Границе разума

ЕУ, ПОД ПРИ­ТИ­СКОМ САД, ПО­КУ­ША­ВА ДА ОБЕЗ­БЕ­ДИ „КО­ЕГ­ЗИ­СТЕН­ЦИ­ЈУ” ЗДРА­ВЕ БИ­О­ЛО­ШКЕ И ОНЕ ГЕ­НЕТ­СКИ МА­НИ­ПУ­ЛИ­СА­НЕ ХРА­НЕ

До­ка­зи­ва­ње не­ви­но­сти

САД је­ди­не за­ра­ђу­ју ми­ли­јар­де до­ла­ра од продаје тран­сге­нет­ског се­ме­на и же­ле да це­лој пла­не­ти на­мет­ну сво­ју по­ли­ти­ку про­фи­та. Евро­пар­ла­мен­тар­ци, углав­ном аме­ри­ка­но­фи­ли и „за­ви­сна ели­та”, са­да су у про­це­пу из­ме­ђу зах­те­ва Ва­шинг­то­на и же­сто­ког от­по­ра соп­стве­ног јав­ног мне­ња. На­уч­ни­ци упо­зо­ра­ва­ју да је у Евро­пи прак­тич­но не­мо­гу­ће га­је­ње ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­них и би­о­ло­шки здра­вих по­љо­при­вред­них кул­ту­ра јед­них по­ред дру­гих без не­по­пра­вљи­вих штет­них по­сле­ди­ца

Пи­ше: Фе­де­ри­ка Ра­ма­чи

Европ­ске би­ро­кра­те још увек очај­нич­ки по­ку­ша­ва­ју да ре­гу­ли­шу уво­ђе­ње и ко­ри­шће­ње ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­них ор­га­ни­за­ма. То пи­та­ње ни­је ви­ше са­мо оби­чан про­блем „здра­вља” и „при­род­но­сти” хра­не, већ је по­стао пра­ви прав­ца­ти те­рен су­ко­ба из­ме­ђу Евро­пе и САД, ко­је су је­ди­не што за­ра­ђу­ју ми­ли­јар­де до­ла­ра од ко­ри­шће­ња тран­сге­нет­ског се­ме­на и ко­је же­ле да на­мет­ну сво­ју по­ли­ти­ку про­фи­та це­лој пла­не­ти. Да­кле, евро­пар­ла­мен­тар­ци, ве­ли­ким де­лом аме­ри­ка­но­фи­ли и „за­ви­сна ели­та”, мо­ра­ју да на­ђу на­чин да ис­пу­не во­љу аме­рич­ке су­пер­си­ле, а да исто­вре­ме­но не пот­це­не про­те­сте и гну­ша­ње до­бр­ог де­ла по­љо­при­вред­ни­ка на „ста­ром кон­ти­нен­ту”, ко­ји су бе­сни због по­мањ­ка­ња за­шти­те и ја­сно­ће европ­ских нор­ми.

ХОД ПО ЈАЈИМА

По­што је до­би­ла апла­у­зе свих асо­ци­ја­ци­ја по­тро­ша­ча и не­ких ме­ђу нај­ра­то­бор­ни­јим еко­ло­шким асо­ци­ја­ци­ја­ма, због од­лу­ке да се ста­ве вид­не озна­ке на па­ко­ва­ња ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­не хра­не, ко­ја је опе­ра­тив­на још од 2003, што је раз­бе­сне­ло Ва­шинг­тон, ЕУ са­да тра­жи на­чин да ре­гу­ли­ше пи­та­ње ко­је је нај­те­же ре­ши­ти: ко­ег­зи­стен­ци­ја, у по­љо­при­вре­ди, из­ме­ђу би­о­ло­шких и ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­них про­из­во­да. Европ­ска ко­ми­си­ја је до­не­ла ме­ру у ко­јој су са­др­жа­не не­ке смер­ни­це ко­је би мо­ра­ле да по­слу­же да се ре­гу­ли­ше, у зе­мља­ма Уни­је, га­је­ње ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­них про­из­во­да, по­ред би­о­ло­шких, са ци­љем да се га­ран­ту­је ко­ег­зи­стен­ци­ја без ри­зи­ка да се за­ра­зе про­из­во­ди де­фи­ни­са­ни као „нор­мал­ни”. Да­кле, на­сто­ји се да се, на не­ки на­чин, ле­га­ли­зу­је га­је­ње тран­сге­нет­ске хра­не по­ред нор­мал­не би­о­ло­шке про­из­вод­ње. Ме­ра је на­ста­ла по­сле не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва не­то­ле­ран­ци­је ис­ка­за­не пре­ма план­та­жа­ма тран­сге­нет­ског ку­ку­ру­за ко­ја је кул­ми­ни­ра­ла у уни­ште­њу по­се­ја­них по­ља, као што се де­си­ло, на при­мер, на се­ве­ру Ита­ли­је.

Очи­глед­но, евро­пар­ла­мен­тар­ци су при­лич­но за­бри­ну­ти тим слу­ча­је­ви­ма не­то­ле­ран­ци­је и тен­ден­ци­јом јав­ног мне­ња да де­мо­ни­зу­је и од­би­је тран­сге­нет­ске про­из­во­де, уз по­сле­ди­цу да то узро­ку­је но­ве пу­ко­ти­не у већ крх­ким спољ­но­по­ли­тич­ким од­но­си­ма са Се­вер­но­а­ме­ри­кан­ци­ма. Са дру­ге стра­не, ЕУ мо­ра да во­ди ра­чу­на о ми­шље­њу асо­ци­ја­ци­ја по­тро­ша­ча и по­љо­при­вред­ни­ка. За­то, ад­ми­ни­стра­тив­ни акт ко­ји је са­чи­ни­ла Европ­ска ко­ми­си­ја пред­ви­ђа мо­гућ­ност др­жа­ва чла­ни­ца, оп­штин­ских ауто­но­ми­ја и, пре све­га, по­љо­при­вред­ни­ка да од­лу­че да ли ће га­ји­ти тран­сге­нет­ску хра­ну или не­ће.

ЉУДСКО ПРАВО НА ТРОВАЊЕ

„Про­из­во­ђа­чи”, об­ја­снио је Франц Фи­шлер, европ­ски ко­ме­сар од­го­во­ран за пред­лог ме­ре, „мо­ра­ју да се удру­же и од­лу­че сво­јом во­љом да у не­кој зо­ни тран­сге­нет­ска хра­на не мо­же да се га­ји, ако је за не­ки про­из­вод не­мо­гу­ће га­ран­то­ва­ти ко­ег­зи­стен­ци­ју без за­га­ђе­ња.”

Ако се, са јед­не стра­не, пред­лог мо­же учи­ни­ти ра­зум­ним, са дру­ге тре­ба има­ти на уму да по­љо­при­вред­ни­ци ко­ји би од­лу­чи­ли да од­би­ју тран­сге­нет­ске кул­ту­ре, мо­ра­ју да до­ка­жу да ко­ег­зи­стен­ци­ја ни­је мо­гу­ћа. А тре­ба има­ти на уму и да су за мно­га европ­ска ге­о­граф­ска под­руч­ја ка­рак­те­ри­стич­на ма­ла има­ња, те је прак­тич­но не­мо­гу­ће га­ран­то­ва­ти ко­ег­зи­стен­ци­ју без ри­зи­ка да се би­о­ло­шки про­из­во­ди „за­га­де” оним ге­нет­ски ма­ни­пу­ли­са­ним. Баш на том пи­та­њу је сâм европ­ски ко­ме­сар Фи­шлер по­ка­зао сла­бост та­кве ме­ре, по­што је, у раз­го­во­ру са но­ви­на­ри­ма, о прет­по­став­ци га­је­ња тран­сге­нет­ске ло­зе, про­тив ко­је су се же­сто­ко бу­ни­ли про­из­во­ђа­чи ло­зе, скеп­тич­ки од­го­во­рио да би, да се из­бег­не та­кво га­је­ње, „тре­ба­ло до­ка­за­ти да ни на ко­ји на­чин не мо­же да се из­бег­не за­ра­за ви­но­гра­да”.

Да­кле, још смо да­ле­ко од озбиљ­ног ре­гу­ли­са­ња про­бле­ма ко­је би ре­ал­но узе­ло у об­зир по­тре­бе свих стра­на уме­ша­них у „пи­та­ње трансгенетских про­из­во­да”. <

(Август 2005)