Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Земља - Поглед споља

 

НЕ ПОСТОЈИ „СЛУЧАЈ ОРИЋ” НЕГО „СЛУЧАЈ ХАГ”: ЈОШ ЈЕДНО ПОНИЖАВАЊЕ ПРАВА И ШАМАР ПРАВДИ

Окрени и трећи образ

 

„Хашки трибунал је упорно одбијао доказе оптужбе и изјавио да су хапшење Насера Орића и суђење само ,уступак српској заједници’. Муслимански командант, за Србе несумњиво злочинац који је српска села претварао у згаришта и гробља, пуштен је на слободу као да је опљачкао самопослугу, што је довело до дубоког узнемирења људи и стварања даљих изговора да се цинично оцрњује један народ и да се подсмехне његовом болу, док се судије смеше са оним ,sorry’ на уснама”

 

Пише: Микеле Алтамура

 

Од­лу­ком су­да у Ха­гу пу­штен је на сло­бо­ду му­сли­ман­ски вој­ни ко­ман­дант из Бо­сне, На­сер Орић, по­сле су­ђе­ња за рат­не зло­чи­не ко­је је тра­ја­ло је­два 18 ме­се­ци.

Су­ди­ја Аги­јус га је про­гла­сио кри­вим за­то што ни­је спре­чио уби­ства и мал­тре­ти­ра­ња Ср­ба у за­тво­ри­ма у Сре­бре­ни­ци, али га ни­је сма­трао од­го­вор­ним за оста­ле де­ло­ве оп­ту­жни­це, мно­го те­же. Орић од­мах пу­штен из за­тво­ра, по­што је део ка­зне из­др­жао у при­тво­ру.

Од­ба­че­ни су сви до­ка­зи и ар­гу­мен­ти оп­ту­жни­це за пљач­ку и са­мо­вољ­но пу­сто­ше­ње 50 су­сед­них срп­ских се­ла, јер „мла­ди” ко­ман­дант ни­је био у ста­њу да кон­тро­ли­ше сво­је на­јам­ни­ке, по­што ни­је про­шао кроз пра­ву вој­нич­ку обу­ку ко­ја би му омо­гу­ћи­ла да се су­прот­ста­ви срп­ској вој­сци.

Ха­шки три­бу­нал је упор­но од­би­јао оп­ту­жбе и из­ја­вио да су хап­ше­ње Ори­ћа и су­ђе­ње са­мо усту­пак срп­ској за­јед­ни­ци, за ко­ју је Орић био не­сум­њи­ви зло­чи­нац, ко­ји је срп­ска се­ла пре­тва­рао у зга­ри­шта и гро­бља.

Ду­го су адво­ка­ти ко­ји су за­сту­па­ли гра­ђан­ску пар­ни­цу Ре­пу­бли­ке Срп­ске по­ку­ша­ва­ли да ука­жу су­ди­ја­ма на на­си­ље и ис­тре­бље­ње ко­је је пре­тр­пео срп­ски на­род, али све што су по­сти­гли је пре­су­да ко­ја вре­ђа хи­ља­де жр­тва и под­сме­ва се под­не­тим оп­ту­жба­ма. Му­сли­ман­ски ко­ман­дант је пу­штен на сло­бо­ду као да је опљач­као са­мо­по­слу­гу, а све то је до­ве­ло до уз­не­ми­ре­ња љу­ди и ства­ра­ња да­љих из­го­во­ра да се оцр­ни је­дан на­род и да се под­смех­не ње­го­вом бо­лу, док се су­ди­је сме­ше са оним „so­rry” на усна­ма.

 

МОНТАЖЕ И КАТАСТРОФЕ

 

Са­да је Орић „хе­рој от­по­ра”, „хра­бри вој­ник ко­ји је бра­нио свој на­род од срп­ског ге­но­ци­да”, „ико­на по­бе­де де­мо­кра­ти­је и ци­ви­ли­за­ци­је на под­руч­ју вар­вар­ства и веч­них мр­жњи”.  Ме­ђу­тим, сва­ко­ме нор­мал­ном да­нас је до­вољ­но са­мо да по­гле­да ко­ли­ко Ср­ба жи­ви у Хр­ват­ској, на Ко­со­ву, у Сло­ве­ни­ји или у му­сли­ман­ској Бо­сни, да би се схва­ти­ло ко је ствар­но из­вео ет­нич­ко чи­шће­ње.

Онај што гу­би и што мо­ра да тр­пи увек је срп­ски на­род, ко­ји ће још за­ду­го да пла­ћа „по­кољ у Ср­eбре­ни­ци” (упр­кос то­ме што та­квог по­ко­ља за­пра­во ни­ка­да ни­је ни би­ло), на осно­ву че­га је Кар­ла дел Пон­те ство­ри­ла „ca­sus bel­li”.

Исто та­ко је На­та­ша Кан­дић по­ка­за­ла је­дан ла­жи­ра­ни и мон­ти­ра­ни ви­део за­пис, баш као да је филм, са глум­ци­ма и лут­ка­ма уме­сто вој­ни­ка и ле­ше­ва. Уз ма­ло про­му­ћур­но­сти и уду­бљи­ва­ња, ни­је те­шко за­кљу­чи­ти да је све то ла­жно, на­ру­че­но и мон­ти­ра­но, као што је би­ла ла­жна и фо­то­гра­фи­ја НА­ТО пак­та ко­ја је тре­ба­ло да све­до­чи о по­сто­ја­њу ма­сов­них гроб­ни­ца. Са­те­лит­ски сни­мак до­ку­мен­ту­је да је за дан ис­ко­па­на за­јед­нич­ка гроб­ни­ца, раз­ме­ра ко­је су пре­ко­мер­не у рат­ним усло­ви­ма, ако се њи­хо­ва ве­ли­чи­на упо­ре­ди са ве­ли­чи­ном ауто­мо­би­ла, ко­ји се на­ла­зи за­о­кру­жен у дну сли­ке. Осим то­га, ако се осмог у ме­се­цу ви­ди ку­ћа без кро­ва, а дан ка­сни­је та иста ку­ћа има кров, он­да би мо­жда тре­ба­ло за­кљу­чи­ти да га је вред­ни се­љак из­гра­дио то­ком но­ћи? Те не­ко­хе­рен­ци­је нас озбиљ­но при­мо­ра­ва­ју да не ве­ру­је­мо у аутен­тич­ност „кључ­них до­ка­за” та­кве ва­лид­но­сти. А то су сли­ке ко­је су иза­зва­ле рат, иза­зва­ле ме­ђу­ет­нич­ку мр­жњу и уни­шти­ле све. Мо­же ли би­ти слу­чај­но то што је НА­ТО у Ср­би­ји бом­бар­до­вао са­мо дру­штве­на пред­у­зе­ћа, а ни­ка­да при­ват­на? Не зна­чи ли то да су ави­о­бом­бар­до­ва­ња би­ла усме­ре­на са­мо на то да ис­кљу­че из игре др­жав­ну при­вре­ду?

Ге­не­рал Мла­дић је ушао у Сре­бре­ни­цу, али је Али­ја Изет­бе­го­вић ор­га­ни­зо­вао пра­ву прав­ца­ту клоп­ку: вој­ска од 5.000 Ори­ће­вих вој­ни­ка је за­ме­ње­на са 3.000 му­џа­хе­ди­на, на­јам­ни­ка и зло­чи­на­ца ко­ји су де­ло­ва­ли звер­ски и без­об­зир­но. По­што је срп­ска вој­ска то  ви­де­ла и гле­да­ла ка­ко се де­ша­ва пра­ва прав­ца­та кла­ни­ца не­ви­них, она ни­је окле­ва­ла да од­го­во­ри на ва­тру, а ни­је ус­пео ни њен зах­тев да се пла­ће­ни­ци по­ву­ку. Бо­сан­ски му­сли­ма­ни су има­ли ве­ли­ку пред­ност, јер је Сре­бре­ни­ца окру­же­на бре­жуљ­ци­ма, а они су има­ли те­шко на­о­ру­жа­ње, ко­је су ко­ри­сти­ли у тој при­ли­ци, јер ни­су би­ли ре­гу­лар­на вој­ска. Је­дан до­ку­мент Ује­ди­ње­них на­ци­ја све­до­чи да су већ од 1993. го­ди­не по­сто­ја­ле за­јед­нич­ке гроб­ни­це у Сре­бре­ни­ци, уз спи­сак свих мр­твих, ме­ђу ко­ји­ма су јед­на­ко би­ли и Ср­би и му­сли­ма­ни. У тре­нут­ку су­ко­ба би­ло је мно­го мр­твих, из­ме­ђу 600 и 800, али сви су би­ли на­јам­ни­ци.

Исто та­ко, по­сто­је из­ве­шта­ји УН ко­ји све­до­че о на­си­љу спро­во­ђе­ном то­ком ду­гог ни­за го­ди­на над срп­ским се­ли­ма, о па­ље­њу ку­ћа, звер­ском уби­ја­њу же­на, де­це, сто­ке, све­га жи­вог. Из свих арап­ских зе­ма­ља су до­ла­зи­ли му­џа­хе­ди­ни да се бо­ре за му­сли­ман­ску бра­ћу, а по­зи­ва­ли су их и упра­во пра­ти­ли аген­ти под „пла­вим шле­мо­ви­ма” ко­ји су ру­ко­во­ди­ли го­ми­ла­ма пла­ће­ни­ка и ре­жи­ра­ли ге­рил­ски рат.

 

ОПЕ­РЕТ­СКИ ТРИ­БУ­НАЛ УЖА­СА

 

Ме­ђу­на­род­ни кри­вич­ни суд за рат­не зло­чи­не је прав­на сра­мо­та ко­ју је уста­но­вио Са­вет без­бед­но­сти УН (ре­зо­лу­ци­је 808 од 22. фе­бру­а­ра и 827 од 25. ма­ја 1993. го­ди­не), под ве­ли­ким при­ти­ском САД, без ика­кве прав­не осно­ве. Са­вет без­бед­но­сти не­ма овла­шће­ња да про­гла­ша­ва за­ко­не и фор­ми­ра су­до­ве. Ме­ђу­на­род­ни суд мо­же да се офор­ми са­мо на осно­ву ме­ђу­на­род­ног спо­ра­зу­ма ко­ји, на оба­ве­зу­ју­ћи на­чин, ра­ти­фи­ку­ју  за­ин­те­ре­со­ва­не др­жа­ве. САД су, пак, на­мет­ну­ле суд као ван­ред­ну ме­ру Са­ве­та без­бед­но­сти да би се  „по­но­во уста­но­ви­ли ме­ђу­на­род­ни мир и без­бед­ност” на осно­ву по­гла­вља VII По­ве­ље Ује­ди­ње­них на­ци­ја. Спе­ци­јал­ни ста­тус  три­бу­на­ла и од­су­ство ва­лид­не прав­не осно­ве омо­гу­ћа­ва­ју три­бу­на­лу да сам утвр­ђу­је за­ко­не, пра­ви­ла и про­це­ду­ре.

Три­бу­нал ства­ра за­ко­не о се­би са­мо­ме, као и на осно­ву соп­стве­них пра­ви­ла. То је пр­ви пут ура­дио фе­бру­а­ра 1994, па је по­том те за­ко­не ви­ше пу­та ме­њао у то­ку са­мих про­це­са, уз вр­ло нео­збиљ­ну уну­тра­шњу про­це­ду­ру (одо­бре­ња фак­сом, без рас­пра­ве и га­ран­циј­ске про­це­ду­ре – чл. 6), ме­ња­ју­ћи их од слу­ча­ја до слу­ча­ја. За­ко­ни ко­је суд сам се­би од­ре­ђу­је мо­гу да бу­ду ре­тро­ак­тив­ни, од­но­сно за­ко­ни се мо­гу усво­ји­ти „post even­tum”, сход­но по­тре­ба­ма оп­ту­жбе. На­рав­но, про­це­ду­ра мо­же би­ти про­ме­ње­на то­ком од­ви­ја­ња оп­ту­жни­це, али ни­ка­ко и ни­кад на зах­тев од­бра­не, ко­ја не­ма никаква овла­шће­ња у том по­гле­ду. Ту­жи­ла­штво мо­же да во­ди ис­тра­гу по свом на­хо­ђе­њу, без под­вр­га­ва­ња би­ло ка­квој кон­тро­ли, мо­же да хап­си по сво­јој во­љи, на осно­ву тај­них оп­ту­жни­ца тај­них до­у­шни­ка, и да ша­ље при­ве­де­не осо­бе ди­рект­но у Хаг, где ће оп­ту­же­ни си­гур­но би­ти осу­ђе­ни на те­шке ка­зне.

Има­ју­ћи у ви­ду те осно­ве ни­је ни чу­до да Хаг на­ру­ша­ва све кри­те­ри­ју­ме за пра­вед­но су­ђе­ње. Не­ма одво­је­но­сти ту­жи­ла­штва од су­да, не­ма при­вре­ме­не сло­бо­де ни­ти су­ђе­ња по скра­ће­ном по­ступ­ку. Не­ма ја­сан став о ва­ља­но­сти до­ка­за за пре­су­ду, не­ма не­за­ви­сно те­ло ко­ме се осу­ђе­ни мо­же жа­ли­ти. На­ру­ша­ва прин­цип по ко­ме оп­ту­же­ни не мо­же да бу­де два пу­та осу­ђи­ван за исто де­ло. Осум­њи­че­ни мо­же да бу­де, и без оп­ту­жни­це, др­жан у за­тво­ру 3 ме­се­ца, што је вре­ме ви­ше не­го до­вољ­но да се од ње­га на­сил­но из­ну­де при­зна­ња, ко­ја по­том, сход­но чла­ну 92, ва­же као ва­ља­на, осим ако онај што их је дао ни­је у ста­њу да до­ка­же су­прот­но. Три­бу­нал мо­же да од­би­је адво­ка­та од­бра­не или да од­лу­чи да га не са­слу­ша, јер га сма­тра „агре­сив­ним” (чл. 46). Оп­ту­жба, уз са­гла­сност су­ди­ја, мо­же да спре­чи од­бра­ни при­ступ књи­га­ма, до­ку­мен­ти­ма, фо­то­гра­фи­ја­ма и оста­лим еле­мен­ти­ма ко­ји се узи­ма­ју као до­ка­зи (чл. 66).

Из­во­ри ин­фор­ма­ци­ја мо­гу да оста­ну тај­ни. У прак­си то зна­чи да тај­не слу­жбе ко­је су ме­ше­та­ри­ле у Ју­го­сла­ви­ји мо­гу да ис­пу­не сво­ју оп­ту­жни­цу би­ло чи­ме, па и пот­пу­но из­ми­шље­ним ства­ри­ма, без ика­кве оба­ве­зе да оне бу­ду про­ве­ре­не. Оп­ту­жбе и име­на оп­ту­же­них мо­гу да бу­ду тај­ни, „у ин­те­ре­су прав­де” (чл. 53), оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи та­ко оп­ту­же­ном да се бра­ни. Члан 32 Ста­ту­та Три­бу­на­ла пред­ви­ђа да тро­шко­ви тре­ба да су пла­ни­ра­ни у бу­џе­ту УН, али се та кла­у­зу­ла ре­дов­но кр­ши. Исти­на је да фи­нан­си­ра­ње Ха­шког три­бу­на­ла те­че ди­рект­но из бу­џе­та САД, или по­зна­тих „фон­да­ци­ја” и „фи­нан­сиј­ских ин­сти­ту­ци­ја” ко­је у сво­јим име­ни­ма са­др­же већ и врап­ци­ма по­зна­та озло­гла­ше­на пре­зи­ме­на, као и из бо­га­тих му­сли­ман­ских из­во­ра. <

 

(Из­вор­ни­к: I CRI­MI­NI DELL’AIA CON­ТRO I SER­BI, Rinascita, Рим, 6. јул 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеЗемљаПоглед споља Окрени и трећи образ