Границе разума

О му­же­ло­штву и дру­го­ме блу­ду

Од Ада­ма, грех (слу­же­ње де­мо­ни­ма и се­би) не­пре­кид­но ра­за­ра Бож­ји лик у на­ма. Грех по­мра­чу­је наш ум, од­во­де­ћи нас у та­му не­зна­ња исти­не о Бо­гу, на­ма са­ми­ма и све­ту ко­ме при­па­да­мо; грех ра­ђа но­ве и но­ве бо­ле­сти ко­је на­ша огре­хо­вље­на те­ла раз­је­да­ју, при­во­де рас­па­да­њу и, ко­нач­но, смр­ти. На­ро­чи­то блуд чо­ве­ка ли­ша­ва сна­ге и кре­по­сти, убр­за­ва ње­го­во ста­ре­ње и уна­ка­жа­ва бо­жан­ски лик у ње­му...

За­кон ко­ји је од Бо­га био пре­дат Мој­си­ју стро­го осу­ђу­је и ка­жња­ва све по­ја­ве блуд­не не­чи­сто­те и осквр­ње­ња. Та­ко се за му­же­ло­штво ка­же: „Да не бу­де кур­ве из­ме­ђу кће­ри Изра­и­ље­вих, ни аџу­ва­на (му­же­ло­жа­ца) из­ме­ђу си­но­ва Изра­и­ље­вих” (5. Мој. 23, 17). А на дру­гом ме­сту чи­та­мо сле­де­ће: „И Ју­да чи­ња­ше што је зло пред Го­спо­дом; и гре­си­ма сво­јим ко­јим гре­ша­ху дра­жи­ше га већ­ма не­го оци њи­хо­ви сви­ме што чи­ни­ше. Јер и они на­чи­ни­ше се­би ви­си­не и сту­по­ве и лу­го­ве на сва­ком ви­со­ком ху­му и под сва­ким зе­ле­ним др­ве­том. А бе­ја­ше и му­же­ло­жа­ца у зе­мљи, и чи­ња­ху све га­до­ве на­ро­да ко­је бе­ше ис­те­рао Го­спод ис­пред си­но­ва Изра­и­ље­вих” (1. Цар. 14, 22-24). За­то За­кон про­пи­су­је: „Ко би му­шкар­ца об­ле­жао као же­ну, учи­ни­ше гад­ну ствар обо­ји­ца; да се по­гу­бе, крв њи­хо­ва на њих” (3. Мој. 20, 13). Исто је ва­жи­ло и за ско­то­ло­штво: „Ко би об­ле­жао жи­вин­че, да се по­гу­би; убиј­те и жи­вин­че” (3. Мој. 20, 15).

У Но­вом за­ве­ту апо­стол Па­вле из­ри­чи­то го­во­ри о то­ме да је му­же­ло­штво смрт­ни грех, и да, след­стве­но то­ме, узро­ку­је веч­ну смрт, то јест веч­ну одво­је­ност од Бо­га: „Или не зна­те да не­пра­вед­ни­ци не­ће на­сле­ди­ти Цар­ства Бож­је­га? Не ва­рај­те се: ни блуд­ни­ци, ни идо­ло­по­кло­ни­ци, ни пре­љуб­ни­ци, ни ру­ко­блуд­ни­ци, ни му­же­ло­жни­ци, ни ла­ком­ци, ни ло­по­ви, ни пи­ја­ни­це, ни опа­да­чи, ни оти­ма­чи не­ће на­сле­ди­ти Цар­ство Бож­је” (1. Кор. 6, 9-10). Исти апо­стол мо­жда нај­бо­ље опи­су­је на­ста­нак ове стра­сти: „Јер кад по­зна­ше Бо­га не про­сла­ви­ше га као Бо­га, ни­ти му за­хва­ли­ше, не­го за­лу­де­ше у сво­јим умо­ва­њи­ма, и по­там­не не­ра­зум­но ср­це њи­хо­во; го­во­ре­ћи да су му­дри, по­лу­де­ше, и за­ме­ни­ше сла­ву бе­смрт­но­га Бо­га по­до­би­јем смрт­но­га чо­ве­ка и пти­ца и че­тво­ро­но­жних жи­во­ти­ња и гми­за­ва­ца. За­то их пре­да­де Бог у же­ља­ма ср­ца њи­хо­вих у не­чи­сто­ту, да се беш­ча­сте те­ле­са њи­хо­ва ме­ђу њи­ма са­ми­ма; ко­ји за­ме­ни­ше исти­ну лаж­ју, и ви­ше по­што­ва­ше и по­слу­жи­ше тва­ри не­го Твор­цу, ко­ји је бла­го­сло­вен у ве­ко­ве. Амин. За­то их пре­да­де Бог у срам­не стра­сти. Јер и же­не њи­хо­ве пре­тво­ри­ше при­род­но упо­тре­бља­ва­ње у про­тив­при­род­но, а и му­шкар­ци, оста­вив­ши при­род­но упо­тре­бља­ва­ње же­на, рас­па­ли­ше се же­љом сво­јом је­дан на дру­го­га, му­шкар­ци са му­шкар­ци­ма чи­не­ћи срам, при­ма­ју­ћи на се­бе од­го­ва­ра­ју­ћу пла­ту за сво­ју за­блу­ду...” (Рим. 1, 21 ид.)

Из ово­га је ја­сно да је основ­ни чо­ве­ков грех ње­го­во са­мом­не­ње, ње­го­во ви­со­ко ми­шље­ње о се­би и соп­стве­ном уму. Ми­сле­ћи да је му­дар, чо­век је, у ства­ри, по­ста­јао ма­ло­у­ман, што је во­ди­ло идо­ло­по­клон­ству, про­гла­ша­ва­њу тво­ре­ви­не за бо­жан­ства. И, ко­нач­но, по­сле­ди­ца све­га ово­га је­су по­ја­ве те­ле­сних стра­сти, нај­пре про­тив­при­род­ни блуд му­шкар­ца пре­ма же­ни, за­тим и пре­ма дру­гом му­шкар­цу...

Већ и на осно­ву све­га до са­да ре­че­ног, мо­же се ство­ри­ти пред­ста­ва о од­но­су Цр­кве пре­ма му­же­ло­жни­штву... Цр­ква осу­ђу­је грех, а не гре­шни­ка... И упо­зо­ра­ва да сва­ко од нас има од­го­вор­ност за сво­је по­пра­вља­ње и уса­вр­ша­ва­ње... Цр­ква се мо­ли за чи­та­ву па­лу тво­ре­ви­ну Бож­ју, да нас Бог по­ми­лу­је и при­зо­ве у све­тлост по­зна­ња. <

Је­ро­мо­нах мр Ни­ко­дим Бо­го­са­вље­вић

(Пра­во­сла­вље, бр. 920, 15. јул 2005, из­во­ди)