Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Визир - Нови тоталитеризам

 

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И РЕПРЕСИЈА: ИСКУШЕЊА НАДЗИРАНЕ И ИНСТРУМЕНТАЛИЗОВАНЕ СЛОБОДЕ

Лукавије и опасније


Висока технологија информатичке епохе омогућава моћницима да старе механизме контроле и условљавања критичке интелигенције, пре свега писаца и новинара, учине мање видљивим и мање ригидним, али, истовремено, ефикаснијим него икад. „Надзирање слободе” је средство њеног директног и драстичног ограничавања. Паралелно, инструментализација (злоупотреба) појма слободе и појма људских права опробано је средство за подривање суверенитета и одбрамбених механизама држава и народа. Ево шта о томе, у ексклузивном ауторском тексту за „НАЦИЈУ”, вели генерални секретар Италијанског ПЕН центра

 

Пише: Емануел Бетини*

 

Уз ра­то­ве, ге­но­ци­де и те­ро­ри­зам, зад­њих го­ди­на опет се опет мно­го го­во­ри о сло­бо­ди из­ра­жа­ва­ња. Не­ки исто­ри­ча­ри и мно­ги по­ли­ти­ча­ри сма­тра­ју да је „свет­ско дру­штво” отво­ре­но, као ни­ка­да до са­да, за ди­ја­лог и за за­шти­ту ин­ди­ви­ду­ал­них сло­бо­да. „До­но­си­о­ци ми­ра” су те­шким  на­о­ру­жа­њем на­вод­но рас­ту­ри­ли дик­та­ту­ре и пре­тво­ри­ли по­тла­че­не на­ро­де у сло­бод­не љу­де ко­ји мо­гу да се из­ра­жа­ва­ју, ра­де и гра­де но­ву ствар­ност. Али, да ли ства­ри за­и­ста та­ко сто­је?

Са­гле­да­ва­мо, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, ге­нет­ску му­та­ци­ју ко­ју је пре­тр­пе­ла сло­бо­да из­ра­жа­ва­ња. Од сна о сло­бо­ди она се пре­тво­ри­ла у „над­зи­ра­ну” сло­бо­ду, сте­шње­ну у кон­трол­не сте­ге ко­је ни­су ни­шта бо­ље од оних у нај­о­крут­ни­јим дик­та­ту­ра­ма. Гло­ба­ли­за­ци­ја је до­при­не­ла да до­ђе до ква­ли­та­тив­ног ско­ка у ре­пре­сив­ном си­сте­му но­вих „де­мо­крат­ских” дик­та­ту­ра. Не­ка­да­шње при­слу­шки­ва­ње, ве­о­ма ра­ши­ре­но у све­ту шпи­ју­на­же, пре­ва­зи­ђе­но је са­те­лит­ском кон­тро­лом осо­ба и пра­ће­њем це­ло­куп­не елек­трон­ске по­ште. На том пла­ну отва­ра се ве­ли­ки про­стор, што ја­сно по­ка­зу­је и но­ви па­но­рам­ски из­ве­штај о ло­шем ста­њу у овој обла­сти, од Ази­је и зо­не Па­ци­фи­ка (на­ро­чи­то у Ки­ни, на Ти­бе­ту, у Ви­јет­на­му, Бур­ми), пре­ко Цен­трал­не Ази­је и про­сто­ра бив­ше со­вјет­ске им­пе­ри­је (Ру­си­ја је у том по­гле­ду тех­но­ло­шки да­ле­ко нај­ви­ше уз­на­пре­до­ва­ла, а нај­не­зграп­ни­ји си­стем кон­тро­ле је у Ав­га­ни­ста­ну и бив­шим со­вјет­ским ре­пу­бли­ка­ма Азер­беј­џа­ну, Гру­зи­ји, Ка­зах­ста­ну, Турк­ме­ни­ста­ну, Укра­ји­ни, Уз­бе­ки­ста­ну...), до Евро­пе и Аме­ри­ке.

 

НО­ВО ДИ­ЗАЈ­НИ­РА­ЊЕ РЕ­ПРЕ­СИ­ЈЕ

 

У Евро­пи тре­ба има­ти у ви­ду да је ЕУ тех­нич­ки раз­ви­је­ни­ја, док ис­точ­не зе­мље при­ме­њу­ју кон­тро­лу „тра­ди­ци­о­нал­ног ти­па” (при­слу­шки­ва­ње те­ле­фо­на, пра­ће­ње, итд.). Ен­гле­ска је и ра­ни­је би­ла на­сло­ње­на на аме­рич­ки си­стем „Еша­лон”, а по­сле 11. сеп­тем­бра 2001. ак­ти­ви­ра­ла је но­ву „све­мо­гу­ћу” са­те­лит­ску кон­тро­лу. Ита­ли­ја се сво­јим но­вим за­ко­ни­ма про­тив те­ро­ри­зма та­ко­ђе при­ла­го­ди­ла. То зна­чи да се при­слу­шку­ју све те­ле­мат­ске ко­му­ни­ка­ци­је. Оне се об­ра­ђу­ју пре­ма кри­те­ри­ју­ми­ма при­о­ри­те­та и ри­зи­ка, иден­ти­фи­ку­ју се сер­ве­ри и пошиљаоци.

Тре­ба ука­за­ти и на  цен­зу­ру и на но­ва огра­ни­че­ња сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња у зе­мља­ма на­ста­лим по­сле рас­па­да бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Би­ло је слу­ча­је­ва у Сло­ве­ни­ји (Бре­да Смол­ни­кар), Хр­ват­ској (Пре­драг Ма­тве­је­вић, осу­ђен што је на­звао Фра­њу Туђ­ма­на „та­ли­ба­ном”) и у Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри (ви­ше слу­ча­је­ва но­ви­на­ра и уред­ни­ка ко­ји су би­ли на­кон ок­то­бра 2000. под уда­ром и под ис­тра­гом због кри­тич­ких тек­сто­ва, а са­да су ти слу­ча­је­ви за­кљу­че­ни).

И ба­скиј­ско пи­та­ње за­вре­ђу­је па­жњу. Вла­да у Ма­дри­ду, иако се сла­же са ад­ми­ни­стра­тив­ном ауто­но­ми­јом Ба­ски­је, бој­ко­ту­је ње­не пи­сце, за­тва­ра им при­ступ у штам­пи и оп­ту­жу­је за те­ро­ри­зам ин­те­лек­ту­ал­це ко­ји тра­же по­ли­тич­ку и кул­тур­ну ауто­но­ми­ју. То је слу­чај са Ха­ви­је­ром Але­гри­јом и Мар­че­лом Ота­мен­ди­јем, ко­га је ци­вил­на стра­жа чак и му­чи­ла.

По­се­бан слу­чај о ко­ме се мно­го го­во­ри је Тур­ска, јед­на од нај­ин­кри­ми­ни­са­ни­јих зе­мља у обла­сти сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња. У њој је на вла­сти ислам­ска пар­ти­ја, а већ го­ди­на­ма по­сто­ји ПЕН цен­тар. Ве­ћи број пи­са­ца је про­го­њен, хап­шен и осу­ђи­ван. До­вољ­но је про­го­во­ри­ти о јер­мен­ском  пи­та­њу или о про­бле­му Кур­да да се до­спе на суд и у за­твор. То је слу­чај са пи­сцем Ор­ха­ном Па­му­ком ко­ји је го­во­рио о ге­но­ци­ду из­вр­ше­ном над Јер­ме­ни­ма 1915. го­ди­не и са­да му се су­ди. Тур­ска се спре­ма да уђе у ЕУ, али ње­на ула­зни­ца је умр­ља­на кр­вљу и му­че­њи­ма. По­ста­вља се пи­та­ње ни­су ли но­ва огра­ни­че­ња уства­ри ста­ри ду­хо­ви и ку­да мо­же да стиг­не дру­штво ко­је цен­зу­ри­ше про­шлост. Где су ту исти­на и исто­риј­ско пам­ће­ње?

Бли­ски Ис­ток и арап­ске зе­мље, и у овој ства­ри ко­ју раз­ма­тра­мо, пред­ста­вља­ју по­себ­но по­гла­вље. Но­ве тех­но­ло­ги­је и са­те­лит­ску кон­тро­лу елек­трон­ске по­ште да­нас вр­ше и Ту­нис, Ал­жир, Ма­ро­ко, Еги­пат, Иран, Са­у­диј­ска Ара­би­ја и Изра­ел. У свим тим зе­мља­ма, али и у Ира­ку, Си­ри­ји, Ли­ба­ну, Јор­да­ну, Арап­ским Еми­ра­ти­ма, за­тим у Ли­би­ји, ре­пре­си­ја над сло­бо­дом из­ра­жа­ва­ња вр­ши се ка­ко на „тра­ди­ци­о­на­лан на­чин”, та­ко и по­мо­ћу ви­со­ке тех­но­ло­ги­је.

 

СТРАХ ОД СВЕ­ВИ­ДЕ­ЋЕГ ОКА

 

Иако је фи­зич­ки да­ле­ко од Евро­пе, Аме­ри­ка има од­лу­чу­ју­ћи ути­цај на огра­ни­ча­ва­ње и цен­зу­ру сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња. САД су при­вид­но зе­мља у ко­јој се по­шту­је сло­бо­да из­ра­жа­ва­ња. Ме­ђу­тим, ства­ри ни ра­ни­је ни­су ста­ја­ле баш та­ко до­бро, а за­ко­ни­ма про­тив те­ро­ри­зма, на­кон сеп­тем­бра 2001, ство­ре­на су но­ва ве­ли­ка огра­ни­че­ња за ши­ре­ње кри­тич­ког ми­шље­ња. Се­ти­мо се са­мо трет­ма­на ве­сти о ба­зи Гван­та­на­мо или о ужа­са­ва­ју­ћем ко­ри­шће­њу так­тич­ког ну­кле­ар­ног оруж­ја (оси­ро­ма­ше­ни ура­ни­јум) на те­ри­то­ри­ји бив­ше Ју­го­сла­ви­је (Бо­сна, Ср­би­ја) и у Голф­ском за­ли­ву.

У аме­рич­ко по­гла­вље ове при­че спа­да и Ла­тин­ска Аме­ри­ка, на чи­јем ве­ли­ком и ра­зно­ли­ком про­сто­ру две зе­мље за­слу­жу­ју на­ро­чи­ту па­жњу: Мек­си­ко и Ку­ба. Осим др­жа­ве и ве­ли­ких иде­о­ло­шких огра­ни­че­ња сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња кри­тич­ког ста­ва, ов­де, по­го­то­ву у Мек­си­ку и Ко­лум­би­ји, по­сто­ји и про­блем бру­тал­не ре­пре­си­је нар­ко­тр­го­ва­ца и ма­фи­је (ко­ји ужи­ва­ју ви­со­ку за­шти­ту).

На кра­ју ове крат­ке ана­ли­зе огра­ни­ча­ва­ња сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња, мо­же­мо да твр­ди­мо да је про­гон пи­са­ца по­стао ма­ње окру­тан, али лу­ка­ви­ји. Пи­сци, но­ви­на­ри и ин­те­лек­ту­ал­ци су јав­но ма­ње цен­зу­ри­са­ни, али се на­во­де на ауто­цен­зу­ру. Мно­ги ауто­ри ра­ди­је огра­ни­ча­ва­ју са­др­жа­је сво­јих спи­са да не би би­ли про­го­ње­ни и, пре све­га, да не би на­не­ли ште­ту сво­јим по­ро­ди­ца­ма и при­ја­те­љи­ма. У за­пад­ном све­ту по­сто­ји ва­ри­јан­та цен­зу­ре ко­ја се са­сто­ји у не­штам­па­њу и пре­ћут­ки­ва­њу де­ла и ауто­ра, што на­во­ди пи­сце на огра­ни­ча­ва­ње соп­стве­не сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња. Не­ки пи­сци на­о­ко има­ју мак­си­мал­ну сло­бо­ду, мо­гу да пи­шу шта же­ле, ни­су про­го­ње­ни, осим у из­у­зет­ним слу­ча­је­ви­ма ка­да је у пи­та­њу на­ци­о­нал­на без­бед­ност, мо­гу да се по­ја­вљу­ју на јав­ним ме­сти­ма и да го­во­ре сву­да. У очи­ма обич­ног све­та све из­гле­да нор­мал­но, али, у ствар­но­сти ни­је та­ко. Тим пи­сци­ма, са иде­ја­ма су­прот­ним од но­си­ла­ца вла­сти, ус­кра­ћу­је се про­па­ганд­ни про­стор, не об­ја­вљу­ју се при­ка­зи њи­хо­вих књи­га, а њи­хо­ви на­сту­пи се не на­ја­вљу­ју у но­ви­на­ма. Њи­ма је вр­ло те­шко да ис­ка­жу сво­је ми­шље­ње и над њи­ма вла­да мук. Ако же­ле да пре­жи­ве, али то је он­да гор­ка при­ча, мо­ра­ју да се „нор­ма­ли­зу­ју” пу­тем ауто­цен­зу­ре. Са­мо у том слу­ча­ју би­ће „зва­нич­но” жи­ви, али не­ће ви­ше би­ти сло­бод­ни да се из­ра­зе.

Дру­ги раз­лог ко­ји не­из­бе­жно во­ди ка ауто­цен­зу­ри је­сте са­те­лит­ска кон­тро­ла осо­ба и свих њи­хо­вих при­ват­них сред­ста­ва ко­му­ни­ка­ци­је. Ко­ри­шће­њем вој­них са­те­ли­та др­жа­ве су у ста­њу да у ре­ал­ном вре­ме­ну пра­те кре­та­ње „ри­зич­них” су­бје­ка­та. Пу­тем са­те­ли­та је мо­гу­ће, чак, да се чи­та­ју на­сло­ви но­ви­на ко­је не­ко но­си под ми­шком или ре­ги­стар­ске та­бли­це ауто­мо­би­ла. Сва­ко од нас мо­же да бу­де кон­тро­ли­сан у сва­ком тре­нут­ку да­на. Нај­зад, за­хва­љу­ју­ћи гло­ба­ли­за­ци­ји и елек­трон­ским апа­ра­ти­ма, мо­гу се де­таљ­но сни­ма­ти сви те­ле­фон­ски раз­го­во­ри са фик­сних или мо­бил­них те­ле­фо­на, све SMS по­ру­ке и сва елек­трон­ска по­шта. Има­ју­ћи у ви­ду ефи­ка­сност тих кон­трол­них ин­стру­ме­на­та, мо­же се за­кљу­чи­ти да се дру­штве­но ан­га­жо­ва­ни пи­сци на­во­де на ауто­цен­зу­ру да се не би упле­ли у кон­трол­ну мре­жу, што би мо­гло озбиљ­но да угро­зи њи­хо­ву ауто­но­ми­ју.

На кра­ју, мо­ра­мо да на­ро­чи­то ука­же­мо на не­то­ле­ран­ци­ју не­ких ислам­ских сре­ди­на пре­ма пи­сци­ма ко­ји при­па­да­ју раз­ли­чи­тим кул­ту­ра­ма. То је слу­чај са Ори­ја­ном Фа­ла­чи, ко­ја је до­спе­ла на суд, у сво­јој зе­мљи са хри­шћан­ском тра­ди­ци­јом, за­то што се не­га­тив­но из­ра­зи­ла о исла­му. У му­сли­ман­ском све­ту је у то­ку кам­па­ња мр­жње про­тив ита­ли­јан­ске спи­са­те­љи­це и то та­ква кам­па­ња ко­ја би мо­гла да до­ве­де до ри­зич­них по­сле­ди­ца по ње­ну лич­ну без­бед­ност. Па где је ту то­ли­ко хва­ље­на сло­бо­да из­ра­жа­ва­ња? Пи­та­мо се, та­ко­ђе, ка­кву це­ну тре­ба да пла­те пи­сци као што је Маг­ди Алам, ко­ји су ве­о­ма кри­тич­ки на­стро­је­ни пре­ма не­по­пу­стљи­во­сти оних што про­по­ве­да­ју мр­жњу и на­си­ље.

Све ово је са­мо врх ле­де­ног бре­га ко­ји се по­ја­вљу­је и с ко­јим мо­ра­мо да ра­чу­на­мо у ве­ку ко­ји је тек по­чео. <

 

* Аутор је ге­не­рал­ни се­кре­тар Ита­ли­јан­ског ПЕН цен­тра

(Јул-август 2006)

 


Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеВизирНови тоталитеризам Лукавије и опасније