га­ро, 28. април 2005) <

(Август 2005)