БАСКИЈА, ИЗМЕЂУ ЕТНОРЕГИОНАЛИЗМА И ТЕРОРИЗМА

Златна нит самосвести

Баски су један од најстаријих народа Европе. Данас живе у седам провинција, од којих су четири у Шпанији, а три у Француској. Њихов језик, euskera, једини у том делу Европе не припада породици индоевропских. Према предању, тај језик на Пиринејско полуострво донео је Товел, Нојев унук. ЕУ је 2002. одбила захтев Баскијаца за самосталним чланством у Унији. Међутим, у марту ове године, баскијска национал-револуционарна организација ЕТА („Баскијска отаџбина и слобода”), након 47 година непрекидне борбе, објавила је да трајно одлаже оружје и одриче се милитантног деловања, што можда битно мења многе перспективе

Пише: Берислав Благојевић

Про­шло је тач­но 110 го­ди­на ка­ко је Са­би­но Ара­на y Го­и­ри ско­вао нео­ло­ги­зам „Euska­di” („скуп Ба­ски­ја­ца”) да би њим на­звао се­дам ба­скиј­ских про­вин­ци­ја. Од тих се­дам, че­ти­ри се на­ла­зе у Шпа­ни­ји (Ala­va, Gu­i­pu­skoa, La Al­ta Na­va­ra, Bi­ska­ja) и три у Фран­цу­ској (Bas­se Na­va­re, La­bo­urd, So­u­le). Пре­ма ге­о­граф­ском по­ло­жа­ју, шпан­ске ба­скиј­ске про­вин­ци­је при­па­да­ју тзв. Атлант­ској Шпа­ни­ји, с тим што се Би­ска­ја и Ги­пу­скоа на­ла­зе у Ба­скиј­ском при­мор­ју, а На­ва­ра и Ала­ва у ње­го­вом за­ле­ђу. Ба­ски­ја је је­дан од најживописнијих ди­је­ло­ва Шпа­ни­је; об­у­хва­та пеј­за­же при­мор­ја, пла­ни­на и рав­ни­ца. Пла­ни­не су мо­жда и нај­зна­чај­ни­ји фак­тор ко­ји је ути­цао на жи­вот Ба­ски­ја­ца – пла­ни­не су их умно­го­ме за­шти­ти­ле од стра­них ути­ца­ја, очу­вав­ши та­ко ба­скиј­ску ет­но­кул­тур­ну спе­ци­фич­ност, али су исто­вре­ме­но пре­сје­кле ба­скиј­ску ет­ни­ју на шпан­ски дио, ју­жни, и фран­цу­ски дио, сје­вер­ни.

ОД ТО­ВЕ­ЛА ДО АРА­НЕ

Иако по­ри­је­кло Ба­ска још ни­је об­ја­шње­но (што се че­сто ко­ри­сти за по­ли­тич­ке ма­ни­пу­ла­ци­ју), до­са­да­шња ис­тра­жи­ва­ња о овом пи­та­њу има­ју за­јед­нич­ки за­кљу­чак: Ба­ски су је­дан од нај­ста­ри­јих на­ро­да Евро­пе, а њи­хо­ву спе­ци­фич­ност ис­ти­че је­зик – еuskera, ко­ји је­ди­ни не при­па­да по­ро­ди­ци ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка. По­сто­ји пре­да­ње да је ба­скиј­ски је­зик на Пи­ри­неј­ско по­лу­о­стр­во до­нио То­вел, Но­јев унук. Ме­ђу­тим, за бо­ље схва­та­ње са­вре­ме­ног на­ци­о­на­ли­зма и ет­но­ре­ги­о­на­ли­зма у Ба­ски­ји ни­је нео­п­ход­но пу­то­ва­ти у би­блиј­ско ври­је­ме, већ се у про­шлост тре­ба вра­ти­ти не­што ви­ше од јед­ног ви­је­ка. Ет­но­ре­ги­о­на­ли­зам се у Шпа­ни­ји по­ја­вио за ври­је­ме Пр­ве Ре­пу­бли­ке 1873. го­ди­не ис­ти­чу­ћи пи­та­ња ауто­но­ми­је, са­мо­у­пра­ве ре­ги­ја и де­цен­тра­ли­за­ци­је. Ли­је­ви ре­пу­бли­кан­ци, та­ко­зва­ни кан­то­на­ли­сти, су­прот­но мо­нар­хи­сти­ма, зах­ти­је­ва­ли су да цен­трал­на власт има са­мо не­знат­на овла­ште­ња и да се ре­кон­струк­ци­ја ко­рум­пи­ра­ног, по­ср­ну­лог дру­штва из­вр­ши пре­ма фор­му­ли „de aba­jo ar­ri­ba”, то јест од­о­здо на ви­ше. Но, вој­ни удар ге­не­ра­ла Кам­по­са и по­нов­но про­гла­ше­ње мо­нар­хи­је на­крат­ко су угу­ши­ли стре­мље­ња ет­но­ре­ги­о­на­ли­ста. По­сљед­ње де­се­тље­ће XIX ви­је­ка ипак је озна­чи­ло крај јед­не тра­ди­ци­о­нал­не Шпа­ни­је: Она ко­нач­но пре­ста­је би­ти ко­ло­ни­јал­на си­ла, 1890. го­ди­не у Ба­ски­ји (у Бил­ба­оу) до­ла­зи до пр­вог ге­не­рал­ног штрај­ка у ко­ме рад­ни­ци од­но­се по­бје­ду, а 1895. го­ди­не Са­би­но Ара­на, „отац” ба­скиј­ског на­ци­о­на­ли­зма, осни­ва БНП (Ба­скиј­ску на­ци­о­на­ли­стич­ку пар­ти­ју), од­но­сно PNV (Par­ti­do na­ci­o­na­list vas­co). До по­ја­ве Ара­ни­не на­ци­о­на­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је је­зик је био глав­на цр­та ба­скиј­ског иден­ти­те­та, али осни­ва­њем PNV-а и ши­ре­њем ара­ни­зма ства­ра­ју се усло­ви за фор­ми­ра­ње по­ли­тич­ког иден­ти­те­та и но­вог за­ма­ха ет­но­ре­ги­о­на­ли­зма. Ара­ни­зам је под­ра­зу­ми­је­вао да је­ди­но не­за­ви­сна др­жа­ва мо­же да обез­бје­ди очу­ва­ње по­себ­но­сти Ба­ски­ја­ца. Ме­ђу­тим, Ара­на је у сво­јој на­ци­о­на­ли­стич­кој иде­о­ло­ги­ји оти­шао мно­го да­ље од зах­ти­је­ва­ња не­за­ви­сно­сти. Ње­го­во по­и­ма­ње на­ци­је об­у­хва­та­ло је при­мор­ди­јал­но ста­ја­ли­ште ком­би­но­ва­но са по­ис­то­вје­ћи­ва­њем на­ци­је и ра­се, та­ко да „Не мо­же Баск би­ти онај ко то хо­ће, не­го са­мо онај ко мо­ра јер је од по­ро­ди­це на­сле­дио ра­сну оба­ве­зу да то бу­де.”¹ Об­ја­шња­ва­ју­ћи по­ве­за­ност Ба­ски­ја­ца са ба­скиј­ским те­ри­то­ри­ја­ма, Ара­на се, чи­ни се, осла­њао и на ста­во­ве Фри­дри­ха Ра­це­ла ко­ји је син­те­зу зе­мље и љу­ди ту­ма­чио иде­јом „Blut und Bo­den”, „крв и тло”. На кра­ју, Ара­на је по­тен­ци­рао „чи­сто­ту кр­ви и је­зи­ка” чи­ме је оне­мо­гу­ћио ин­те­гра­ци­ју ими­гра­на­та у ба­скиј­ско дру­штво. За­пра­во је оти­шао та­ко да­ле­ко да је из­ми­слио euske­ra gar­bi­ja (чист ба­скиј­ски је­зик) ко­ји ни­је био го­вор­ни је­зик, а ни је­зик кла­сич­не ба­скиј­ске књи­жев­но­сти XVI и XVII ви­је­ка на­ста­ле у да­на­шњим фран­цу­ским ба­скиј­ским про­вин­ци­ја­ма.

Без об­зи­ра на мно­ге по­гре­шке ко­је је ара­ни­зам са­др­жа­вао, ова иде­о­ло­ги­ја је омо­гу­ћи­ла да се Ба­ски пре­ко Ара­ни­ног PNV-а по­ли­тич­ким пу­тем из­бо­ре за сво­је ци­ље­ве. По­ли­тич­ка бор­ба Ба­ска је та­ко на­ста­вље­на и на­кон Ара­ни­не смр­ти. У по­ли­тич­ки не­ста­бил­ној Шпа­ни­ји, у ко­јој су се од 1902. до 1923. го­ди­не про­ми­је­ни­ле 33 вла­де, ет­но­ре­ги­о­нал­ним за­хтје­ви­ма Ба­ска се цен­трал­на власт у Ма­дри­ду је­два опи­ра­ла. На­кон сло­ма вој­не дик­та­ту­ре При­мо де Ри­ве­ре и фор­ми­ра­ња Дру­ге Ре­пу­бли­ке 1931. го­ди­не, ви­ше ни­је би­ло пре­пре­ка за сти­ца­ње ши­ро­ких ауто­но­ми­ја по­је­ди­них шпан­ских ре­ги­ја. Го­ди­не 1934. ауто­ном­на вла­да у Бар­се­ло­ни про­гла­ша­ва ка­та­лон­ску др­жа­ву у окви­ру шпан­ске фе­де­рал­не Ре­пу­бли­ке, док Ба­ски­ја сво­ју ауто­но­ми­ју сти­че 1936. го­ди­не. Исте го­ди­не, ме­ђу­тим, по­чи­ње гра­ђан­ски рат ко­ји ће убр­зо по­ни­шти­ти сва на­ци­о­нал­на и ет­но­ре­ги­о­нал­на стре­мље­ња Ба­ска.

ДУГЕ СЕНКЕ ФРАНКОВЕ ЕПОХЕ

Крај ра­та 1939. го­ди­не зна­чио је крај Дру­ге Ре­пу­бли­ке, али и ауто­ном­них вла­да Ба­ски­је и Ка­та­ло­ни­је ко­је су мо­ра­ле на­пу­сти­ти зе­мљу јер су би­ле на стра­ни по­ра­же­них. Фран­ци­ско Фран­ко Ба­ха­мон­де је, на­кон за­во­ђе­ња дик­та­ту­ре, од­мах за­по­чео об­ра­чун са ба­скиј­ским и дру­гим ет­но­ре­ги­о­нал­ним по­кре­ти­ма у Шпа­ни­ји. Уки­нуо је ауто­но­ми­ју Ба­ски­је, те из­вр­шио удар на кул­тур­ни иден­ти­тет Ба­ска за­бра­нив­ши упо­тре­бу ба­скиј­ског је­зи­ка у на­ста­ви, штам­пи, као и ис­ти­ца­ње би­ло ка­квих на­ци­о­нал­них сим­бо­ла. Фран­ки­зам је, као то­та­ли­тар­ни ре­жим, био оспо­ра­ван од стра­не зна­чај­ног ди­је­ла ста­нов­ни­штва Шпа­ни­је. Сна­жно је ути­цао ути­цао на по­ли­тич­ке при­ли­ке и на јав­но мње­ње и у ба­скиј­ским про­вин­ци­ја­ма. Дио на­ро­да и по­ли­ти­ча­ра је сма­трао да тре­ба на­ста­ви­ти бор­бу про­тив Фран­ка пу­тем по­ли­тич­ког ан­га­жма­на, штрај­ко­ва и де­мон­стра­ци­ја, док је дру­ги дио јав­но­сти сма­трао да је нео­п­ход­но за­по­че­ти од­луч­ни­ју ору­жа­ну бор­бу. Та­ко је на­кон два­де­сет го­ди­на Фран­ко­вог ре­жи­ма, тач­ни­је у ље­то 1959. го­ди­не, до­шло до фор­ми­ра­ња ЕТА-е (Euz­ka­di Ta Az­ka­ta­su­na – Ба­скиј­ска отаџ­би­на и сло­бо­да).

ЕТА је би­ла осно­ва­на као на­ци­о­нал­на, ре­во­лу­ци­о­нар­на и иле­гал­на ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја је тре­ба­ло да се бо­ри за не­за­ви­сност Ба­ски­је.

Ме­ђу­тим, по­сто­ја­ли су и дру­ги про­бле­ми осим цен­трал­не ге­не­ра­ли­си­му­со­ве вла­сти про­тив ко­јих се ни­је мо­гла бо­ри­ти ни ЕТА. На­и­ме, иако је ара­ни­зам осла­био 1930-их, у вре­ме­ну ре­пре­си­је ко­је је усли­је­ди­ло ова је иде­о­ло­ги­ја по­но­во на­шла при­ста­ли­це ме­ђу ба­скиј­ским на­ци­о­на­ли­сти­ма, исти­на у ма­ње твр­до­кор­ном об­ли­ку. Сна­жна ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­ја у Ба­ски­ји је по­вла­чи­ла за со­бом ма­се ими­гра­на­та ко­ји, пре­ма ара­ни­сти­ма, ква­ре „чи­сто­ту кр­ви и је­зи­ка” и раз­вод­ња­ва­ју ба­скиј­ски ет­нос. Све из­ра­же­ни­ја не­то­ле­ран­ци­ја пре­ма до­се­ље­ни­ци­ма, ксе­но­фо­би­ја и ет­но­цен­три­зам, до­дат­но су за­те­за­ли од­но­се са цен­трал­ном вла­шћу, али и ме­ђу са­мим Ба­ски­ма. Упр­кос сил­ним уну­тра­шњим по­ли­тич­ким пре­ви­ра­њи­ма, Ба­ски и да­ље про­те­сту­ју про­тив Фран­ка – сту­ден­ти, рад­нич­ки син­ди­ка­ти, све­штен­ство, ин­те­ли­ген­ци­ја, сит­на бур­жо­а­зи­ја, на­ци­о­на­ли­сти, ко­му­ни­сти... Фран­ко је од­го­ва­рао уво­ђе­њем оп­сад­ног, ван­ред­ног ста­ња, па је у Би­ска­ји од 1956. до 1975. ван­ред­но ста­ње уво­ђе­но три пу­та. Још гла­сни­ја по­бу­на Ба­ска у Ги­пу­скои је на­тје­ра­ла Фран­ка да у овој про­вин­ци­ји пет пу­та уво­ди ван­ред­но ста­ње, ко­је је укуп­но тра­ја­ло 15 мје­се­ци.

Ова­ква си­ту­а­ци­ја је до­ве­ла до пр­вих са­бо­та­жа и ору­жа­них ак­ци­ја ЕТА-е у ју­лу 1961. го­ди­не. До 1970. око 5.000 ње­них сим­па­ти­зе­ра и чла­но­ва је ухап­ше­но, при­во­ђе­но, а мно­ги су из­бје­гли у Фран­цу­ску. Ба­скиј­ски све­ште­ни­ци ко­ји су би­ли про­тив дик­та­ту­ре, та­ко­ђе су би­ли про­га­ња­ни и на­зи­ва­ни „ко­му­ни­стич­ким по­по­ви­ма”. Су­коб де­мон­стра­на­та ши­ром Шпа­ни­је са ре­жи­мом кул­ми­ни­ра у ври­је­ме та­ко­зва­ног про­це­са у Бур­го­су (де­цем­бар 1970), ка­да су де­ве­то­ри­ца при­пад­ни­ка ЕТА-е осу­ђе­ни на смрт. Фран­ци­ско Фран­ко је, под при­ти­ском опо­зи­ци­је, цр­кве и свјет­ске јав­но­сти мо­рао смрт­не ка­зне зе­ми­је­ни­ти вре­мен­ским.

При­пад­ни­ке ЕТА-е ни­су упла­ши­ла про­га­ња­ња и хап­ше­ња. На­про­тив, 1973. су из­вр­ши­ли нај­зна­чај­ни­ји атен­тат – уби­ли су Ка­ре­ра Блан­ка, пред­сјед­ни­ка вла­де и Фран­ко­вог на­сљед­ни­ка. Од та­да па до Фран­ко­ве смр­ти, Ба­ски­ја је би­ла под стал­ним же­сто­ким сти­ском ре­жи­ма. У апри­лу 1975. го­ди­не у Ба­ски­ји се уво­ди оп­сад­но ста­ње, а чак че­твр­ти­на ре­гу­лар­них шпан­ских по­ли­циј­ских сна­га је оку­пи­ра­ла ба­скиј­ске про­вин­ци­је. При­пад­ни­ци ЕТА-е и на­ци­о­на­ли­сти­стич­ких пар­ти­ја, со­ци­ја­ли­сти и ко­му­ни­сти, хап­ше­ни су и уби­ја­ни на нај­су­ро­ви­је на­чи­не. То је био зад­њи уда­рац јед­не дик­та­ту­ре и тмур­ни крај јед­не још тмур­ни­је ере. Фран­ци­ско Фран­ко Ба­ха­мон­де је умро 20. но­вем­бра 1975. го­ди­не, а власт је пре­у­зео принц Ху­ан Кар­лос ко­ји је за кра­ља про­гла­шен два да­на на­кон Фран­ко­ве смр­ти.

УСПОН ЕТ­НО­РЕ­ГИ­О­НА­ЛИ­ЗМА

Ху­ан Кар­лос је од­мах по пре­у­зи­ма­њу вла­сти до­нио Де­крет о ле­га­ли­зо­ва­њу упо­тре­бе ре­ги­о­нал­них је­зи­ка. Овај до­ку­мент је омо­гу­ћио да око 12 ми­ли­о­на љу­ди пр­ви пу­та на­кон 1939. ко­ри­сти свој ма­тер­њи је­зик (ба­скиј­ски, ка­та­лон­ски, га­ље­шки, ва­лен­си­ја­но). Ме­ђу­тим, де­це­ни­ја­ма угње­та­ва­ном на­ро­ду ово ни­је би­ло до­вољ­но, па се зах­ти­је­ва­ју при­зна­ња јав­них сло­бо­да и по­ли­тич­ких пра­ва, оп­шта ам­не­сти­ја, сма­ње­ње ин­фла­ци­је и не­за­по­сле­но­сти, а ет­но­ре­ги­о­на­ли­сти све гла­сни­је тра­же ауто­но­ми­ју за Ба­ски­ју и Ка­та­ло­ни­ју. Са­мо 1976. го­ди­не у Шпа­ни­ји је би­ло око 37.000 штрај­ко­ва и де­мон­стра­ци­ја и би­ло је ја­сно да су еко­ном­ска, со­ци­јал­на и те­ри­то­ри­јал­на ре­кон­струк­ци­ја нео­п­ход­не.

У пр­вим го­ди­на­ма пост­фран­ки­зма до­ла­зи до из­ра­же­не по­ла­ри­за­ци­је ба­скиј­ског јав­ног мње­ња и по­ли­тич­ких пар­ти­ја о то­ме ка­ко у бу­дућ­но­сти во­ди­ти бор­бу за ет­но­кул­тур­ну сло­бо­ду и ре­ги­о­нал­ну ауто­но­ми­ју. Док су јед­ни би­ли за мир­ни­ју оп­ци­ју пред­во­ђе­ну PNV-ом, дру­ги су по­др­жа­ва­ли агре­сив­ни­ју ЕТА-у и ње­но по­ли­тич­ко кри­ло Her­ri Ba­ta­su­na (HB – На­род­но је­дин­ство). Пр­ви су би­ли за ауто­но­ми­ју уну­тар Шпа­ни­је, а дру­ги ис­кљу­чи­во за не­за­ви­сност.

Но­ви та­лас ет­но­ре­ги­о­на­ли­зма је пре­вла­дао, што је по­ка­зао ре­фе­рен­дум за ста­тус ауто­но­ми­је. Од 60 од­сто иза­шлих би­ра­ча, 90 од­сто их је гла­са­ло за ауто­но­ми­ју. Ово је зна­чи­ло да Шпа­ни­ја по­ста­је де­цен­тра­ли­зо­ва­на др­жа­ва ко­ја ће се да­ље из­гра­ђи­ва­ти на осно­ва­ма на­ци­о­нал­ног и ре­ги­о­нал­ног плу­ра­ли­зма, али и по­раз се­па­ра­ти­стич­ке ко­а­ли­ци­је ЕТА-е и HB. На­кон ре­фе­рен­ду­ма је ЕТА на­ја­ви­ла да­љу ору­жа­ну бор­бу за не­за­ви­сност, а у тој бор­би ће не­ри­јет­ко стра­да­ва­ти и са­ми Ба­ски, што ће до­ма­ћу и свјет­ску јав­ност окре­ну­ти про­тив ЕТА-е и ње­них те­ро­ри­стич­ких ак­ци­ја.

Ба­ски­ја 11. ја­ну­а­ра 1980. и фор­мал­но по­ста­је ауто­ном­на ре­ги­ја, а на из­бо­ри­ма за ре­ги­о­нал­ни пар­ла­мент убје­дљи­во по­бје­ђу­је PNV са око 40 од­сто осво­је­них гла­со­ва, ис­пред HB са 16,5 од­сто, РЅ­ОЕ (Со­ци­ја­ли­стич­ке пар­ти­је Ба­ски­је) са 14 од­сто и ЕЕ (Euska­di­sco Ez­ker­ra – Ба­скиј­ска ље­ви­ца) са око 10 од­сто осво­је­них гла­со­ва. У на­ред­них два­де­се­так го­ди­на од­нос по­ли­тич­ких сна­га у Ба­ски­ји ће оста­ти ви­ше ма­ње исти. PNV се учвр­стио на мје­сту нај­ја­че пар­ти­је (2001. пре­ко 40 од­сто би­рач­ког ти­је­ла), док се број при­ста­ли­ца HB и ЕТА-е осјет­но сма­њу­је. Раз­лог за опа­да­ње по­пу­лар­но­сти ор­га­ни­за­ци­је ЕТА тре­ба тра­жи­ти у чи­ње­ни­ци да ве­ли­ка ве­ћи­на ста­нов­ни­штва сма­тра да је не­стан­ком фран­ки­зма пре­ста­ла по­тре­ба за ору­жа­ном бор­бом. Шта­ви­ше, ак­ци­је ЕТА-е су све че­шће сма­тра­не те­ро­ри­стич­ким, а ње­ни чла­но­ви те­ро­ри­сти­ма. Од­нос јав­ног мње­ња пре­ма те­ро­ри­сти­ма се дра­ма­тич­но из­ми­је­нио из­ме­ђу 1979. и 1989. го­ди­не. Док је 1979. го­ди­не 17 од­сто ис­пи­та­ни­ка сма­тра­ло те­ро­ри­сте па­три­о­та­ма, тај про­це­нат је 1989. пао на све­га 5 од­сто. Са­мо 5 од­сто ис­пи­та­ни­ка је пр­во­бит­но сма­тра­ло да су те­ро­ри­сти кри­ми­нал­ци, да би де­сет го­ди­на ка­сни­је овај број по­рас­тао на 16 од­сто.

Пад по­пу­лар­но­сти ЕТА-е ни­ка­ко не зна­чи сла­бље­ње на­ци­о­на­ли­зма. Ет­но­ре­ги­о­на­ли­сти су за Ба­ски­ју из­во­је­ва­ли не­ко­ли­ко ва­жних би­та­ка у до­ме­ни­ма по­ре­ских олак­ши­ца, фи­нан­сиј­ске ауто­но­ми­је, ауто­но­ми­је по­ли­ци­је, и уоп­ште у по­гле­ду над­ле­жно­сти ре­ги­о­нал­них ин­сти­ту­ци­ја са­мо­у­пра­ве. Ово се од­ра­зи­ло и на про­цват кул­ту­ре и је­зи­ка као ве­о­ма бит­них од­ред­ни­ца ба­скиј­ског иден­ти­те­та. Док је 1981. го­ди­не 21,5 од­сто ста­нов­ни­штва го­во­ри­ло ба­скиј­ским је­зи­ком, тај про­це­нат је 1991. из­но­сио 26 од­сто. Ипак, и по­ред свих по­зи­тив­них трен­до­ва, Ба­ски­ја у овом пе­ри­о­ду и да­ље има до­ста про­бле­ма ко­ји се огле­да­ју у па­ду ин­ду­стриј­ске про­из­вод­ње, не­за­по­сле­но­сти, не­га­тив­ном ми­гра­ци­о­ном сал­ду и да­љем ет­нич­ком ми­је­ша­њу ста­нов­ни­штва. У пе­ри­о­ду 1981–1991. го­ди­не, из Ба­ски­је је еми­гри­ра­ло око 80.000 љу­ди ви­ше не­го што је у њу ими­гри­ра­ло, а пре­ма по­пи­су из 1991. го­ди­не ма­ње од 40 од­сто ста­нов­ни­ка су чи­ни­ли они чи­ји су ро­ди­те­љи Ба­ски.

НО­ВИ ПО­ЧЕ­ТАК

Упр­кос ши­ро­кој ауто­но­ми­ји Ба­ски­је, чак 12 од­сто Ба­ска је 1996. сма­тра­ло Шпа­ни­ју ту­ђом др­жа­вом, а го­то­во тре­ћи­на су би­ли при­ста­ли­це пот­пу­не не­за­ви­сно­сти. Ме­ђу­тим, еви­дент­но је да све ви­ше ста­нов­ни­штва те­жи ка де­мо­крат­ским, устав­ним про­мје­на­ма, а не ра­ди­кал­ним и ми­ли­тант­ним ак­ци­ја­ма, што се, опет, од­ра­зи­ло и на по­ли­тич­ке пар­ти­је и из­бор­не ре­зул­та­те. Ова­кав тренд је нео­п­хо­дан за да­љи ди­ја­лог вла­сти у Ма­дри­ду са ре­ги­о­нал­ним по­ли­тич­ким пар­ти­ја­ма из Ба­ски­је.

Тре­ба ипак ис­та­ћи да се ба­скиј­ски на­ци­о­на­ли­сти не од­ри­чу у пот­пу­но­сти иде­је о не­за­ви­сно­сти. О то­ме свје­до­чи и при­је­длог Ху­а­на Хо­се Иба­ре­ће ко­ји је ис­пред PNV-а по­би­је­дио на ре­ги­о­нал­ним из­бо­ри­ма 1998. го­ди­не. На­и­ме, он је пред­ло­жио да у европ­ским окви­ри­ма Ба­ски­ја има сво­је­вр­сну са­мо­стал­ност и кон­фе­де­рал­ни од­нос са остат­ком Шпа­ни­је. Го­ди­не 2002. је ЕУ ипак од­ба­ци­ла мо­гућ­ност да Ба­ски­ја по­ста­не ње­на пу­но­прав­на чла­ни­ца. Ме­ђу­тим, пи­та­ње је ка­кву ће пре­го­ва­рач­ку по­зи­ци­ју има­ти Ба­ски у ди­ја­ло­гу са Ма­дри­дом (и/или Бри­се­лом) на­кон ви­је­сти ко­ја је об­и­шла сви­јет: ЕТА по­ла­же оруж­је!

На­кон 45 го­ди­на од пр­вих ору­жа­них ак­ци­ја, ЕТА је у мар­ту про­гла­си­ла трај­ни пре­кид ми­ли­тант­них ак­ци­ја, што је мо­жда до са­да нај­ве­ћа по­бје­да де­мо­кра­ти­је, умје­ре­ног на­ци­о­на­ли­зма и ет­но­ре­ги­о­на­ли­зма. Не­ма сум­ње да ова­ква од­лу­ка озна­ча­ва је­дан но­ви по­че­так и отва­ра­ње но­вих мо­гућ­но­сти и пер­спек­ти­ва за про­спе­ри­тет Ба­ски­је, Ба­ска и њи­хо­ве ет­но­кул­тур­не спе­ци­фич­но­сти. Овим се озна­ча­ва крај јед­ног об­ли­ка бор­бе, али и от­по­чи­ња­ње но­вог, јер Ба­ски су на­род ко­ји је на­у­чио да се бо­ри за сво­је ци­ље­ве и да оп­ста­је ви­је­ко­ви­ма у бор­ба­ма са цен­тра­ли­змом, уни­та­ри­змом, дик­та­то­ри­ма и кул­тур­ним тла­чи­те­љи­ма. <

(Јул-август 2006)

НА­ПО­МЕ­НА

¹ Кар­лос Мар­ти­нес Го­ри­а­ран: „Су­шти­на јед­не има­ги­нар­не отаџ­би­не”, у Ми­кел Асур­мен­ди /ур/: Иден­ти­тет и на­си­ље, Би­бли­о­те­ка XX век, Бе­о­град, стра­на 52.

ОДА­БРА­НА ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

M. Asur­men­di /ur/, Iden­ti­tet i na­si­lje, Bi­bli­o­te­ka XX vek, Be­o­grad, 2002.

Б. Бла­го­је­вић, Ет­но­ре­ги­о­на­ли­зам у Евро­пи, Гло­бус, Срп­ско ге­о­граф­ско дру­штво, Бе­о­град, 2005.

T. In­đić, Sa­vre­me­na Špa­ni­ja, No­lit, Be­o­grad, 1982.

S. New­man, Et­hno­re­gi­o­nal Con­flict in De­moc­ra­ci­es, Gre­en­wo­od Press, West­port, 1996.

N. Sa­mar­džić, Isto­ri­ja Špa­ni­je, Pla­to, Be­o­grad, 2003.

A. D. Smith, Na­ci­o­nal­ni iden­ti­te­ti, Bi­bli­o­te­ka XX vek, Be­o­grad, 1998.