Штампа
Архива 2005-2006 > Визир - Криза човека

 

МОДЕРНО ДРУШТВО НА КРАЈУ ДУГОГ ПОГРЕШНОГ ПУТА

У потрази за изгубљеном душом


Прекинувши стварну животворну везу са свим што не може да региструје својим простим физичким чулима и да објасни својим суженим таштим „разумом”, човек Запада је жариште модерног нихилизма населио у своје срце. Када је био на корак до провалије, окренуо се науци и убрзо је претворио у нову религију. Између вере сведене на пуки религиозни апарат и науке парадоксално васпостављене у веру, изгубљен је духовни основ заједнице и смисао личности. Све је прекрио релативизам механички сабраних индивидуа, усамљених у гомили, и себичлук њихових помахниталих ега. Шта сад?

 

Пише: Роберт де Херте

 

Ве­ли­ки са­го­вор­ник са веч­нош­ћу, па­па Јо­ван Па­вле II, умро је без гла­са. То је сим­бол, бар у За­пад­ној Евро­пи, очи­глед­ног па­да ре­ли­ги­је. Еро­зи­је вер­ске прак­се, гу­бље­ња ве­ре, кра­ха осе­ћа­ња при­пад­но­сти, кри­зе по­зи­ва, не­стан­ка со­ци­јал­ног хриш­ћан­ства, уру­ша­ва­ња европ­ског кул­тур­ног те­ме­ља. Све те по­ја­ве, ко­је иду упо­ре­до са са­вре­ме­ним на­прет­ком и гу­ше­њем ча­ро­ли­је све­та, уопште ни­су у ко­ре­ла­ци­ји са не­ким успо­ном ума, већ са ге­не­ра­ли­за­ци­јом ре­ла­ти­ви­зма, ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и прак­тич­ног ма­те­ри­ја­ли­зма, са бри­са­њем би­ло ка­кве нор­ма­тив­не вред­но­сти ма­се у ко­рист по­тре­ба за „лич­ном сло­бо­дом”. У ко­ре­ла­ци­ји су са при­ма­том при­ват­не сфе­ре над др­жав­ном. Ин­ди­ви­ду­ал­на ве­ра, све­де­на на ста­тус јед­ног миш­ље­ња ме­ђу миш­ље­њи­ма, за­ме­ни­ла је ре­ли­ги­о­зну ор­га­ни­за­ци­ју друш­тва.

 

ИРАЦИОНАЛНОСТ АТЕИЗМА

 

На­су­прот оно­ме што се ту и та­мо при­ча, да­нас се не кон­ста­ту­је ни­ка­кав „по­вра­так ре­ли­ги­ји”. И сам исла­ми­зам, ко­ји иза­зи­ва ра­зна при­ви­ђе­ња, пре све­га је по­ли­тич­ки фе­но­мен (о че­му све­до­че зах­те­ви оних ко­ји му при­па­да­ју) и је­дан од симп­то­ма опште кри­зе иден­ти­те­та. У арап­ско-му­сли­ман­ском све­ту исла­ми­зам игра уло­гу обе­леж­ја иден­ти­те­та за ста­нов­ниш­тво ко­је ни­је у ста­њу да се су­о­чи са иза­зо­ви­ма са­вре­ме­ног све­та. Ме­ђу Евро­пља­ни­ма, где је исла­ми­зам све ви­ше обе­леж­је лич­ног из­бо­ра, он ви­ше из­ра­жа­ва пер­цеп­ци­ју ре­ли­ги­је као на­чи­на да се не­ко раз­ли­ку­је од дру­гих, не­го што ствар­но пред­ста­вља при­пад­ност истин­ској тра­ди­ци­ји. Ре­ли­ги­ја се не ја­вља то­ли­ко као та­ква, већ као плашт за те­жњу иден­ти­фи­ка­ци­је или за­јед­ниш­тва. Што се ти­че те­ро­ри­стич­ког на­си­ља или фун­да­мен­та­ли­стич­ке на­ва­ле, то ви­ше иде у при­лог од­ла­ска не­го у при­лог по­врат­ка ре­ли­ги­је.

Мо­жда се ни­ка­да ни­је то­ли­ко го­во­ри­ло о ре­ли­ги­ји не­го од ка­да она има све ма­њи ути­цај на ду­ше. Ре­ли­ги­ја је у кри­зи, али пра­во пи­та­ње је мо­же ли се ко­лек­тив­но без ње. Те­за на­сле­ђе­на из XIX ве­ка, пре­ма ко­јој што бу­де ви­ше на­у­ке би­ће ма­ње ве­ре, очи­глед­но не др­жи во­ду. На­у­ка је пот­пу­но не­спо­соб­на да по­ве­же љу­де. Она не ства­ра друш­тве­не ве­зе ни­ти по­ве­зу­је свест раз­ли­чи­тих осо­ба. Иде­ја да ће ре­ли­ги­ја би­ти са­мо оставш­ти­на вре­ме­на пред­о­дре­ђе­на да не­ста­не бр­зи­ном ко­јом ће да ра­сте друш­тве­на ра­ци­о­нал­ност јед­на­ко је чин ира­ци­о­нал­ног ве­ро­ва­ња, чин ко­ји пре­тва­ра на­у­ку у вр­сту ве­ре.

Ис­тра­жи­ва­чи на пла­ну друш­тве­них на­у­ка ге­не­рал­но пред­ста­вља­ју на­у­ку као „од­го­вор” на по­тре­бу за пси­хо­лош­ким, со­ци­о­лош­ким, па и би­о­лош­ким ре­дом. Они се пре све­га ин­те­ре­су­ју за ин­ди­ви­ду­ал­но  ве­ро­ва­ње или ин­ди­ви­ду­ал­ну ве­ру, а за­тим за ре­ли­ги­ју као ин­сти­ту­ци­ју или друш­тве­ну чи­ње­ни­цу. Али, сва та об­јаш­ње­ња има­ју исту греш­ку: функ­ци­о­на­ли­стич­ког су ти­па. Функ­ци­о­на­ли­зам је је­дан од об­ли­ка ути­ли­та­ри­зма и основ­ни му је по­сту­лат да об­јаш­ње­ње не­ке ства­ри ле­жи у пи­та­њу че­му она слу­жи, ка­ква је ње­на функ­ци­ја или ка­кву уло­гу има. Тај не­суш­тин­ски и ре­дук­тив­ни при­ступ је сва­ка­ко у скла­ду са ду­хом вре­ме­на. Пре­у­ре­ђу­ју­ћи пред­мет ко­ји же­ли да про­у­ча­ва, функ­ци­о­на­ли­зам га у ства­ри ру­ши. То при­зна­је и Па­скал Бо­јер: „Ни­је до­вољ­но ве­ро­ва­ти да се зна­ју раз­ло­зи због ко­јих љу­ди има­ју из­ве­сне иде­је да би се за­и­ста об­ја­сни­ло заш­то их има­ју.”

 

УНИВЕРЗАЛНОСТ СВЕТОГ

 

Де­фи­ни­ци­је ре­ли­ги­је ко­је је име­ну­ју или суш­та­стве­но од­ре­ђу­ју има­ју пред­ност да не окре­ћу суш­ти­ну про­тив ре­ли­ги­је. Оне при­зна­ју да ве­ро­ва­ње, као ни сим­бо­лич­ки си­сте­ми, не мо­же да се све­де на сво­ју функ­ци­о­нал­ност. Те де­фи­ни­ци­је при­ви­ле­гу­ју и сам обје­кат ко­јим се ба­ве. Дру­гим ре­чи­ма,  оне се­жу у ду­бо­ки из­вор фе­но­ме­на пош­ту­ју­ћи ње­го­ву спе­ци­фич­ну бит. У слу­ча­ју ре­ли­ги­је то зна­чи да се она не мо­же раз­у­ме­ти ако се не по­ђе од чи­ње­ни­це да они ко­ји про­по­ве­да­ју ве­ру зби­ља ве­ру­ју у то што ка­жу да ве­ру­ју. То не зна­чи да је то у шта они ве­ру­ју оба­ве­зно исти­на, већ да они ве­ру­ју у то што ка­жу да ве­ру­ју. Да­кле, ре­ли­ги­ја не­ма дру­ги обје­кат осим оно­га ко­ји из­ри­чи­то про­по­ве­да­ју вер­ни­ци.

Тре­ба за­кљу­чи­ти да раз­не ре­ли­ги­је, ко­је и са­ме раз­ли­чи­то схва­та­ју шта је то ре­ли­ги­о­зни чин, ни­су уни­вер­зал­не са­ме по се­би, већ је уни­вер­зал­но оно што је све­то. Уни­вер­зал­но је оно што је у тим ре­ли­ги­ја­ма до­и­ста са­крал­но. Та­да се по­ста­вља про­блем: ви­де­ти да ли је не­ко друш­тво спо­соб­но да се ор­га­ни­зу­је, на тра­јан на­чин, без ика­кве фор­ме са­крал­но­сти. Мо­же ли чо­век, су­о­чен са сво­јом ко­нач­нош­ћу, да жи­ви без ика­квог од­но­са са оно­стра­ним? Мо­гу ли људ­ске кул­ту­ре да оп­ста­ну без ко­лек­тив­ног хо­ри­зон­та? Без ослон­ца на би­ло шта дру­го осим на се­бе? Без за­јед­нич­ких вред­но­сти и уве­ре­ња? Мо­же ли се жи­ве­ти за­јед­но без за­јед­ниш­тва? И ни­је ли чо­ве­ко­ва не­спо­соб­ност да пре­по­зна при­су­ство оно­га што пре­ва­зи­ла­зи ње­го­ву ег­зи­стен­ци­ју упра­во жа­риш­те си­ле са­вре­ме­ног ни­хи­ли­зма ко­ја га ву­че у без­вер­је?

Хај­де­гер је ре­као: „Са­мо Бог мо­же да нас спа­си.” Али, он је то и пре­ци­зи­рао: „Спа­си­ти не зна­чи јед­но­став­но са­чу­ва­ти оно што још по­сто­ји, већ пр­вот­но зна­чи и кре­а­тив­но оправ­да­ње сво­је прош­ле и бу­ду­ће исто­ри­је”. Под­се­ћа­ју­ћи на ан­ти­ре­ли­ги­о­зну илу­зи­ју тр­жиш­них друш­та­ва, Ре­жис Де­бре на­во­ди ре­чи По­ла Ва­ле­ри­ја: „Шта би­смо ми би­ли без по­мо­ћи оно­га што не по­сто­ји?” <

 

(Октобар 2005)

 

 

Коментари >>