ПОХЛЕПА КАО КОБ И КАО ИСКУШЕЊЕ: МОДЕРНИ СВЕТ, ОД „ЛУДИХ КРАВА”, ПРЕКО ГРИПОЗНИХ ПТИЦА, ДО ПОМАХНИТАЛЕ КЛИМЕ

„Народ леда” оптужује

Упркос драматичним показатељима да садашњи степен пљачке природе и бивства не могу да издрже ни природа, ни еко систем, ни човек, највећи загађивачи планете, уједно и економски најбогатији на њој, не показују ни најмању вољу да преиспитају свој модел „бескрајног прогреса”. „Ефекат стаклене баште”, глобално загревање и озонска рупа прерастају у параметре катастрофе. САД су и даље најодговорније за страшни еколошки удар на планету. Према проценама загађења утврђеним у Кјоту, Американци (који чине око 5 одсто светског становништва) виновници су 34,1 одсто укупног загађивања, а најновија мерења показују да се то повећало на чак 45 одсто. Овом човечанству, очигледно, неопходна је „стратегија излаза”

Пише: Стефано Верноле

Су­де­ћи по из­ја­ва­ма пред­сед­ни­ка САД, Џор­џа Бу­ша Ју­ни­о­ра, Бе­ла ку­ћа не­ма ни­ка­кву на­ме­ру да ре­ви­ди­ра свој мо­дел раз­во­ја по ко­јем се ње­го­ва зе­мља не­ће укло­пи­ти у па­ра­ме­тре Про­то­ко­ла из Кјо­та, утвр­ђе­не ра­ди су­зби­ја­ња ефек­та „ста­кле­не ба­ште” и ве­ли­ких кли­мат­ских по­ре­ме­ћа­ја (пре­гре­ва­ња). По­ред кри­ти­ка због ма­лог про­цен­та из­дво­је­ног за по­моћ Афри­ци –све­га 0,2 од­сто од аме­рич­ког на­ци­о­нал­ног бру­то до­хот­ка, на­су­прот 0,7 од­сто ко­ли­ко су, по свој при­ли­ци, на са­ми­ту у Ка­ли­њин­гра­ду при­хва­ти­ле Фран­цу­ска, Не­мач­ка и Ру­си­ја – Ва­шинг­тон ће би­ти из­ло­жен но­вим кри­ти­ка­ма због сво­је не­до­вољ­не осе­тљи­во­сти и све­сти о од­го­вор­но­сти за еко­ло­шку дра­му мо­дер­ног све­та.

На­и­ме, „на­род ле­да” – ста­нов­ни­ци про­сто­ра из­ме­ђу Аља­ске, Ка­на­де, Грен­лан­да и Ру­си­је – оп­ту­жу­је Бу­ша да не­ће да сма­њи за­га­ђе­ње, упр­кос то­ме што су САД нај­од­го­вор­ни­је у све­ту за стра­шни еко­ло­шки удар на пла­не­ту (пре­ма про­це­на­ма за­га­ђе­ња утвр­ђе­ним у Кјо­ту, за 34,1 од­сто укуп­ног за­га­ђи­ва­ња пла­не­те од­го­вор­не су САД, а нај­но­ви­ја ме­ре­ња по­ка­зу­ју да се то по­ве­ћа­ло на чак 45 од­сто). У оче­ки­ва­њу да по­кре­ну пра­ви суд­ски спор због на­ста­лих ште­та, Ески­ми су упу­ти­ли ме­ђу­на­род­ну пе­ти­ци­ју про­тив аме­рич­ког не­из­вр­ше­ња оба­ве­за. Сва­ко­днев­ни жи­вот им је пру­жио до­вољ­но раз­ло­га за за­бри­ну­тост, по­што је у њи­хо­вом ре­ги­о­ну за­гре­ва­ње услед кли­мат­ског по­ре­ме­ћа­ја дво­стру­ко бр­же не­го у оста­лим де­ло­ви­ма пла­не­те. Та про­ме­на иза­зи­ва број­не про­бле­ме, ка­ко због ота­па­ња ле­да, та­ко и због сма­ње­ња де­бљи­не ле­де­ног по­кри­ва­ча над мо­рем, што ште­ти ри­бо­ло­ву и фа­у­ни уоп­ште.

„СТА­КЛЕ­НА БА­ШТА” УЖА­СНОГ ЕГО­И­ЗМА

На­уч­на ме­ре­ња по­твр­ђу­ју њи­хов страх. In­ter­na­ti­o­nalarc­ticsci­en­cecom­mit­tee, у ко­јем се на­ла­зи осам др­жа­ва и шест до­мо­ро­дач­ких ор­га­ни­за­ци­ја, твр­ди да је тем­пе­ра­ту­ра на Аља­сци и у за­пад­ној Ка­на­ди по­ра­сла већ за 3-4 сте­пе­на са­мо у зад­њих пе­де­сет го­ди­на, док је, у це­лом све­ту, по­ра­сла, од 1880. го­ди­не, са­мо за по­ла сте­пе­на. На тај на­чин сма­њи­ло се про­сеч­но ши­ре­ње ле­да за око 20 од­сто у зад­њих 30 го­ди­на и мо­же се пред­ви­де­ти да већ у 2100-тој го­ди­ни не­ће ви­ше би­ти лет­њег арк­тич­ког ле­да.

Упр­кос све­му то­ме, То­ни Блер, до­ма­ћин шкот­ског са­ми­та у Гле­на­глу (Gle­ne­a­gles), при­о­ри­тет­но ће се ба­ви­ти ти­ме што ће Лон­дон има­ти Олим­пиј­ске игре 2012. го­ди­не. САД, пак, на­ме­ра­ва­ју да се убу­ду­ће ба­це пот­пу­но на раз­вој но­ве тех­но­ло­ги­је, иако је ко­ри­шће­ње ал­тер­на­тив­не енер­ги­је, као што је во­до­ник, тек у екс­пе­ри­мен­тал­ној фа­зи.

Ме­ђу­тим, зад­њих го­ди­на ни зе­мље пот­пи­сни­це Кјо­та ни­су на­чи­ни­ле ве­ли­ке ко­ра­ке на­пред. Ако се по­гле­да­ју по­да­ци Европ­ске аген­ци­је за чо­ве­ко­ву око­ли­ну, ви­ди се да је ко­ли­чи­на га­со­ва ко­ји ства­ра­ју „ефе­кат ста­кле­не ба­ште” по­ра­сла у 2004. за 1,5 од­сто, због вре­лог ле­та и по­том оштре зи­ме у 2003. го­ди­ни. У Бу­е­нос Аире­су, где је одр­жан, де­цем­бра 1994, де­се­ти скуп зе­ма­ља пот­пи­сни­ца Про­то­ко­ла из Кјо­та, из­ра­чу­на­то да је би­ло већ 25 ми­ли­о­на осо­ба ко­је су на­пу­сти­ле сво­ју зе­мљу по­ре­кла због про­ме­не кли­ме, а та број­ка би мо­гла да на­ра­сте и на 150 ми­ли­о­на у 2050. го­ди­ни.

Тек је ру­ски пот­пис омо­гу­ћио да спо­ра­зум из Кјо­та по­ста­не опе­ра­ти­ван, али он ис­ти­че већ 2012. Не­знат­ни на­пре­дак не да­је на­ду да ће он ствар­но би­ти и при­ме­њен (се­ти­мо се да је тај про­цес спо­ра­зу­ме­ва­ња по­чео 1992. го­ди­не на ску­пу у Рио де Жа­не­и­ру). У 2012. го­ди­ни спо­ра­зум би мо­гао да се про­ши­ри и на та­ко­зва­не „зе­мље у раз­во­ју” ко­је су да­нас ис­кљу­че­не из ње­га, на Ки­ну, Ин­ди­ју и Бра­зил. Сто­пе ра­ста њи­хо­вог бру­то на­ци­о­нал­ног до­хот­ка (8 од­сто Ки­на и 3,2 од­сто Ин­ди­ја) те­шко да ће до­пу­сти­ти не­ку са­мо­ди­сци­пли­ну тих еко­ном­ских ги­га­на­та.

КРАХ „ОДР­ЖИ­ВОГ РАЗ­ВО­ЈА”

Ме­ђу­тим, иде­о­ло­ги­ја екс­пан­зи­је по сва­ку це­ну не до­би­ја по­твр­ду у ста­ти­сти­ка­ма. Из­ме­ђу 1967. и 1994. укуп­ни из­нос го­ди­шњих раз­ме­на из­ме­ђу ра­зних зе­ма­ља по­рас­тао је око два­де­сет пу­та, али је про­сеч­ни бру­то на­ци­о­нал­ни до­хо­дак, у пе­ри­о­ду од 1975. до 1995. спао на по­ло­ви­ну у од­но­су на прет­ход­ну де­це­ни­ју. За­то је очи­глед­но да се ве­ли­ко по­ве­ћа­ње ме­ђу­на­род­не тр­го­ви­не и ве­ћа ин­те­гра­ци­ја фи­нан­сиј­ских тр­жи­шта ни­су ауто­мат­ски пре­тво­ри­ли у ве­ће бла­го­ста­ње. Из­ве­штај Ме­ђу­на­род­не ор­га­ни­за­ци­је ра­да по­ка­зу­је да се у зад­њих пет го­ди­на за 200 ми­ли­о­на по­ве­ћао број осо­ба ко­је жи­ве у крај­њем си­ро­ма­штву, на це­лој пла­не­ти, по­себ­но у Подсахарској Афри­ци, сре­ди­шњој Ази­ји, ис­точ­ној Евро­пи и на азиј­ском ју­го­и­сто­ку. И у ин­ду­стри­ја­ли­зо­ва­ном све­ту, из­ме­ђу 1997. и 1998, сто­па не­за­по­сле­но­сти се ви­ше не­го удво­стру­чи­ла, па је са 2,8 од­сто по­ра­сла на 6,3 од­сто код му­шка­ра­ца и са 3,2 од­сто на 7,4 од­сто код же­на. Око 100 ми­ли­о­на осо­ба је без кро­ва над гла­вом, а за ско­ро 200 ми­ли­о­на љу­ди се пред­ви­ђа да не­ће да до­жи­ви 60 го­ди­на жи­во­та.

То је за­бри­ња­ва­ју­ћа па­но­ра­ма ко­ја нам об­ја­шња­ва за­што се на са­ми­ту Г-8 по­ве­зу­ју про­бле­ми си­ро­ма­штва на пла­не­ти са про­бле­ми­ма гло­бал­ног за­гре­ва­ња.

Да­на­шњи ин­ду­стри­ја­ли­зо­ва­ни мо­дел не функ­ци­о­ни­ше ви­ше и до­вео је у кри­зу чак и дог­му „одр­жи­вог раз­во­ја”, ко­ја је на­ста­ла из јед­не сту­ди­је „Рим­ског клу­ба”, го­ди­не 1974, и ко­ју су нон-стоп про­па­ги­ра­ле еко­ло­шке ор­га­ни­за­ци­је. По­зна­ти фран­цу­ски еко­но­ми­ста Серж Ла­туш не­дав­но је лан­си­рао но­ву ло­зин­ку „опа­да­ња”, но­ву при­ли­ку за на­ро­де пла­не­те да иза­ђу из спи­ра­ле по­тро­шач­ког дру­штва. Тој ло­зин­ки иде на ру­ку ак­ту­ел­на струк­ту­рал­на еко­ном­ска кри­за.

У том слу­ча­ју, мо­гло би се и без па­ра­ме­та­ра из Кјо­та. <

(Април 2006)