ДОКУМЕНТИ: ПОЛИТИЧКИ МАНИФЕСТ ИТАЛИЈАНСКОГ ПОКРЕТА НАЦИОНАЛНОГ ПРЕПОРОДА

Слобода народа и социјална држава

Иако протеране на далеку маргину медијског простора, у данашњој Европи постоје политичке и интелектуалне снаге болно свесне какви су неминовни расплети ако се наставе актуелни процеси у друштву, привреди, демографији, екологији... И поседују вољу да се супротставе. Јасно им је, међутим, да снаге класичне деснице и класичне левице одавно већ немају благотворне одговоре на епохална искушења и да су део проблема, а не део решења. Отуд потрага за „трећим путем”. Као илустрацију и један од могућих начина оваквог мишљења, свакако не једини, преносимо програмски документ италијанског Покрета националног препорода. Многе од предложених мера директно су примењиве и у Србији

Све да­на­шње ре­ал­по­ли­тич­ке сна­ге, од де­сни­це до ле­ви­це, ком­пакт­но бра­не исту иде­ју, исте про­јек­те, исту ви­зи­ју све­та и бу­дућ­но­сти. Ни­ко се не ба­ви кон­крет­но ин­те­ре­си­ма европ­ских на­ро­да, ни­ко не сме да до­ве­де у пи­та­ње дог­ме ко­је нам на­ме­ћу ма­сов­на кул­ту­ра и по­ли­тич­ка кла­са, ко­ји­ма отво­ре­но упра­вља­ју ве­ли­ке фи­нан­сиј­ске цен­тра­ле с ону стра­ну оке­а­на: ин­ди­ви­ду­а­ли­зам, по­тро­шач­ко дру­штво, де­ре­гу­ла­ци­ја и еко­ном­ска гло­ба­ли­за­ци­ја, уки­да­ње на­ци­о­нал­них вред­но­сти и иден­ти­те­та. Сто­га ути­сак јав­ног мне­ња да ни­је уоп­ште уме­сно кри­ти­ко­ва­ти тај је­ди­ни по­ли­тич­ки обра­зац – ли­бе­рал-де­мо­крат­ски – ко­ји ва­жи за све љу­де, као и по­сле­дич­ни кон­цепт сло­бод­ног тр­жи­шта ко­је те­жи да за­ду­жи на­ро­де и да сва­ког по­је­дин­ца све­де на по­тро­ша­ча. У том хо­ду ка про­гре­сив­ној хо­мо­ло­га­ци­ји не­ма ви­ше ни тра­га ди­ја­лек­тич­кој рас­пра­ви, не­ма ни­ка­квог ал­тер­на­тив­ног пред­ло­га. Опо­зи­ци­ја игра све бле­ђу уло­гу у ко­јој се уоп­ште не ба­ви су­шти­ном про­бле­ма ни­ти се бо­ри про­тив то­га. У од­бра­ну на­ци­о­нал­ног су­ве­ре­ни­те­та и европ­ског иден­ти­те­та, у од­бра­ну пра­ве плу­ра­ли­стич­ке ди­на­ми­ке ко­ју да­нас гу­ши за­ве­ра ћу­та­ња мас-ме­ди­ја, ра­ђа се, што је ду­жност ко­ја се не мо­же ви­ше од­ла­га­ти, во­ља да се ство­ри је­дин­ство на­ци­о­нал­них сна­га.

Ита­ли­ја мо­ра да по­вра­ти сво­ју ауто­но­ми­ју у ве­ли­ким ге­о­стра­те­шким, по­ли­тич­ким и еко­ном­ским из­бо­ри­ма. Они мо­ра­ју да бу­ду мак­си­мал­но при­ла­го­ђе­ни по­тре­ба­ма на­ци­о­нал­не за­јед­ни­це. У том ци­љу по­треб­но је од­би­ти атлант­ски гло­ба­ли­стич­ки обра­зац ко­ји же­ли да на­ро­де иш­чу­па из ко­ре­на њи­хо­вих тра­ди­циј­ских вред­но­сти и оби­ча­ја и да се спре­чи укуп­ни про­је­кат у ко­ме би по­ли­ти­ка и рад не­по­врат­но пре­шли у слу­жбу „ко­смо­по­лит­ског” па­ра­зи­ти­зма. По­што се ви­тал­не ган­гли­је свет­ске иде­о­ло­шке, по­ли­тич­ке и мо­не­тар­не до­ми­на­ци­је на­ла­зе у Ва­шинг­то­ну и у Лон­до­ну, бор­ба за сло­бо­ду и са­мо­о­дре­ђе­ње на­ро­да мо­ра да до­би­је, без сум­ње, ка­рак­тер кр­ста­шког по­хо­да про­тив аме­ри­ка­ни­зма. Тре­ба се бо­ри­ти про­тив агре­сив­не атлант­ске и за­пад­не по­ли­ти­ке. Тре­ба спре­ча­ва­ти и од­би­ја­ти пла­но­ве ве­ли­ких ме­ђу­на­род­них фи­нан­сиј­ских ин­сти­ту­ци­ја ко­је же­ле да по­го­де у ср­це не­за­ви­сност на­ци­ја и да „опе­ље­ше” њи­хо­во бо­гат­ство. У свим европ­ским зе­мља­ма тре­ба по­кре­ну­ти кам­па­њу за крај оку­па­ци­је и вој­не агре­си­је од стра­не тру­па САД, кам­па­њу ко­ја тре­ба да кул­ми­ни­ра у за­кљу­че­њу атлант­ског по­гла­вља и у из­ла­ску из НА­ТО пак­та.

Осло­бо­ђе­ни аме­рич­ке прет­ње, на­ро­ди Ме­ди­те­ра­на и Бли­ског Ис­то­ка мо­ћи ће да на­ђу, у ја­кој и не­за­ви­сној Евро­пи, по­ли­тич­ки и вој­ни осло­нац ко­ји мо­же да по­ну­ди при­род­ну еко­ном­ску са­рад­њу и ег­зи­стен­ци­јал­ни мир ка­кве не до­зво­ља­ва­ју Ва­шинг­тон и Лон­дон са сво­јим до­са­да­шњим уце­на­ма. У за­ме­ну за струк­ту­ре ко­ји­ма су САД ви­ше од пе­де­сет го­ди­на за­ро­би­ле европ­ски су­ве­ре­ни­тет, мо­ра­ће да до­ђе ве­ли­ки ре­ги­о­нал­ни блок ко­ји је са­мо­до­во­љан и спо­со­бан да ин­те­гри­ше енер­ги­ју раз­ли­чи­тих зе­ма­ља чла­ни­ца и ко­ји је у ста­њу да се успе­шно так­ми­чи у про­из­вод­њи и тр­го­ви­ни са до­лар­ским и јен­ским под­руч­ји­ма. У оче­ки­ва­њу по­сти­за­ња тог ци­ља по­треб­но је од­би­ја­ти све оне пред­ло­ге ко­ји са­др­же од­у­ста­ја­ње од по­је­ди­них на­ци­о­нал­них су­ве­ре­ни­те­та, без ства­ра­ња европ­ског су­ве­ре­ни­те­та, и ко­ји има­ју је­ди­ни циљ да пот­чи­не Евро­пу ло­ги­ци ли­бе­рал­ног тр­жи­шта и дик­та­ту ве­ли­ких фи­нан­сиј­ских кру­го­ва.

По­треб­но је од­луч­но и хра­бро бра­ни­ти се од Ма­стрих­та, јер су у игри те­мељ­на пи­та­ња, као што је и сам спас европ­ских на­ци­ја. Из то­га не­ће мо­ћи да се ство­ри, са по­вре­ме­ним стан­ка­ма, но­ва европ­ска на­ци­ја, јер ни­ка­да се ни­је де­си­ло у исто­ри­ји да мо­не­та мо­же да ство­ри др­жа­ву. На­су­прот то­ме, др­жа­ве тре­ба да ис­ку­ју мо­не­ту да би га­ран­то­ва­ле сво­је по­тре­бе и упра­вља­ле сво­јим су­ве­ре­ни­те­том. Са Ма­стрих­том ми ни­смо ви­ше ни­шта: ни Ита­ли­ја­ни, ни Евро­пља­ни, ни сло­бод­ни љу­ди.

До­ве­сти при­вре­ду под кон­тро­лу по­ли­ти­ке, од­но­сно у функ­ци­ју за­јед­ни­це. У окви­ру оп­штег по­што­ва­ња ин­ди­ви­ду­ал­не сло­бо­де, и еко­ном­ска сфе­ра, по­што про­из­во­ди бо­гат­ство, мо­ра да бу­де за­шти­ће­на и охра­бре­на. Ипак, при­вред­на ини­ци­ја­ти­ва мо­ра­ће да се кре­ће по­шту­ју­ћи на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се, па са­мим тим у окви­ру стро­гог про­гра­ми­ра­ња из ко­га ће мо­ра­ти да из­ра­сту они сек­то­ри про­из­вод­ње и услу­га у ко­ји­ма је ин­тер­вен­ци­ја др­жа­ве – ди­рект­на или ин­ди­рект­на – нео­п­ход­на. На тој по­став­ци усред­сре­ђе­ној на за­шти­ту на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са – за­шти­ту ко­ја се не мо­же за­не­ма­ри­ти због ка­при­ца по­је­дин­ца или ве­ли­ких ин­ду­стриј­ских и фи­нан­сиј­ских гру­па – ра­ђа се, на пр­вом ме­сту, по­тре­ба за кон­тро­лом из­вр­шних ор­га­на На­род­не бан­ке, уз пу­ну сло­бо­ду из­бо­ра у по­гле­ду еко­ном­ске по­ли­ти­ке. То је сло­бо­да ко­ја се из­ра­жа­ва у дис­крет­ном де­ло­ва­њу на есконт­ну сто­пу, ути­ца­ју на кре­ди­те и ли­квид­ност, од­у­зи­ма­ју­ћи те по­лу­ге при­вре­де из ру­ку мон­ди­ја­ли­стич­ких цен­тра­ла. Ако је бе­сми­сле­но да др­жа­ва упра­вља ак­тив­но­сти­ма ко­је мо­гу да оме­та­ју ди­на­ми­ку тр­жи­шта и да на тај на­чин угро­зе пред­у­зет­нич­ко пра­во гра­ђа­на, у не­ким сек­то­ри­ма од при­мар­ног дру­штве­ног ин­те­ре­са пот­пу­но је еви­дент­на по­тре­ба др­жав­не ин­тер­вен­ци­је. По­себ­но ми­сли­мо на здрав­ство, обра­зо­ва­ње, на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња, ин­фор­ми­са­ње, кре­ди­ти­ра­ње и енер­ги­ју. Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни ко­му­ни­ка­ци­је, ве­ли­ке авио ин­ду­стри­је и фа­бри­ке оруж­ја. Ове зад­ње су, пак, пра­ве „ви­зит кар­те” јед­не на­ци­је, а из њи­хо­вих успе­ха ра­ђа­ју се по­зи­тив­нин ефек­ти ка­ко за пре­стиж ита­ли­јан­ског ра­да у све­ту, та­ко и за за­по­сле­ност и плат­ни би­ланс. След­стве­но то­ме тре­ба се бо­ри­ти и про­тив лу­дач­ке тр­ке за при­ва­ти­за­ци­јом, рас­про­да­јом би­ло ко­је про­из­вод­не ак­тив­но­сти ко­ју да­нас кон­тро­ли­шу др­жа­ва и ло­кал­не уста­но­ве. Уоп­ште ни­је тач­но да при­ва­ти­за­ци­јом мо­же да се из­ле­чи при­вре­да. Од 1991. до 1998. јав­ни дуг је ка­та­стро­фал­но пре­шао са 101,4 на 124 од­сто ин­тер­ног бру­то про­из­во­да.

Ра­ди за­шти­те на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са од мон­ди­ја­ли­зма, са европ­ским зе­мља­ма за­ин­те­ре­со­ва­ним за по­ли­тич­ку и еко­ном­ску ста­бил­ност кон­ти­нен­та тре­ба ко­ор­ди­ни­са­ти: – за­јед­нич­ке ме­ре спољ­не по­ли­ти­ке и ору­жа­не си­ле; – про­тек­ци­о­ни­стич­ке ме­ре за ве­ли­ку стра­те­шку ин­ду­стри­ју на­о­ру­жа­ња; – ме­ре за при­ви­ле­го­ва­ње на­ци­о­нал­не ин­ду­стри­је и рад­не сна­ге. Тре­ба по­но­во раз­мо­три­ти на бр­зи­ну при­хва­ће­не оба­ве­зе у Спо­ра­зу­му о не­ши­ре­њу атом­ског оруж­ја, на Хел­син­шкој кон­фе­рен­ци­ји, у Њу­јор­шкој де­кла­ра­ци­ји о при­сту­па­њу Свет­ској тр­го­вин­ској ор­га­ни­за­ци­ји, итд... Те оба­ве­зе мо­ра­ју би­ти при­ла­го­ђе­не пра­вим на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма, а са­да их на­ру­ша­ва­ју. У отво­ре­ном су­ко­бу са зва­нич­ном кул­ту­ром, ла­ич­ком и ре­ли­ги­о­зном, спрем­ном да при­хва­ти дик­та­те и про­јек­те мон­ди­ја­ли­стич­ке плу­то­кра­ти­је, ми се свр­ста­ва­мо пот­пу­но, без ика­кве ре­зер­ве про­тив, про­тив мо­де­ла на­пра­вље­ног да нас уби­је „мул­ти­кул­ту­ра­ли­змом”, ма­сов­ном ви­ше­ра­сном ме­ша­ви­ном, дру­штвом дре­си­ра­ним да се не бра­ни пред смрт­ним опа­сно­сти­ма. Скри­вен иза ма­ске ми­ро­љу­би­вог и гра­ђан­ског су­жи­во­та, то је за­пра­во кри­ми­нал­ни план за­ми­шљен да обес­при­ро­ди на­ро­де, да их иш­чу­па из њи­хо­вог ко­ре­на и да у њи­ма из­бри­ше сва­ки осе­ћај иден­ти­те­та. Све у све­му, да их усме­ри да бу­ду јеф­ти­на „ро­ба” или „фак­то­ри јеф­ти­не про­из­вод­ње”. На­ци­је код ко­јих је овај план већ да­ле­ко од­ма­као у ре­а­ли­за­ци­ји ну­де нам дра­ма­ти­чан при­мер ка­ква би мо­гла би­ти суд­би­на Евро­пе у бли­ској су­тра­шњи­ци. По­треб­но је да се од­мах пре­ду­зму:

– пре­ци­зне и нео­д­ло­жне ме­ре кон­тро­ле ми­гра­ци­о­ног кре­та­ња;

– ме­ре за за­шти­ту европ­ског ста­нов­ни­штва пре­ко са­ни­тар­не кон­тро­ле стра­на­ца;

– ме­ре да се од­мах из­ба­це иле­гал­ци, по­себ­но они ко­ји­ма је у то­ку не­ко су­ђе­ње или су већ осу­ђи­ва­ни за „оби­чан кри­ми­нал”:

– ме­ре да при­ли­ком за­по­шља­ва­ња пред­ност има­ју др­жа­вља­ни.

У тој оп­ти­ци тре­ба ре­ви­ди­ра­ти – на­рав­но, у ре­стрик­тив­ном сми­слу – за­кон о да­ва­њу др­жа­вљан­ства и ме­ђу­на­род­ног усва­ја­ња де­це. Европ­ске на­ци­је има­ју по­тре­бу за сло­бо­дом, не­за­ви­сно­шћу и са­мо­о­дре­ђе­њем. Има­ју по­тре­бу да се вра­те до­сто­јан­ству на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Про­тив за­бри­ња­ва­ју­ћег па­да ра­ђа­ња, про­тив ра­сту­ћег по­ро­дич­ног и дру­штве­ног рас­па­да­ња, про­тив ши­ре­ња де­ви­јант­них по­на­ша­ња, по­треб­но је вра­ти­ти по­ро­ди­цу у сре­ди­ште дру­штва.

По­ро­ди­ца је при­род­но ме­сто где се про­шле ге­не­ра­ци­је спа­ја­ју са бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма. Она је су­штин­ска уста­но­ва за фи­зич­ки и мо­рал­ни на­ста­вак и раз­вој на­ци­је. По­ро­ди­ца мо­ра да бу­де еко­ном­ски и прав­но при­ви­ле­го­ва­на (при­ла­го­ђа­ва­ње по­ро­дич­них при­хо­да и фи­скал­них оп­те­ре­ће­ња, кон­крет­на по­моћ мај­ка­ма, кућ­ном ра­ду и бри­зи о ста­ри­ма) ка­ко би пот­пу­но по­вра­ти­ла сво­ју вас­пит­ну уло­гу, као и уло­гу о бри­зи за сво­је чла­но­ве. Осим то­га, по­треб­на је школ­ска ре­фор­ма ко­ја ће – по­ред то­га што пру­жа обра­зо­ва­ње до­вољ­ног ни­воа и ви­шег ква­ли­те­та – вра­ти­ти осе­ћај од­го­вор­но­сти, сми­сао за жр­тву и сми­сао за ду­жност код уче­ни­ка и про­фе­со­ра и у ко­јој ће ме­ри­то­кра­ти­ја би­ти је­ди­ни дис­кри­ми­нант­ни кри­те­ри­јум. Осим то­га, тре­ба ис­ко­ре­ни­ти сва­ко сно­би­стич­ко пре­зи­ра­ње или де­вал­ва­ци­ју ма­ну­ел­ног ра­да, ко­ји, на­су­прот то­ме, ва­ља сла­ви­ти као нео­п­ход­ну ба­зу за на­ци­о­нал­ну при­вре­ду и ети­ку, пре­ко од­го­ва­ра­ју­ћих еко­ном­ских и со­ци­јал­них при­зна­ња, та­квих да учи­не уза­луд­ним сва­ки стра­ни до­при­нос. Чвр­сте ру­ке, кре­а­тив­ни ум на­ших рад­ни­ка за Ита­ли­ју су част, као и мо­зак на­ших струч­ња­ка, ис­тра­жи­ва­ча и љу­ди из кул­ту­ре. Не по­ка­зу­ју­ћи да их за­ни­ма ствар­ни ин­те­рес на­ро­да, ли­бе­рал-де­мо­крат­ски ре­жим на­ста­вља да твр­ди да же­ли да ре­фор­ми­ше ита­ли­јан­ски устав, али то­ли­ко рас­тру­бље­не устав­не ре­фор­ме у ства­ри су ни­ски удар­ци ко­ји тре­ба да ство­ре код ита­ли­јан­ског на­ро­да ути­сак но­вог. Упра­вља­ће се оли­гар­хиј­ски, али је до­стиг­ну­ће што ће се то чи­ни­ти на тех­нич­ки бр­жи на­чин. Са дру­ге стра­не, ка­да се то у исто­ри­ји ви­де­ла пра­ва ин­сти­ту­ци­о­нал­на ре­фор­ма, ако је во­ди ста­ра вла­да­ју­ћа кла­са?

По­твр­ђу­је­мо да је кри­за ко­ја уни­шта­ва ин­сти­ту­ци­је иза­зва­ла про­ти­вље­ње си­сте­ма пар­тиј­ског јав­ног мне­ња, ко­је је са­да у по­тра­зи за но­вим на­чи­ни­ма пар­ти­ци­па­ци­је и осло­ба­ђа­ња др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја од ста­рих, уста­ја­лих, про­ма­ше­них обра­за­ца. За­то ће уста­во­твор­на скуп­шти­на мо­ра­ти да пред­ста­вља на­род­ну во­љу и да по­кре­не про­ме­ну. Да­на­шњу тра­гич­ну си­ту­а­ци­ју са јав­ним ду­гом оте­жа­ва­ју де­це­ни­је ко­руп­ци­је, не­ком­пе­тент­но­сти, не­е­фи­ка­сно­сти и кри­ми­нал­не сер­вил­но­сти пре­ма „ме­ђу­на­род­ним” фи­нан­сиј­ским ин­те­ре­си­ма. Је­ди­но ре­ше­ње ко­је су да­на­шње вла­де уме­ле да сми­сле је стал­но по­ве­ћа­ње по­ре­ских на­ме­та, по­ред про­гре­сив­не ре­дук­ци­је те­мељ­них пра­ва гра­ђа­на, као што су пен­зи­ја и здрав­ство. Про­тив ка­мат­не др­жа­ве, а у од­бра­ну гра­ђа­на, при­ват­них пред­у­зет­ни­ка и за­по­сле­них, по­треб­не су хит­не ме­ре да пре­ста­не ра­сип­ни­штво, са по­себ­ним освр­том на до­при­но­се ко­ји се упла­ћу­ју УН и при­вид­ној Европ­ској уни­ји, на вој­не тро­шко­ве за „ми­ро­љу­би­ве ми­си­је” ко­је слу­же је­ди­но ин­те­ре­си­ма САД, на та­ко­зва­ну „ху­ма­ни­тар­ну по­моћ” ко­ја че­сто за­вр­ша­ва на цр­ном тр­жи­шту и ко­ја ште­ти тра­ди­ци­о­нал­ној ло­кал­ној еко­но­ми­ји. Нео­п­ход­но је усва­ја­ње озбиљ­них ме­ра про­тив из­бе­га­ва­ња пла­ћа­ња по­ре­за од стра­не мул­ти­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја и бан­кар­ског, фи­нан­сиј­ског и оси­гу­ра­ва­ју­ћег си­сте­ма ко­ји не са­мо да до­при­но­си уве­ћа­њу већ на­не­те ште­те од стра­не пи­рат­ске и не­кон­тро­ли­са­не кон­ку­рен­ци­је у на­ци­о­нал­ној про­из­вод­ној ствар­но­сти, већ јој се и ру­га.

По­треб­но је да по­но­во стек­не­мо вла­сни­штво над на­шом при­вре­дом, уве­де­мо со­ци­ја­ли­за­ци­ју пред­у­зе­ћа ра­ди од­бра­не ита­ли­јан­ских по­ро­дич­них бу­џе­та и спа­се­мо со­ци­јал­нудр­жа­ву. По­што не­ма­ју на­ме­ру да ишта учи­не да из­ме­не са­да­шњи „ста­тус кво”, са­да­шње вла­сти не мо­гу ни­шта да пред­ло­же што би би­ло ствар­но ефи­ка­сно про­тив не­за­по­сле­но­сти. Ми сма­тра­мо, пак, да са­мо по­нов­но осва­ја­ње пу­не не­за­ви­сно­сти, ка­ко по­ли­тич­ке, та­ко и еко­ном­ске, мо­же да омо­гу­ћи на­шој при­вре­ди да се ефи­ка­сно так­ми­чи ка­ко на ме­ђу­на­род­ним тр­жи­шти­ма, та­ко и на до­ма­ћем. Ни­ка­кав спољ­ни ве­то не мо­же да спре­ча­ва сло­бо­ду тр­го­ви­не са би­ло ким (алу­ди­ра­мо на зах­тев САД да се утвр­де за­ко­ни ко­ји ва­же за дру­ге на­ци­је). Не­за­ви­сна Евро­па и при­вре­да под кон­тро­лом до­ма­ће по­ли­ти­ке је­ди­ни су пу­те­ви ка за­шти­ти ита­ли­јан­ског ра­да и ита­ли­јан­ских при­вред­ни­ка.

Нај­зад, суд­ство мо­ра хит­но да се вра­ти сво­јим ин­сти­ту­ци­о­нал­ним за­да­ци­ма не­при­стра­сног де­ље­ња прав­де и да од­би­је ма ка­кав ком­про­мис са по­ли­ти­ком ко­ја му од­у­зи­ма сва­ко до­сто­јан­ство, сро­за­ва­ју­ћи га на уло­гу спе­ци­јал­ног су­да. У том ци­љу оба­ве­зу­је­мо се да на под­сти­ца­ње јав­ног мне­ња про­тив спе­ци­јал­них за­ко­на. На­и­ме, „за­кон Шел­ба”, „Кра­љев­ски за­кон”, „За­кон Ман­чи­но” и „за­ко­ни о по­кај­ни­ци­ма” пред­ста­вља­ју не­га­ци­ју са­ме сло­бо­де и си­сте­мат­ску ко­ди­фи­ка­ци­ју по­ли­тич­ке зло­у­по­тре­бе и огре­ше­ња. Тим за­ко­ни­ма, ин­стру­мен­тал­ним и ан­ти­де­мо­крат­ским, не при­зна­је­мо ни­ка­кво пра­во гра­ђан­ства у зе­мљи ко­ја је, као Ита­ли­ја, би­ла ве­ко­ви­ма ко­лев­ка пра­ва. Ни­ка­ква ал­тер­на­ти­ва не мо­же да се пој­ми и ни­ка­кав ствар­но за­шти­ће­ни ин­те­рес, ако се не га­ран­ту­ју пра­ви­ла у ве­зи са пра­вом на ми­шље­ње. За по­сти­за­ње свих тих ци­ље­ва сма­тра­мо да је по­треб­но је­дин­ство на­ци­о­нал­них сна­га пу­тем на­ци­о­нал­не скуп­шти­не отво­ре­не свим гру­па­ма, кул­тур­ним цен­три­ма, асо­ци­ја­ци­ја­ма, но­ви­на­ма, ча­со­пи­си­ма, лич­но­сти­ма из све­та ра­да и кул­ту­ре. Те сна­ге, иако се ис­ка­зу­ју пре­ко по­себ­них осе­ћа­ња и спе­ци­фич­них ана­ли­за, пре­по­зна­ју се у за­јед­нич­кој же­љи за из­ба­вље­њем и сло­бо­дом. По­зи­ва­мо на окуп све Ита­ли­ја­не ко­ји су де­це­ни­ја­ма би­ли ба­че­ни на мар­ги­не за­то што су од­ба­ци­ли ко­руп­ци­ју и по­ли­ти­ку пар­ти­ја. По­треб­но је уче­шће свих да би се, већ од да­нас, оства­рио но­ви по­ли­тич­ки су­бје­кат – про­тив­ник је­дин­стве­не пар­ти­је ли­бе­рал-де­мо­кра­ти­је. <

(Сеп­тем­бар 2005)