Штампа
Архива 2005-2006 > Визир - Светлост миленаризма

 

ГОВОРИ И КАНОНАДЕ: НА ШТА УКАЗУЈУ АНАЛИЗЕ ОБРАЋАЊА НАЦИЈИ АМЕРИЧКОГ ПРЕДСЕДНИКА ЏОРЏА БУША

Фразе са нуклеарним пуњењем


„Позвани смо на вођство у одлучујућем времену. Историја је позвала Америку и њене савезнике на вођство”, поновио је Буш и у свом најновијем „иступу пред лицем нације”. „Ми морамо одлучно делати у прогањању непријатеља слободе — или с надом у лакши живот одступити од наших дужности.” Добро познати тон, који одзвања светом кроз време и буди сећање на најтрагичнија искуства. Иза тог тона — тешко сварљиве комбинације зашећереног утопизма и идеологије бахатог месијанизма — куцају дигитрони и паразитско срце империје. Да ли ће то сада донети свету и самој Америци нешто што није виђено већ толико пута?

 

Пише: др Срђа Трифковић

 

Не­ки ко­мен­та­то­ри су ре­кли да ово­го­ди­шње обра­ћа­ње на­ци­ји пред­сед­ни­ка Бу­ша бе­ше мно­го умереније и не та­ко пу­но са­мо­по­у­зда­ња као ра­ни­јих го­ди­на. То ви­ђе­ње је по­гре­шно. Овог пу­та из­о­ста­вио је ве­ли­ку до­ма­ћу те­му – про­шло­го­ди­шњу зло­срећ­ну ре­фор­му си­сте­ма со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња – али је о пи­та­њу ме­ђу­на­род­них од­но­са и те­ро­ри­зма го­спо­дин Буш по­ну­дио мно­штво кли­шеа, отр­ца­них фра­за и иде­о­ло­шки обо­је­них тврд­њи, у ис­тој ме­ри као и у свом пр­вом обра­ћа­њу пре че­ти­ри го­ди­не.

Са је­два три сто­ти­не ре­чи, у са­свим ма­ни­че­ов­ском ма­ни­ру, го­спо­дин Буш је у свом обра­ћа­њу опи­сао из­бор ко­ји сто­ји пред Аме­ри­ком: „Ми мо­ра­мо од­луч­но де­ла­ти у про­га­ња­њу не­при­ја­те­ља сло­бо­де – или са на­дом у лак­ши жи­вот од­сту­пи­ти од на­ших ду­жно­сти.” У ком­плек­сним и иза­зов­ним вре­ме­ни­ма, на­ста­вио је, „пут изо­ла­ци­о­ни­зма и про­тек­ци­о­ни­зма мо­же се чи­ни­ти ши­рок и при­вла­чан – али он во­ди у опа­сност и про­па­да­ње”. Је­ди­ни на­чин да се за­шти­ти Аме­ри­ка је да „сво­јим вођ­ством са­ма кон­тро­ли­ше соп­стве­ну суд­би­ну – та­ко да ће Аме­ри­ка на­ста­ви­ти да во­ди”. Го­спо­дин Буш је ус­твр­дио да то без сва­ке сум­ње под­ра­зу­ме­ва те­жњу ка „исто­риј­ском, ду­го­роч­ном ци­љу... кра­ју ти­ра­ни­је у на­шем све­ту”.

План ко­ји за­и­ста оста­вља без да­ха. „Крај ти­ра­ни­је” је ме­та­фи­зич­ки циљ ко­ји је у рав­ни са тврд­ња­ма пред­сед­нич­ког кан­ди­да­та Ке­ри­ја то­ком 2004. го­ди­не, ка­да је ин­си­сти­рао да су аме­рич­ки ин­те­ре­си „кон­зи­стент­ни са ми­ром, на­прет­ком и са­мо­о­пре­де­ље­њем сва­ке др­жа­ве на све­ту... ин­те­ре­си Аме­ри­ке и остат­ка све­та су јед­но”.

Из­ме­ђу ове две „ви­зи­је”, две стра­не истог дво­пар­тиј­ског нов­чи­ћа, у ства­ри не­ма шта да се би­ра. До­шло се до ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са са за­па­њу­ју­ћим по­сле­ди­ца­ма. До­кле год на овом све­ту бу­де по­сто­ја­ла и јед­на зе­мља за­хва­ће­на „ти­ра­ни­јом” (Буш), уко­ли­ко она не ужи­ва у „ми­ру, на­прет­ку и са­мо­о­пре­де­ље­њу” (де­мо­кра­те), зре­ла је за про­ме­ну ре­жи­ма уз упо­тре­бу свих из­во­дљи­вих сред­ста­ва, укљу­чу­ју­ћи ту и аме­рич­ке ма­рин­це и ави­ја­ци­ју. Ово тре­ба чи­ни­ти ка­ко би се за­шти­ти­ли без­бед­но­сни ин­те­ре­си Аме­ри­ке у би­ло ком тра­ди­ци­о­нал­но де­фи­ни­са­ном сми­слу, чак и уз прет­по­став­ку да ти ин­те­ре­си ни­су оба­ве­зно иден­тич­ни са ин­те­ре­си­ма „све­та” ко­ји се осе­ћа на „изо­ла­ци­о­ни­зам” и по­ка­зу­је спрем­ност да се „по­ву­че са ду­жно­сти.”

Cir­cu­lus vi­ti­o­sus го­спо­ди­на Бу­ша је оја­чан са ма­ло ло­ше исто­ри­је, а на­ро­чи­то са пот­пу­но по­гре­шном тврд­њом да су дик­та­тор­ства ин­хе­рент­но агре­сив­на, док де­мо­кра­ти­је „озло­је­ђе­ност за­ме­њу­ју на­дом, по­шту­ју пра­ва сво­јих гра­ђа­на и њи­хо­вих ком­ши­ја и уче­ству­ју у бор­би про­тив те­ро­ра”. Ова из­ја­ва про­тив­ре­чи ис­ку­ству ста­ром два­де­сет пет ве­ко­ва: Ати­на је би­ла де­мо­кра­ти­ја ка­да је пре­ве­ла Делф­ску ли­гу у атин­ско цар­ство и ис­про­во­ци­ра­ла рат са Спар­том и ње­ним са­ве­зни­ци­ма. На­ме­ћу­ћи сво­ју хе­ге­мо­ни­ју, Ати­ња­ни су твр­ди­ли да је њи­хо­во „вођ­ство” би­ло нео­п­ход­но ка­ко би се ши­ри­ла сло­бод­на тр­го­ви­на и, на­рав­но, де­мо­кра­ти­ја. То је пр­ви слу­чај у исто­ри­ји да је јед­на др­жа­ва при­сво­ји­ла пра­во да се ба­ви по­сло­ви­ма дру­гих зе­ма­ља у име иде­о­ло­шког кон­цеп­та.

 

ГРЕШКЕ У САМОСПОЗНАЈИ

 

Са­мо­про­кла­мо­ва­на уло­га Ати­не озна­чи­ла је ро­ђе­ње ви­зи­је ме­ђу­на­род­них од­но­са ко­ја је за сво­је жр­тве, али и за­го­вор­ни­ке, ство­ри­ла бес­крај­не про­бле­ме што тра­ју и да­нас. Пе­ри­кле се тру­дио да оправ­да атин­ски им­пе­ри­ја­ли­зам је­зи­ком ко­ји је пре­те­ча бу­шов­ско-ке­ри­јев­ског ми­ле­на­ри­зма, твр­де­ћи да је Ати­на та­ко до­не­ла сло­бо­ду од стра­ха и ис­пу­ни­ла по­тре­бе за грч­ким све­том. Он се, та­ко­ђе, сло­жио са по­гле­дом да „соп­стве­ну суд­би­ну мо­же­мо кон­тро­ли­са­ти сво­јим вођ­ством”. На­рав­но, крај тог пу­та на­сту­пио је 404. го­ди­не пре на­ше ере, ка­да ју је по­ха­ра­ла и де­ми­ли­та­ри­зо­ва­ла Спар­та, на­кон че­га се Ати­на ни­ка­да ни­је по­но­во уз­ди­гла.

Убе­дљи­во нај­го­ра из­ја­ва у нај­но­ви­јем обра­ћа­њу на­ци­ји го­спо­ди­на Бу­ша је ње­го­ва ка­рак­те­ри­за­ци­ја „ра­ди­кал­ног исла­ма” као „пер­вер­ти­ра­ња пле­ме­ни­те ве­ре у иде­о­ло­ги­ју те­ро­ра и смр­ти, од стра­не не­ко­ли­ци­не”. Не­по­сред­но на­кон на­па­да од 11. сеп­тем­бра не­ко се још и мо­гао на­да­ти да го­спо­дин Буш не ми­сли озбиљ­но ка­да го­во­ри та­кве ства­ри. Не­ко је мо­гао оче­ки­ва­ти да су га по­ли­тич­ки об­зи­ри тог тре­нут­ка оба­ве­за­ли да ка­же да је „ислам ре­ли­ги­ја ми­ра”, а не да он сма­тра да је сам ислам – а не не­ка ње­го­ва на­вод­но не­нор­мал­на фор­ма – глав­на прет­ња оп­стан­ку ци­ви­ли­за­ци­је. Два ме­се­ца ка­сни­је, на­кон пр­вог обра­ћа­ња на­ци­ји го­спо­ди­на Бу­ша (фе­бру­ар 2002) ко­је је са­др­жа­ло ма­ло­ум­ну тврд­њу да је „пра­ви” ислам са­ве­зник Аме­ри­ке у ра­ту про­тив те­ро­ра („Не­ка скеп­ти­ци по­гле­да­ју бо­га­ту исто­ри­ју исла­ма – ве­ко­ве уче­ња, то­ле­ран­ци­је и на­прет­ка”), по­но­во смо се уве­ри­ли у то да је Буш пре ће би­ти не-баш-ин­ге­ни­о­зан не­го озбиљ­но об­ма­нут.

Али, као Бур­бон ко­ји „не учи ни­шта ни­ти ишта за­бо­ра­вља”, пред­сед­ник Буш је по­но­вио у ово­го­ди­шњем обра­ћа­њу да ће се по­ли­ти­ка ди­ра­ња у оси­њак на­ста­ви­ти: „У вре­ме­ну ис­ку­ше­ња, не сме­мо тра­жи­ти ла­жну си­гур­ност у на­пу­шта­њу сво­јих оба­ве­за и по­вла­че­њу у сво­је гра­ни­це. Ако би­смо ове опа­сне на­па­да­че оста­ви­ли на ми­ру, они нас не би оста­ви­ли на ми­ру. Они би јед­но­став­но до­ве­ли бој­но по­ље на на­ше оба­ле.”

Го­спо­дин Буш јед­но­став­но гре­ши. Рат про­тив ових „опа­сних на­па­да­ча” ни­ка­да не мо­же би­ти „до­би­јен” у сми­слу ели­ми­ни­са­ња фе­но­ме­на те­ро­ри­зма, али мо­же би­ти успе­шно во­ђен усва­ја­њем стра­те­ги­ја – од­брам­бе­них стра­те­ги­ја – ко­је би све­ле опа­сност од та­квих ин­ци­де­на­та на про­це­нат бли­зак ну­ли. Због то­га је по­треб­но оста­ви­ти му­сли­ман­ски свет на ми­ру и спре­ча­ва­ти га да има упо­ри­шну тач­ку на За­па­ду: по­бе­да у ра­ту про­тивте­ро­ри­змаће усле­ди­ти не осва­ја­њем Ме­ке не­го по­вла­че­њем из Ме­ке и за­тва­ра­њем За­па­да за му­сли­ма­не; не ели­ми­ни­са­њем ри­зи­ка не­го му­дрим и пре­да­ним упра­вља­њем њи­ме.

На­ме­ру да се не на­пу­сте „на­ше оба­ве­зе” го­спо­дин Буш је оправ­дао тврд­њом не­мо­гу­ћом за до­ка­зи­ва­ње да „Аме­ри­ка од­би­ја ла­жни ком­фор изо­ла­ци­о­ни­зма”: „Ми смо на­ци­ја ко­ја је спа­си­ла сло­бо­ду у Евро­пи, осло­бо­ди­ла ло­го­ре смр­ти, по­мо­гла по­ди­за­ње де­мо­кра­ти­је и по­бе­ди­ла цар­ство зла.” По­гре­шио је или об­ма­њи­вао у бар три ства­ри:

• По­јам „на­ше оба­ве­зе” им­пли­ци­ра по­сто­ја­ње устав­ног фе­де­рал­ног до­ку­мен­та, рас­пра­вље­ног и ста­вље­ног у фор­му за­ко­на од стра­не Кон­гре­са и Се­на­та. По­ли­ти­ке ко­је се во­де из­вр­шним де­кре­ти­ма и ad hoc од­лу­ка­ма Бе­ле ку­ће или ра­зних чла­но­ва ка­би­не­та, на при­мер, ни­су „оба­ве­зе”.

• На­вод­но аме­рич­ко од­би­ја­ње „изо­ла­ци­о­ни­зма” тре­ба­ло би те­сти­ра­ти чи­ње­ни­цом да 60 од­сто Аме­ри­ка­на­ца не одо­бра­ва пред­сед­ни­ко­ву по­ли­ти­ку пре­ма Ира­ку, а са­мо 39 од­сто је по­др­жа­ва. Ови ре­зул­та­ти по­ка­зу­ју од­нос са­свим су­про­тан од оног из ма­ја 2003. го­ди­не, и ско­ро са­вр­ше­но се сла­жу са рас­по­ло­же­њем на­ци­је о пи­та­њу Ви­јет­на­ма 1968. го­ди­не.

• На­ци­зам је по­ра­зи­ла – не обра­ћај­те па­жњу на „спа­са­ва­ње сло­бо­де”, сви зна­мо шта се до­го­ди­ло на Јал­ти – Со­вјет­ска ар­ми­ја, ко­ја је на­не­ла 85 од­сто свих гу­би­та­ка Вер­мах­та и ко­ја је, та­ко­ђе, ушла у нај­го­ре од свих ло­го­ра, Аушвиц и Тре­блин­ку.

 

ПРИВИЂАЊЕ „ПОЗИВА ИСТОРИЈЕ”

 

Не до­зво­ља­ва­ју­ћи про­стим чи­ње­ни­ца­ма да на­ру­ше ње­го­ву псе­у­доре­ал­ност, го­спо­дин Буш је оти­шао и да­ље из­ја­вив­ши да, „још јед­ном, ми при­хва­та­мо по­зив исто­ри­је да осло­бо­ди­мо по­тла­че­не и по­ме­ри­мо овај свет бли­же ка ми­ру”. Ово упу­ћи­ва­ње на „по­зив исто­ри­је” је ста­ри мо­тив у го­во­ри­ма го­спо­ди­на Бу­ша. По­сто­јао је и у ње­го­вом обра­ћа­њу на­ци­ји 2003. го­ди­не, и има ме­га­ло­ман­ске им­пли­ка­ци­је.

Бу­шов тим оста­је об­у­зет опа­сним ути­ском сво­је „изабраности”, из­ра­же­не у из­ја­ви за пам­ће­ње Ма­длен Ол­брајт ка­ко „Сје­ди­ње­не Др­жа­ве сто­је ви­ше од оста­лих на­ци­ја, са­мим тим и ви­де да­ље”. Тврд­ње да је Аме­ри­ка му­дра и пу­на вр­ли­на, и да је ње­на спољ­на по­ли­ти­ка под ути­ца­јем ци­ви­ли­за­циј­ских вред­но­сти а не пред­ра­су­да, не­тач­не су. Оне при­кри­ва­ју са­ве­зе за­сно­ва­не на ин­те­ре­су и за­ма­гљу­ју ја­сно­ћу де­ба­те. Ири­ти­ра­ју­ће тврд­ње о „изабраности” чи­не да до­слов­це ми­ли­јар­де љу­ди ши­ром све­та по­мо­дре. Та­ко­ђе, мо­ра­ле би ири­ти­ра­ти и све оне Аме­ри­кан­це чи­ји би осе­ћај обич­не при­стој­но­сти и скром­но­сти тре­ба­ло да бу­де увре­ђен ова­квим охо­лим бр­бља­њи­ма.

Пре­ла­зе­ћи на Ав­га­ни­стан, пред­сед­ник је об­ја­вио ка­ко „на­ста­вља­мо офан­зив­но” у тој зе­мљи, „где се до­бар пред­сед­ник и На­род­на скуп­шти­на бо­ре про­тив те­ро­ра, док исто­вре­ме­но по­ди­жу ин­сти­ту­ци­је но­ве де­мо­кра­ти­је”. Ово је по­знат ма­нир го­спо­ди­на Бу­ша, сли­чан оном ка­да је по­здра­вио пар­ла­мен­тар­не из­бо­ре у Ав­га­ни­ста­ну про­шлог сеп­тем­бра на­звав­ши их „ве­ли­ким ко­ра­ком на­пред” за де­мо­крат­ски про­цес у тој зе­мљи. Ка­да су об­ја­вље­ни ре­зул­та­ти, ме­ђу­тим, би­ло је очи­глед­но да ће Wo­le­siJir­ga (до­њи дом пар­ла­мен­та) др­жа­ти рат­не во­ђе, ве­те­ра­ни џи­ха­да и не­ка­да­шњи та­ли­бан­ски зва­нич­ни­ци. Члан ове но­ве На­род­не скуп­шти­не је и Аб­дул Ра­сул Са­јаф, во­ђа Пар­ти­је ислам­ског је­дин­ства, ко­ји се на­во­ди у из­ве­шта­ју Ко­ми­си­је о 11. сеп­тем­бру као мен­тор Ка­ли­да Ше­и­ка Мо­ха­ме­да, осум­њи­че­ног да сто­ји иза на­па­да на Њу­јорк и Ва­шинг­тон. Пар­ла­мен­тар­ци су и ха­зар­ски рат­ник Мо­ха­мед Мо­ха­кик, чу­вен по за­ку­ца­ва­њу ек­се­ра у гла­ве сво­јих за­ро­бље­ни­ка; Ју­нис Ка­ну­ни, осум­њи­чен за не­бро­је­на звер­ства то­ком гра­ђан­ског ра­та из де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка; и мно­ги дру­ги, упр­ља­ни на­си­љем и кри­ми­на­лом.

Да­ле­ко од „ве­ли­ког ко­ра­ка на­пред”, ав­га­ни­стан­ски из­бо­ри илу­стру­ју опа­сно­сти „ши­ре­ња де­мо­кра­ти­је” у му­сли­ман­ском све­ту. Та истин­ски де­мо­крат­ска тран­сфор­ма­ци­ја све­та зах­те­ва­ла би та­ко ко­ло­сал­ну ре­фор­му му­ха­ме­дан­ске ве­ре ко­ја би је на кра­ју пре­тво­ри­ла у не­што са­свим но­во и дру­га­чи­је. Са та­ко не­у­хва­тљи­вим ци­љем, пи­та­ње ко­је тре­ба да по­ста­ви­мо ни­је ка­ко да им до­не­се­мо де­мо­кра­ти­ју, не­го ка­ко ће­мо сма­њи­ти ин­тер­ак­ци­ју са њи­ма и учи­ни­ти оста­так све­та си­гур­ни­јим.

Пред­сед­ни­ко­во из­ла­га­ње на те­му Ира­ка би­ло је ли­ше­но би­ло ка­квих но­вих мо­ме­на­та. „У офан­зи­ви смо”, твр­дио је, са ја­сним по­бед­нич­ким пла­ном. По­ма­же­мо Ира­ча­ни­ма да ус­по­ста­ве власт, ка­ко би ста­ра озло­је­ђе­ност би­ла убла­же­на и бунт био мар­ги­на­ли­зо­ван. На­ста­вља­мо на­по­ре на по­љу ре­кон­струк­ци­је. И тре­ће, на­па­да­мо те­ро­ри­стич­ке ме­те, док об­у­ча­ва­мо ирач­ке сна­ге ко­је су све спо­соб­ни­је да по­ра­зе не­при­ја­те­ља: „За ма­ње од три го­ди­не, на­ци­ја је на­пре­до­ва­ла од дик­та­ту­ре до осло­бо­ђе­ња, до су­ве­ре­ни­те­та, до уста­ва, до на­ци­о­нал­них из­бо­ра.”

Крај­ње ста­ро­мод­но. До­вољ­но је ре­ћи да је из­ра­же­но по­ве­ре­ње го­спо­ди­на Бу­ша у „же­љу ирач­ког на­ро­да” јед­на­ко искре­но као и ње­го­ва из­ја­ва да „по­бе­ђу­је­мо.” Ње­го­ве ре­чи им­пли­ци­ра­ју по­сто­ја­ње са­гла­сно­сти и са­рад­ње у ко­јој зна­чај­на ве­ћи­на ирач­ких гра­ђа­на ак­тив­но, или бар пре­ћут­но по­др­жа­ва аме­рич­ко при­су­ство у њи­хо­вој зе­мљи, али је ре­ал­ност са­свим дру­га­чи­ја: пре­ма из­во­ри­ма бри­тан­ске вла­де, 82 од­сто Ира­ча­на се „сна­жно про­ти­ви” при­су­ству стра­них тру­па, док 45 од­сто по­др­жа­ва на­па­де на њих. Без­ма­ло три че­твр­ти­не Ира­ча­на, 72 од­сто њих, не­ма „ни­ма­ло по­ве­ре­ња” у стра­не сна­ге, а ма­ње од јед­ног про­цен­та(!) ми­сли да на­ста­вак вој­ног при­су­ства Аме­ри­ке и ње­них са­ве­зни­ка по­ма­же у по­ве­ћа­њу си­гур­но­сти у њи­хо­вој зе­мљи. Ако је та­ко, пра­во пи­та­ње је ка­ко окон­ча­ти рат и по­ву­ћи се. Очи­глед­но је да он ни­ка­да не мо­же би­ти „до­би­јен” у кон­вен­ци­о­нал­ном сми­слу.

 

О ТЕРОРИСТИМА И „ПРАВОМ ИСЛАМУ”

 

Би­зар­ни део обра­ћа­ња го­спо­ди­на Бу­ша ти­цао се не­дав­них из­бо­ра на Сред­њем Ис­то­ку. „Ве­ли­ки на­род Егип­та гла­сао је на ви­ше­стра­нач­ким пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма”, ре­као је, „и са­да њи­хо­ва вла­да тре­ба да ство­ри пут за ства­ра­ње ми­ро­љу­би­ве опо­зи­ци­је ко­ја ће ути­ша­ти по­зи­ве на ра­ди­ка­ли­зам.” Ствар­ност иза ове на­о­ко бе­за­зле­не ре­че­ни­це је да је ра­ди­кал­на ор­га­ни­за­ци­ја „Му­сли­ман­ска бра­ћа” по­сти­гла зна­ча­јан успех на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма у Егип­ту про­шлог де­цем­бра. Тај зва­нич­но за­бра­ње­ни по­крет за­ла­же се за на­ме­та­ње ше­ри­ја­та у Егип­ту. Иако су њи­хо­ви кан­ди­да­ти зва­нич­но би­ли не­за­ви­сни, ла­ко су осво­ји­ли 88 по­сла­нич­ких ме­ста. У ви­ше од по­ло­ви­не из­бор­них је­ди­ни­ца у ко­ји­ма су се кан­ди­до­ва­ли, „иква­ни­си” су три­јум­фо­ва­ли над сво­јим про­тив­ни­ци­ма ка­ко из вла­да­ју­ће пар­ти­је, та­ко и из се­ку­лар­не опо­зи­ци­је, и са­да су нај­ве­ћа опо­зи­ци­ја вла­ди пред­сед­ни­ка Хо­сни­ја Му­ба­ра­ка. Осво­ји­ли би и ви­ше да се вла­да ни­је стро­го об­ру­ши­ла на њи­хо­ва упо­ри­шта то­ком од­лу­чу­ју­ћег из­бор­ног кру­га. Би­ла је то по­бе­да де­мо­кра­ти­је из­бо­ра, али ће се она пре­тво­ри­ти у ума­ње­на пра­ва же­на, уве­ћа­но про­га­ња­ње еги­пат­ске хри­шћан­ске ма­њи­не ко­ја се на­ла­зи у окру­же­њу и иш­че­за­ва, и строг став vis-à-vis Изра­е­ла. Мо­гу­ће је пред­ви­де­ти да ће се „Му­сли­ман­ска бра­ћа”, за са­да, уз­др­жа­ти од про­мо­ви­са­ња свог исла­ми­стич­ког по­ли­тич­ког про­гра­ма, по­што ће „спро­во­ђе­ње ши­ро­ких де­мо­крат­ских ре­фор­ми” би­ти и њи­хов нај­ве­ћи до­бит­ник. Го­спо­дин Му­ба­рак би био луд ка­да би по­слу­шао са­вет го­спо­ди­на Бу­ша и по­др­жао овај про­цес, јер би се за­вр­шио ње­го­вом по­ли­тич­ком смр­ћу и мо­гу­ћим три­јум­фом „Бра­ће”.

„Па­ле­стин­ски на­род је гла­сао на из­бо­ри­ма”, на­ста­вио је го­спо­дин Буш, „и са­да ли­де­ри Ха­ма­са мо­ра­ју при­зна­ти Изра­ел, раз­о­ру­жа­ти се, од­ба­ци­ти те­ро­ри­зам, и ра­ди­ти на трај­ном ми­ру.” Ова на­да је угро­же­на три­јум­фом Ха­ма­са у Га­зи и на За­пад­ној оба­ли, ње­го­вим осва­ја­њем 76 од 132 ме­ста у пар­ла­мен­ту. Ха­мас са­да до­ми­ни­ра па­ле­стин­ском упра­вом, и има моћ ве­та на сва­ки евен­ту­ал­ни ми­ров­ни па­кет ко­ји мо­же по­ну­ди­ти осла­бље­ни пред­сед­ник Мах­муд Абас.

По­бе­да Ха­ма­са и успех „Му­сли­ман­ске бра­ће” до­во­де у ди­ле­му го­спо­ди­на Бу­ша. „Де­мо­кра­ти­је на Сред­њем Ис­то­ку не­ће из­гле­да­ти као на­ша”, ре­као је, „због то­га што ће пред­ста­вља­ти тра­ди­ци­о­нал­не вред­но­сти њи­хо­вих гра­ђа­на.” Хра­бре ре­чи ко­је при­кри­ва­ју чи­ње­ни­цу да она вр­ста љу­ди ко­ју би он же­лео да ви­ди иза­бра­ну –се­ку­лар­не ре­фор­ма­то­ре и тех­но­кра­те са ко­ји­ма мо­же по­сло­ва­ти – не­ма ни­ка­кве шан­се на из­бо­ри­ма. На­ста­вље­но аме­рич­ко при­су­ство у Ира­ку и при­мет­на при­стра­сност у ко­рист Изра­е­ла чи­не да су САД све омра­же­ни­је ши­ром му­сли­ман­ског све­та, ви­ше не­го ика­да пре. Че­му год да се на­да го­спо­дин Буш, љу­ди на ло­кал­ном ни­воу би же­ле­ли не­што са­свим дру­го. Ко год да је кан­ди­дат или по­ли­тич­ка сна­га по из­бо­ру Аме­ри­ке, арап­ска „ули­ца” ће га од­ба­ци­ти истог тре­нут­ка ка­да по­сум­ња да по­сто­ји не­ка аме­рич­ка ве­за.

 

НАЛОЗИ ЗДРАВОГ РАЗУМА

 

У сво­јим за­вр­шним опа­жа­њи­ма го­спо­дин Буш је ре­као да смо „по­зва­ни на вођ­ство” у од­лу­чу­ју­ћем тре­нут­ку: „По­не­кад се чи­ни да се исто­ри­ја окре­ће у ши­ро­ком лу­ку, пре­ма не­по­зна­тој оба­ли”, ре­као је. „Ипак, ис­хо­ди­ште исто­ри­је је од­ре­ђе­но људ­ским по­ступ­ци­ма, и сва­ки ве­ли­ки по­крет у исто­ри­ји до­ла­зи до тре­нут­ка у ко­јем мо­ра да иза­бе­ре.”

Ово је би­ло но­во об­ли­ко­ва­ње јед­не ста­ре и ду­бо­ко уз­не­ми­ру­ју­ће за­блу­де го­спо­ди­на Бу­ша: „исто­ри­ја” је ли­не­ар­на, она има „ис­хо­ди­ште” ко­је од­ре­ђу­је чо­ве­ко­во де­ла­ње. Пред­сед­ни­ко­ви пи­сци го­во­ра ре­флек­ту­ју јед­ну пост­хри­шћан­ску, ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ску ва­ри­јан­ту ми­ле­на­ри­зма. Чо­век-Гра­ђа­нин је на пра­вом пу­ту, и на­ста­ви­ће да се уса­вр­ша­ва све до раз­ви­ја­ња ес­ха­то­ло­шке пре­чи­це до Кра­ја исто­ри­је ко­ји не зах­те­ва Дру­ги до­ла­зак.

„Исто­ри­ја је по­зва­ла Аме­ри­ку и на­ше са­ве­зни­ке на вођ­ство,” из­ја­вио је го­спо­дин Буш на по­чет­ку свог пр­вог обра­ћа­ња на­ци­ји пре че­ти­ри го­ди­не, и до са­да је ова тврд­ња по­ста­ла чин ве­ре. То је јед­на од нај­о­па­сни­јих за­блу­да ко­је је чо­век ис­фа­бри­ко­вао. Ова исто­ри­ци­стич­ка об­ма­на је на­ко­ти­ла гно­стич­ке иде­о­ло­ги­је ко­је не са­мо што уби­ја­ју ми­ли­о­не оних за ко­је се сма­тра да се на­ла­зе на „по­гре­шној” стра­ни исто­ри­је, не­го и ре­зул­ту­је не­из­бе­жним уни­ште­њем пре­ко сва­ке ме­ре про­ши­ре­ног и пре­гло­ма­зног извршиоца од Бо­га до­де­ље­ног му за­дат­ка. Епистемолошка охо­лост је у ср­цу сва­ког уто­пи­сте ко­ји же­ли да пот­чи­ни свет. Бог зна; чо­век са­мо ми­сли да зна, а у ства­ри зна мно­го ма­ње не­го што ми­сли. Ка­да ми­сли да мо­же да из­и­гра­ва Бо­га, он чи­ни рђа­ве ства­ри.

По­след­ње обра­ћа­ње на­ци­ји пред­сед­ни­ка Бу­ша из­не­то је са мно­го ма­ње по­бед­нич­ког то­на не­го ра­ни­ја. Ме­ђу­тим, ње­го­ве пре­ми­се и стра­те­ги­је по­ста­вље­не на тим пре­ми­са­ма – про­га­ња­ње не­при­ја­те­ља сло­бо­де, кон­тро­ли­са­ње „сво­је суд­би­не” соп­стве­ним вођ­ством, бор­ба за „крај ти­ра­ни­је” у све­ту – из­гле­да­ју мно­го за­тво­ре­ни­је, иде­о­ло­шки кру­ће не­го ика­да ра­ни­је. Оне су опа­сне за Аме­ри­ку исто оно­ли­ко ко­ли­ко су опа­сне за оста­так све­та.

Ту­ки­дид је сма­трао да др­жа­ве угро­же­не цар­ством тре­ба да за­у­зму из­ба­лан­си­ран став, за­сно­ван на оба­зри­вој по­ли­ти­ци, про­ми­шље­ној та­ко да се обес­хра­бри или су­здр­жи пре­ко­мер­на моћ. Био је у пра­ву; баш са­да Ру­си­ја и Ки­на упра­во то и ра­де. Не­у­рав­но­те­же­ност ко­ја је пре­ви­ше ду­го за­не­ма­ри­ва­на мо­же би­ти раз­ре­ше­на са­мо кроз ка­та­стро­фу ра­та. Оба­зри­вост у спољ­ним по­сло­ви­ма ко­ји­ма дик­ти­ра су­здр­жа­ност је мо­гу­ћи пут ка ми­ру. Ту­ки­ди­до­ва смо­тре­ност, пра­вил­но при­ме­ње­на, мо­же са­чу­ва­ти мир. Она је у зна­чај­ној ме­ри ра­но­а­ме­рич­ка по ду­ху, и ње­но ожи­вља­ва­ње би по­но­во ус­по­ста­ви­ло ути­сак о Аме­ри­ци као „нор­мал­ној” зе­мљи са од­ре­дљи­вим на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма као осно­ва­ма ње­не ди­пло­ма­ти­је, на­су­прот по­и­ма­њу Аме­ри­ке као цар­ства. Су­прот­но тврд­ња­ма го­спо­ди­на Бу­ша, ово ни­је ни де­фе­ти­зам, ни бе­жа­ње од ствар­но­сти и изо­ла­ци­о­ни­зам; то је здрав ра­зум. <

 

* Аутор је спољ­но­по­ли­тич­ки уред­ник аме­рич­ког ча­со­пи­са „Кро­никлс” и директор Центра за међународну политику Рокфорд института, Илионис, САД

(Јун 2006)

 

 

Коментари >>