ПОЧЕТАК XXI ВЕКА У ЗНАКУ ВЕЛИКИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ УДАРА И УЗРОКА КОЈИ ДО ЊИХ ДОВОДЕ

Бескрајно ратно стање

„Савремене метрополе подсећају на градове под оп­са­дом. Од старих опседнутих градова разликује их и то што је модерни на­па­дач невидљив. Он је, у ствари, већ продро ду­бо­ко у утврђена ме­ста. Бедеми, капије и страже на њима не мо­гу га зауставити. Ње­го­во невидљиво присуство по­сву­да шири панику. Труд који се улаже да се то сакрије не може нас преварити: изг­убљена је, на првом ме­сту, ла­год­ност живљења свој­стве­на јед­ној цивилизацији и ништа више није исто”

Пише: Борис Над

Више не­го било шта друго, велики терористички напади, од Њујорка до Мадрида и од Мо­скве до Ко­со­ва, обележили су по­че­так XXI ве­ка. До­га­ђај као што је онај од 11. септем­бра 2001, наизглед бесмислена погибија више хиљада људи, оставља за со­бом последице ко­је нису са­мо уско политичке. Њих по­ста­је­мо свесни по­сте­пе­но, део по део. Ме­ња се ситуација у својим појединостима, али се за­јед­но са њима ме­ња и оп­шта клима.

Најпре, промене у атмосфери, ко­ја почиње да личи на ону ратну. Ригорозне кон­троле на аедродромима, у саобраћају уоп­ште. Сву­да та­мо где се окупљају велике ма­се људи – било да је у питању неки политички скуп или обични поп концерт – присутне су не са­мо мере обез­бе­ђе­ња не­го и страх који их покреће. Али мере обез­бе­ђе­ња, ма колико биле промишљене и до­след­но спровођене, више не зна­че и без­бед­ност. Савремене метрополе подсећају нас на градове под оп­са­дом. Од старих опседнутих градова разликује их и то што је модерни на­па­дач невидљив. Он је, уствари, већ продро ду­бо­ко у утврђена ме­ста. Бедеми, капије и страже на њима не мо­гу га зауставити. Ње­го­во невидљиво присуство по­сву­да шири панику. Труд који се улаже да се то сакрије не може нас преварити: изг­убљена је, на првом ме­сту, ла­год­ност живљења свој­стве­на јед­ној цивилизацији.

Тероризам сва­ка­ко није нов фе­но­мен – може се рећи да је 11. септем­бра он задобио јед­ну но­ву димензију. Све то, очигледно, призива појачани надзор: прислушк­ивање, праћење, ухо­ђе­ње, прикупљање невероватних количина по­да­та­ка о било ко­јем појединцу, што разара сва­ку приватн­ост. Живот не­ке јединке по­ста­је провидан, као да се одвија под стакленим зво­ном. Промена, ко­ју не би требало потцењивати нарочито у друш­твима што „традиционално” инсистирају на по­што­ва­њу права чо­ве­ка. У питању су, та­ко­ђе, мере ко­је ће без сум­ње погађати више недужне не­го кривце. Не­ко ко није на непосредан начин упле­тен у овај су­коб не­ма ни разлога да замеће сво­је трагове – у то­ме, парадоксално, лежи и ње­го­ва сла­бост.

ЕТИКА, СИМБОЛИКА, ПОЛИТИКА

Већ је мно­го то­га изречено о „безумљу” са­мог терористичког ак­та. Примедба је оправдана уколико узимамо у обз­ир искључиво етичку димензију проблема. С друге стране, сла­бо је примећено да је, бирајући насумично сво­је жртве, тероризам ве­о­ма прецизно погодио сво­ју ме­ту. За разлику од свог противника, он не користи никаква ску­па ни технолошки компликована оружја; ње­го­ва средства су запањујуће јед­но­став­на. Обичан аутом­обил ла­ко може бити претворен у разорну бом­бу ко­ја диже у ва­здух зграду вла­де, ба­зу окупационих трупа или седишт­е не­ке од међународних организација. Још је боље ако у ту сврху послужи воз под­зем­не железнице или авион цивилног саобраћаја; њихове жртве се броје у сто­тинама. У принципу, не постоји ниш­та што не би мо­гло бити претворено у средство разарања: градски во­до­вод или кон­трола ле­та. Је­дан микробиолошки институ­т, баш као и рачунски центар, више није са­мо мирнодопска институција. Одговор лежи у бе­скрајном усложњавању и дуплирању система кон­троле, али то, у ствари, и на дуги рок, иде на руку терористима јер повећава број рањивих ме­ста.

Штавише, ов­де се са­ма организација живота савремених метропола, савремених урбаних центара, окреће против његових житеља. Они призивају но­ве ударе на начин на који громобрани призивају му­ње. Слу­чај­не несреће производе сличне ефек­те као и неки терористички чин. Треба ли сумњати у то да ће савремени терориста, који према овом питању има технички а не етички од­нос, умети да искористи ову окол­ност? Сразмерна јед­но­став­ност његових средстава и ме­то­да гарантује виталност овом но­вом типу тероризма који, корак по корак, велике градске центре на­шег до­ба претвара у права ратна попришт­а.

ОРВЕЛ ЈЕ БИО РОМАНТИЧАН

Перспект­ива је полицијска држава, и то можда гло­бал­ног типа – држава ко­ја би, за разлику од описане у Орвеловој „1984”, располагала неупоредиво софистификованијим и ефикаснијим ме­то­да­ма кон­троле становништа­ва. Али, она не доненоси мир не­го не­ку врсту трајног ратног ста­ња. Она не елиминше тероризам већ га једино одржава на подношљивом нивоу, преузимајући кат­кад ње­го­ве ме­то­де, између оста­лог и за­то што између ње и тероризма постоји чу­дан од­нос ме­ђу­соб­не зависности. Већ одав­но, да­кле, „безумље” не карак­терише са­мо де­ла тероризма. Ниш­та ма­ње безумни нису ни узроци који га изазивају. Шта тек рећи за одговоре на терористичке на­па­де, одговоре у виду војних интервенција, масовних бомабардовања цивилног становништв­а и окупација читавих зе­ма­ља?

С друге стране, проблем који решава савремени терориста састоји се у следећем: на­пад на вој­не објек­те, окупационих сна­га на пример, не производи исте ефек­те као и на­пад на цивилно становиштв­о. Он, сем то­га, логично тежи ка то­ме да прошири су­коб ван матичне земље. Гло­бал­не комуникације и глобални медији му помажу у то­ме.

Убијајући насумично он се­је страх и подстиче нестабилност. Узимајући на нишан не­ку од институција власти, он по­га­ђа је­дан симбол. Позориште или не­ка друга културна инсититуција у његовим очима може постати симбол јед­не омражене културе. То, у још већој мери, важи за богомоље и манастире. <

(Септембар 2005)