НАСТАВАК ДЕСТРУКТИВНИХ ПРОЦЕСА НА БАЛКАНУ, ПО СТАРИМ СЦЕНАРИЈИМА И СА СТАРИМ ПРОДУЦЕНТИМА

Еликсир из бурета барута

„Од статуса регионалне европске силе, која је ослобађала и окупљала Јужне Словене, бивајући њихов Пијемонт, у држави која је дуго била узор, сада неко жели да сведе Србију на сиромашну карикатуралну државицу ограниченог суверенитета, остављену на милост и немилост страним силама и пљачкашким походима великих финансијских корпорација, маскираним у високу геополитику. Да ли је то пут за стварно успостављање регионалне стабилности, или увод у нове несреће?”

Пише: Ђовани Ланца

Од рас­пар­ча­ва­ња Ју­го­сла­ви­је по­чет­ком деведесетих го­ди­на до рас­ту­ра­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре да­на­шњих да­на, Бал­кан је не­пре­ста­но „екс­прес ло­нац” на мак­си­мал­ном при­ти­ску.

У том европ­ском ре­ги­о­ну ко­ји из­гле­да као да ни­ка­да не­ма по­ли­тич­ку ста­бил­ност и трај­ни мир, пред­сто­је но­ве ге­о­по­ли­тич­ке про­ме­не и, вр­ло ве­ро­ват­но, но­ве ма­ње-ви­ше при­нуд­не ми­гра­ци­је ста­нов­ни­штва. Ју­че су Сло­ве­ни­ја, Хр­ват­ска, Бо­сна и Ма­ке­до­ни­ја тра­жи­ле не­за­ви­сност, а Не­мач­ка и Ва­ти­кан, по­том НА­ТО и „За­пад”, про­гре­сив­но су их под­сти­ца­ли на срам­не нео­бја­вље­не ра­то­ве. Да­нас не­за­ви­сност тра­же Цр­на Го­ра и ал­бан­ски оку­па­то­ри на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Под­го­ри­ца је већ утвр­ди­ла април 2006. као да­тум ре­фе­рен­ду­ма ко­јим би се одво­ји­ла од Ср­би­је и да­ла је до зна­ња да ће ту не­за­ви­сност да фор­ма­ли­зу­је нај­да­ље два три ме­се­ца ка­сни­је.

ПРЕ­ГО­ВО­РИ О ДЕ­СТА­БИ­ЛИ­ЗА­ЦИ­ЈИ И РАЗ­ДРУ­ЖИ­ВА­ЊУ

Убр­за­ње је тра­жио кон­тро­верз­ни цр­но­гор­ски пре­ми­јер Ђу­ка­но­вић, глав­на фи­гу­ра цр­но­гор­ског се­це­си­о­ни­зма. Он твр­ди да ће се тај про­цес од­ви­ја­ти пре­ма кри­те­ри­ју­ми­ма Европ­ске Уни­је, ко­ја је по­зва­ла Цр­ну Го­ру на опрез за­то што су се баш у тој обла­сти отво­ри­ла при­лич­но опа­сна спор­на пи­та­ња. Али, за раз­ли­ку од Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, обла­сти ко­ја је уну­тар Ју­го­сла­ви­је има­ла ста­тус обич­не ауто­ном­не по­кра­ји­не у Ср­би­ји (и сма­тра­но је ко­лев­ком за­јед­нич­ке отаџ­би­не), Цр­на Го­ра – иако је по кул­ту­ри, је­зи­ку, тра­ди­ци­ји, ето­су и ет­но­су чи­ста срп­ска на­ци­ја – до­би­ла је ранг ре­пу­бли­ке, а у сво­јој исто­ри­ји већ је би­ва­ла и не­за­ви­сна.

Али, у Цр­ној Го­ри ве­о­ма ве­ли­ки про­це­нат гра­ђа­на не гле­да бла­го­на­кло­но на одва­ја­ње од ет­нич­ки ис­то­ко­ре­не Ср­би­је, а уну­тар Европ­ске Уни­је та но­ва кри­за иза­зи­ва за­бри­ну­тост. На­и­ме, 7. но­вем­бра про­шле го­ди­не, ЕУ је по­че­ла пре­го­во­ре о ста­би­ли­за­ци­ји и при­дру­жи­ва­њу са СЦГ, чи­ме је имплицитно об­но­ви­ла ње­но при­зна­ва­ње.

Ме­ђу­тим, ЕУ исто­вре­ме­но не од­ри­че Цр­ној Го­ри пра­во на рас­пи­си­ва­ње ре­фе­рен­ду­ма о не­за­ви­сно­сти, али то би мо­ра­ло да се де­си у до­го­во­ру са опо­зи­ци­о­ним пар­ти­ја­ма, са Ср­би­јом и са ме­ђу­на­род­ном за­јед­ни­цом. Но, цр­но­гор­ска вла­да је обе­ћа­ла свом из­бор­ном те­лу, у ко­јем уло­гу је­зич­ка на ва­ги има­ју ал­бан­ска и му­сли­ман­ска на­ци­о­нал­на ма­њи­на, да ће то­ком свог ман­да­та одр­жа­ти по­ме­ну­ти ре­фе­рен­дум и са­да, чак и да хо­ће, не мо­же на­зад. За­то са­да ве­ли да ће би­ти мо­гу­ће „са­мо по­ме­ра­ње да­ту­ма фор­мал­ног про­гла­ше­ња”, а не и да­ту­ма гла­са­ња.

Ре­фе­рен­дум би тре­ба­ло, ме­ђу­тим, да се одр­жи по пра­ви­ли­ма ко­ја су још да­ле­ко од би­ло ка­кве ја­сно­ће. Док су за Ђу­ка­но­ви­ћа „гра­ђа­ни гла­са­чи”, чак и еми­гран­ти на За­па­ду, по опо­зи­ци­ји то пра­во ни­ка­ко не сме би­ти ус­кра­ће­но Цр­но­гор­ци­ма ко­ји жи­ве у Ср­би­ји (реч је о пре­ко 200.000 љу­ди, бар по­ло­ви­ни са­да­шњег би­рач­ког те­ла у Цр­ној Го­ри).

УВЕ­ЖБА­ВА­ЊЕ СВЕ­ТЛЕ БУ­ДУЋ­НО­СТИ

Мно­го да­ље је не­за­ви­сност Ко­со­ва и Ме­то­хи­је ко­је је из­му­че­но НА­ТО агре­си­јом, ак­ци­ја­ма ОВК-а и ствар­ном не­за­по­сле­но­шћу. Ср­би­ја од­луч­но од­би­ја зах­тев за не­за­ви­сно­шћу, иако је у обла­сти, по­сле све­га, оп­ста­ло ма­ло Ср­ба (у од­но­су на не­ка­да­шњи број). Они ко­ји су та­мо жи­ве­ли мо­ра­ли су да по­бег­ну због ма­са­кра ко­је су вр­ши­ли Ал­бан­ци и то не пр­вих у исто­ри­ји у тој обла­сти. Нај­ма­ње је 200.000 из­бе­гли­ца са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је ко­је жи­ве на пе­ри­фе­ри­ји Бе­о­гра­да, Но­вог Са­да, Ни­ша, Кра­гу­јев­ца. Мно­ги су и еми­гри­ра­ли код сво­јих ро­ђа­ка у Аустра­ли­ји, Ка­на­ди, а по­себ­но у САД.

Већ то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, Ал­бан­ци су ис­ко­ри­сти­ли слом и ка­пи­ту­ла­ци­ју Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је да би још ви­ше оку­пи­ра­ли ту област. То су чи­ни­ли свим сред­стви­ма, у при­су­ству број­них ита­ли­јан­ских вој­ни­ка ко­ји су би­ли оче­ви­ци по­ко­ља, звер­ста­ва и вар­вар­ства (уби­ства, по­гро­ми, си­ло­ва­ња, ру­ше­ње ку­ћа; та при­ча се по­но­ви­ла 1999. го­ди­не, пред очи­ма „ми­ров­них сна­га” УН).

Али, не бе­же са­мо Ср­би са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. У Пре­ше­ву, гра­ду ко­ји још при­па­да срп­ско-цр­но­гор­ској ре­пу­бли­ци и на­ла­зи се на гра­ни­ци са Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом, одав­но се од­ви­ја ми­гра­ци­ја. Ал­бан­ци су ве­ли­ка ве­ћи­на и др­же ад­ми­ни­стра­тив­ну и тр­го­вач­ку власт, буб­ња­ју да мо­ра­ју да се ује­ди­не са бра­ћом из „исте др­жа­ве”, али та бра­ћа у ства­ри при­па­да­ју дру­гој др­жа­ви.

Да­нас та­мо има 34.000 Ал­ба­на­ца и 3.200 Ср­ба. Област Пре­ше­ва на­пу­сти­ло је 11.500 Ср­ба по­чев од пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, а од 2000. го­ди­не у цен­тру гра­да оста­ло је са­мо 20 срп­ских про­дав­ни­ца. Ал­бан­ци ку­пу­ју зе­мљу по це­ни од 700 до 1000 евра по ква­драт­ном ме­тру, а не­ма ни­ка­квог ди­ја­ло­га ни­ти тр­го­ви­не са Ср­би­ма. Иако ов­де још ни­је би­ло на­си­ља, Ср­би су из­ба­че­ни из цен­та­ра мо­ћи и жи­ве на­го­ми­ла­ни око же­ле­знич­ке ста­ни­це.

Ста­ра при­вре­да и ста­ри со­ци­ја­ли­стич­ки си­стем га­ран­то­ва­ли су го­ди­на­ма рад­но ме­сто сви­ма. Да­нас љу­ди мо­ра­ју да се исе­ле ка Бе­о­гра­ду не би ли обез­бе­ди­ли ка­кво-та­кво пре­жи­вља­ва­ње.

Бу­дућ­ност је на Бал­ка­ну, да­кле, опет вр­ло не­из­ве­сна. Оти­ма­чи­не на­зва­не „не­за­ви­сно­шћу” Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, као и Цр­не Го­ре, по­вре­ме­но се чи­не не­из­бе­жним. Шта ће се де­си­ти огром­ном бро­ју Цр­но­го­ра­ца у Ср­би­ји, ко­ји та­мо има­ју по­сао и по­ро­ди­цу, ка­да бу­ду би­ли с ону стра­ну евен­ту­ал­не гра­ни­це? А шта ће се де­си­ти Ср­би­ма у Цр­ној Го­ри, на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји и у ју­жним обла­сти­ма Цен­трал­не Ср­би­је? Има­ће ста­тус стра­на­ца и из­гу­би­ће сво­ја гра­ђан­ска и на­ци­о­нал­на пра­ва? То је но­ва ка­ри­ка у „из­во­зу де­мо­кра­ти­је” ко­ја де­ста­би­ли­зу­је свет у име „отва­ра­ња де­ло­ва­њу сло­бод­ног тр­жи­шта”, од­но­сно бри­са­њу свих гра­ни­ца и од­брам­бе­них ме­ха­ни­за­ма пред по­мах­ни­та­лим его­и­змом „свет­ског плу­то­крат­ског ка­пи­та­ла”.

Од ста­ту­са ре­ги­о­нал­не европ­ске си­ле, ко­ја је осло­ба­ђа­ла и оку­пља­ла Ју­жне Сло­ве­не, би­ва­ју­ћи њи­хов Пи­је­монт, у др­жа­ви ко­ја је ду­го би­ла узор, са­да не­ко же­ли да све­де Ср­би­ју на си­ро­ма­шну ка­ри­ка­ту­рал­ну др­жа­ви­цу огра­ни­че­ног су­ве­ре­ни­те­та, оста­вље­ну на ми­лост и не­ми­лост стра­ним си­лама и пљач­ка­шким по­хо­дима ве­ли­ких фи­нан­сиј­ских корпорација, маскираним у високу геополитику. <

(Јануар-фебруар 2006)