Архива 2005-2006 > Визир - Истина и помирење |
ДА ЛИ НАС СИСТЕМАТСКО ЗАТАШКАВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА, КАО И ЗАПОВЕЂЕНО ИГНОРИСАЊЕ СТВАРНИХ УЗРОКА РАТА, ДОИСТА УВОДИ У СТРАХОТЕ НОВОГ (СТАРОГ) ЈЕДНОУМЉА? Дати све и остатак Империју не интересују правда и истина, интересује је моћ. Жели да пречицама своју приземну ратну пропаганду озваничи као историју, да верификује своју самооправдавајућу „истину” и примерно казни све који постављају потпитања. У недавном разматрању поука са суђења Милошевићу, „Њујорк тајмс” отворено наводи три примарна циља Хашког трибунала, од којих ни један није правни: „Уобличавање историје рата, подстицање Срба да обуставе негирање злочина, повезивање српског друштва са остатком Европе.” Стога, изгледа да више никога не чуди што се Хаг проглашава незаинтересованим за случај Холмец, или што потпуно игнорише огромни доказни материјал о континуираним масовним злочинима над Србима (попут оних у Сиску), или што новинарска удружења у Србији ћуте о шиканирању истинољубивог колеге Жељка Вуковића од стране дела невладиног сектора због изношења чињеница о монструозном злочину Албанке Елфете Весели над српским дечаком Слободаном Стојановићем у околини Сребренице
Пише: Милорад Вукашиновић
Неподношљива лакоћа заборава и прећуткивања пуних петнаест година прекривала је случај ужасне смрти тројице војника ЈНА на граничном прелазу Холмец, у Словенији, као и толике друге. Громки и већ первертирани одјек тог прећуткивања представља и недавна изјава министра одбране СЦГ Зорана Станковића, који нас је наздраво уверавао да, према његовим најновијим налазима, не треба да верујемо ни извештајима независних иностраних експерата ни сопственим очима. То што видимо, кад боље размислимо, није се догодило. Како год, српској јавности је тек недавно приказан документарни филм аустријске телевизије на којем се види како припадници Територијалне одбране Словеније, на Видовдан (28. јуна) 1991. године, мучки и хладнокрвно стрељају тројицу младића који су претходно положили оружје – за које нису ни имали бојеву муницију – и истакли бели чаршав у знак предаје. Да је у овом бездушном свету и мало правде, данас би њих тројица имали своје породице, децу, родитеље, каријере и право на остале животне радости. Све то им је одузето у једном тренутку једног чудног „рата” који је неко, поредећи словеначка дешавања са каснијом трагедијом бивше Југославије, назвао „малим прљавим ратом са великим последицама”. Захуктала војна и медијска машинерија западних сила у међувремену је имала преча посла на Балкану. На рат за осамостаљење Словеније од СФРЈ се заборавило. Режисери разарања Југославије доделили су глумцима словеначког провинцијалног позоришта неке нове улоге, исплативије. Један од актера „малог рата са великим последицама”, некадашњи словеначки министар за информисање Јелко Кацин, недавно је као члан делегације европског парламента посетио Војводину. После боравка у Србији написао је детаљан извештај о положају националних мањина, који је објављен у љубљанском међународном институту ИФИМЕС. Оптужујући Србију за наводне међуетничке инциденте у покрајини, Кацин је написао како „централне власти у Београду ни саме не знају о бројним променама у Европи за последњих 15 година, па очекивања, жеље и потребе мањина не разумеју добро јер су предуго свесно спроводиле мере самоизолације”. У извесном смислу господин Кацин је у праву, јер, да су централне власти у Београду нормалне, он би одмах по уласку у нашу земљу био ухапшен и убрзано процесуиран, или макар протеран као „persona non grata”. Баш као и његов сународник Јанез Дрновшек, који је на недавној мини балканској турнеји подучавао словеначком моделу „метка у потиљак” Србији своје поштоваоце у Подгорици и Приштини. Коначно, трећи важан припадник мозга словеначког „малог прљавог рата” Милан Кучан добио је улогу тзв. сведока оптужбе у мастодонтском процесу који је против Слободана Милошевића вођен у Хашком трибуналу. Много занимљивије од реченог за нас је оно што је прећутано о случају Холмец, за који је бивши словеначки председник рекао да се „изгледа заиста догодио”. Ипак, заборавио је да саопшти, иако је био под заклетвом, да је словеначко државно тужилаштво убиство тројице војника ЈНА јуна 1991. године квалификовало као „завршену причу” уз констатацију да „никакав злочин није почињен”. Истовремено је поднета кривична пријава против председнице Хелсиншког мониторинга Словеније Неве Миклавчић–Предан, коју су словеначки медији оптужили „за издају домовине, блаћење бораца и рата за словеначку независност, помањкање државотворне свести и недостатак патриотизма”.
ХАШКА „ИМПЕРИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА”
У целу представу заташкавања злочина укључила се лично Карла дел Понте, која је у писму госпођи Миклавчић–Предан навела како је све што ради њена организација „племенито”, али да она „у наведеном случају ништа не може јер њен мандат истиче 2004. године”. Главни тужилац Хашког трибунала додала је у писму да је „рат у Словенији прекратко трајао да би се починили бројнији ратни злочини”. Дакле, за тужилаштво Трубунала у Хагу убиство младих војника пред телевизијским камерама је „инцидент”, у рату којег у ствари и није било. Баш као што и НАТО није починио агресију на Савезну Републику Југославију 1999. године. Због дуге „самоизолације”, изгледа да нам се многе ствари причињавају, па и то да се у модел „хашке правде” никако не уклапају злочини почињени над Србима широм Југославије. На охрабрујућу дијагнозу нашег стања свести ипак нисмо дуго чекали. Добили смо је, ни мање ни више, на страницама водећег гласила интернационалне лихве Њујорк тајмса. Ових дана, у анализи посвећеној поукама са суђења Милошевићу, увек добро обавештени и овога пута зачуђујуће искрени амерички дневник отворено указује на основне циљеве поступка који је вођен против бившег председника Србије и СРЈ. То су пре свега „уобличавање историје рата, затим подстицање Срба да обуставе своје порицање злочина и повезивање српског друштва са остатком Европе”. Није неопходно бити правник да би се закључило како ниједан од наведених циљева нема никакав кривичноправни карактер, већ су искључиво политички. Чак и „уобличавање историје рата”, односно „писање пожељне победничке историје”, политички је мотивисано. Управо због овако прокламованих циљева, локални одјек хашких процеса веома је различит. Прецизније, једино се од Срба захтева „суочавање са прошлошћу”, док су остали актери југословенске драме, посебно извршиоци најтежих злочина над Србима, једноставно амнестирани. Примера је, на жалост, и превише. Споменућемо само неке. Један од најтежих злочина на простору бивше Југославије, о њему се још увек скандалозно ћути, сигурно су масовна убиства која је хрватска власт починила на подручју општине Сисак у периоду 1991–2000. Некадашњи министар у Влади Републике Српске Крајине Никола Добријевић о томе је требало да говори у Хашком трибуналу, као сведок одбране Слободана Милошевића. Његов исказ био је предвиђен пре сведочења некадашњег савезног премијера Момира Булатовића. Добријевић се, међутим, није појавио у хашкој судници, првенствено из процедуралних разлога, јер није у предвиђено време стигла гаранција Трибунала да овај сведок одбране неће бити депортован у Хрватску, где је својевремено у локалној штампи о њему писано као о „ратном злочинцу”. Шта је требало да сведочи некадашњи крајишки министар о догађајима у Хрватској и посебно у општини Сисак, где је рођен и одакле је 1991. године био приморан, као и већина Срба, да избегне? Ево неколико занимљивих детаља који се савршено уклапају у „уобличавање историје рата”, а који до данас упадљиво не занимају ни хашке тужиоце, а ни хрватско правосуђе.
УГЛЕДНИ ГРАЂАНИ МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ
Још 1968. године, у време националистичког Маспок-а, у Хрватској су биле формиране „Омладинске јединице Хрватске”, састављене и од Срба и од Хрвата. Добријевић тврди да је са непуних 18 година тада регрутован у једну такву јединицу, која је обучавана у касарни у селу Горњи Храстовац. Припадници јединице били су наоружани. Ова формација распуштена је тек 1971. године, после завршетка „хрватског прољећа”. Командант наведене формације у то време био је Ђуро Бродарац. Реч је, подсетимо оне заборавније, о још једном „глумцу” у представи званој рат против Југославије, који ће двадесет година касније бити један од главних актера чувеног филма са Мартином Шпегељом снимљеног од стране војне служба безбедности. Описујући атмосферу у Сиску 1990. године, Никола Добријевић указује да је „прво оружје подељено у селима Доње Посавине – Прелошчица, Гушће, Кратечко, Тополовац и Лоња, и то у режији Католичке цркве”. Већ у августу 1990. године у Сисак долази брод-танкер пун наоружања и пристаје у село Црнац, родно место генерала Јанка Бобетка. Расподелом оружја непосредно је руководио генералов син Иван Бобетко. Заменик у регионалној полицији у том тренутку је поменути Ђуро Бродарац, који је половином 1991. године преузео све функције у регионалном МУП-у. Он је потписао сва решења о отказима и пензионисању полицајаца српске националности. На дан формирања НДХ, 10. априла 1991. године, резервни састав полиције у општини Сисак попуњен је са око 120 припадника, углавном придошлих из Аргентине и САД. Реч је о потомцима усташке емиграције из Другог светског рата. Тих дана, речи су Добријевића, службеник МУП-а „госпођа Јелић поделила им је коверте са већим износом девизних средстава на којима чак није писало име и презиме особе која треба да преузме ова средства”. Некадашњи крајишки министар истиче да је поменута службеница МУП-а касније ликвидирана, „вероватно као незгодан сведок”. Добријевић је на суђењу Милошевићу у Хагу требало да приложи као доказни материјал и документ под називом „Списак жртава ХДЗ-ових злочина у Сиску од 1991. до 2000. године”. Реч је 611 убијених и несталих грађана ове општине, од којих је 595 Срба, 14 Хрвата и 2 муслимана. Међу убијенима и несталима је чак 120 жена, од којих је 26 било у пензији. Неке од жртава убијене су на монструозан начин. Примера ради, Раде Остојић је крајем августа 1991. године обешен на радном месту у сисачкој железари. Комплетна породица Обрадовић из места Мошћеница ликвидирана је у истом дану. Отац породице Перо ликвидиран је на Сави, као и мајка Миља, малолетни Дејан и Јованка. На скоро идентичан начин ликвидирана је трочлана породица Вила, која је у Сиску становала у улици Покупљанској број 6. Трагичну судбину доживела је и Љубица Солар, рођена 1972. године. Ликвидирана је у стану вереника, 17. септембра 1991. године. Претходно је силована. Наведени списак, који је са обимном пратећом документацијом у поседу Хашког трибунала, садржи и податак да је њен убица извесни Мирко Марјановић – Гранчица, који је у жртву пуцао из „магнума”. На крају овог документа наведена су и имена осумњичених, које Добријевић сматра одговорним за наведена зверства. То су Иво Бобетко, у то време председник кризног штаба за „сектор север” у Сиску, Јосип Брајковић, председник ХДЗ-а у Сиску, затим поменути Ђуро Бродарац, у време масовних ликвидација начелник полицијске управе у општини и његов заменик Владимир Миланковић.
ПЛАН СА НАЈВИШЕГ МЕСТА
На списку се налази још 55 имена лица осумњичених да су непосредно извршавали наређења поменуте четворице. Неки од њих су огрезли у крви, попут извесног Жељка Хлисића, возача у Привредној комори Сиска, који је био „главни ликвидатор у стационару ОРА”. Осумњичен је за ликвидацију више од 100 лица, баш као и Драго Бошњак, власник кафеа у Умагу, који је већину ликвидација починио током августа и септембра 1991. године. Као масовни убица помиње се и Екрем Мандал из Лабина, који је у документу на основу доказа осумњичен за ликвидацију 120 лица српске националности. Био је командант злогласне „Ханџар дивизије” која је оперисала на подручју села Мошћеница и у делу насеља Жељезара. О трагичним дешавањима у Сиску сведочио је и некадашњи високи комунистички функционер Стипе Шувар у књизи Хрватски карусел. Навео је, поред осталог, да су многи лешеви спаљивани у сисачкој железари, ради сакривања доказа о бруталним ликвидацијама српских цивила далеко од линије фронта, дубоко на територији коју је ефективно контролисала Туђманова власт. Постоји још један занимљив податак, који представља доказ да су поменути монструозни злочини у Сиску и околини планирани у самом врху хрватске власти. Наиме, спискови за ликвидацију српског становништва у општини били су сачињени далеко раније, пре масовних злочина у августу и септембру 1991. године. Истовремено, формиране су групе за ликвидацију, осигурани стационари и средстава за извршење злочина. Читавом припремом руководио је син генерала Бобетка, Иво, члан најужег руководства ХДЗ-а. Одмах после његовог ступања на дужност, сутрадан, 2. августа 1991. године, „убилачка машина почела је да ради”. Данас је Иво Бобетко слободан човек и угледни грађанин независне Хрватске, као и остали које терети овај обимни доказни материјал прослеђен Трибуналу у Хагу. Баш као и извршиоци злочина на граничном прелазу Холмец у Словенији, над колоном ЈНА у Тузли, српским цивилима у Сарајеву. На слободи су и мучитељи Срба у Мостару, Коњицу, „ратници џихада” који су пред телевизијским камерама одсекли главе српским војницима у околини Возуће. На слободи је и Елфета Весели, Албанка која је на свиреп начин ликвидирала српског дечака Слободана Стојановића у околини Сребренице. Овај последњи случај заслужује посебан коментар, првенствено због тога што представља прецизну парадигму локалног одјека „хашке правде” код нас.
СЛУЧАЈ НОВИНАРА ЖЕЉКА ВУКОВИЋА
О овом монструозном злочину над српским дечаком писао је угледни новинар Вечерњих новости Жељко Вуковић, 13. новембра 2005. године. У сваком нормалном друштву његов новински текст био би оцењен као одговоран и моралан гест представника професије чија је основна обавеза откривање истине, наравно на темељу одговарајућих чињеница. Уместо подршке, Вуковића је за ширење тзв. „говора мржње” тужила невладина организација Комитет правника за заштиту људских права. У поднетој тужби између осталог стоји да је Вуковић „злоупотребио трагедију српског дечака само да би потврдио ужасни стереотип који влада у јавном мњењу о зверском понашању Албанаца”. При том, ни у једном тренутку се не тражи казна за убицу Елфету Весели и макар закаснела правна сатисфакција за породицу несрећног Слободана. Ту се, међутим, прича не завршава. Вуковића, који је одавно на мети невладиног сектора само због тога што о збивањима у рушевинама Југославије пише на основу чињеница и елементарног морала, у међувремену позната „невидљива рука” лишава уредничког статуса, а његове интелигентне и виспрене коментаре сели са друге на неку петнаесту страницу недељног издања Вечерњих новости. Тако је, ето, један новинар подвргнут „казнено-васпитним мерама” због текста у којем износи егзактну истину о још једном ужасном злочину над Србима. Професионални „тумачи историје рата из невладиног сектора” већ су изрекли пресуду и страдалнику, и новинару који о страдању пише, једино монструозни убица, Албанка Елфета Весели, остаје недодирљива под заштитом NGO. Ствар, разуме се, није нимало безазлена. „Случај Вуковић” данас је преседан. Сутра, после евентуално изречене пресуде, постаје принцип. Новинарске организације у Србији, међутим, ћуте. Знајући неке од њих, претпостављам да већ сада чекају на поклоњење „министарству истине”, унапред се извињавајући због тога што су некада писали о страдању Срба. Све је исто као код Орвела. Коначно, шта је то што суштински повезује случајеве злочина на граничном прелазу Холмец, страдање српских цивила у Сиску и оптужбу против новинара Жељка Вуковића? Реч је о неподношљивом споју провинцијалног варварства и неморала, који се савршено уклапају у актуелни планетарни цинизам једине преостале суперсиле. На делу је једно ново једноумље, које „чувари хашког модела правде у Србији” обезбеђују на отворено увредљив начин. Уосталом, у праву је Жељко Вуковић када констатује да „никада Срби и Србија нису били пониженији, уплашенији, али и немоћнији”. Заиста, неподношљива је та наша психологија пристајања, наша спремност да „дамо све, па и остатак”. <
(Јун 2006)
|