![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Земља - Одбројавање |
ПРЕГОВОРИ О СТАТУСУ ИЛИ ЗАПЛЕТ РАСПЛЕТА КОСМЕТСКОГ ЧВОРА Формуле једностране равнотеже
„Србија нема ни један једини разлог да се хистерично и брзоплето одрекне територија. Уколико то чини на начин какав је примерен државама унутар ЕУ и уколико покаже стрпљење и мудрост, иницијатива полако, као у некој позиционој шаховској партији, прелази на њену страну. Чак и у случају да постоји тајни најцрњи сценарио од стране светских моћника и лобиста, јасним ставом и демократском процедуром, као и националним консензусом о стратешким питањима, може се постићи много више од еуфоричног пристајања на прву понуђену шаргарепу”
Пише: Урош Бошковић
Политички разговори о будућем статусу јужне српске покрајине, како је и наговештавано током ове године, на прагу су. Стартне позиције су дефинисане, донете су резолуције Скупштине Србије (све сем независности) и косовских Албанаца (ништа сем независности), донета је декларација Срба са Космета, именован међународни посредник у преговорима. Базични принцип „стандарди пре статуса”, за који су ОУН и њена администрација на КиМ годинама тврдили да је кључ свега, с очекиваном лакоћом је званично гурнут у страну. Иако сви релевантни извештаји указују да је Космет далеко од испуњавања ма каквих стандарда, разговори о статусу, уз посредовање УН, почеће по свој прилици у јануару. „Стандарди и статус” – тако гласи нова, тобоже компромисна формула, лансирана под притиском америчке администрације. Стиче се утисак да нико није затечен оваквим током збивања. Уосталом, целе ове јесени обављана је широка припрема терена. Добро познати лобији, преко такође добро познатих механизама, систематски су вукли потезе који несумњиво циљају да ослабе позицију Србије у разговорима. Најпре, готово већ рутински, покренут је нови циклус прича о српским злочинима и првенственој кривици за ратове у рушевинама друге Југославије. То је већ постало нека врста артиљеријске припреме за сваки нови удар на Србију. Безброј пута виђена згуснута кампања, иста лица која су и сама постала облик малтретирања Србије, исте офуцане реченице, исте проблематичне слике које би требало да шокирају и ућуткају (без постављања икаквог питања о њиховој аутентичности и смислу поновног подгревања). Затим, интензивирани су врло сумњиви инциденти по Војводини, унапред проглашавани као међунационални, што би требало да илуструје изјаве мађарских политичких лидера, предвођених Ненадом Чанком, о угрожености свих националних мањина у Србији. У истом пакету, готово до гротескности је предуван случај, можда и претходно наручен, „неонацистичке омладинске организације ,Национални строј’” која кињи антифашисте, предвођене локалним новосадским идеологом црногорског сепаратизма. („Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту унутар Србије, посебно код младих”, изјавио је Би-Би-Си-ју Џејмс Лајон, представник Међународне кризне групе.) Сваки спорни графит је сликан и више пута емитован у ударним информативним емисијама, као и перформанси прекречавања „графита мржње” (и фарба је, изгледа, била из исте кофе). Конструисана је атмосфера нестабилности у самој Србији, измишљана психоза страха, ескалације до које би могло доћи сваког трена.
ХАШКИ ПРЕГОВАРАЧКИ СЕРВИС
Изненадни захтев Хашког трибунала да се оптужница против Слободана Милошевића за Космет, претходно спојена на захтев тужилаштва, сада раздвоји од оптужнице за БиХ и Хрватску – према процени свих иоле објективних посматрача – такође је део припрема за разговоре о статусу Космета. Наводно, процена трибунала је да је саслушавање сведока за Космет при крају и да би се могло брзо прећи на извођење доказа, односно изрицање пресуде. Добро обавештени извори тврде да је врху Хашког трибунала „сугерисано” да пресуду Милошевићу за Космет обавезно изрекне најкасније до септембра 2006, када ће, како се планира, и разговори о статусу КиМ ући у одлучујућу фазу. Ако у тој фази разговора, под међународним посредништвом, Хаг осуди српског ратног председника за ратне злочине, попут геноцида, етничког чишћења, депортације становништва – уз медијску експлоатацију која неће изостати – албанска страна добила би „моћан аргумент”: попусти ли се Србима у тим разговорима, то значи да се „легализују и награђују резултати ратних злочина”. Готово истоветан је циљ цинично ослобађајућих пресуда за ноторне ратне злочинце Фатмира Љимаја и Исака Муслијуа, блиске сараднике Хашима Тачија у „ОВК”, које су изазвале вишедневно слављеничко шенлучење на КиМ и приморале српске страже да опет заузму места. За све то време, паралелно, радила је и широка „научно-аналитичка логистичка мрежа”, која је требало да успостави широку представу како је српска позиција потпуно изгубљена, како Срби „у сваком случају губе Космет али им се нуди могућност да нешто и добију заузврат” ако свему томе „приђу рационално” и „помире се са реалношћу”. Свакодневно су се са разних „научних адреса” оглашавали „познати експерти” и доливали уље на ту ватру. Чињеница да међу њима предњаче изразити плаћени албански лобисти – попут Данијела Сервера, Мортона Абрамовица или Јануша Бугајског – не може се превидети. Ехо је прихватала и умножавала сродна „аналитичка мрежа” у самој Србији (директори једночланих центара за ово и оно, „независни аналитичари”, представници најспорнијег дела „невладиног сектора”...), све док многи од тих ставова, мало умекшани и прихватљивије казани, нису доспели у уводнике неких озбиљних и добронамерних београдских недељника. Поткрепљење није изостало ни са званичних места америчке администрације. Довољно је споменути изјаве заменика државног секретара Николаса Бернса да су „САД нестрпљиве да све народе у Босни виде као Босанце”, те да „житељи Косова имају права да кажу у каквој држави (не) желе да живе”. И случајно цурење у јавност америчких „тринаест питања за процес коначног статуса Косова” је истоврсно и истородно.
МЕТОДИ ОБЕСХРАБРИВАЊА СРБИЈЕ
Као што дресер у једној руци држи шећер а у другој бич, уџбенички су остављане отворене и (понижавајуће) „позитивне алтернативе” за Србију. Ако Срби „смогну снаге и најзад стварима приступе рационално”, даће „оно што су већ изгубили” а добиће убрзани пријем у ЕУ (преговори о стабилизацији и придруживању само што нису почели), отпис старих дугова и добијање великих транши нових кредита. Биће – о, колико смо пута то слушали – „суштински охрабрене значајне западне инвестиције у Србију”. Ако ни овог пута не погоде у којој руци је шећер а у којој бич, Срби ће проћи као што су пролазили и досад. У сврху изазивања Павловљевог рефлекса, набраја се: изолација, санкције, беда, сирене за ваздушну опасност које се проламају кроз ноћ... Регистрована су још два облика обесхрабривања Србије, чију сугестибилност не би требало потцењивати: „обрада” земаља и протектората у окружењу, као и готово цинично именовање „међународног медијатора у разговорима”. Од земаља у окружењу најдрастичније је, са места шефа државе, реаговала Словенија: подржала је независност Космета као „једину реалну опцију”. Додуше, ту не може бити речи о промени става током последње „обраде”. Словенија на том послу отворено ради још од 1981. године, само што се током операције „тихог куповања Србије”, односно великог повратка на српско тржиште, била тактички и лицемерно ућутала. Пошто је постпетооктобарску политичку гарнитуру у Србији срозала до те мере да словеначке хипермаркете и сличне објекте отварају министар спољних послова СЦГ (Свилановић) и потпредседник Владе Србије (Лабус), истовремено процењујући да је време да се умеша у грабеж за косовске ресурсе, Словенија – оличена председником Дрновшеком – опет је скинула маску. Трагикомична је позиција Македоније, државице спектакуларно незаинтересоване за сопствени случај, која је, преко председника владе Бучковског, изјавила да „нема ништа против независности Косова”, али у подтексту одмах тражила гаранције да то неће значити никакве доцније албанске захтеве према Скопљу. Мађарска је послала високе функционере на КиМ и најавила отварање свог изасланства, ваљда неке претече амбасаде, истовремено активно учествујући у вештачкој дестабилизацији међунационалних односа у Војводини и тражећи „даљу интернационализацију тог питања”. БиХ практично има три става о овом питању. Муслиманима је очито драга идеја о независности Космета, али уз панично искључивање ма какве могућности да то послужи као модел за Републику Српску. Смисао такве „обраде окружења” свима је јасан. „Оставити Београд усамљеним у региону, у старту преговора”, тумачи др Биљана Ванковска, професор на Филозофском факултету у Скопљу и директор тамошњег Центра за демократију и безбедност. У целој тој тужној „географији бескичмењаштва и сипања соли у ране”, не би требало превидети уравнотежен и частан став Грчке, Италије, Румуније, Бугарске и Хрватске. Загреб се, за многе неочекивано, заложио да се до решења дође кроз разговоре и компромис, наглашавајући да стварног решења не може бити без сагласности Београда. Румунија је обзнанила да има и сопствени план за Космет, понудивши добре услуге, уз јасан став: „Нико не сме да се игра оловком по мапи. Границе морају бити непроменљиве.” Гарантовање постојећих граница важан је елемент и бугарског погледа на косовски расплет.
ЏЕЛАТ УНАПРЕЂЕН У ХИРУРГА
Именовање некадашњег финског председника Мартија Ахтисарија за међународног посредника у разговорима о статусу Космета представља чин крајњег цинизма, срачунат да истовремено и провоцира и деморалише српску страну. Управо је Ахтисари, једне критичне јунске вечери 1999, прешавши подлактицом преко стола и згрнувши на под све што се на њему налазило, показао тадашњем српском политичком и војном руководству равну плочу пред собом и рекао: „Овако ће изгледати Београд ако до јутра не потпишете.” Марти Ахтисари је почасни председник Међународне кризне групе, управо оне организације која је пре три године промовисала израз „условна независност” и препоручила то „решење” за Косово. Оне организације која је још пролетос „предвидела” почетак разговора за крај ове године, а за наредну референдум на КиМ, устав и признавање суверенитета Косова! Оне организације у чијем извршном комитету седе, поред осталих, Мортон Абрамовиц, саветник косовских Албанаца на преговорима у Рамбујеу и њихов познати ватрени лобиста, затим Џорџ Сорош, као и Весли Кларк, генерал који је командовао бомбардовањем Србије. То је скоро као да сте Хајнриха Химлера делегирали да арбитрира у преговорима између Јевреја и Палестинаца. „Насмешимо се, наоружани стрпљењем, и седнимо за сто.”
ПАРТИЈА ЖИВОТА ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ
Таква дуга припрема терена открива тенденциозност неких важних светских центара моћи и указује на међународни контекст у којем ће деловати српски преговарачки тим. На унутрашњем плану, упркос иначе болесној политичкој сцени, ипак је успостављен минимум јединства и озбиљности. У тој унутарњој консолидацији, коју одсликава и јасна Резолуција Скупштине Србије, као и формирање јединственог преговарачког тима предвођеног председником Владе и председником Републике, изузетну улогу одиграли су Војислав Коштуница и Српска радикална странка. Председник Владе и најјача политичка странка у земљи, уз то и опозициона, имали су веома конструктиван приступ и учинили све да дође унутарсрпског договора. Показало се да је то било довољно јак фактор стабилности и збијања редова да ни лутања и искакања Бориса Тадића нису трајније уздрмала српску страну (иако враћен у колосек, процењује се да Тадић остаје, уз Драшковића, најризичнији део српског тима). Коштуници већина објективних посматрача, чак и они који га „иначе не воле”, не поричу да је испољио велику политичку зрелост и умешност, у околностима које су многоструко неповољне. У спољнополитичком наступу на правом месту и у право време истурио је најјаче српске аргументе. Универзални принципи међународног права и поретка, избалансиран став и спремност на разуман компромис, реалистичност, али и одлучност у одбрани легализма, те оних постулата на којима инсистирају, код себе самих, све модерне државе света – то је окосница Коштуничине платформе, убедљиво изложене и у Савету безбедности УН. Уз неке своје познате слабости, Коштуница је за америчко-албански лоби сигурно најнеповољније решење на челу српских преговарача, баш као што би Милошевић, као и раније, био фоторобот идеалног решења. Коштуница је смирен, поштује процедуру, никоме се не намешта на волеј нити боде прст у око, тешко га је испровоцирати и избацити из такта. Незгодан играч. Није властољубив на начин који који би се могао употребити против Србије. Није политичар којем би у деликатној фази преговора неко могао понудити лични дил против општег националног и државног интереса. Није га лако чак ни ставити под крајњи притисак, поготову не на неки бахати холбруковски начин. Ако је „амерички компјутер” за Милошевића својевремено избацио да му је највећа слабост власт, и да га у преломном трену ту треба гађати, било понудом, било претњом, онда ће та справа са Коштуницом сада имати великих проблема (уосталом, стари су познаници, још с почетка 2000. године). Исти тај „компјутер” вели да Војислав Коштуница „сигурно неће потписати ништа што је драстично против српских интереса”. Разрађивано је неколико сценарија по којима Коштуница, примораван да учини недопустиво, одбија то, напушта преговоре, обраћа се нацији (или Скупштини) откривајући садржај ултиматума и тражи изјашњење. Та могућност истовремено узнемирава и нервира америчке „медијаторе”, па су у више наврата покушали унапред да је искључе као тобоже „неозбиљну за политичара тог ранга”: „Политичари не смеју да беже од одговорности, и да се, онда кад треба да донесу тешку одлуку, крију иза народа, Скупштине или неког трећег колектива.”
ЛАЗАРЕВЕ ВЕЧЕРЕ ЕВРОПСКИХ НАРОДА
Коштуница је за проалбански део америчког естаблишмента неподесан преговарач и због тога што, за разлику од Милошевића, није све сконцентрисао у својим рукама, што би противницима омогућило да се ударом у једну тачку, „обрадом једне личности”, постигне све. Није могуће замислити ситуацију у којој на Коштуничиним мапама постоје „коридори вискија”, као што је код Милошевића онај између Сарајева и Горажда. Коштуница има прецизну и принципијелну платформу, обавезујућу Резолуцију Скупштине, репрезентативан преговарачки тим, консензус свих релевантних политичких и друштвених фактора (можда минималан, али довољан и јасан). Цела ова поставка, разуме се, сама по себи неће ништа решити. Они који су намерни да прекрше међународно право, резолуцију Савета безбедности УН, да инсталирају нове опасне преседане – неће од тога одустати због Коштунице или било кога у Европи. Осим ако новим рачуницама буду приморани да то учине. За српску страну је можда прекасно да се бави тим туђим рачуницама. Време је да најзад оно што је до нас урадимо на најбољи могући начин. Аналитичари који озбиљно, без еуфорије, сада изговарају пресудно важне једноставне реченице, бистре и окрепљујуће, чине добро можда и више него што су сами свесни. Тако, Игор Ивановић у тексту „Једно Косово за два ,версаћеа’” (www.nspm.org.yu) вели: „Под плаштом мелодије о ,реалној политици’ која се базира на ,функционалној држави Србији са јединим приоритетом убрзаног уласка у Европу’, скрива се мрачна намера као у причи о чаробном фрулашу из Хемлина, чији је циљ распарчавање једне демократске државе. Србија нема ни један једини разлог да се хистерично и брзоплето одрекне територија. Уколико то чини на начин какав је примерен државама унутар ЕУ и уколико покаже стрпљење и мудрост, иницијатива полако, као у некој позиционој шаховској партији, прелази на њену страну. Чак и у случају да постоји тајни најцрњи сценарио од стране светских моћника и лобиста, јасним ставом и демократском процедуром, као и националним консензусом о стратешким питањима, може се постићи много више од еуфоричног пристајања на прву понуђену шаргарепу. На свим кључним историјским раскрсницама имали смо путоказе које су постављали визионари. Нисмо их увек на време следили, али смо им се враћали. Као што је Бора Пекић указао да је лажна дилема: нација или демократија, тако је, прекодирано на овај тренутак, лажна дилема: Косово или Европа. Јер, где би данас били европски народи да нису памтили њихове Лазареве вечере?” <
(Новембар-децембар 2005)
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПОВОДОМ ОТПОЧИЊАЊА ПРЕГОВОРА О КиМ Правичност или окупација
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве неодступно се моли Господу и узда се да се у овом одсудном часу, када започињу разговори о статусу Косова и Метохије, најодговорније државе света и укупна међународна заједница неће огрешити о Божје и људске законе, ни оглушити о право и правду на којима почива међународни поредак. Само тако ће правда и истина надјачати самовољу и обесхрабрити насиље. Сабор напомиње да је у досадашњој људској историји било проклето све што је отето. Ни сада не би било друкчије. Уверени да међународна заједница ни по коју цену то неће допустити, дужни смо пред Богом и пред људима да данас јасно кажемо и упозоримо: на језику правде и међународног права свака помисао да се отме Косово и Метохија значила би да се пред очима целог света у 21. веку једној демократској држави усред Европе силом одузима део територије, која уз то важи и као њена духовна колевка. И ма колико би то било прикривено, тај чин отимања имао би суштински карактер окупације. Сувишно је помињати какве би то последице могло имати, не само за Србију и Црну Гору, него и за будућност Европе и света. Једино се договором може доћи до компромисног и правичног решења. Ми не тражимо ништа друго него да се питање Косова и Метохије реши на исти начин на који су и друге европске демократске државе решиле слична питања. Држава Србија мора при том бити спремна да обезбеди праву и суштинску аутономију за Косово и Метохију, за све људе и народе који на њему живе. Обраћамо се, на крају, вама, верницима наше свете Православне Цркве, деци Светога Саве и нашој духовној деци: будите верни, храбри и јединствени! Чувајмо своју душу и савест! Тако ће бити сачувана и света, мученичка земља наших часних предака. <
ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА У СБ УН Универзални принципи
Моја земља, Србија и Црна Гора, као лојалан и активан члан Уједињених нација, у многим приликама је на речи и делу доказала своју приврженост начелима од којих зависе мир и стабилност у свету. Због тога и данас, када се расправља о Покрајини Косово и Метохија, ми са пуним поверењем очекујемо од Савета безбедности да снагом свог ауторитета обезбеди да се ни у случају Србије и Црне Горе не одступи од ненарушивог принципа поштовања суверенитета и територијалног интегритета. Убеђен сам да нам је свима заједничко уверење да је незамисливо да се распарчава једна осведочено демократска земља и да се, противно њеној вољи, мењају њене међународно признате границе. То би без сумње био незапамћен случај у међународном праву и пракси Светске организације, али и опасан преседан са несагледивим дугорочним последицама по међународни поредак у целини. Молим вас да имате у виду да се одговорност која данас лежи на Савету безбедности не односи само на судбину једне балканске земље, него да су у питању основни принципи на којима, у интересу мира у свету, почивају и делују Уједињене нације. Посебно ми је стало, господине председниче, да Савету безбедности предочим да је државна заједница Србија и Црна Гора у потпуности спремна да преузме свој део одговорности у процесу успешног решавања питања Косова и Метохије, на основама међународног права и у складу са демократским вредностима савременог света. Ми смо, унутар тих најопштијих оквира, безрезервно опредељени за компромисно решење и спремни да Покрајини Косову и Метохији као саставном делу СЦГ обезбедимо суштинску аутономију. Од праведног и успешног решења косовског проблема увелико ће зависити будућност моје земље, региона, па у одређеној мери и Европе. Зато ми, са уважавањем и поверењем, излазимо пред овај форум очекујући његов пресудан допринос у духу претходних докумената Савета безбедности, а пре свега са ослонцем на Резолуцију бр. 1244 од 10. јуна 1999. године. И као што та Резолуција недвосмислено потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе, ми смо сигурни да наредне одлуке Савета безбедности неће изневерити овај начелни став Уједињених нација. Мени је, господине председниче, посебно стало да у овој прилици нагласим да ће се моја земља, са своје стране, у процесу који предстоји у потпуности ослањати на општа начела и норме међународног права и универзално признате вредности демократског поретка. То значи да Србија и Црна Гора с поуздањем очекује да ће Савет безбедности, поступајући у складу са сопственим принципом неповредивости суверенитета и територијалног интегритета демократских држава, оквир и мандат разговора о будућем статусу Косова и Метохије дефинисати као разговор о статусу Покрајине унутар међународно признате државе СЦГ. Изричито указујем, господине председавајући, да сви принципи за решавање питања Косова и Метохије, које ми данас овде заступамо, без изузетка представљају принципе Уједињених нација, за чије је спровођење задужен Савет безбедности. Први наш став гласи да било које решење проблема мора водити рачуна о неповредивости суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе као међународно признате државе, чланице Уједињених нација и других међународних организација. Сматрам да је Савет безбедности, који је и сам правно везан Повељом УН, право место да се нагласи да се овде не ради о факултативним обавезама држава већ о нормама међународног права са највишим степеном обавезности, то јест о нормама jus cogens, чије је поштовање основни услов функционисања међународне заједнице као целине, и од којих није могуће никакво одступање. Друго: у разговорима о будућем статусу мора се водити рачуна о чињеници да је Србија и Црна Гора демократски организована држава. Као без сумње и чланови овог високог тела, ми сматрамо незамисливим да се било којој демократској земљи намећу било каква решења, а најмање она решења која би угрозила њене међународно признате границе. Сваки покушај наметања решења у виду фактичког легализовања поделе Србије отимањем дела њене територије, представљао би не само правно насиље над једном демократском државом, већ и насиље над самим међународним правом. Треће: наша политичка воља и енергија морају бити, и биће, усмерене ка проналажењу конкретне и остварљиве форме суштинске аутономије за Косово и Метохију, при чему легитимни интереси албанског народа у тој покрајини остају неприкосновени. Преговори о будућем статусу Косова и Метохије, господине председниче, имаће највише изгледа да се успешно заврше уколико се у свом главном делу буду одвијали у форми непосредних разговора представника двеју страна. Сигуран сам да међу нама нема спора о томе да општи циљ разговора треба да буде споразумно решење страна учесница, уз поштовање основних начела и норми међународног права. Ако је то стварни циљ, онда наши разговори морају бити непосредни. Уколико такву форму разговора није могуће постићи одмах, на самом почетку, јасно је да специјални изасланик за статусно питање мора томе максимално да тежи. До коначног циља, по нашем уверењу, може се доћи само у непосредним разговорима у присуству специјалног изасланика и његових сарадника. И на крају желим да кажем да је данас општа ситуација у Србији и Црној Гори, као и на Косову и Метохији, сасвим различита у односу на ону из јуна 1999. године. У Србији је успостављена демократска власт, СЦГ је регулисала свој статус у Уједињеним нацијама и неповратно се укључила у европске интеграционе процесе. Убеђен сам да међународна заједница, оличена у Уједињеним нацијама, неће допустити да, под притиском претњи насиљем, дође до разбијања једне демократске државе и на тај начин до поткопавања најдубљих основа на којима почива међународни поредак. Подразумева се, и уверен сам да ви то најбоље разумете, да ниједна демократска и слободна држава никада то не би могла да прихвати. Јер, госпође и господо, о томе је данас и овде заправо реч. Господине председниче, госпође и господо, знајући да делимо заједничке принципе на којима почива међународни правни поредак и сама организација УН, изражавам поверење у правично поступање Савета безбедности. Због тога очекујем ништа мање од елементарне праведности, и ништа више од сагласности о томе да за моју земљу важе они исти универзални принципи који важе за сваку од ваших земаља појединачно, али и за све демократске државе чланице светске породице народа. <
(Новембар-децембар 2005)
|