ОРГАНИЗОВАНО И УПРАВЉАНО ПИСАЊЕ „НОВИХ ИСТОРИЈА” ЗА „НОВУ СВЕТСКУ НАДРАСУ”

Креирање прошлости

За идеологизовани глобалистички свет, Unus Mundus, неопходно је „изградити новог човека”, не много великог већ функционалног и лаког за одржавање. Из његовог хардвера и софтвера, нарочито из његове меморије, треба уклонити све „багове” оптерећујућих истина. Лустрирати од сећања и смисла. Ако су чињенице изван политичке коректности, треба их „таманити као гамад”. Тако, према најновијим сазнањима, Украјина се као руска колонија ослободила током „дугих украјинско-руских ратова”, манастир Високи Дечани саградили су Албанци, они су и учествовали у Косовском боју а не Срби, жртве у Јасеновцу „треба индивидуализовати” (јер су „битна имена, а не бројеви и националност”), „данак у крви” је организована српска продаја деце за по пет златника. Нејасно је једино како је изостало поглавље о благодатима бомбардовања осиромашеним уранијумом

Пише: Милорад Вукашиновић

По­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на XX ве­ка, упо­ре­до са фе­но­ме­нал­ним раз­во­јем тех­но­ло­шких и ин­фор­ма­тич­ких сред­ста­ва, аме­рич­ки те­о­ре­ти­ча­ри дру­штве­них на­у­ка уво­де у упо­тре­бу по­јам со­ци­јал­ни ин­же­ње­ринг. На­стао као ре­зул­тат про­це­не вр­хун­ских по­ли­тич­ких кру­го­ва да на­до­ла­зе­ће до­ба пред­ста­вља иза­зов без пре­се­да­на у исто­ри­ји људ­ског дру­штва, дру­штве­ни (со­ци­јал­ни) ин­же­ње­ринг по­ста­је си­но­ним ре­во­лу­ци­о­нар­ног пре­вра­та, ко­ји на пот­пу­но нов на­чин де­фи­ни­ше ме­сто и уло­гу на­у­ке у епо­хи ко­ја се та­да са­мо на­слу­ћи­ва­ла, епо­хи гло­ба­ли­за­ци­је.

Дру­штве­ни ин­же­ње­ри, од та­да до да­нас, тре­ба не се са­мо да да­ју од­го­во­ре на про­бле­ме са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју пр­вен­стве­но нај­ра­зви­је­ни­ја дру­штва, већ, ви­ше од то­га, да по­ка­жу кре­а­тив­ност и ма­што­ви­тост у про­це­су „про­јек­то­ва­ња или осми­шља­ва­ња исто­ри­је”. Оства­ре­њу ова­кве те­жње са­вр­ше­но је ишао на ру­ку раз­вој на­у­ке и тех­но­ло­ги­је, по­го­то­ву сред­ста­ва ма­сов­не ко­му­ни­ка­ци­је. Да­кле, оно што је до ју­че би­ло не­за­ми­сли­во, од­јед­ном је, пре­ко но­ћи, по­ста­ло оства­ри­во. Чо­век је до­шао у при­ли­ку да план­ски усме­ра­ва дру­штве­не до­га­ђа­је, од­но­сно да се ди­рект­но, све­сно и на­мер­но уме­ша у про­цес со­ци­јал­не ево­лу­ци­је чо­ве­чан­ства (из­раз ру­ског фи­ло­зо­фа Алек­сан­дра Зи­но­вје­ва), сво­де­ћи ути­цај објек­тив­них чи­ни­ла­ца у исто­риј­ском про­це­су на нај­ма­њу мо­гу­ћу ме­ру.

СТВАР­НИ РЕ­ЗУЛ­ТАТ СВЕТ­СКОГ РА­ТА

Дру­штве­ни ин­же­ње­ри на За­па­ду, још се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, про­јек­то­ва­ли су рас­пад ис­точ­ног, ко­му­ни­стич­ког бло­ка и Со­вјет­ског Са­ве­за. Већ та­да је, на осно­ву ре­ле­вант­них еко­ном­ских по­ка­за­те­ља и ана­ли­зе уну­тра­шњих при­ли­ка, из­ве­ден за­кљу­чак о не­ми­нов­ној по­бе­ди у „хлад­ном ра­ту”. Био је то нео­п­хо­дан пред­у­слов за, ка­ко је та­да оце­ње­но, „ква­ли­та­ти­ван скок у но­во до­ба”, ко­ји ће усле­ди­ти кра­јем осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка.

Пла­ни­ра­не по­ли­тич­ке про­ме­не на не­ка­да­шњем со­ци­ја­ли­стич­ком Ис­то­ку, зах­те­ва­ле су осми­шљен при­ступ, пр­вен­стве­но на пси­хо­ло­шко-про­па­ганд­ном пла­ну. Дру­штве­ни ин­же­ње­ри За­па­да про­це­ни­ли су да је нај­е­фи­ка­сни­ји ме­тод раз­би­ја­ња супротстављеног бло­ка под­сти­ца­ње на­ци­о­на­ли­стич­ких осе­ћа­ња, по­себ­но код оних на­ро­да код ко­јих је, по­пут По­ља­ка, по­сто­јао исто­риј­ски уко­ре­њен ан­ти­ру­ски сен­ти­мент. Оства­ре­ње јед­ног та­квог ци­ља, по про­це­ни ана­ли­тич­ких кру­го­ва, под­ра­зу­ме­ва­ло је од­ре­ђе­ну ре­ви­зи­ју ре­зул­та­та Дру­гог свет­ског ра­та, на осно­ву ко­јих је ус­по­ста­вље­на ге­о­по­ли­тич­ка ар­хи­тек­ту­ра, пр­вен­стве­но со­вјет­ско при­су­ство у цен­трал­ној и ис­точ­ној Евро­пи, по­сле 1945. го­ди­не.

Пр­ви озбиљ­ни­ји по­ку­шај те вр­сте пред­ста­вља­ју ра­до­ви ис­так­ну­тог исто­ри­ча­ра Ери­ха Нол­теа, чи­ја је ин­тер­пре­та­ци­ја раз­до­бља Дру­гог свет­ског ра­та у на­уч­ним кру­го­ви­ма иза­зва­ла чу­ве­ни „спор о исто­ри­ји”. Пре­ма Нол­те­о­вој те­о­ри­ји, глав­ни са­др­жај Дру­гог свет­ског ра­та био је „су­коб два то­та­ли­та­ри­зма, на­ци­зма и бољ­ше­ви­зма”, ко­ји по­зна­ти исто­ри­чар на­зи­ва и „европ­ским гра­ђан­ским ра­том иде­о­ло­ги­ја”. На­ве­де­ну тврд­њу Нол­те пот­кре­пљу­је при­ме­ром Пољ­ске. По­де­лу те зе­мље за­сно­ва­ну на со­вјет­ско-не­мач­ком уго­во­ру из 1939. го­ди­не опи­су­је као „пакт уни­ште­ња без пре­се­да­на у европ­ској исто­ри­ји XIX и XX ве­ка, и за­то су др­жа­ве ко­је су га пот­пи­са­ле мо­ра­ле би­ти пот­пу­но спе­ци­фич­ног ти­па”.

Нол­те­ов­ска па­ра­диг­ма пот­пу­но је при­ла­го­ђе­на хлад­но­ра­тов­ској епо­хи и ци­ље­ви­ма атлан­ти­стич­ке ге­о­стра­те­ги­је. Свр­ха из­јед­на­ча­ва­ња на­ци­зма и бољ­ше­ви­зма, њи­хо­ве то­бо­жње исто­вет­не од­го­вор­но­сти за стра­хо­те Дру­гог свет­ског ра­та, има­ла је за циљ да­ва­ње псе­у­до­и­сто­риј­ског ле­ги­ти­ми­те­та за пред­сто­је­ће ра­за­ра­ње Ис­точ­ног бло­ка. На ова­квим ци­нич­ним пре­ми­са­ма, по­сте­пе­но али упор­но, за­пад­ни дру­штве­ни ин­же­ње­ри под­сти­ца­ли су на­ци­о­на­ли­стич­ке ан­ти­со­вјет­ске про­це­се, прав­да­ју­ћи њи­хо­во по­сто­ја­ње као ло­гич­ну те­жњу на­ро­да Ис­точ­не Евро­пе да се „вра­те у исто­ри­ју”. Из те исто­ри­је, на­вод­но, иза­шли су оног тре­нут­ка ка­да их је „оку­пи­ра­ла Цр­ве­на ар­ми­ја”, о чи­јим ви­ше­ми­ли­он­ским жр­тва­ма то­ком Дру­гог свет­ског ра­та и од­лу­чу­ју­ћем вој­нич­ком до­при­но­су у сла­ма­њу Хи­тле­ро­ве вој­не ма­ши­не­ри­је за­пад­на исто­ри­о­гра­фи­ја углав­ном не го­во­ри.

АФИР­МА­ЦИ­ЈА ПО­ТИ­СКИ­ВА­ЊЕМ

По­сле ру­ше­ња Бер­лин­ског зи­да, при­ме­на ме­то­да кре­а­тив­но­сти и ма­што­ви­то­сти у исто­ри­о­гра­фи­ји до­би­ја на за­ма­ху. Пост­мо­дер­на нол­те­ов­ска ре­ла­ти­ви­за­ци­ја исто­ри­је, за­сно­ва­на на по­лу­и­сти­на­ма, би­ва ве­о­ма бр­зо за­ме­ње­на но­вом ме­то­до­ло­ги­јом „тран­сфе­ри­са­ња кул­ту­ра” ко­ја прак­тич­но те­жи да ин­тер­пре­та­тив­ну исто­ри­о­гра­фи­ју при­ла­го­ди по­ли­тич­ком кон­цеп­ту „ује­ди­ње­не Евро­пе”. По­јед­но­ста­вље­но ре­че­но, то зна­чи по­ти­ски­ва­ње на­ци­о­нал­них исто­ри­ја, пре све­га из обра­зов­ног про­це­са, ра­ди афир­ма­ци­је „за­јед­нич­ких европ­ских вред­но­сти”. Овај ме­тод је од 1987. го­ди­не део зва­нич­них до­ку­ме­на­та Европ­ске Уни­је и пред­ста­вља чи­тав си­стем пре­по­ру­ка за пи­са­ње уџ­бе­ни­ка исто­ри­је, на­ме­ње­них оним др­жа­ва­ма ко­је те­же члан­ству у овој ор­га­ни­за­ци­ји.

И по­ред ро­ман­ти­чар­ског при­зву­ка, ме­то­до­ло­ги­ја „тран­сфе­ри­са­ња кул­ту­ра” у прак­си пост­ко­му­ни­стич­ких др­жа­ва се сво­ди на пи­са­ње „но­вих исто­ри­ја”, нај­че­шће на ан­ти­ру­ској осно­ви, при че­му се не за­зи­ре ни од нај­гру­бљег фал­си­фи­ко­ва­ња исто­риј­ских до­га­ђа­ја и чи­ње­ни­ца. Ра­ди при­ба­вља­ња ле­ги­ти­ми­те­та про­ме­на­ма на­ста­лим у пост­хлад­но­ра­тов­ском пе­ри­о­ду, иде­о­ло­зи атлан­ти­зма си­сте­мат­ски под­сти­чу „но­ву по­ли­тич­ку кла­су” у не­ка­да­шњим со­ци­ја­ли­стич­ким др­жа­ва­ма на пи­са­ње „но­вих исто­ри­ја”, на­рав­но уз по­моћ спе­ци­ја­ли­стич­ких ин­сти­ту­та и екс­пе­ра­та са За­па­да.

После успе­шно из­ве­де­них „обо­је­них ре­во­лу­ци­ја” у Укра­ји­ни, Гру­зи­ји и Мол­да­ви­ји, го­то­во исто­вре­ме­но су об­ја­вље­ни но­ви уџ­бе­ни­ци исто­ри­је на­ме­ње­ни уче­ни­ци­ма њи­хо­вих основ­них и сред­њих шко­ла. У но­вој ин­тер­пре­та­ци­ји укра­јин­ске исто­ри­је, на при­мер, мо­же се про­чи­та­ти да се Укра­ји­на као ру­ска ко­ло­ни­ја осло­бо­ди­ла то­ком „укра­јин­ско-ру­ских ра­то­ва”. Уџ­бе­ни­ци пе­тог раз­ре­да основ­не шко­ле, ко­ји су об­ја­вље­ни по одо­бре­њу укра­јин­ског Ми­ни­стар­ства про­све­те са­др­же по­да­так о то­ме да је Мо­сква ра­ди спре­ча­ва­ња те­жњи за са­мо­стал­но­шћу Укра­ји­не „на­мер­но ор­га­ни­зо­ва­ла глад у пе­ри­о­ду 1932-33. го­ди­не”. Сва­ка­ко нај­ве­ћи „би­сер но­ве укра­јин­ске исто­ри­је” је пот­пу­но дру­га­чи­ја ин­тер­пре­та­ци­ја уло­ге про­на­ци­стич­ке ди­ви­зи­је Сте­па­на Бан­де­ре, за ко­ју се твр­ди да је то­ком 1943. го­ди­не „осло­бо­ди­ла ве­ћи­ну гра­до­ва у Укра­ји­ни од Не­ма­ца”. У мно­гим гра­до­ви­ма за­пад­не Укра­ји­не, у ве­ли­кој ме­ри по­у­ни­ја­ће­не, пре­жи­ве­ли на­ци­сти се тре­ти­ра­ју „као за­слу­жни гра­ђа­ни и бор­ци за укра­јин­ску са­мо­стал­ност”. Из ло­кал­них бу­џе­та чак им се по том осно­ву ис­пла­ћу­ју и од­го­ва­ра­ју­ће пен­зи­је.

Све то не иза­зи­ва ни­ка­кве про­те­сте на „де­мо­крат­ском и ан­ти­фа­ши­стич­ком за­па­ду”. Уоста­лом, исто­ри­ја је већ одав­но нај­по­год­ни­ја аре­на за ис­по­ља­ва­ње раз­ли­чи­тих по­ли­тич­ких ин­те­ре­са. Да­нас је, ме­ђу­тим, она и ви­ше од то­га, не­ка вр­ста со­ци­јал­не те­ра­пи­је, уни­вер­зал­ног ле­ка спо­соб­ног да ма­кар при­вре­ме­но ути­ша не­за­до­вољ­ства ар­ми­је „гу­бит­ни­ка тран­зи­ци­је”   у не­ка­да­шњим со­ци­ја­ли­стич­ким др­жа­ва­ма.

БУ­ДУЋ­НОСТ ЈЕ У ЗА­БО­РА­ВУ

На­пад­но пла­си­ра­ње „но­вих исто­риј­ских исти­на” ни­је ми­мо­и­шло ни бал­кан­ски део Евро­пе. Раз­ли­ка у од­но­су на пост­со­вјет­ски про­стор је са­мо у јед­ном: ан­ти­ру­ски је за­ме­њен ан­ти­срп­ским при­зву­ком у исто­ри­ја­ма но­во­ство­ре­них др­жа­ва и на­ро­да. При­ме­ра је и пре­ви­ше.

Ал­бан­ска де­ца на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, уче се у шко­ла­ма „то­ле­ран­ци­ји и мул­ти­ет­нич­но­сти” та­ко што им се об­ја­шња­ва да је ма­на­стир Де­ча­не са­гра­ди­ло ал­бан­ско пле­ме Га­ши, као и да су у Ко­сов­ском бо­ју уче­ство­ва­ли Ал­бан­ци, а не Ср­би. У су­сед­ној Ма­ке­до­ни­ји, „фин­ги­ра­ни рат про­из­вео је фин­ги­ра­ну исто­ри­ју”. На­и­ме, пре­ма Охрид­ском спо­ра­зу­му, уџ­бе­ник за осми раз­ред основ­не шко­ле штам­пан је дво­је­зич­но и са­др­жи 50 од­сто ма­ке­дон­ске, 40 од­сто ал­бан­ске и 10 од­сто свет­ске исто­ри­је. Ал­бан­ским де­лом исто­ри­је об­у­хва­ће­на су и подручја су­сед­них зе­ма­ља: Ко­смет и југ цен­трал­не Ср­би­је и Ча­ме­ри­ја у Грч­кој. За фа­ши­стич­ку Ве­ли­ку Ал­ба­ни­ју, ауто­ри твр­де ка­ко „ни­је би­ла ет­нич­ка тво­ре­ви­на, јер ни­је об­у­хва­та­ла све обла­сти на­се­ље­не Ал­бан­ци­ма”. Пи­сци уџ­бе­ни­ка пре­ци­зи­ра­ју да је из­ван ње­них гра­ни­ца оста­ла област Ча­ме­ри­ја у Грч­кој. Ипак, пра­ви скан­дал, слич­но прет­ход­но на­ве­де­ном укра­јин­ском при­ме­ру, пред­ста­вља ве­ли­ча­ње уло­ге шип­тар­ских ба­ли­стич­ких бан­ди ко­је су на­вод­но уче­ство­ва­ле у „бор­ба­ма за осло­бо­ђе­ње Те­то­ва и Го­сти­ва­ра, у за­пад­ној Ма­ке­до­ни­ји, од не­мач­ког оку­па­то­ра 1944. го­ди­не”. На­рав­но, сви зна­ју да Не­ма­ца у Ма­ке­до­ни­ји у то вре­ме и ни­је би­ло. Цео про­је­кат одо­бри­ло је ма­ке­дон­ско Ми­ни­стар­ство про­све­те, уз обра­зло­же­ње да је у пи­та­њу „свет­ски тренд” и при­зна­ње да је уџ­бе­ник пи­сан по пре­по­ру­ци Ин­сти­ту­та у Бра­ун­швај­гу, ода­кле је су­ге­ри­са­но да се „не­ке ства­ри из про­шло­сти за­бо­ра­ве ра­ди бу­дућ­но­сти”.

При­ла­го­ђа­ва­ње исто­ри­је но­во­ство­ре­ној ге­о­по­ли­тич­кој ствар­но­сти на Бал­ка­ну од­ви­ја се уз „пу­ну по­др­шку” ино­стра­них струч­ња­ка, за ко­је је про­стор не­ка­да­шње Ју­го­сла­ви­је иде­а­лан по­ли­гон и за ис­про­ба­ва­ње „са­вре­ме­них на­че­ла ко­ји­ма се на пот­пу­но нов на­чин обе­ле­жа­ва­ју спо­мен под­руч­ја по­све­ће­на жр­тва­ма ге­но­ци­да и хо­ло­ка­у­ста”.

По­сле ви­ше­го­ди­шњих при­пре­ма и са­рад­ње хр­ват­ских са струч­ња­ци­ма из ино­стран­ства, у Ја­се­нов­цу ће уско­ро би­ти пред­ста­вљен но­ви кон­цепт уре­ђе­ња овог ме­мо­ри­јал­ног цен­тра. Пре­ма ре­чи­ма но­си­ла­ца про­јек­та, „но­вом по­став­ком пат­ња је ин­ди­ви­ду­а­ли­зо­ва­на, а жр­тва иден­ти­фи­ко­ва­на”. Сми­сао чи­та­ве иде­је је да се при­ме­ном ова­квог кон­цеп­та фал­си­фи­ку­је не­спор­на исто­риј­ска чи­ње­ни­ца о 700 хи­ља­да по­би­је­них Ср­ба, Је­вре­ја и Ро­ма. То се чи­ни под ве­о­ма про­вид­ним из­го­во­ром да су „бит­на име­на, а не бро­је­ви” (у слу­ча­ју Сре­бре­ни­ца са­свим је су­прот­но).

При­ме­ном та­ко­зва­ног „са­вре­ме­ног при­сту­па уче­њу исто­ри­је, по­себ­но исто­ри­је стра­да­ња и људ­ске пат­ње, кроз по­тре­бу да се ис­так­не до­сто­јан­ство жр­тве „прак­тич­но се не­ги­ра чи­ње­ни­ца да су жр­тве Ја­се­нов­ца стра­да­ле пре све­га због сво­је на­ци­о­нал­но­сти”. На тај на­чин ства­ра­ју се прет­по­став­ке да се зло­чин ге­но­ци­да у кви­слин­шкој НДХ пре­и­ме­ну­је у рат­не зло­чи­не, по­чи­ње­не на том про­сто­ру то­ком Дру­гог свет­ског ра­та. Та окол­ност је од су­штин­ског зна­ча­ја за са­да­шњу по­ли­тич­ку кла­су у Хр­ват­ској, очи­глед­но по­др­жа­ну од ино­стра­ног фак­то­ра, ко­ји јој по­ма­же да се осло­бо­ди „не­при­јат­ног те­ре­та из про­шло­сти”.

ЈАСЕНОВАЦ – МАЛИ СКУП ИНДИВИДУА

Уоч­љи­во је, та­ко­ђе, на­сто­ја­ње хр­ват­ске др­жа­ве да но­вим про­јек­том ме­мо­ри­ја­лог ком­плек­са у Ја­се­нов­цу сма­њи и оди­јум ути­цај­ног је­вреј­ског фак­то­ра у све­ту, кроз на­ме­ру да се „срп­ске жр­тве у Ја­се­нов­цу ума­ње на ра­чун је­вреј­ских”. Да је реч о до­го­во­ру на нај­ви­шем по­ли­тич­ком ни­воу пред­став­ни­ка Ва­ти­ка­на и је­вреј­ског ло­би­ја, све­до­че и из­ја­ве ути­цај­ног ин­те­лек­ту­ал­ца Слав­ка Голд­штај­на, ко­ји је у по­след­ње вре­ме ви­ше пу­та из­ја­вио ка­ко у Ја­се­нов­цу „ни­је уби­је­но ви­ше од 70 хи­ља­да љу­ди”.

Ипак, у це­лој при­чи нај­го­ра ствар је из­о­ста­нак слу­жбе­не ре­ак­ци­је зва­нич­ног Бе­о­гра­да, чи­ји је шеф ди­пло­ма­ти­је Дра­шко­вић на­пра­сно за­бо­ра­вио на сво­је из­ја­ве с по­чет­ка де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка о Ја­се­нов­цу као „нај­ве­ћем срп­ском гра­ду под зе­мљом”. Још је сра­мот­ни­је из­ја­шња­ва­ње на­ше ам­ба­са­де у За­гре­бу, ко­ја је по­во­дом на­ја­вље­ног про­јек­та са­оп­шти­ла „ка­ко ће и да­ље по­др­жа­ва­ти све ак­тив­но­сти ве­за­не за пре­у­ре­ђе­ње Спо­мен под­руч­ја”. Сва­ка др­жа­ва ко­ја чу­ва до­сто­јан­ство сво­га на­ро­да и не­ви­них жр­та­ва би по­во­дом на­ја­вље­них ак­тив­но­сти уру­чи­ла озби­љан ди­пло­мат­ски про­тест, по­ву­кла свог ам­ба­са­до­ра на кон­сул­та­ци­је и раз­ми­шља­ла о од­го­ва­ра­ју­ћим про­тив­ме­ра­ма. Ова­ко, ис­па­да да на­ша ам­ба­са­да у За­гре­бу у ства­ри во­ди про­хр­ват­ску по­ли­ти­ку, што и не чу­ди ако се зна да је не­дав­но за ам­ба­са­до­ра по­ста­вљен бив­ши ве­ли­ки ко­му­ни­ста, а да­нас мон­ди­ја­ли­ста, до­ју­че­ра­шњи ко­лум­ни­ста про­а­ме­рич­ког днев­ни­ка Да­нас Ра­ди­во­је Цвје­ти­ча­нин.

Ме­то­до­ло­ги­ја „тран­сфе­ри­са­ња кул­ту­ра” при­ме­њу­је се по­след­њих го­ди­на и у на­шој „срп­ској исто­ри­о­гра­фи­ји”. На­рав­но, цео про­је­кат је пре­пу­штен не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма са ци­љем „ис­пра­вља­ња па­ра­но­ид­не сли­ке про­шло­сти у уџ­бе­ни­ци­ма”. За­пра­во, све је ве­што уком­по­но­ва­но у мо­дел „ха­шке прав­де”, по ко­јем је од­го­вор­ност за ра­за­ра­ње Ју­го­сла­ви­је по­сле­ди­ца „кон­ти­ну­и­те­та ве­ли­ко­срп­ске по­ли­ти­ке од Ца­ра Ду­ша­на до Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа”.

Та­ко, не­дав­но је Цен­тар за де­мо­кра­ти­за­ци­ју и по­ми­ре­ње ју­го­и­сточ­не Евро­пе, уз при­су­ство ак­ту­ел­ног ми­ни­стра про­све­те и спор­та др Сло­бо­да­на Ву­ка­са­но­ви­ћа и са­рад­њу са „Про­свет­ним пре­гле­дом”, пред­ста­вио че­ти­ри чи­тан­ке за исто­ри­ју ко­је ће се ко­ри­сти­ти као по­моћ­ни уџ­бе­ник. Ма­да је на­гла­ше­но да је реч о из­да­њи­ма пр­вен­стве­но на­ме­ње­ним на­став­ни­ци­ма исто­ри­је, ми­ни­стар Вук­са­но­вић је ре­као „да га без про­бле­ма мо­гу ко­ри­сти­ти и уче­ни­ци”, уз на­по­ме­ну да је је­ди­ни про­блем што ни­је об­у­хва­ће­но це­ло­куп­но на­став­но гра­ди­во. Пре­ма ре­чи­ма Ду­брав­ке Сто­ја­но­вић, уред­ни­ка из­да­ња на срп­ском је­зи­ку, „пи­са­ње чи­тан­ки је тра­ја­ло де­сет го­ди­на и на овом по­слу је ан­га­жо­ва­но 60 ауто­ра”. Сва­ка књи­га об­у­хва­та по јед­ну област: „Осман­ско цар­ство”, „Дру­ги свет­ски рат”, „На­ци­је и др­жа­ве ју­го­и­сточ­не Евро­пе” и „Бал­кан­ски ра­то­ви”. Но­си­лац про­јек­та је бо­га­ти грч­ки бро­до­вла­сник Ко­стас Ка­рас, ко­ји је за­вр­шио исто­ри­ју али се њо­ме ни­ка­да ни­је ба­вио. Цео по­сао је за­пра­во од­ра­ђен уз по­др­шку ен­гле­ских екс­пе­ра­та са Окс­фор­да.

Ме­то­до­ло­шку но­ви­ну пред­ста­вља иде­ја о мул­ти­пли­ка­тив­но­сти, ко­ју ко­ор­ди­на­тор про­јек­та Кри­сти­на Ку­лу­ри об­ја­шња­ва сле­де­ћим ре­чи­ма: „У исто­ри­ји не по­сто­ји јед­на исти­на... Сва­ко, а по­го­то­во на Бал­ка­ну, има сво­је, су­прот­но ви­ђе­ње јед­ног до­га­ђа­ја и би­ло ко­ји по­ку­шај да се на­мет­не јед­на исти­на је не­ка вр­ста на­си­ља.” Она на­мер­но пре­ви­ђа да је прин­цип јед­не исти­не од­у­век угра­ђен у са­ме осно­ве кри­тич­ке исто­ри­о­гра­фи­је.

ДА­НАК У КР­ВИ, КО­МЕР­ЦИ­ЈАЛ­НА ВЕР­ЗИ­ЈА

За­ни­мљив је још је­дан по­да­так. Иако на­ме­њен свим зе­мља­ма у ре­ги­о­ну, про­је­кат је, осим на ен­гле­ском, за­сад штам­пан са­мо на срп­ском је­зи­ку, уз осно­ва­ну прет­по­став­ку да се про­фе­си­о­нал­ним фал­си­фи­ка­то­ри­ма са Оксфорда због не­че­га ве­о­ма жу­ри. Њи­хо­ву жур­бу мо­жда је не­дав­но раз­от­крио бри­тан­ски ди­пло­ма­та Џон Со­јерс, ре­кав­ши да је „од­лу­ка о не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва у окви­ру Кон­такт гру­пе већ до­не­та”. Су­де­ћи по са­др­жа­ју на­ве­де­них при­руч­ни­ка, до­не­те су и не­ке дру­ге ве­о­ма ва­жне по­ли­тич­ке од­лу­ке. У при­руч­ни­ку „Осман­ско цар­ство”, Тур­ска је при­ка­за­на као на­пред­на и ве­о­ма то­ле­рант­на ца­ре­ви­на пре­ма ет­нич­ким гру­па­ма ко­је су жи­ве­ле у ње­ним гра­ни­ца­ма. Та­ко, ауто­ри са окс­форд­ским ак­цен­том на­гла­ша­ва­ју ка­ко су мо­шти Све­тог Са­ве по­што­ва­не као ре­ли­кви­ја не са­мо од хри­шћа­на, не­го и од Је­вре­ја и Ту­ра­ка, за­бо­ра­вља­ју­ћи при том да по­ме­ну спа­љи­ва­ње мо­шти­ју срп­ског све­ти­те­ља. У по­гла­вљу под на­сло­вом „Дев­шир­ма”, по­ја­ва по­зна­та као „да­нак у кр­ви” из­вр­га­ва се ру­глу и пре­тва­ра у „да­нак у нов­цу”. Пре­ма ауто­ри­ма, „де­ча­ци ни­су оти­ма­ни од ро­ди­те­ља, већ од­во­ђе­ни, чак и про­да­ва­ни за по пет злат­ни­ка”, па је та­ко „дев­шир­ма слу­жи­ла хри­шћа­ни­ма као на­чин да оства­ре дру­штве­ни успон”. Це­ла тврд­ња је пот­кре­пље­на при­год­ном илу­стра­ци­јом, на ко­јој су при­ка­за­ни тур­ски зва­нич­ни­ци ко­ји са нов­цем ис­пред се­бе ку­пу­ју де­цу од ро­ди­те­ља, нај­че­шће мај­ки ко­је су окре­ну­те пре­ма тур­ским зва­нич­ни­ци­ма са ис­пру­же­ном де­сном ру­ком, као да је­два че­ка­ју но­вац, а за де­цу их ни­је ни бри­га.

И та­ко ре­дом.

Ипак, по­след­њи у ни­зу при­руч­ни­ка, по­све­ћен Дру­гом свет­ском рат, ни­је до­био одо­бре­ње Ми­ни­стар­ства про­све­те, јер са­др­жи за­и­ста скан­да­ло­зне не­и­сти­не. Већ са­ма на­слов­на ко­ри­ца је ви­ше не­го про­бле­ма­тич­на. На њој су на­цр­та­ни ал­бан­ски пар­ти­за­ни, са ја­сном на­ме­ром да се су­ге­ри­ше то­бо­жња по­др­шка Ал­ба­на­ца ан­ти­фа­ши­зму. Нај­скан­да­ло­зни­ји је оде­љак о хо­ло­ка­у­сту, где је стра­да­њу Је­вре­ја на Бал­ка­ну да­то мно­го ви­ше про­сто­ру у од­но­су на оста­ле бал­кан­ске на­ро­де, иако је не­спор­но да је је­вреј­ски на­род нај­ви­ше стра­дао у Цен­трал­ној Евро­пи. Вр­ху­нац без­об­зир­но­сти пред­ста­вља на­сто­ја­ње ауто­ра да се за­тво­ри на Ба­њи­ци и Сај­ми­шту у Бе­о­гра­ду при­ка­жу као кон­цен­тра­ци­о­ни ло­го­ри, док о Ја­се­нов­цу и уби­ству ви­ше од 700 хи­ља­да Ср­ба (по­да­так на­ци­сте Ној­ба­хе­ра) не­ма ни по­ме­на. Чак се твр­ди ка­ко „Па­ве­ли­ће­ва НДХ фор­мал­но ни­је по­др­жа­ва­ла по­кр­шта­ва­ње”, итд.

Да­кле, та­ко из­гле­да ме­то­до­ло­ги­ја „тран­сфе­ри­са­ња кул­ту­ра” у срп­ској исто­ри­ји, по окс­форд­ском ре­цеп­ту дру­штве­ног ин­же­ње­рин­га. Не­до­ста­је са­мо оде­љак о пред­но­сти­ма бом­бар­до­ва­ња оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом.

Ипак, ша­лу на стра­ну, ствар је вр­ло озбиљ­на. Но­ве исто­ри­је су не­ка вр­ста су­бли­ми­са­них по­ру­ка Ру­си­ма и Ср­би­ма, по­себ­но они­ма ко­ји има­ју на­ме­ру да се ба­ве ва­жним др­жав­ним по­сло­ви­ма. Њи­ма као да го­спо­да­ри све­та, ко­ји ста­ну­ју на За­па­ду, по­ру­чу­ју под ко­јим усло­ви­ма су спрем­ни да их при­хва­те у сво­је дру­штво. Од њих се тра­жи да у на­ше име „за­ти­ру на­ше се­ћа­ње” и пре­су­ђу­ју на­шим исто­ри­ја­ма. Тра­жи се и ви­ше од то­га: да за­јед­но са њи­хо­вим ин­сти­ту­ти­ма и екс­пер­ти­ма, ства­ра­ју­ћи „но­ве исто­ри­је”, про­из­во­де не­ке но­ве по­ли­тич­ки ко­рект­не Ру­се и Ср­бе, ово­га пу­та под зна­ме­њем жу­тих пе­то­кра­ка Европ­ске Уни­је. Све је то, већ одав­но, до бо­ла ја­сно об­ја­снио зна­ме­ни­ти До­сто­јев­ски:

„Та­мо где не­ма Бо­га све је до­зво­ље­но.” <

(Март 2006)