Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Земља - Одбројавање

 

ПРЕГОВОРИ О СТАТУСУ ИЛИ ЗАПЛЕТ РАСПЛЕТА КОСМЕТСКОГ ЧВОРА

Формуле једностране равнотеже

 

„Ср­би­ја не­ма ни је­дан је­ди­ни раз­лог да се хи­сте­рич­но и бр­зо­пле­то од­рек­не те­ри­то­ри­ја. Уко­ли­ко то чи­ни на на­чин ка­кав је при­ме­рен др­жа­ва­ма уну­тар ЕУ и уко­ли­ко по­ка­же стр­пље­ње и му­дрост, ини­ци­ја­ти­ва по­ла­ко, као у не­кој по­зи­ци­о­ној ша­хов­ској пар­ти­ји, пре­ла­зи на ње­ну стра­ну. Чак и у слу­ча­ју да по­сто­ји тај­ни нај­цр­њи сце­на­рио од стра­не свет­ских моћ­ни­ка и ло­би­ста, ја­сним ста­вом и де­мо­крат­ском про­це­ду­ром, као и на­ци­о­нал­ним кон­сен­зу­сом о стра­те­шким пи­та­њи­ма, мо­же се по­сти­ћи мно­го ви­ше од еуфо­рич­ног при­ста­ја­ња на пр­ву по­ну­ђе­ну шар­га­ре­пу”

 

Пише: Урош Бошковић

 

По­ли­тич­ки раз­го­во­ри о бу­ду­ћем ста­ту­су ју­жне срп­ске по­кра­ји­не, ка­ко је и на­го­ве­шта­ва­но то­ком ове го­ди­не, на пра­гу су. Старт­не по­зи­ци­је су де­фи­ни­са­не, до­не­те су ре­зо­лу­ци­је Скуп­шти­не Ср­би­је (све сем не­за­ви­сно­сти) и ко­сов­ских Ал­ба­на­ца (ни­шта сем не­за­ви­сно­сти), до­не­та је де­кла­ра­ци­ја Ср­ба са Ко­сме­та, име­но­ван ме­ђу­на­род­ни по­сред­ник у пре­го­во­ри­ма. Ба­зич­ни прин­цип „стан­дар­ди пре ста­ту­са”, за ко­ји су ОУН и ње­на ад­ми­ни­стра­ци­ја на КиМ го­ди­на­ма твр­ди­ли да је кључ све­га, с оче­ки­ва­ном ла­ко­ћом   је зва­нич­но гур­нут у стра­ну. Иако сви ре­ле­вант­ни из­ве­шта­ји ука­зу­ју да је Ко­смет да­ле­ко од ис­пу­ња­ва­ња ма ка­квих стан­дар­да, раз­го­во­ри о ста­ту­су, уз по­сре­до­ва­ње УН, по­че­ће по свој при­ли­ци у ја­ну­а­ру. „Стан­дар­ди и ста­тус” – та­ко гла­си но­ва, то­бо­же ком­про­ми­сна фор­му­ла, лан­си­ра­на под при­ти­ском аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је.

Сти­че се ути­сак да ни­ко ни­је за­те­чен ова­квим то­ком зби­ва­ња. Уоста­лом, це­ле ове је­се­ни оба­вља­на је ши­ро­ка при­пре­ма те­ре­на. До­бро по­зна­ти ло­би­ји, пре­ко та­ко­ђе до­бро по­зна­тих ме­ха­ни­за­ма, си­сте­мат­ски су ву­кли по­те­зе ко­ји не­сум­њи­во ци­ља­ју да осла­бе по­зи­ци­ју Ср­би­је у раз­го­во­ри­ма.

Нај­пре, го­то­во већ ру­тин­ски, по­кре­нут је но­ви ци­клус при­ча о срп­ским зло­чи­ни­ма и пр­вен­стве­ној кри­ви­ци за ра­то­ве у ру­ше­ви­на­ма дру­ге Ју­го­сла­ви­је. То је већ по­ста­ло не­ка вр­ста ар­ти­ље­риј­ске при­пре­ме за сва­ки но­ви удар на Ср­би­ју. Без­број пу­та ви­ђе­на згу­сну­та кам­па­ња, иста ли­ца ко­ја су и са­ма по­ста­ла об­лик мал­тре­ти­ра­ња Ср­би­је, исте офу­ца­не ре­че­ни­це, исте про­бле­ма­тич­не сли­ке ко­је би тре­ба­ло да шо­ки­ра­ју и ућут­ка­ју (без по­ста­вља­ња ика­квог пи­та­ња о њи­хо­вој аутен­тич­но­сти и сми­слу по­нов­ног под­гре­ва­ња).

За­тим, ин­тен­зи­ви­ра­ни су вр­ло сум­њи­ви ин­ци­ден­ти по Вој­во­ди­ни, уна­пред про­гла­ша­ва­ни као ме­ђу­на­ци­о­нал­ни, што би тре­ба­ло да илу­стру­је из­ја­ве ма­ђар­ских по­ли­тич­ких ли­де­ра, пред­во­ђе­них Не­на­дом Чан­ком, о угро­же­но­сти свих на­ци­о­нал­них ма­њи­на у Ср­би­ји. У истом па­ке­ту, го­то­во до гро­теск­но­сти је пре­ду­ван слу­чај, мо­жда и прет­ход­но на­ру­чен, „нео­на­ци­стич­ке омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је ,На­ци­о­нал­ни строј’” ко­ја ки­њи ан­ти­фа­ши­сте, пред­во­ђе­не ло­кал­ним но­во­сад­ским иде­о­ло­гом цр­но­гор­ског се­па­ра­ти­зма. („Ви­ди­мо да фа­ши­стич­ке сна­ге из да­на у дан ра­сту уну­тар Ср­би­је, по­себ­но код мла­дих”, из­ја­вио је Би-Би-Си-ју Џејмс Ла­јон, пред­став­ник Ме­ђу­на­род­не кри­зне гру­пе.) Сва­ки спор­ни гра­фит је сли­кан и ви­ше пу­та еми­то­ван у удар­ним ин­фор­ма­тив­ним еми­си­ја­ма, као и пер­фор­ман­си пре­кре­ча­ва­ња „гра­фи­та мр­жње” (и фар­ба је, из­гле­да, би­ла из исте ко­фе). Кон­стру­и­са­на је ат­мос­фе­ра не­ста­бил­но­сти у са­мој Ср­би­ји, из­ми­шља­на пси­хо­за стра­ха, еска­ла­ци­је до ко­је би мо­гло до­ћи сва­ког тре­на.

 

ХАШКИ ПРЕГОВАРАЧКИ СЕРВИС

 

Из­не­над­ни зах­тев Ха­шког три­бу­на­ла да се оп­ту­жни­ца про­тив Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа за Ко­смет, прет­ход­но спо­је­на на зах­тев ту­жи­ла­штва, са­да раз­дво­ји од оп­ту­жни­це за БиХ и Хр­ват­ску – пре­ма про­це­ни свих иоле објек­тив­них по­сма­тра­ча – та­ко­ђе је део при­пре­ма за раз­го­во­ре о ста­ту­су Ко­сме­та. На­вод­но, про­це­на три­бу­на­ла је да је са­слу­ша­ва­ње све­до­ка за Ко­смет при кра­ју и да би се мо­гло бр­зо пре­ћи на из­во­ђе­ње до­ка­за, од­но­сно из­ри­ца­ње пре­су­де. До­бро оба­ве­ште­ни из­во­ри твр­де да је вр­ху Ха­шког три­бу­на­ла „су­ге­ри­са­но” да пре­су­ду Ми­ло­ше­ви­ћу за Ко­смет оба­ве­зно из­рек­не нај­ка­сни­је до сеп­тем­бра 2006, ка­да ће, ка­ко се пла­ни­ра, и раз­го­во­ри о ста­ту­су КиМ ући у од­лу­чу­ју­ћу фа­зу. Ако у тој фа­зи раз­го­во­ра, под ме­ђу­на­род­ним по­сред­ни­штвом, Хаг осу­ди срп­ског рат­ног пред­сед­ни­ка за рат­не зло­чи­не, по­пут ге­но­ци­да, ет­нич­ког чи­шће­ња, де­пор­та­ци­је ста­нов­ни­штва – уз ме­диј­ску екс­пло­а­та­ци­ју ко­ја не­ће из­о­ста­ти – ал­бан­ска стра­на до­би­ла би „мо­ћан ар­гу­мент”: по­пу­сти ли се Ср­би­ма у тим раз­го­во­ри­ма, то зна­чи да се „ле­га­ли­зу­ју и на­гра­ђу­ју ре­зул­та­ти рат­них зло­чи­на”. Го­то­во исто­ве­тан је циљ ци­нич­но осло­ба­ђа­ју­ћих пре­су­да за но­тор­не рат­не зло­чин­це Фат­ми­ра Љи­ма­ја и Иса­ка Му­сли­јуа, бли­ске са­рад­ни­ке Ха­ши­ма Та­чи­ја у „ОВК”, ко­је су иза­зва­ле ви­ше­днев­но сла­вље­нич­ко шен­лу­че­ње на КиМ и при­мо­ра­ле срп­ске стра­же да опет за­у­зму ме­ста.

За све то вре­ме, па­ра­лел­но, ра­ди­ла је и ши­ро­ка „на­уч­но-ана­ли­тич­ка ло­ги­стич­ка мре­жа”, ко­ја је тре­ба­ло да ус­по­ста­ви ши­ро­ку пред­ста­ву ка­ко је срп­ска по­зи­ци­ја пот­пу­но из­гу­бље­на, ка­ко Ср­би „у сва­ком слу­ча­ју гу­бе Ко­смет али им се ну­ди мо­гућ­ност да не­што и до­би­ју за­уз­врат” ако све­му то­ме „при­ђу ра­ци­о­нал­но” и „по­ми­ре се са ре­ал­но­шћу”. Сва­ко­днев­но су се са ра­зних „на­уч­них адре­са” огла­ша­ва­ли „по­зна­ти екс­пер­ти” и до­ли­ва­ли уље на ту ва­тру. Чи­ње­ни­ца да ме­ђу њи­ма пред­ња­че из­ра­зи­ти пла­ће­ни ал­бан­ски ло­би­сти – по­пут Да­ни­је­ла Сер­ве­ра, Мор­то­на Абра­мо­ви­ца или Ја­ну­ша Бу­гај­ског – не мо­же се пре­ви­де­ти. Ехо је при­хва­та­ла и умно­жа­ва­ла срод­на „ана­ли­тич­ка мре­жа” у са­мој Ср­би­ји (ди­рек­то­ри јед­но­чла­них цен­та­ра за ово и оно, „не­за­ви­сни ана­ли­ти­ча­ри”, пред­став­ни­ци нај­спор­ни­јег де­ла „не­вла­ди­ног сек­то­ра”...), све док мно­ги од тих ста­во­ва, ма­ло умек­ша­ни и при­хва­тљи­ви­је ка­за­ни, ни­су до­спе­ли у увод­ни­ке не­ких озбиљ­них и до­бро­на­мер­них бе­о­град­ских не­дељ­ни­ка.

Пот­кре­пље­ње ни­је из­о­ста­ло ни са зва­нич­них ме­ста аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је. До­вољ­но је спо­ме­ну­ти из­ја­ве за­ме­ни­ка др­жав­ног се­кре­та­ра Ни­ко­ла­са Берн­са да су „САД не­стр­пљи­ве да све на­ро­де у Бо­сни ви­де као Бо­сан­це”, те да „жи­те­љи Ко­со­ва има­ју пра­ва да ка­жу у ка­квој др­жа­ви (не) же­ле да жи­ве”. И слу­чај­но цу­ре­ње у јав­ност америчких „тринаест пи­та­ња за про­цес ко­нач­ног ста­ту­са Ко­со­ва” је исто­вр­сно и исто­род­но.

 

МЕТОДИ ОБЕСХРАБРИВАЊА СРБИЈЕ

 

Као што дре­сер у јед­ној ру­ци др­жи ше­ћер а у дру­гој бич, уџ­бе­нич­ки су оста­вља­не отво­ре­не и (по­ни­жа­ва­ју­ће) „по­зи­тив­не ал­тер­на­ти­ве” за Ср­би­ју. Ако Ср­би „смог­ну сна­ге и нај­зад ства­ри­ма при­сту­пе ра­ци­о­нал­но”, да­ће „оно што су већ из­гу­би­ли” а до­би­ће убр­за­ни при­јем у ЕУ (пре­го­во­ри о ста­би­ли­за­ци­ји и при­дру­жи­ва­њу са­мо што ни­су по­че­ли), от­пис ста­рих ду­го­ва и до­би­ја­ње ве­ли­ких тран­ши но­вих кре­ди­та. Би­ће – о, ко­ли­ко смо пу­та то слу­ша­ли – „су­штин­ски охра­бре­не зна­чај­не за­пад­не ин­ве­сти­ци­је у Ср­би­ју”.

Ако ни овог пу­та не по­го­де у ко­јој ру­ци је ше­ћер а у ко­јој бич, Ср­би ће про­ћи као што су про­ла­зи­ли и до­сад. У свр­ху иза­зи­ва­ња Па­вло­вље­вог ре­флек­са, на­бра­ја се: изо­ла­ци­ја, санк­ци­је, бе­да, си­ре­не за ва­зду­шну опа­сност ко­је се про­ла­ма­ју кроз ноћ...

Ре­ги­стро­ва­на су још два об­ли­ка обес­хра­бри­ва­ња Ср­би­је, чи­ју су­ге­сти­бил­ност не би тре­ба­ло пот­це­њи­ва­ти: „об­ра­да” зе­ма­ља и про­тек­то­ра­та у окру­же­њу, као и го­то­во ци­нич­но име­но­ва­ње „ме­ђу­на­род­ног ме­ди­ја­то­ра у раз­го­во­ри­ма”.

Од зе­ма­ља у окру­же­њу нај­дра­стич­ни­је је, са ме­ста ше­фа др­жа­ве, ре­а­го­ва­ла Сло­ве­ни­ја: по­др­жа­ла је не­за­ви­сност Ко­сме­та као „је­ди­ну ре­ал­ну оп­ци­ју”. До­ду­ше, ту не мо­же би­ти ре­чи о про­ме­ни ста­ва то­ком по­след­ње „об­ра­де”. Сло­ве­ни­ја на том по­слу отво­ре­но ра­ди још од 1981. го­ди­не, са­мо што се то­ком опе­ра­ци­је „тихог ку­по­ва­ња Ср­би­је”, од­но­сно ве­ли­ког по­врат­ка на срп­ско тр­жи­ште, би­ла так­тич­ки и ли­це­мер­но ућу­та­ла. По­што је пост­пе­то­ок­то­бар­ску по­ли­тич­ку гар­ни­ту­ру у Ср­би­ји сро­за­ла до те ме­ре да сло­ве­нач­ке хи­пер­мар­ке­те и сличне објек­те отва­ра­ју ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва СЦГ (Сви­ла­но­вић) и пот­пред­сед­ник Вла­де Ср­би­је (Ла­бус), исто­вре­ме­но про­це­њу­ју­ћи да је вре­ме да се уме­ша у гра­беж за ко­сов­ске ре­сур­се, Сло­ве­ни­ја – оли­че­на пред­сед­ни­ком Др­нов­ше­ком – опет је ски­ну­ла ма­ску. Тра­ги­ко­мич­на је по­зи­ци­ја Ма­ке­до­ни­је, државице спектакуларно незаинтересоване за сопствени случај, ко­ја је, пре­ко пред­сед­ни­ка вла­де Буч­ков­ског, из­ја­ви­ла да „не­ма ни­шта про­тив не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва”, али у под­тек­сту од­мах тра­жи­ла га­ран­ци­је да то не­ће зна­чи­ти ни­ка­кве доц­ни­је ал­бан­ске зах­те­ве пре­ма Ско­пљу. Ма­ђар­ска је по­сла­ла ви­со­ке функ­ци­о­не­ре на КиМ и на­ја­ви­ла отва­ра­ње свог иза­слан­ства, ваљ­да не­ке пре­те­че ам­ба­са­де, исто­вре­ме­но ак­тив­но уче­ству­ју­ћи у ве­штач­кој де­ста­би­ли­за­ци­ји ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са у Вој­во­ди­ни и тра­же­ћи „да­љу ин­тер­на­ци­о­на­ли­за­ци­ју тог пи­та­ња”. БиХ прак­тич­но има три ста­ва о овом пи­та­њу. Му­сли­ма­ни­ма је очи­то дра­га иде­ја о не­за­ви­сно­сти Ко­сме­та, али уз па­нич­но ис­кљу­чи­ва­ње ма ка­кве мо­гућ­но­сти да то по­слу­жи као мо­дел за Ре­пу­бли­ку Срп­ску.

Сми­сао та­кве „об­ра­де окру­же­ња” сви­ма је ја­сан. „Оста­ви­ти Бе­о­град уса­мље­ним у ре­ги­о­ну, у стар­ту пре­го­во­ра”, ту­ма­чи др Би­ља­на Ван­ков­ска, про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ско­пљу и ди­рек­тор та­мо­шњег Цен­тра за де­мо­кра­ти­ју и без­бед­ност.

У це­лој тој ту­жној „ге­о­гра­фи­ји бес­кич­ме­ња­штва и си­па­ња со­ли у ра­не”, не би тре­ба­ло пре­ви­де­ти урав­но­те­жен и ча­стан став Грч­ке, Италије, Ру­му­ни­је, Бу­гар­ске и Хр­ват­ске. За­греб се, за мно­ге нео­че­ки­ва­но, за­ло­жио да се до ре­ше­ња до­ђе кроз раз­го­во­ре и ком­про­мис, на­гла­ша­ва­ју­ћи да ствар­ног ре­ше­ња не мо­же би­ти без са­гла­сно­сти Бе­о­гра­да. Ру­му­ни­ја је об­зна­ни­ла да има и соп­стве­ни план за Ко­смет, по­ну­див­ши до­бре услу­ге, уз ја­сан став: „Ни­ко не сме да се игра олов­ком по ма­пи. Гра­ни­це мо­ра­ју би­ти не­про­мен­љи­ве.” Га­ран­то­ва­ње по­сто­је­ћих гра­ни­ца ва­жан је еле­мент и бу­гар­ског по­гле­да на ко­сов­ски рас­плет.

 

ЏЕЛАТ УНАПРЕЂЕН У ХИРУРГА

 

Име­но­ва­ње не­ка­да­шњег фин­ског пред­сед­ни­ка Мар­ти­ја Ах­ти­са­ри­ја за ме­ђу­на­род­ног по­сред­ни­ка у раз­го­во­ри­ма о ста­ту­су Ко­сме­та пред­ста­вља чин крај­њег ци­ни­зма, сра­чу­нат да исто­вре­ме­но и про­во­ци­ра и де­мо­ра­ли­ше срп­ску стра­ну. Упра­во је Ах­ти­са­ри, јед­не кри­тич­не јун­ске ве­че­ри 1999, пре­шав­ши по­длак­ти­цом пре­ко сто­ла и згр­нув­ши на под све што се на ње­му на­ла­зи­ло, по­ка­зао та­да­шњем срп­ском по­ли­тич­ком и вој­ном ру­ко­вод­ству рав­ну пло­чу пред со­бом и ре­као: „Ова­ко ће из­гле­да­ти Бе­о­град ако до ју­тра не пот­пи­ше­те.”

Мар­ти Ах­ти­са­ри је по­ча­сни пред­сед­ник Ме­ђу­на­род­не кри­зне гру­пе, упра­во оне ор­га­ни­за­ци­је ко­ја је пре три го­ди­не про­мо­ви­са­ла из­раз „услов­на не­за­ви­сност” и пре­по­ру­чи­ла то „ре­ше­ње” за Ко­со­во. Оне ор­га­ни­за­ци­је ко­ја је још про­ле­тос „пред­ви­де­ла” по­че­так раз­го­во­ра за крај ове го­ди­не, а за на­ред­ну ре­фе­рен­дум на КиМ, устав и при­зна­ва­ње су­ве­ре­ни­те­та Косова! Оне ор­га­ни­за­ци­је у чи­јем из­вр­шном ко­ми­те­ту се­де, по­ред оста­лих, Мор­тон Абра­мо­виц, са­вет­ник ко­сов­ских Ал­ба­на­ца на пре­го­во­ри­ма у Рам­бу­јеу и њи­хов по­зна­ти ва­тре­ни ло­би­ста, за­тим Џорџ Со­рош, као и Ве­сли Кларк, ге­не­рал ко­ји је ко­ман­до­вао бом­бар­до­ва­њем Ср­би­је.

То је ско­ро као да сте Хајн­ри­ха Хи­мле­ра де­ле­ги­ра­ли да ар­би­три­ра у пре­го­во­ри­ма из­ме­ђу Је­вре­ја и Па­ле­сти­на­ца.

„На­сме­ши­мо се, на­о­ру­жа­ни стр­пље­њем, и сед­ни­мо за сто.”

 

ПАР­ТИ­ЈА ЖИ­ВО­ТА ВО­ЈИ­СЛА­ВА КО­ШТУ­НИ­ЦЕ

 

Та­ква ду­га при­пре­ма те­ре­на от­кри­ва тен­ден­ци­о­зност не­ких ва­жних свет­ских цен­та­ра мо­ћи и ука­зу­је на ме­ђу­на­род­ни кон­текст у ко­јем ће де­ло­ва­ти срп­ски пре­го­ва­рач­ки тим. На уну­тра­шњем пла­ну, упр­кос ина­че бо­ле­сној по­ли­тич­кој сце­ни, ипак је ус­по­ста­вљен ми­ни­мум је­дин­ства и озбиљ­но­сти. У тој уну­тар­њој кон­со­ли­да­ци­ји, ко­ју од­сли­ка­ва и ја­сна Ре­зо­лу­ци­ја Скуп­шти­не Ср­би­је, као и фор­ми­ра­ње је­дин­стве­ног пре­го­ва­рач­ког ти­ма пред­во­ђе­ног пред­сед­ни­ком Вла­де и пред­сед­ни­ком Ре­пу­бли­ке, из­у­зет­ну уло­гу од­и­гра­ли су Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца и Срп­ска ра­ди­кал­на стран­ка. Пред­сед­ник Вла­де и нај­ја­ча по­ли­тич­ка стран­ка у зе­мљи, уз то и опо­зи­ци­о­на, има­ли су ве­о­ма кон­струк­ти­ван при­ступ и учи­ни­ли све да до­ђе уну­тар­срп­ског до­го­во­ра. По­ка­за­ло се да је то би­ло до­вољ­но јак фак­тор ста­бил­но­сти и зби­ја­ња ре­до­ва да ни лу­та­ња и иска­ка­ња Бо­ри­са Та­ди­ћа ни­су трај­ни­је уз­др­ма­ла срп­ску стра­ну (иако вра­ћен у ко­ло­сек, про­це­њу­је се да Та­дић оста­је, уз Дра­шко­ви­ћа, нај­ри­зич­ни­ји део срп­ског ти­ма).

Ко­шту­ни­ци ве­ћи­на објек­тив­них по­сма­тра­ча, чак и они ко­ји га „ина­че не во­ле”, не по­ри­чу да је ис­по­љио ве­ли­ку по­ли­тич­ку зре­лост и уме­шност, у окол­но­сти­ма ко­је су мно­го­стру­ко не­по­вољ­не. У спољ­но­по­ли­тич­ком на­сту­пу на пра­вом ме­сту и у пра­во вре­ме ис­ту­рио је нај­ја­че срп­ске ар­гу­мен­те. Уни­вер­зал­ни прин­ци­пи ме­ђу­на­род­ног пра­ва и по­рет­ка, из­ба­лан­си­ран став и спрем­ност на ра­зу­ман ком­про­мис, ре­а­ли­стич­ност, али и од­луч­ност у од­бра­ни ле­га­ли­зма, те оних по­сту­ла­та на ко­ји­ма ин­си­сти­ра­ју, код се­бе са­мих, све мо­дер­не др­жа­ве све­та – то је око­сни­ца Ко­шту­ни­чи­не плат­фор­ме, убе­дљи­во из­ло­же­не и у Са­ве­ту без­бед­но­сти УН.

Уз не­ке сво­је по­зна­те сла­бо­сти, Ко­шту­ни­ца је за аме­рич­ко-ал­бан­ски ло­би си­гур­но нај­не­по­вољ­ни­је ре­ше­ње на че­лу срп­ских пре­го­ва­ра­ча, баш као што би Ми­ло­ше­вић, као и ра­ни­је, био фо­то­ро­бот иде­ал­ног ре­ше­ња. Ко­шту­ни­ца је сми­рен, по­шту­је про­це­ду­ру, ни­ко­ме се не на­ме­шта на во­леј ни­ти бо­де прст у око, те­шко га је ис­про­во­ци­ра­ти и из­ба­ци­ти из так­та. Не­зго­дан играч. Ни­је вла­сто­љу­бив на на­чин ко­ји ко­ји би се мо­гао упо­тре­би­ти про­тив Ср­би­је. Ни­је по­ли­ти­чар ко­јем би у де­ли­кат­ној фа­зи пре­го­во­ра не­ко мо­гао по­ну­ди­ти лич­ни дил про­тив оп­штег на­ци­о­нал­ног и др­жав­ног ин­те­ре­са. Ни­је га ла­ко чак ни ста­ви­ти под крај­њи при­ти­сак, по­го­то­ву не на не­ки ба­ха­ти хол­бру­ков­ски на­чин. Ако је „аме­рич­ки ком­пју­тер” за Ми­ло­ше­ви­ћа сво­је­вре­ме­но из­ба­цио да му је нај­ве­ћа сла­бост власт, и да га у пре­лом­ном тре­ну ту тре­ба га­ђа­ти, би­ло по­ну­дом, би­ло прет­њом, он­да ће та спра­ва са Ко­шту­ни­цом са­да има­ти ве­ли­ких про­бле­ма (уоста­лом, ста­ри су по­зна­ни­ци, још с по­чет­ка 2000. го­ди­не). Исти тај „ком­пју­тер” ве­ли да Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца „си­гур­но не­ће пот­пи­са­ти ни­шта што је дра­стич­но про­тив срп­ских ин­те­ре­са”. Раз­ра­ђи­ва­но је не­ко­ли­ко сце­на­ри­ја по ко­ји­ма Ко­шту­ни­ца, при­мо­ра­ван да учи­ни не­до­пу­сти­во, од­би­ја то, на­пу­шта пре­го­во­ре, обра­ћа се на­ци­ји (или Скуп­шти­ни) от­кри­ва­ју­ћи са­др­жај ул­ти­ма­ту­ма и тра­жи из­ја­шње­ње. Та мо­гућ­ност исто­вре­ме­но уз­не­ми­ра­ва и нер­ви­ра аме­рич­ке „ме­ди­ја­то­ре”, па су у ви­ше на­вра­та по­ку­ша­ли уна­пред да је ис­кљу­че као то­бо­же „нео­збиљ­ну за по­ли­ти­ча­ра тог ран­га”: „По­ли­ти­ча­ри не сме­ју да бе­же од од­го­вор­но­сти, и да се, он­да кад тре­ба да до­не­су те­шку од­лу­ку, кри­ју иза на­ро­да, Скуп­шти­не или не­ког трећег ко­лек­ти­ва.”

 

ЛАЗАРЕВЕ ВЕЧЕРЕ ЕВРОПСКИХ НАРОДА

 

Ко­шту­ни­ца је за про­ал­бан­ски део аме­рич­ког еста­бли­шмен­та не­по­де­сан пре­го­ва­рач и због то­га што, за раз­ли­ку од Ми­ло­ше­ви­ћа, ни­је све скон­цен­три­сао у сво­јим ру­ка­ма, што би про­тив­ни­ци­ма омо­гу­ћи­ло да се уда­ром у јед­ну тач­ку, „об­ра­дом јед­не лич­но­сти”, по­стиг­не све. Ни­је мо­гу­ће за­ми­сли­ти си­ту­а­ци­ју у ко­јој на Ко­шту­ни­чи­ним ма­па­ма по­сто­је „ко­ри­до­ри ви­ски­ја”, као што је код Ми­ло­ше­ви­ћа онај из­ме­ђу Са­ра­је­ва и Го­ра­жда. Ко­шту­ни­ца има пре­ци­зну и прин­ци­пи­јел­ну плат­фор­му, оба­ве­зу­ју­ћу Ре­зо­лу­ци­ју Скуп­шти­не, ре­пре­зен­та­ти­ван пре­го­ва­рач­ки тим, кон­сен­зус свих ре­ле­вант­них по­ли­тич­ких и дру­штве­них фак­то­ра (мо­жда ми­ни­ма­лан, али до­во­љан и ја­сан).

Це­ла ова по­став­ка, раз­у­ме се, са­ма по се­би не­ће ни­шта ре­ши­ти. Они ко­ји су на­мер­ни да пре­кр­ше ме­ђу­на­род­но пра­во, ре­зо­лу­ци­ју Са­ве­та без­бед­но­сти УН, да ин­ста­ли­ра­ју но­ве опа­сне пре­се­да­не – не­ће од то­га од­у­ста­ти због Ко­шту­ни­це или би­ло ко­га у Евро­пи. Осим ако но­вим ра­чу­ни­ца­ма бу­ду приморани да то учи­не. За срп­ску стра­ну је мо­жда пре­ка­сно да се ба­ви тим ту­ђим ра­чу­ни­ца­ма. Вре­ме је да нај­зад оно што је до нас ура­ди­мо на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин.

Ана­ли­ти­ча­ри ко­ји озбиљ­но, без еуфо­ри­је, са­да из­го­ва­ра­ју пре­суд­но ва­жне јед­но­став­не ре­че­ни­це, би­стре и окре­пљу­ју­ће, чи­не до­бро мо­жда и ви­ше не­го што су са­ми све­сни. Та­ко, Игор Ива­но­вић у тек­сту „Јед­но Ко­со­во за два ,вер­са­ћеа’” (www.nspm.org.yu) ве­ли:

„Под пла­штом ме­ло­ди­је о ,ре­ал­ној по­ли­ти­ци’ ко­ја се ба­зи­ра на ,функ­ци­о­нал­ној др­жа­ви Ср­би­ји са је­ди­ним при­о­ри­те­том убр­за­ног ула­ска у Евро­пу’, скри­ва се мрач­на на­ме­ра као у при­чи о ча­роб­ном фру­ла­шу из Хе­мли­на, чи­ји је циљ рас­пар­ча­ва­ње јед­не де­мо­крат­ске др­жа­ве. Ср­би­ја не­ма ни је­дан је­ди­ни раз­лог да се хи­сте­рич­но и бр­зо­пле­то од­рек­не те­ри­то­ри­ја. Уко­ли­ко то чи­ни на на­чин ка­кав је при­ме­рен др­жа­ва­ма уну­тар ЕУ и уко­ли­ко по­ка­же стр­пље­ње и му­дрост, ини­ци­ја­ти­ва по­ла­ко, као у не­кој по­зи­ци­о­ној ша­хов­ској пар­ти­ји, пре­ла­зи на ње­ну стра­ну. Чак и у слу­ча­ју да по­сто­ји тај­ни нај­цр­њи сце­на­рио од стра­не свет­ских моћ­ни­ка и ло­би­ста, ја­сним ста­вом и де­мо­крат­ском про­це­ду­ром, као и на­ци­о­нал­ним кон­сен­зу­сом о стра­те­шким пи­та­њи­ма, мо­же се по­сти­ћи мно­го ви­ше од еуфо­рич­ног при­ста­ја­ња на пр­ву по­ну­ђе­ну шар­га­ре­пу.

На свим кључ­ним исто­риј­ским рас­кр­сни­ца­ма има­ли смо пу­то­ка­зе ко­је су по­ста­вља­ли ви­зи­о­на­ри. Ни­смо их увек на вре­ме сле­ди­ли, али смо им се вра­ћа­ли. Као што је Бо­ра Пе­кић ука­зао да је ла­жна ди­ле­ма: на­ци­ја или де­мо­кра­ти­ја, та­ко је, пре­ко­ди­ра­но на овај тре­ну­так, ла­жна ди­ле­ма: Ко­со­во или Евро­па. Јер, где би да­нас би­ли европ­ски на­ро­ди да ни­су пам­ти­ли њи­хо­ве Ла­за­ре­ве ве­че­ре?” <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

ПА­ТРИ­ЈАР­Х ПА­ВЛЕ ПО­ВО­ДОМ ОТ­ПО­ЧИ­ЊА­ЊА ПРЕ­ГО­ВО­РА О КиМ

Правичност или окупација

 

Све­ти Ар­хи­је­реј­ски Са­бор Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве нео­д­ступ­но се мо­ли Го­спо­ду и узда се да се у овом од­суд­ном ча­су, ка­да за­по­чи­њу раз­го­во­ри о ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, нај­од­го­вор­ни­је др­жа­ве све­та и укуп­на ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца не­ће огре­ши­ти о Бож­је и људ­ске за­ко­не, ни оглу­ши­ти о пра­во и прав­ду на ко­ји­ма по­чи­ва ме­ђу­на­род­ни по­ре­дак. Са­мо та­ко ће прав­да и исти­на над­ја­ча­ти са­мо­во­љу и обес­хра­бри­ти на­си­ље. Са­бор на­по­ми­ње да је у до­са­да­шњој људ­ској исто­ри­ји би­ло про­кле­то све што је оте­то. Ни са­да не би би­ло друк­чи­је.

Уве­ре­ни да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца ни по ко­ју це­ну то не­ће до­пу­сти­ти, ду­жни смо пред Бо­гом и пред љу­ди­ма да да­нас ја­сно ка­же­мо и упо­зо­ри­мо: на је­зи­ку прав­де и ме­ђу­на­род­ног пра­ва сва­ка по­ми­сао да се от­ме Ко­со­во и Ме­то­хи­ја зна­чи­ла би да се пред очи­ма це­лог све­та у 21. ве­ку јед­ној де­мо­крат­ској др­жа­ви усред Евро­пе си­лом од­у­зи­ма део те­ри­то­ри­је, ко­ја уз то ва­жи и као ње­на ду­хов­на ко­лев­ка. И ма ко­ли­ко би то би­ло при­кри­ве­но, тај чин оти­ма­ња имао би су­штин­ски ка­рак­тер оку­па­ци­је. Су­ви­шно је по­ми­ња­ти ка­кве би то по­сле­ди­це мо­гло има­ти, не са­мо за Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру, не­го и за бу­дућ­ност Евро­пе и све­та. Је­ди­но се до­го­во­ром мо­же до­ћи до ком­про­ми­сног и пра­вич­ног ре­ше­ња. Ми не тра­жи­мо ни­шта дру­го не­го да се пи­та­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је ре­ши на исти на­чин на ко­ји су и дру­ге европ­ске де­мо­крат­ске др­жа­ве ре­ши­ле слич­на пи­та­ња. Др­жа­ва Ср­би­ја мо­ра при том би­ти спрем­на да обез­бе­ди пра­ву и су­штин­ску ауто­но­ми­ју за Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, за све љу­де и на­ро­де ко­ји на ње­му жи­ве.

Обра­ћа­мо се, на кра­ју, ва­ма, вер­ни­ци­ма на­ше све­те Пра­во­слав­не Цр­кве, де­ци Све­то­га Са­ве и на­шој ду­хов­ној де­ци: бу­ди­те вер­ни, хра­бри и је­дин­стве­ни! Чу­вај­мо сво­ју ду­шу и са­вест! Та­ко ће би­ти са­чу­ва­на и све­та, му­че­нич­ка зе­мља на­ших ча­сних пре­да­ка. <

 

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА У СБ УН

Универзални принципи

 

Мо­ја зе­мља, Ср­би­ја и Цр­на Го­ра, као ло­ја­лан и ак­ти­ван члан Ује­ди­ње­них на­ци­ја, у мно­гим при­ли­ка­ма је на ре­чи и де­лу до­ка­за­ла сво­ју при­вр­же­ност на­че­ли­ма од ко­јих за­ви­се мир и ста­бил­ност у све­ту. Због то­га и да­нас, ка­да се рас­пра­вља о По­кра­ји­ни Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, ми са пу­ним по­ве­ре­њем оче­ку­је­мо од Са­ве­та без­бед­но­сти да сна­гом свог ауто­ри­те­та обез­бе­ди да се ни у слу­ча­ју Ср­би­је и Цр­не Го­ре не од­сту­пи од не­на­ру­ши­вог прин­ци­па по­што­ва­ња су­ве­ре­ни­те­та и те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та.

Убе­ђен сам да нам је сви­ма за­јед­нич­ко уве­ре­ње да је не­за­ми­сли­во да се рас­пар­ча­ва јед­на осве­до­че­но де­мо­крат­ска зе­мља и да се, про­тив­но ње­ној во­љи, ме­ња­ју ње­не ме­ђу­на­род­но при­зна­те гра­ни­це. То би без сум­ње био не­за­пам­ћен слу­чај у ме­ђу­на­род­ном пра­ву и прак­си Свет­ске ор­га­ни­за­ци­је, али и опа­сан пре­се­дан са не­са­гле­ди­вим ду­го­роч­ним по­сле­ди­ца­ма по ме­ђу­на­род­ни по­ре­дак у це­ли­ни. Мо­лим вас да има­те у ви­ду да се од­го­вор­ност ко­ја да­нас ле­жи на Са­ве­ту без­бед­но­сти не од­но­си са­мо на суд­би­ну јед­не бал­кан­ске зе­мље, не­го да су у пи­та­њу основ­ни прин­ци­пи на ко­ји­ма, у ин­те­ре­су ми­ра у све­ту, по­чи­ва­ју и де­лу­ју Ује­ди­ње­не на­ци­је.

По­себ­но ми је ста­ло, го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, да Са­ве­ту без­бед­но­сти пре­до­чим да је др­жав­на за­јед­ни­ца Ср­би­ја и Цр­на Го­ра у пот­пу­но­сти спрем­на да пре­у­зме свој део од­го­вор­но­сти у про­це­су успе­шног ре­ша­ва­ња пи­та­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, на осно­ва­ма ме­ђу­на­род­ног пра­ва и у скла­ду са де­мо­крат­ским вред­но­сти­ма са­вре­ме­ног све­та. Ми смо, уну­тар тих нај­оп­шти­јих окви­ра, без­ре­зер­вно опре­де­ље­ни за ком­про­ми­сно ре­ше­ње и спрем­ни да По­кра­ји­ни Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји као са­став­ном де­лу СЦГ обез­бе­ди­мо су­штин­ску ауто­но­ми­ју. Од пра­вед­ног и успе­шног ре­ше­ња ко­сов­ског про­бле­ма уве­ли­ко ће за­ви­си­ти бу­дућ­ност мо­је зе­мље, ре­ги­о­на, па у од­ре­ђе­ној ме­ри и Евро­пе. За­то ми, са ува­жа­ва­њем и по­ве­ре­њем, из­ла­зи­мо пред овај фо­рум оче­ку­ју­ћи ње­гов пре­су­дан до­при­нос у ду­ху прет­ход­них до­ку­ме­на­та Са­ве­та без­бед­но­сти, а пре све­га са ослон­цем на Ре­зо­лу­ци­ју бр. 1244 од 10. ју­на 1999. го­ди­не. И као што та Ре­зо­лу­ци­ја не­дво­сми­сле­но по­твр­ђу­је су­ве­ре­ни­тет и те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет Ср­би­је и Цр­не Го­ре, ми смо си­гур­ни да на­ред­не од­лу­ке Са­ве­та без­бед­но­сти не­ће из­не­ве­ри­ти овај на­чел­ни став Ује­ди­ње­них на­ци­ја.

Ме­ни је, го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, по­себ­но ста­ло да у овој при­ли­ци на­гла­сим да ће се мо­ја зе­мља, са сво­је стра­не, у про­це­су ко­ји пред­сто­ји у пот­пу­но­сти осла­ња­ти на оп­шта на­че­ла и нор­ме ме­ђу­на­род­ног пра­ва и уни­вер­зал­но при­зна­те вред­но­сти де­мо­крат­ског по­рет­ка. То зна­чи да Ср­би­ја и Цр­на Го­ра с по­уз­да­њем оче­ку­је да ће Са­вет без­бед­но­сти, по­сту­па­ју­ћи у скла­ду са соп­стве­ним прин­ци­пом не­по­вре­ди­во­сти су­ве­ре­ни­те­та и те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та де­мо­крат­ских др­жа­ва, оквир и ман­дат раз­го­во­ра о бу­ду­ћем ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је де­фи­ни­са­ти као раз­го­вор о ста­ту­су По­кра­ји­не уну­тар ме­ђу­на­род­но при­зна­те др­жа­ве СЦГ. Из­ри­чи­то ука­зу­јем, го­спо­ди­не пред­се­да­ва­ју­ћи, да сви прин­ци­пи за ре­ша­ва­ње пи­та­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, ко­је ми да­нас ов­де за­сту­па­мо, без из­у­зет­ка пред­ста­вља­ју прин­ци­пе Ује­ди­ње­них на­ци­ја, за чи­је је спро­во­ђе­ње за­ду­жен Са­вет без­бед­но­сти.

Пр­ви наш став гла­си да би­ло ко­је ре­ше­ње про­бле­ма мо­ра во­ди­ти ра­чу­на о не­по­вре­ди­во­сти су­ве­ре­ни­те­та и те­ри­то­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та Ср­би­је и Цр­не Го­ре као ме­ђу­на­род­но при­зна­те др­жа­ве, чла­ни­це Ује­ди­ње­них на­ци­ја и дру­гих ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја.

Сма­трам да је Са­вет без­бед­но­сти, ко­ји је и сам прав­но ве­зан По­ве­љом УН, пра­во ме­сто да се на­гла­си да се ов­де не ра­ди о фа­кул­та­тив­ним оба­ве­за­ма др­жа­ва већ о нор­ма­ма ме­ђу­на­род­ног пра­ва са нај­ви­шим сте­пе­ном оба­ве­зно­сти, то јест о нор­ма­ма jus cogens, чи­је је по­што­ва­ње основ­ни услов функ­ци­о­ни­са­ња ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це као це­ли­не, и од ко­јих ни­је мо­гу­ће ни­ка­кво од­сту­па­ње.

Дру­го: у раз­го­во­ри­ма о бу­ду­ћем ста­ту­су мо­ра се во­ди­ти ра­чу­на о чи­ње­ни­ци да је Ср­би­ја и Цр­на Го­ра де­мо­крат­ски ор­га­ни­зо­ва­на др­жа­ва. Као без сум­ње и чла­но­ви овог ви­со­ког те­ла, ми сма­тра­мо не­за­ми­сли­вим да се би­ло ко­јој де­мо­крат­ској зе­мљи на­ме­ћу би­ло ка­ква ре­ше­ња, а нај­ма­ње она ре­ше­ња ко­ја би угро­зи­ла ње­не ме­ђу­на­род­но при­зна­те гра­ни­це. Сва­ки по­ку­шај на­ме­та­ња ре­ше­ња у ви­ду фак­тич­ког ле­га­ли­зо­ва­ња по­де­ле Ср­би­је оти­ма­њем де­ла ње­не те­ри­то­ри­је, пред­ста­вљао би не са­мо прав­но на­си­ље над јед­ном де­мо­крат­ском др­жа­вом, већ и на­си­ље над са­мим ме­ђу­на­род­ним пра­вом.

Тре­ће: на­ша по­ли­тич­ка во­ља и енер­ги­ја мо­ра­ју би­ти, и би­ће, усме­ре­не ка про­на­ла­же­њу кон­крет­не и оствар­љи­ве фор­ме су­штин­ске ауто­но­ми­је за Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, при че­му ле­ги­тим­ни ин­те­ре­си ал­бан­ског на­ро­да у тој по­кра­ји­ни оста­ју не­при­ко­сно­ве­ни.

Пре­го­во­ри о бу­ду­ћем ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, има­ће нај­ви­ше из­гле­да да се успе­шно за­вр­ше уко­ли­ко се у свом глав­ном де­лу бу­ду од­ви­ја­ли у фор­ми не­по­сред­них раз­го­во­ра пред­став­ни­ка две­ју стра­на. Си­гу­ран сам да ме­ђу на­ма не­ма спо­ра о то­ме да оп­шти циљ раз­го­во­ра тре­ба да бу­де спо­ра­зум­но ре­ше­ње стра­на уче­сни­ца, уз по­што­ва­ње основ­них на­че­ла и нор­ми ме­ђу­на­род­ног пра­ва. Ако је то ствар­ни циљ, он­да на­ши раз­го­во­ри мо­ра­ју би­ти не­по­сред­ни. Уко­ли­ко та­кву фор­му раз­го­во­ра ни­је мо­гу­ће по­сти­ћи од­мах, на са­мом по­чет­ку, ја­сно је да спе­ци­јал­ни иза­сла­ник за ста­ту­сно пи­та­ње мо­ра то­ме мак­си­мал­но да те­жи. До ко­нач­ног ци­ља, по на­шем уве­ре­њу, мо­же се до­ћи са­мо у не­по­сред­ним раз­го­во­ри­ма у при­су­ству спе­ци­јал­ног иза­сла­ни­ка и ње­го­вих са­рад­ни­ка.

И на кра­ју же­лим да ка­жем да је да­нас оп­шта си­ту­а­ци­ја у Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри, као и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, са­свим раз­ли­чи­та у од­но­су на ону из ју­на 1999. го­ди­не. У Ср­би­ји је ус­по­ста­вље­на де­мо­крат­ска власт, СЦГ је ре­гу­ли­са­ла свој ста­тус у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма и не­по­врат­но се укљу­чи­ла у европ­ске ин­те­гра­ци­о­не про­це­се.

Убе­ђен сам да ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца, оли­че­на у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма, не­ће до­пу­сти­ти да, под при­ти­ском прет­њи на­си­љем, до­ђе до раз­би­ја­ња јед­не де­мо­крат­ске др­жа­ве и на тај на­чин до пот­ко­па­ва­ња нај­ду­бљих осно­ва на ко­ји­ма по­чи­ва ме­ђу­на­род­ни по­ре­дак. Под­ра­зу­ме­ва се, и уве­рен сам да ви то нај­бо­ље раз­у­ме­те, да ни­јед­на де­мо­крат­ска и сло­бод­на др­жа­ва ни­ка­да то не би мо­гла да при­хва­ти. Јер, го­спо­ђе и го­спо­до, о то­ме је да­нас и ов­де за­пра­во реч.

Го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, го­спо­ђе и го­спо­до, зна­ју­ћи да де­ли­мо за­јед­нич­ке прин­ци­пе на ко­ји­ма по­чи­ва ме­ђу­на­род­ни прав­ни по­ре­дак и са­ма ор­га­ни­за­ци­ја УН, из­ра­жа­вам по­ве­ре­ње у пра­вич­но по­сту­па­ње Са­ве­та без­бед­но­сти. Због то­га оче­ку­јем ни­шта ма­ње од еле­мен­тар­не пра­вед­но­сти, и ни­шта ви­ше од са­гла­сно­сти о то­ме да за мо­ју зе­мљу ва­же они исти уни­вер­зал­ни прин­ци­пи ко­ји ва­же за сва­ку од ва­ших зе­ма­ља по­је­ди­нач­но, али и за све де­мо­крат­ске др­жа­ве чла­ни­це свет­ске по­ро­ди­це на­ро­да. <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеЗемљаОдбројавање Формула једностране равнотеже