![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Земља - Границе разума |
ДАЛЕКОСЕЖНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ГАЈЕЊА И ДИСТРИБУЦИЈЕ ГЕНЕТСКИ МАНИПУЛИСАНИХ ПОЉОПРИВРЕДНИХ КУЛТУРА Малоумни робови профита
Мачвански случај јасно указује да путеве треба блокирати и побуне подизати пре сетве, уз захтев држави да се умеша у свој посао и обрачуна се са мафијом, а не у време жетве, изговарајући се на сиромаштво, тражити право да се „само још овај пут” тржишту испоручи отровна храна. Јер то није само стратешки удар на привреду Србије и њену најизгледнију развојну шансу, него и отворена диверзија против здравља нације, с непоправљивим последицама
Пише: Наташа Стевић
Блокадом путева од стране пољопривредника на три пункта у Мачви (Белотић, Богатић, Мачвански Метковић), крајем августа, ескалирала је још једна „афера” због нелегалног узгајања генетски модификоване соје на пољима у Србији. Поново су једни били запрепашћени општепознатом причом, други пословично необавештени, трећи „принципијелни на фртаљ”. Званично, фитопатолози Министарства пољопривреде открили су у Мачви 370 хектара засејаних генетски модификованом сојом. Катастарски су утврђени власници парцела, наложено је прописно уништавање тих засада. Када су службена лица из Министарства, у пратњи полиције, кренула на извршење, наишли су на путеве блокиране помоћу више од 200 трактора, комбајна и других пољопривредних машина. Представници државе у одумирању су се повукли. Министар пољопривреде, позната по свом бављењу откривањем хладњача са лешевима и јавном блаћењу српских снага безбедности на Космету, своје одступање од правила службе објаснила је бледуњавим полуидеолошким флоскулама. По саветима своје маркетиншке агенције, ваљда, изјаву тим поводом дала је сликајући се иза лап-топа, који сведочи о њеној модерности и високој технологизованости. Побуњени сељаци тврде да је акција Министарства пољопривреде произвољна и непринципијелна, те да овај ресор Владе Србије „опет ради за рачун увозничког лобија”. Само у том делу Мачве, тврде, има преко 3.500 хектара засејаних истом генетски манипулисаном сојом. Парцеле за уништавање биране су „одокативно”, упркос расположивој савременој опреми за детектовање генетски манипулисаних засада, кажу пољопривредници. Увежена генетски манипулисана сојина сачма није уништавана, како строго налаже закон, него је илегалним каналима, уз невешто жмурење државе, усмеравана ка сељацима, највише у Војводини и Мачви. „Држава се наједном сетила да је ова биљка забрањена, а прошле и ранијих година без икаквих проблема предавали смо исту такву соју овлашћеним откупљивачима: Млинској индустрији у Богатићу, београдској ‘Уљарици’, бачкопаланачкој фирми ‘Соја-протеин’”, изјавили су представници „побуњеника”. „Приватници, ‘сурчинци’ у пољопривреди, сојину сачму увозе за 12-13 динара, а продају је по 30 динара. На декларацијама у пољопривредним апотекама јасно пише да је реч о производу од, такође, генетски манипулисане соје, пореклом из Аргентине и Америке. Нико не заплењује те залихе у апотекама и магацинима произвођача сточне хране, нико не дира увознике, корумпиране државне структуре које су допустиле да незаконито семе уђе у земљу и несметано буде дистрибуирано. Не! Ковертић испод стола и жмуре! Али су сад дошли овде, код сељака, на крају ланца, на најслабију карику, да тренирају строгоћу.” Мирослав Вујовић, помоћник ресорног министра, изјавио је: „Нашу контролу то није могло да прође. Увоз семена обавља се по врло строгим процедурама, на основу лабораторијских испитивања. Сељаци нам нису дали прецизне податке где су куповали такво семе. Ми никоме не уништавамо засаде из хира, али је то неопходно. Употреба овакве соје строго је забрањена у нашој земљи. Реч је, несумњиво, о илегалном увозу и дистрибуцији.”
НЕОПХОДНЕ НАЈРИГОРОЗНИЈЕ МЕРЕ
Ствари, међутим, нису нимало наивне и не могу се завршити на оваквим плитким и уопштеним препуцавањима, или на некој акцији „само за очи камера”.Реч је о потенцијално разорном удару на привреду, којој је производња природне хране, без генетских манипулација и штетних хемикалија, вероватно најреалнија развојна могућност. Да би се у актуелно редефинисање европске стратегије производње хране укључило на прави начин, та област мора бити ригорозно одбрањена. Управо здрава пољопривредна производња је једна од ретких области, ако не једина, у којима привреда Србије реално може да своје производе редовно извози и продаје на Западу. Као и свака велика могућност, и ова се може и позлатити и упропастити. Један од сигурних начина да прокоцкамо битне компаративне предности наше пољопривреде свакако је да подлегнемо притисцима за увођење у употребу генетски манипулисане сточне хране, семенског материјала или средстава за прехрану. Тако губимо и здравље и производњу и новац. У прошлом броју смо изнели доказе да је немогуће гајење генетски манипулисаних и здравих пољопривредних култура једних поред других без непоправљивих штетних последица. „Иза притисака за коришћење генетски манипулисане хране иницијално стоје интереси великих мултинационалних компанија које су у генетски инжењеринг утрошиле огромна средства и сада су постале нервозне. Немају времена ни жеље да се баве негативним последицама генетског инжењеринга. Хоће што пре да извуку огроман профит, али епидемије у ЕУ, као директна последица генетских манипулација у исхрани стоке, у корену их онемогућавају”, објашњава др Станко Студен, угледни српски пољопривредни стручњак. „Стога на другим тржиштима, нарочито у сиромашним земљама које су на разне начине зависне од њих, мултинационалне компаније наступају веома агресивно, намећући генетски манипулисану храну. Један од првих подмуклих удара на српску привреду након октобра 2000. био је усмерен у ту тачку. Наша тадашња влада (мада то овде нико не сме или неће да призна) била је приморана да прихвати 55.000 тона генетски манипулисане сојине сачме. Пре него што је потписан уговор с тадашњим америчким амбасадором Вилијамом Монтгомеријем о тој ‘донацији америчке владе’, Американци су нам нудили 20.000 тона генетски манипулисаног кукуруза у комерцијалном аранжману. Оновремена Савезна влада (премијера Пешића) одбила је то, под изговором да не може да плати. Потом је ухваћена у раскораку. Могла је да одбије комерцијални аранжман, јер није хтела да га плати, али нијесмела да одбије ову ‘донацију’. Одбијањем би изазвала немилосрдан ембарго на све друге видове помоћи нашој држави.”
СЕЉАЦИ ДУЖНИ ДА ЗНАЈУ
Тако, „донација” генетски манипулисане сојине сачме стигла је на берзу у Новом Саду и продавана три динара по килограму јефтиније него што је природна и нормална сојина сачма, јер се тачно рачунало да би се на ту удицу лако могли упецати осиромашени сељаци. Међутим – како показује студија Свет није роба. Сељаци против нездраве хране (Париз, 2000) Жозеа Бовеа и Франсоа Дуфора – европски сељаци, боље информисани од српских, сачували су много виши степен разборитости и одговорности од модерних интелектуалних, техноменаџерских и политичких елита. Ваља знати да генетски манипулисана сојина сачма, и сви слични пољопривредни производи и храна, нису прошли неопходна строга научна истраживања на основу којих би могло да се тврди да је примена у исхрани људи и стоке нешкодљива. Реч је о клиничким истраживањима на људима која би трајала не мање од 30 година. У глади за профитом и скраћивањем времена обрта капитала, мултинационалне компаније изгледа радије улажу у знатно краће ућуткивање гласова разумног отпора. „Био је то разлог за прави рат између владе САД и земаља Европске Уније”, подсећа Станко Студен. „ЕУ се годинама опирала увозу генетски манипулисане хране. Видевши да не може да издржи притисак, прибегла је разним лукавствима. Дозволила је, на пример, да се увезе само 1 одсто генетски манипулисаних производа, и то да буду посебно означени као такви, а остатак увоза мора да буде потпуно здрав и нормалан. Опасност је у томе што гени трансплантирани у генетску структуру (на пример) сојине сачме улазе у животињски организам и велика је могућност да доспеју у ланац ДНК у ћелијама стоке. Човек се храни тим месом, што отвара могућност да се ти гени инплантирају и у нашу генетску структуру. Чак и ако се на нама не испоље одмах штетни ефекти, велика је могућност да се у још радикалнијем виду појаве на будућим генерацијама. Али тада поправке нема; штете изазване генетском манипулацијом не могу се више ничим опозвати.” Опасности од тровачких уплива могу имати друкчије форме и долазити са других страна света, али савезника увек траже у домаћој или глупости или бешчашћу. Последице су далекосежне и непоправљиве, а одговорности у овој ствари не могу бити изузети ни држава и њени службеници, ни заинтересовани профитни лоби и фирме, ни сами сељаци, који су дужни да знају шта чине. <
(Септембар 2005)
|