Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Земља - Сценарио

 

„ОПЕРАЦИЈА 2006”: ШТА ЋЕ СЕ ДОГОДИТИ АКО ЗАИСТА НАРЕДНЕ ЗИМЕ БУДЕ ЈЕДНОСТРАНО ПРОГЛАШЕНА СЕЦЕСИЈА КОСМЕТА

Снага српског непристајања

 

Испаљивање тајних сценарија је јед­на од уоби­ча­је­них тех­ни­ка за од­и­гра­ва­ње ма­лих и ве­ли­ких про­па­ганд­но-пси­хо­ло­шких ига­ра, за опи­па­ва­ње пул­са, при­пре­ма­ње те­ре­на, „на­ви­ка­ва­ње на ло­ше ве­сти”. Сценарији налажу опрез и анализу, али им се не сме приступати малодушно и фаталистички

 

Пише: Урош Бошковић

 

Го­ди­на­ма све око нас вр­ви од „суд­бин­ских сце­на­ри­ја”, ко­ји ће, већ иза пр­вог ћо­шка на­ше исто­ри­је, до­не­ти шо­кант­не рас­пле­те. Ис­тре­ни­ра­ни смо, после много стресова, да им не при­да­је­мо зна­чај ве­ћи не­го што би тре­ба­ло. Мно­ги су на­у­чи­ли и да је то јед­на од уоби­ча­је­них тех­ни­ка за од­и­гра­ва­ње ма­лих и ве­ли­ких про­па­ганд­но-пси­хо­ло­шких ига­ра, за опи­па­ва­ње пул­са, при­пре­ма­ње те­ре­на, „на­ви­ка­ва­ње на ло­ше ве­сти”. По­сто­ји, ме­ђу­тим, опа­сност да нам јед­ном, та­ко, про­мак­не ствар­ни сце­на­рио зби­ва­ња, те да не пре­по­зна­мо на вре­ме шта се за­пра­во до­га­ђа и од­го­во­ри­мо сму­ше­но, спо­ро, не­де­ло­твор­но.

Је­дан сце­на­рио од пре ме­сец-два кру­жи у бе­о­град­ским „до­бро оба­ве­ште­ним кру­го­ви­ма”, на­ро­чи­то оним ко­ји сло­ве као про­за­пад­но ори­јен­ти­са­ни, тач­ни­је про­а­ме­рич­ки. Пре­ма том сце­на­ри­ју, шип­тар­ски ло­би­сти у аме­рич­кој ад­ми­ни­стра­ци­ји ус­пе­ли су да ис­по­слу­ју „пре­ћут­но одо­бре­ње за про­гла­ше­ње от­це­пље­ња Ко­со­ва од Ср­би­је”. У истом па­ке­ту, и у крат­ком вре­мен­ском ра­спо­ну, „мо­же се оче­ки­ва­ти одва­ја­ње Цр­не Го­ре”. Ср­би­ја би до­тле тре­ба­ло да бу­де до­вољ­но рас­то­че­на, све ин­сти­ту­ци­је на са­мој гра­ни­ци функ­ци­о­ни­са­ња, вој­но-без­бед­но­сне струк­ту­ре „у фа­тал­ном рас­ко­ра­ку, ухваћене на кривој нози”. Свр­ше­ни чин.

Вре­ме: фе­бру­ар 2006.

 

ТЕАТАР НЕРВОЗНИХ МАРИОНЕТА

 

Овај сце­на­рио, за раз­ли­ку од ни­за ра­ни­јих, унео је при­мет­ну нер­во­зу у спо­ме­ну­тим про­а­ме­рич­ким кру­го­ви­ма у Бе­о­гра­ду, ка­ко у јав­ним, та­ко и у оним дру­гим струк­ту­ра­ма мо­ћи. Нер­во­за ви­дљи­во пре­ра­ста у не­ла­го­ду, повремено чак па­ни­ку. Ло­гич­но. Уко­ли­ко не­ко спо­ља ак­ти­ви­ра та­кав сце­на­рио, ни­ко нор­ма­лан не би во­лео да бу­де у ко­жи про­а­ме­рич­ких гла­сно­го­вор­ни­ка у Ср­би­ји. Ка­ко се они при­пре­ма­ју за та­кву мо­гућ­ност, бар онај њи­хов део ко­ји ни­је „стра­те­шки опре­де­љен да по­бег­не на вре­ме”?

Пре­ма са­зна­њи­ма „НА­ЦИ­ЈЕ”, раз­ра­ђу­ју се два мо­гу­ћа то­ка зби­ва­ња, или је­дан ток у две фа­зе. У пр­вих 168 са­ти на­кон об­ја­вљи­ва­ња јед­но­стра­ног от­це­пље­ња Ко­со­ва и аме­рич­ке јав­не или пре­ћут­не по­др­шке, оче­ку­је се еска­ла­ци­ја „не­кон­тро­ли­са­ног гне­ва на­ро­да, са еле­мен­ти­ма отво­ре­ног улич­ног на­си­ља, чак ре­во­лу­ци­је”. Сна­ге без­бед­но­сти не би мо­гле да об­у­зда­ју екс­пло­зи­ју огор­че­ња та­квих раз­ме­ра и „пси­хо­ло­ги­ју на­ми­ри­ва­ња ра­чу­на”, а „мо­жда не би ни хте­ле”. Мо­жда би чак пред­во­ди­ле та­кав та­лас, бу­ду­ћи да је реч о „тра­ди­ци­о­нал­но па­три­от­ски ори­јен­ти­са­ним љу­ди­ма и гру­па­ци­ја­ма”. Шта он­да чи­ни­ти? пи­та­ју се у ре­че­ним кру­го­ви­ма. Озбиљ­но се раз­ма­тра оп­ци­ја да они са­ми иза­зо­ву ма­ње еска­ла­ци­је на­си­ља, те да их по­том ка­на­ли­шу ка „мар­ги­нал­ним по­љи­ма си­сте­ма” и омо­гу­ће се­би функ­ци­о­ни­са­ње, од­ступ­ни­цу, па и бег.

Под прет­по­став­ком да по­сле овог та­ла­са још оста­не не­ки ка­мен на ка­ме­ну, ана­ли­ти­ча­ри про­а­ме­рич­ке мре­же у Бе­о­гра­ду пред­ви­ђа­ју „пли­му оп­ште апа­ти­је на­ро­да”. Апа­ти­је чи­је би раз­ме­ре во­ди­ле у пот­пу­но не­у­че­ство­ва­ње у дру­штве­ном и по­ли­тич­ком жи­во­ту, што би мо­гло да бло­ки­ра чак и глу­мље­но функ­ци­о­ни­са­ње по­ли­тич­ког си­сте­ма. Раз­ма­тра­ју се ме­ре мо­ди­фи­ко­ва­ња по­ли­тич­ког си­сте­ма ка го­то­во пот­пу­ном ис­кљу­чи­ва­њу не­по­сред­не де­мо­кра­ти­је (од­су­ство сва­ког цен­зу­са из­ла­зно­сти на из­бо­ри­ма, до­но­ше­ње од­лу­ка ис­кљу­чи­во у скуп­шти­на­ма и оса­мо­ста­ље­ним цен­три­ма мо­ћи, итд.).

Сва ова раз­и­гра­ва­ња по­чет­ног сце­на­ри­ја, са­зна­је­мо, ни­су до­не­ла сми­ре­ње не­го још ве­ћу нер­во­зу оних ко­ји су го­ди­на­ма обе­ћа­ва­ли на­ро­ду да њи­хов до­ла­зак на власт зна­чи пре­ста­нак ова­квог трет­ма­на Ср­би­је у „ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци”.

 

СКУПОЦЕНИ „БЕЗНАЧАЈНИ ПОТПИС”

 

Да ли је ова­кав сце­на­рио мо­гућ?

У прин­ци­пу, да, али му се нипошто не сме приступати малодушно и фаталистички. Мо­гућ је већ го­ди­на­ма, већ го­ди­на­ма по­сто­је „тех­нич­ки” усло­ви за то, али се ипак не до­га­ђа. По­сто­је раз­ло­зи због ко­јих и у Ва­шинг­то­ну и у Бри­се­лу ко­че та­кав ток и др­же за­у­зда­ним шип­тар­ски врх на Ко­сме­ту. До­бро­на­мер­ни са­го­вор­ни­ци „НА­ЦИ­ЈЕ” у ди­пло­мат­ском ко­ру у Бе­о­гра­ду, ко­ји (раз­у­ме се) оста­ју не­и­ме­но­ва­ни, ка­жу да су и у САД и у ЕУ све­сни да би то би­ло, ма чиме правдано, пот­пу­но не­ле­гал­но и не­ле­ги­тим­но. Прав­но на­си­ље с да­ле­ко­се­жним по­сле­ди­ца­ма: „Ко­смет мо­же би­ти отет, Ср­би­ја у овом тре­нут­ку не­ма мо­гућ­но­сти да то вој­но спре­чи, али то ће се заиста до­го­ди­ти са­мо ако се обез­бе­ди фор­ма при­вид­не ле­гал­но­сти, срп­ског при­стан­ка, неког ,но­вог Деј­то­на’.”

Дру­гим ре­чи­ма, про­шип­тар­ским кру­го­ви­ма у вр­хо­ви­ма свет­ске по­ли­ти­ке је нео­п­хо­дан онај на­из­глед бе­зна­чај­ни срп­ски пот­пис, иоле ре­ле­ван­тан, ко­јим би се не­пра­во пре­тво­ри­ло у пра­во, на­си­ље до­би­ло обра­зи­ну ле­гал­но­сти. Све док не­ма тог пот­пи­са ствар „не мо­же да лег­не на ду­жи рок”. Ре­ле­вант­ност срп­ског пот­пи­сни­ка је, при том, ве­о­ма ва­жна. Испробавање са Го­ра­ном Сви­ла­но­ви­ћем, чи­ја је фи­гу­ра оја­ча­на до­дат­ком „бив­ши ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва”, до­жи­вело је фи­ја­ско и же­сто­ку јав­ну осу­ду у Ср­би­ји.

То исто­вре­ме­но ука­зу­је и на нај­моћ­ни­је сред­ство ко­је срп­ски по­ли­тич­ки врх мо­же да има у сво­јим ру­ка­ма. Кон­сен­зус свих озбиљ­них по­ли­тич­ких фак­то­ра да се ни­шта слич­но не пот­пи­ше, чак и не­ка вр­ста фор­мал­ног за­кли­ња­ња! Пре­ма ин­фор­ма­­ци­ја­ма ко­ји­ма рас­по­ла­же­мо, не­ко­ли­ко та­квих са­ста­на­ка ли­де­ра нај­ја­чих по­ли­тич­ких стра­на­ка је већ одр­жа­но. То­ми­слав Ни­ко­лић и Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца су се сло­жи­ли у свим бит­ним еле­мен­ти­ма. Ни­ко­лић твр­ди да се Ко­шту­ни­ца за­клео да ни­ка­да, ни под ка­квим окол­но­сти­ма, не­ће пот­пи­са­ти до­ку­мент ко­јим се при­зна­је „услов­на, без­у­слов­на, огра­ни­че­на или нео­гра­ни­че­на, би­ло ка­ква не­за­ви­сност Ко­сме­та”. „И ја му ве­ру­јем”, ка­же Ни­ко­лић.

 

КО ЈЕ НАЈСЛАБИЈА КАРИКА

 

И ли­де­ру ра­ди­ка­ла и премијеру, ме­ђу­тим, „ри­зич­ним се чи­ни Бо­рис Та­дић”. Из­гле­да да на тим са­стан­ци­ма ни­је уве­рио сво­је са­го­вор­ни­ке у сво­ју ап­со­лут­ну од­луч­ност да се при­дру­жи та­квом срп­ском пак­ту и да се отво­ре­но оба­ве­же на ње­го­во по­што­ва­ње. У по­ку­ша­ју да до­би­је­мо по­твр­ду или де­ман­тиј из не­по­сред­ног окру­же­ња Бо­ри­са Та­ди­ћа, или од ње­га лич­но, сти­гли смо са­мо до не­ги­ра­ња да је та­квих са­ста­на­ка уоп­ште би­ло и до де­ци­ди­ра­ног од­ба­ци­ва­ња „ма ка­кве мо­гућ­но­сти да ће Та­дић из­да­ти”. „Ра­ди се ра­ди­кал­ској про­па­ган­ди!” твр­де у ДС.

Иде­ја о ова­квом до­го­во­ру, из­ван днев­них по­ли­тич­ких игра­ри­ја, не­сум­њи­во је ва­жна и до­бра. Чврст срп­ски став мо­же мно­го то­га да заустави, про­ме­ни и пре­о­кре­не. На то ука­зу­је и не­дав­ни ин­ди­ка­тив­ни са­ста­нак амбасадора из земаља чланица Кон­такт гру­пе са Ко­шту­ни­цом у Бе­о­гра­ду. Бри­тан­ски ам­ба­са­дор је за­ко­вао „не­за­ви­сност Ко­со­ва као не­ми­нов­ност и при­зна­ва­ње фак­тич­ког ста­ња”, али су се то­ме нео­бич­но од­луч­но ус­про­ти­ви­ли ам­ба­са­до­ри Не­мач­ке (!) и Ру­си­је. Аме­рич­ки ам­ба­са­дор, та­ко­ђе при­су­тан на том са­стан­ку, ћу­тао је и ни­је се из­ја­снио. Да ли то го­во­ри о не­чем ду­бљем?

Наравно. Али пре свега и изнад свега, ово само потврђује исправност српског опредељења да се о дрешењу косметског чвора одлучује искључиво у оквиру Савета безбедности УН, чија Резолуција 1244, уосталом, и гарантује останак јужне покрајине у саставу Србије. Препуштање те ствари ма коме другом, ма каквим бочним групама, центрима, координаторима, представља странпутицу за српску страну. Степен јавности у Савету безбедности је већи у односу на остале понуђене опције, а остаје и могућност вета од стране неких земаља.

У сваком случају, неопходно је даље јачати минимум унутарсрпског консензуса и темељно се спремити за делотворне одговоре у свим варијантама. <

 

(Јун 2005)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеЗемљаСценарио Снага српског непристајања