Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Визир - Изнад Истока и Запада

 

МОЖЕ ЛИ СЕ ДАНАС ГОВОРИТИ О „ГЕОГРАФСКОЈ ОСИ ИСТОРИЈЕ” И ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ СВЕТОВА

Ожиљци од додира и сукоба


Велики „походи на Исток” готово увек су се завршавали истим исходом: најпре привидним тријумфом, потом катастрофом. Можда је заплет је у великим биткама Истока и Запада увек исти, али су актери у њему увек нови: Грци против Персијанаца, Римљани (и Ромеји) против Скита и Сармата, Германи против Словена, још раније Данајци против Троје. А данас...

 

Пише: Борис Над

 

Оса Ис­ток-За­пад од­ре­ђе­на је днев­ном пу­та­њом Сун­ца. На­ро­ди ко­ји сту­па­ју на сце­ну исто­ри­је кре­ћу се истим сме­ром (од ис­то­ка ка за­па­ду, не обр­ну­то). Пред­ста­вља ли ова пу­та­ња – ка­ко је то, ме­ђу мно­гим дру­гим, сма­трао ве­ли­ки ен­гле­ски ге­о­граф Ма­кин­дер – и глав­ну пу­та­њу исто­ри­је, ње­ну „ге­о­граф­ску осу”?

Не­ма сум­ње да до­ти­ца­ји, али из­над све­га су­ко­бља­ва­ња Ис­то­ка и За­па­да чи­не ве­о­ма ста­ру и ва­жну те­му исто­ри­је, мо­тив ко­ји се, уоста­лом, не­пре­кид­но по­на­вља. Стал­ној прет­њи са Ис­то­ка – ка­кву оли­ча­ва­ју но­мад­ски на­ро­ди, по­пут Ски­та, Ху­на или Го­та – од­го­ва­ра­ју по­ку­ша­ји За­па­да да се­би пот­чи­ни Ис­ток, да га ко­ло­ни­зу­је. За­јед­но са вој­на­ма, ка Ис­то­ку се, у ду­гим ко­ло­на­ма, кре­ћу и ми­си­о­на­ри, ко­ји не до­но­се со­бом са­мо све­тлост но­ве ве­ре или јед­не по­ли­тич­ке, им­пе­ри­јал­не иде­је.

Иста пу­та­ња, прем­да пре­и­ме­но­ва­на у не­што дру­га­чи­је тер­ми­не – пре­ве­де­на на нов је­зик – про­јек­ту­је се све до у на­ше до­ба. На­су­прот ма­лом по­лу­о­стр­ву на за­па­ду кон­ти­нен­та, ко­ји је до­мо­ви­на гра­до­ва и ур­ба­них ци­ви­ли­за­ци­ја, сто­је без­мер­на про­стран­ства сте­па и рав­ни­ца. Да­нас је то бив­ши со­вјет­ски ис­ток, из­над све­га Ру­си­ја. Хи­тле­ров Drang nach Osten има свог не­по­сред­ног прет­ход­ни­ка у На­по­ле­о­ну – оба се за­вр­ша­ва­ју истим ис­хо­дом: при­вид­ним три­јум­фом, по­том ка­та­стро­фом. По­раз је по­сле­ди­ца не­мо­гућ­но­сти да се овла­да огром­ним про­сто­ром ко­ји се аутох­то­ном ста­нов­ни­штву, опет, и не по­ста­вља као про­блем. За­плет је у ве­ли­ким бит­ка­ма Ис­то­ка и За­па­да мо­жда увек исти, али су ак­те­ри у ње­му увек но­ви: Гр­ци про­тив Пер­си­ја­на­ца, Ри­мља­ни (и Ро­ме­ји) про­тив Ски­та и Сар­ма­та, Гер­ма­ни про­тив Сло­ве­на... И, још пре, Да­нај­ци про­тив Тро­је. Зна­чај ове те­ме ипак не тре­ба пре­це­њи­ва­ти, још ма­ње ап­со­лу­ти­зо­ва­ти (на на­чин на ко­ји то чи­не Ма­кин­дер и ње­го­ви ути­цај­ни след­бе­ни­ци), јер ће нам за­пре­чи­ти увид у дру­ге и ни­шта ма­ње ва­жне „осе исто­ри­је”, по­пут оне ко­ја по­ве­зу­је Се­вер са Ју­гом. Древ­ни Ахај­ци до­ла­зе са се­ве­ра и се­ве­ро­и­сто­ка (а не са за­па­да) и пр­во­бит­но су би­ли сто­ча­ри и „мр­зи­те­љи гра­до­ва”, слич­но вед­ским Ари­ји­ма ко­ји осва­ја­ју ин­диј­ски пот­кон­ти­нент, ру­ше­ћи древ­ну, ур­ба­ну и мер­кан­тил­ну, дра­вид­ску ци­ви­ли­за­ци­ју.

 

РЕ­ЛА­ТИВ­НОСТ ПОЈ­МА „ГРА­НИ­ЦА”

 

Ис­ток и Запaд при све­му то­ме оста­ју не­ја­сни пој­мо­ви, ко­ји из­ми­чу де­фи­ни­ци­ја­ма, па чак и бли­жим од­ре­ђе­њи­ма. Не­ја­сне су та­ко­ђе и ли­ни­је ко­је их де­ле, и то тим ви­ше што се вра­ћа­мо ду­бље и про­шлост. Дра­вид­ски Мо­хе­џо Да­ро „за­пад­ни­ји” је од Спар­те, ми­кен­ска кул­ту­ра „ис­точ­ни­ја” је од Тро­је. Исто ва­жи и за ла­тен­ску (келт­ску) кул­ту­ру у од­но­су на Рим. Ни код Хе­ро­до­та, ко­ји има ам­би­ци­ју да опи­ше „ра­ни­је до­ди­ре Ис­то­ка и За­па­да” и об­ја­сни узро­ке њи­хо­вих ра­то­ва, гра­ни­це још увек не­ма­ју ону чвр­сти­ну ко­ју ће сте­ћи у по­зни­јим пе­ри­о­ди­ма: оне пре одва­ја­ју по­зна­то од не­по­зна­тог не­го Ис­ток од За­па­да. Јед­на од њих је и гра­ни­ца ко­ју чи­ни ре­ка Ис­тар (Ду­нав), раз­два­ја­ју­ћи Тра­ки­ју од зе­мље скит­ских Си­ги­на, од Ски­ти­је ко­ја се „про­те­же све до Ве­не­та на Ја­дра­ну”: „... из­гле­да да се пре­ко Истра на­ла­зи јед­на бес­крај­на пу­сти­ња”. И та­ко­ђе: „Тра­ча­ни при­ча­ју да у пре­де­лу пре­ко Истра зе­мљом го­спо­да­ре пче­ле, од ко­јих се не мо­же да­ље про­ћи.”

Херодот је, упр­кос то­ме, јасниje са­гле­да­вао Ис­ток, ње­го­ва пле­ме­на, на­ро­де и оби­ча­је не­го мно­ги по­то­њи ауто­ри. Ње­го­во де­ло и у то­ме оста­је узор­но, али смо још да­ле­ко од то­га да бу­де у пот­пу­но­сти рас­ту­ма­че­но.

Та­цит се, на­про­тив, при­хва­та да опи­ше Ри­му не­при­ја­тељ­ску и вар­вар­ску Гер­ма­ни­ју – Гер­ма­ни­ју ко­ју, по ње­го­вим ре­чи­ма, „од Сар­ма­ти­је и Да­ки­је одва­ја­ју уза­јам­ни страх и пла­ни­не” – не и Сар­ма­ти­ју. Он је, уоста­лом, и не опи­су­је на осно­ву лич­ног уви­да не­го из­ве­шта­ја ста­ри­јих ауто­ра, што до­вољ­но го­во­ри са­мо за се­бе. Приск, ко­ји пре­ла­зи Ду­нав до­ла­зе­ћи у зе­мљу Ли­ми­га­на­та (да­на­шњи Ба­нат и Бач­ка) ка­ко би по­се­тио Ати­лин двор, та­ко­ђе сту­па у не­по­зна­ту зе­мљу. Слич­но Та­ци­ту, ко­ји че­сто не раз­ли­ку­је Га­ле од Гер­ма­на и не уме да ка­же тре­ба ли Ве­не­те (прет­ке Сло­ве­на) ра­чу­на­ти у Гер­ма­не или Сар­ма­те, ни Приск не зна ко­јим је­зи­ком го­во­ри ло­кал­но ста­нов­ни­штво. Зид „уза­јам­ног стра­ха” ов­де је још чвр­шћи и не­про­вид­ни­ји не­го код Та­ци­та. Вред­на је по­ме­на и чи­ње­ни­ца да се Приск на­ла­зи у ди­пло­мат­ској ми­си­ји: пи­шу­ћи о Ху­ни­ма, он за­пра­во го­во­ри о не­при­ја­те­љу. Да ли је, на при­мер, ње­гов опис Ати­ли­ног по­гре­ба – пра­ће­ног ри­ту­а­ли­ма не­над­ма­шне су­ро­во­сти – за­и­ста са­мо не­при­стра­сни из­ве­штај оче­ви­ца или пра­ви при­мер по­ли­тич­ке про­па­ган­де оног до­ба?

 

РЕ­ЛИ­ГИЈ­СКИ, ПО­ЛИ­ТИЧ­КИ И РА­СНИ ЛИ­МЕС

 

Сна­жни­ја од ли­ме­са ко­ји је де­лио „ци­ви­ли­зо­ва­не” од „вар­ва­ра” је гра­ни­ца ко­ју утвр­ђу­је ве­ра. По­де­ла на за­пад­но и ис­точ­но  хри­шћан­ство оста­је ду­бља од оне ко­ја је рас­по­лу­ти­ла за­пад­ни свет, већ услед чи­ње­ни­це да је про­те­стан­ти­зам са­мо је­рес по­ни­кла у кри­лу ка­то­лич­ке цр­кве. По­ку­ша­ји да се по­де­ла на Ис­ток и За­пад ту­ма­чи на­чи­ном вла­да­ви­не и прав­да по­ли­тич­ким раз­ло­зи­ма – ка­рак­те­ри­сти­чан не са­мо за на­ше до­ба већ и за по­је­ди­не хе­лен­ске исто­ри­ча­ре – под­јед­на­ко је нео­др­жив и да­нас ко­ли­ко и у вре­ме пе­ло­по­не­ских ра­то­ва. Ти­ра­не ан­тич­ког све­та, баш као и им­пе­ра­то­ре по­зног Ри­ма, или по­је­ди­не прин­че­ве из раз­до­бља ита­ли­јан­ске ре­не­сан­се, ва­ља­ло би у том слу­ча­ју под­ве­сти под по­јам не­па­тво­ре­ног ори­јен­тал­ног де­спо­ти­зма. Спар­та ни­ма­ло не од­го­ва­ра де­мо­крат­ском иде­а­лу, што не спре­ча­ва Пла­то­на да јој се ди­ви, ста­вља­ју­ћи ње­но ари­сто­крат­ско уре­ђе­ње ви­со­ко из­над атин­ске де­мо­кра­ти­је. Тре­ба­ло би та­ко­ђе да пре­не­брег­не­мо чи­та­ве исто­риј­ске епо­хе, по­пут европ­ског сред­њо­ве­ко­вља или то­та­ли­тар­них ре­жи­ма XX ве­ка. Ски­ти, на­су­прот то­ме, ако мо­же­мо ве­ро­ва­ти опи­си­ма грч­ких ауто­ра, жи­ве сло­бод­ни­је не­го Гр­ци. При­мер мно­го чи­сти­је де­мо­кра­ти­је од оне ко­ју уста­но­вља­ва­ју тр­го­вач­ке ре­пу­бли­ке Ме­ди­те­ра­на мо­же­мо на­ћи у ин­сти­ту­ци­ји сло­вен­ске Скуп­шти­не.

Ма­кин­дер сва­ка­ко ни­је ни пр­ви ни по­след­њи ко­ји је на­сто­јао да те­ми су­ко­ба Ис­то­ка и За­па­да при­пи­ше ра­сне ко­но­та­ци­је: „Ски­ти из Хо­ме­ро­вих и Хе­ро­до­то­вих при­ча, ко­ји ,пи­ју мле­ко од ко­би­ле’, има­ли су исте жи­вот­не иде­а­ле и при­па­да­ли ис­тој ра­си као и ка­сни­ји ста­нов­ни­ци сте­пе.” Тим „ко­со­о­ким” и „не­ми­ло­срд­ним хор­да­ма ко­ња­ни­ка без иде­а­ла”, по овом ауто­ру, су­прот­ста­вља­ју се бе­ли до­ли­хо­ке­фа­ли за­па­да, се­ве­ра и ју­га Евро­пе. Плод те ми­ле­нар­не бор­бе про­тив за­во­је­ва­ча са Ис­то­ка су за­пад­не кул­ту­ре гра­до­ва, са­вре­ме­на ур­ба­на ци­ви­ли­за­ци­ја уоп­ште. Ски­ти, ме­ђу­тим, су­прот­но оном у шта је ве­ро­вао Ма­кин­дер, уоп­ште ни­су би­ли „ко­со­о­ки” не­го го­то­во чи­сто­крв­ни Ин­до­е­вр­о­пља­ни; Ху­ни и Го­ти бе­ху ша­ро­лик са­вез нај­ра­зли­чи­ти­јих ра­са, ет­но­са и на­ро­да. Ур­ба­не ци­ви­ли­за­ци­је су, сем то­га, по­сто­ја­ле и мно­го пре на­је­зди Ху­на или Ски­та, па чак и пре ин­до­е­вроп­ских ми­гра­ци­ја. Њи­хо­ве тра­го­ве на­ла­зи­мо у европ­ском По­ду­на­вљу и у дра­вид­ској Ин­ди­ји, те у Сре­до­зе­мљу, у ви­ду ста­ре ибер­ске и кр­ти­ске ци­ви­ли­за­ци­је. Окон­ча­ла су их упра­во осва­ја­ња бе­лих и до­ли­хо­ке­фал­них Ин­до­е­вро­пља­на. Се­ћа­ње на то са­др­жа­но је у Хо­ме­ро­вој по­ве­сти тро­јан­ског ра­та. <

 

(Октобар 2005)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеВизирИзнад Истока и Запада Ожиљци од додира и сукоба