Штампа
Архива 2005-2006 > Земља - Одбројавање

 

КОСОВО И МЕТОХИЈА ИЗМЕЂУ „СРПСКОГ ГРАЛА” И „НАГРАДЕ ЗА АЛБАНЦЕ”

Непланирано буђење Србије

 

„Иако албански ментори у ,светској власти’ о томе нерадо говоре, очигледно је да је у Србији дошло до преокрета на који нису рачунали и који свакако нису желели. Процењивано је да су Срби у дубокој анестезији, слуђени системом претњи и илузорних нада, депримирани диригованим расулом које их окружује. Мислило се да је апатија достигла такве размере, да су воља за животом и инстинкт самоодржања толико утрнули, да ће за марионетски део политичке класе представљати готово рутинску ствар да својим потписом оправда убијање једне земље, легализује отимачину и задуго закује српску судбину у беди самопоништења. Међутим, Србија се нагло заинтересовала за своју судбину, а то јој озбиљно повећава шансе”

 

Пише: Димитрије Ђурић

 

По­ли­тич­ке тех­ни­ке ко­је кључ­ни фак­то­ри ко­ри­сте у до­са­да­шњем то­ку при­пре­ма за пре­го­ва­рач­ки про­цес о „ко­нач­ном ста­ту­су” Ко­со­ва и Ме­то­хи­је мно­го пу­та су ви­ђе­не и већ са­свим по­ха­ба­не. Та­кво „од­су­ство тру­да” је са­мо још је­дан опо­ми­њу­ћи знак да они ко­ји из сен­ке упра­вља­ју про­це­сом ра­чу­на­ју да ће ства­ри, у крај­њем, ре­ша­ва­ти го­лим при­ти­ском, уце­на­ма и прав­но-по­ли­тич­ким на­си­љем. Чи­ње­ни­ца је да нај­кре­а­тив­ни­ји и нај­кон­струк­тив­ни­ји при­ступ за­сад има­ју они чи­ја је по­зи­ци­ја у том про­це­су ве­ро­ват­но нај­те­жа, од­но­сно зва­нич­ни Бе­о­град. Из­ја­ва по­ли­тич­ког ди­рек­то­ра бри­тан­ског Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва Џо­на Со­јер­са о то­ме да је Кон­такт гру­па од­лу­ку о не­за­ви­сно­сти Ко­сме­та то­бо­же већ до­не­ла, из­ја­ва из­ре­че­на срп­ским пред­став­ни­ци­ма у При­шти­ни и Бе­о­гра­ду пре не­го што су пре­го­во­ри и по­че­ли, сва­ка­ко спа­да у тај ар­се­нал по­ха­ба­них тех­ни­ка. Из пот­пу­но истог ар­се­на­ла, и са истим ци­ље­ви­ма, је­сте и још је­дан иступ Ме­ђу­на­род­не кри­зне гру­пе пред пр­ву рун­ду пре­го­во­ра у Бе­чу – бу­чан зах­тев „ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци” да се „из­вр­ши же­сток при­ти­сак на Бе­о­град ка­ко би при­хва­тио и при­знао не­за­ви­сност Ко­сме­та”. Ни јед­на срп­ска вла­да не­ће пот­пи­са­ти не­за­ви­сност Ко­сме­та без ма­сив­ног при­ти­ска „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”, то се већ сад зна, и не би тре­ба­ло гу­би­ти вре­ме – са­оп­шта­ва МКГ. При­ти­сак би тре­ба­ло за­по­че­ти од­мах. Вр­ху­нац тог ци­нич­ног бом­бар­до­ва­ња из­ја­ва­ма, дан уочи беч­ких пре­го­во­ра и у но­ћи за­кљу­че­ња овог бро­ја „НА­ЦИ­ЈЕ”, би­ла је из­ја­ва по­ча­сног пред­сед­ни­ка Ме­ђу­на­род­не кри­зне гру­пе, на жа­лост и не­до­лич­ног ко­ор­ди­на­то­ра пре­го­во­ра о КиМ, Мар­ти­ја Ах­ти­са­ри­ја, ко­ји је ре­као да ће Ко­смет „на осно­ву ве­ћин­ске во­ље ста­нов­ни­штва до­би­ти не­за­ви­сност”. (О ве­ћин­ској во­љи ста­нов­ни­штва Ср­би­је, ко­јој по ва­же­ћем ме­ђу­на­род­ном и по исто­риј­ском пра­ву при­па­да и Ко­смет, на­рав­но, тај пла­ће­ни ал­бан­ски ло­би­ста ни­шта ни­је ре­као.)

Ан­гло­а­ме­рич­ки део тех­но­ме­на­џер­ске струк­ту­ре „свет­ске вла­сти”, на­ро­чи­то онај ко­ји исто­вре­ме­но спа­да у ал­бан­ску ло­би­стич­ку мре­жу, да­кле, и да­ље на­сто­ји да су­ге­ри­ше: не­за­ви­сна др­жа­ва Ко­со­во је го­то­ва ствар, је­ди­но отво­ре­но пи­та­ње је чи­ме на­те­ра­ти Ср­би­ју да се „су­о­чи с ре­ал­но­шћу”.

 

ПУЦ­ЊИ ПРО­ПА­ГАНД­НОМ САЧ­МА­РИ­ЦОМ

 

Ве­о­ма је ва­жно да се срп­ска стра­на по­ста­ви ва­ља­но пре­ма ова­квим ис­ту­пи­ма, ко­јих ће би­ти још мно­го и би­ће све же­шћи. На­сто­ји се да тим пуц­њи­ма про­па­ганд­ном сач­ма­ри­цом бу­де из­ре­ше­та­но мно­го ме­та на ма­лом про­сто­ру. Не са­мо да се „свет­ска и срп­ска јав­ност при­вик­не на пред­сто­је­ћи свр­ше­ни чин”, и не са­мо да се Бе­о­град обес­хра­бри за ма ка­кву од­бра­ну сво­јих ин­те­ре­са (о че­му је „НА­ЦИ­ЈА” већ де­таљ­но пи­са­ла), не­го и да се, по мо­гућ­ству, Бе­о­град ис­про­во­ци­ра на ис­хи­тре­ну, нер­во­зну ре­ак­ци­ју, на при­мер на пре­ра­но де­мон­стра­тив­но исту­па­ње из пре­го­во­ра. Стр­пље­ње и не­на­се­да­ње оста­ју је­дан од ва­жних им­пе­ра­ти­ва за срп­ску стра­ну.

Са сво­је стра­не, ко­смет­ски Ал­бан­ци ве­о­ма ди­сци­пли­но­ва­но игра­ју „ову на­ме­ште­ну утак­ми­цу”. По­на­ша­ју се пот­пу­но пред­ви­дљи­во и стро­го по сце­на­ри­ју, хо­да­ју­ћи кроз то­бо­жњи ла­ви­ринт стрикт­но ону­да ку­да их на­во­ди „ми­сте­ри­о­зни тај­ни миг” (мо­же­мо га зва­ти и „пред­рат­ним до­го­во­ром”, „са­ве­знич­ким обе­ћа­њем”, „утвр­ђе­ним па­за­ром”). По стро­гим ин­струк­ци­ја­ма и под па­ском ан­гло­а­ме­рич­ког фак­то­ра, Ал­бан­ци на Ко­сме­ту  су по­во­дом Ру­го­ви­не смр­ти „од­не­ли ва­жну по­бе­ду над со­бом са­ми­ма”. Уме­сто из­глед­не ди­вље бор­бе за власт, спо­ља су при­мо­ра­ни да де­мон­стри­ра­ју уме­ре­ност и је­дин­ство, глат­ко би­ра­ју­ћи оног Ру­го­ви­ног на­след­ни­ка на ко­га  су пр­стом упр­ли Аме­ри­кан­ци, а не не­ког од сво­јих ком­про­ми­то­ва­них рат­ни­ка-бо­со­ва-по­ли­ти­ча­ра, ко­ји би се те­же укло­пио у сли­ку про­јек­то­ва­ну од стра­не Аме­ри­ка­на­ца и Бри­та­на­ца. Сви кро­ко­ди­ли у тој ма­лој ба­ри, вр­ло кр­во­лоч­ни кро­ко­ди­ли, при­ми­ре­ни су с не­ве­ро­ват­ном ла­ко­ћом и ефи­ка­сно­шћу.

Мо­жда још ре­чи­ти­ји при­мер ал­бан­ског по­ви­но­ва­ња сли­ци ко­ју од њих тра­же евро­а­тлант­ски „го­спо­да­ри игре” пред­ста­вља чи­ње­ни­ца да у При­шти­ни по­во­дом об­ја­вљи­ва­ња ка­ри­ка­ту­ра ислам­ског про­ро­ка Му­ха­ме­да у дан­ским но­ви­на­ма ни­је би­ло ни­ка­квих про­те­ста. Би­ло их је у Но­вом Па­за­ру, Са­ра­је­ву, чак и у Бе­о­гра­ду, са­мо у При­шти­ни не. Шта нам су­ге­ри­ше та упа­дљи­ва чи­ње­ни­ца, пре­ци­зно на­ру­че­на од мар­ке­тин­шких ма­го­ва? Та­мо, на Ко­со­ву, жи­ве до­бри, уме­ре­ни, европ­ским вред­но­сти­ма на­кло­ње­ни му­сли­ма­ни, ко­ји ни­ка­да не би до­шли у су­коб ни са ко­јим Евро­пља­ни­ма са­мо да ни­је би­ло зло­чи­нач­ких Ср­ба и њи­хо­вог мрач­ног ре­жи­ма. Та­мо, на Ко­со­ву,  жи­ве му­сли­ма­ни ко­ји во­ле Аме­ри­ку, иден­ти­фи­ку­ју се с њом, и Аме­ри­ка им мо­ра по­мо­ћи. Све дру­го би­ло би, на­вод­но, „ка­та­стро­фа­лан удар на аме­рич­ке ин­те­ре­се ши­ром му­сли­ман­ског све­та”.

 

СПА­СО­НО­СНА ГРЕ­ШКА АНЕ­СТЕ­ЗИ­О­ЛО­ГА

 

Иако ал­бан­ски мен­то­ри у „свет­ској вла­сти” о то­ме не­ра­до го­во­ре, го­то­во је очи­глед­но да је у Ср­би­ји до­шло до пре­о­кре­та на ко­ји ни­су ра­чу­на­ли и ко­ји сва­ка­ко ни­су же­ле­ли. Су­ви­шно је да ов­де под­се­ћа­мо шта је све од 2000. го­ди­не учи­ње­но на со­ци­јал­ном ин­же­ње­рин­гу у Ср­би­ји, на „пре­ва­спи­та­ва­њу Ср­ба”, „де­на­ци­фи­ка­ци­ји”, на су­о­ча­ва­њу са про­па­ган­дом о се­би као са ствар­но­шћу. Су­ви­шно је и да пре­ра­чу­на­ва­мо, опет, ко­ли­ко је нов­ца у то уло­же­но. У сва­ком слу­ча­ју, про­це­ње­но је да су Ср­би у ду­бо­кој ане­сте­зи­ји, слу­ђе­ни си­сте­мом прет­њи и илу­зор­них на­да, за­стра­шу­ју­ћих оп­ту­жби за­сно­ва­них на ис­кон­стру­и­са­ним до­ка­зи­ма и ште­то­чин­ских кре­тен­ских од­бра­на, де­при­ми­ра­ни ди­ри­го­ва­ним ра­су­лом ко­је их окру­жу­је. Ми­сли­ло се да је апа­ти­ја до­сти­гла та­кве раз­ме­ре, да су во­ља за жи­во­том и ин­стинкт са­мо­о­др­жа­ња то­ли­ко утр­ну­ли, да ће за ма­ри­о­нет­ски део по­ли­тич­ке кла­се пред­ста­вља­ти го­то­во ру­тин­ску ствар да сво­јим пот­пи­сом оправ­да уби­ја­ње јед­не зе­мље, ле­га­ли­зу­је оти­ма­чи­ну и за­ду­го за­ку­је срп­ску суд­би­ну у бе­ди са­мо­по­ни­ште­ња.

Ме­ђу­тим, ко­ме­са­ри аме­ри­ка­ни­зма у Ср­би­ји и ис­пи­ра­чи срп­ских мо­зго­ва, екс­пер­ти за пре­па­ри­ра­ње Ср­би­је, за­не­ли су се и пре­те­ра­ли. И они из не­вла­ди­ног сек­то­ра, и они из по­ли­тич­ке кла­се, и они из нај­бо­га­ти­јих про­а­ме­рич­ких ме­ди­ја. Уме­сто да ин­те­ли­гент­ни­јим на­сту­пом по­ста­ју све при­хва­тљи­ви­ји у јав­но­сти и по­кре­ну на ствар­но срп­ско са­мо­пре­и­спи­ти­ва­ње, до­при­не­ли су да на­ра­сте зга­ђе­ност Ср­би­је над њи­ма, њи­хо­вим са­ди­стич­ким кле­ве­та­ма и „фаст фуд” иде­о­ло­ге­ма­ма.

Са ста­но­ви­шта „свет­ске вла­сти” и ње­них „ло­кал­них из­вр­ши­ла­ца ра­до­ва”, Ср­би су као жр­тва тр­го­ви­не људ­ским ор­га­ни­ма ко­ја се про­бу­ди­ла усред опе­ра­ци­је ва­ђе­ња и за­чу­ђе­на схва­ти­ла шта јој се де­ша­ва. Во­ђе опе­ра­ци­је уза­луд су по­зи­ва­ле жр­тву да се вра­ти у ду­бо­ки ане­сте­зи­о­ло­шки сан. Про­фе­си­о­нал­ни хип­но­ти­зе­ри су уза­луд по­на­вља­ли сво­је ман­тре. За­ба­вља­чи, на­це­ре­ни клов­но­ви за­ду­же­ни да од­вра­те па­жњу са ва­жно­га, пре­ки­ну­ти су усред тач­ке јед­ним ре­ским по­гле­дом про­бу­ђе­но­га.

Жр­тва је схва­ти­ла да јој упра­во ва­де још је­дан ви­тал­ни уну­тра­шњи ор­ган, се­ку још је­дан део те­ла. Уви­де­ла је да то ра­де не­ки при­мље­ни у ку­ћу као ве­ли­ки при­ја­те­љи и до­бро­чи­ни­те­љи.

То схва­та­ње, та спо­зна­ја жр­тве, иза­зва­ла је за­те­че­ност, за­тим и вид­ну нер­во­зу по­сло­вич­но ба­ха­тих иде­о­ло­га и из­вр­ши­ла­ца опе­ра­ци­је, ве­о­ма осе­тљи­вих на „не­по­треб­на ком­пли­ко­ва­ња”.

Ср­би­ја се на­гло за­ин­те­ре­со­ва­ла за сво­ју суд­би­ну, а то јој озбиљ­но по­ве­ћа­ва шан­се. У тим окол­но­сти­ма, не­при­ста­ја­ње Ср­би­је пре­тва­ра „из­вр­ши­о­це ра­до­ва” у кла­сич­не уби­це. Уби­це с ду­гим, си­сте­ма­тич­ним пред­у­ми­шља­јем.

 

ЗА­ЛУД СР­БИ БУ­ША ПО­ДР­ЖА­ШЕ

 

По­зи­ци­је кључ­них ме­ђу­на­род­них фак­то­ра у пре­го­во­ри­ма о ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је су углав­ном ја­сне. Не­ма ве­ћих не­по­зна­ни­ца. Не­из­ве­сно је је­ди­но ко­ли­ко ће ко, кад се уђе у фа­зу мул­ти­ла­те­рал­не по­ли­тич­ке тр­го­ви­не, твр­до бра­ни­ти сво­је по­чет­не по­зи­ци­је.

САД, пре­о­ку­пи­ра­не сво­јим им­пе­ри­јал­ним ско­ком на Сред­њу Ази­ју, у све ово ула­зе с пу­но инер­ци­је, жур­бе и ру­ти­не. Европ­ски Бал­кан је прет­ход­на фа­за и тре­ба­ло је већ да бу­де за­вр­ше­на. Чи­ње­ни­ца да ни­је та­ко пред­ста­вља озбиљ­ну мањ­ка­вост и смет­њу у зо­ни „азиј­ског Бал­ка­на”. Ко­ли­ке су раз­ме­ре инер­ци­је и ра­бље­ња ла­ге­ро­ва­них сте­ре­о­ти­па по­ка­зу­је и ка­дров­ска сли­ка аме­рич­ких пред­став­ни­ка у ко­смет­ским пре­го­во­ри­ма.

Ре­пу­бли­кан­ску ад­ми­ни­стра­ци­ју Џор­џа Бу­ша за­сту­па­ју, од­ре­да, озло­гла­ше­ни ју­ри­шни­ци прет­ход­не Клин­то­но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је де­мо­кра­та, љу­ди од по­ве­ре­ња Ме­длин Ол­брајт и Ри­чар­да Хол­бру­ка, по­зна­ти ал­бан­ски ло­би­сти и пер­ја­ни­це ан­ти­срп­ства у аме­рич­кој по­ли­ти­ци (по­пут Ни­ко­ла­са Берн­са, Ви­зне­ра, па и са­мог Ах­ти­са­ри­ја). То што је срп­ска ди­ја­спо­ра, не­зва­нич­но чак и власт у Ср­би­ји, сна­жно по­др­жа­ла по­бед­нич­ку кам­па­њу Џор­џа Бу­ша, ка­на­ли­шу­ћи срп­ске гла­со­ве ка ње­му, са­да се ис­по­ста­вља као дво­стру­ки гу­би­так! По­бе­див­ши, Буш је сво­је „са­ве­зни­ке” оста­вио из­ло­же­не зло­во­љи и освет­ни­штву оних про­тив ко­јих су, по­др­жа­ва­ју­ћи ње­га, ли­стом гла­са­ли. (Не­ки углед­ни срп­ски ана­ли­ти­ча­ри и ли­сто­ви ко­ји су у вре­ме аме­рич­ке пред­сед­нич­ке кам­па­ње убе­ђи­ва­ли Ср­бе да ма­сов­но гла­са­ју за Бу­ша, твр­де­ћи да је то је­ди­ни на­чин да се из­бег­не ар­би­три­ра­ње на Ко­со­ву од стра­не остра­шће­них ан­ти-Ср­ба Ме­длин Ол­брајт и Ри­чар­да Хол­бру­ка, са­да ду­гу­ју јед­но ве­ли­ко јав­но из­ви­ње­ње и не­ко­ли­ко озбиљ­них об­ја­шње­ња. По­ред оста­лог, и об­ја­шње­ње сво­је мо­ти­ва­ци­је да ди­рект­но уче­ству­ју у Бу­шо­вој кам­па­њи.)

Исто­вре­ме­но, Ал­бан­ци су ли­стом гла­са­ли за де­мо­крат­ског кан­ди­да­та и ње­гов тим, чак и из­да­шно фи­нан­си­ра­ли кам­па­њу пре­ко сво­јих пе­ри­о­ни­ца нов­ца, из­гу­би­ли из­бо­ре, али на ме­сту „ар­би­та­ра” и „ме­ди­ја­то­ра” и са­да има­ју се­би на­кло­ње­не гу­бит­ни­ке са из­бо­ра.

Да, из­ве­сно је, Аме­ри­кан­ци ће у рас­пле­ту ко­смет­ског пи­та­ња, и уоп­ште на Бал­ка­ну, гле­да­ти да од­и­гра­ју на ону оп­ци­ју ко­ја им мо­же бр­зо обез­бе­ди­ти ба­рем че­ти­ри бит­не ства­ри. Пр­во, без­бед­но­сно „ста­бил­но за­ле­ђе” док оба­вља­ју сво­је епо­хал­не сред­њо­а­зиј­ске по­сло­ве. Дру­го, упо­тре­бу Бал­ка­на као сво­је­вр­сне стал­не „пси­хо­ло­шке ком­пен­за­ци­је” му­сли­ман­ском све­ту на Сред­њем и Бли­ском Ис­то­ку, као и сред­ства уце­не ко­ле­бљи­вих „европ­ских са­ве­зни­ка”. Тре­ће, то мо­ра би­ти оп­ци­ја ко­ја омо­гу­ћа­ва „сна­жан за­кљу­чак” да су Аме­ри­кан­ци „све ове го­ди­не би­ли у пра­ву” и да ни­су „од­ма­га­ли до­брим а по­ма­га­ли за­пра­во ло­шим мом­ци­ма”. И, че­твр­то, све то мо­ра би­ти из­ве­де­но та­ко да от­кло­ни ру­ске и за­пад­но­е­вроп­ске цр­не слут­ње ка­ко се „ре­ше­њем за Ко­смет” упра­во ус­по­ста­вља­ју но­ви ве­о­ма опа­сни пре­се­да­ни, ко­ји у бли­ској бу­дућ­но­сти мо­гу по­кре­ну­ти до­ми­но ефе­кат и иза­зва­ти ха­ос у ра­зним зе­мља­ма и де­ло­ви­ма све­та.

 

ДЕ­СНИ КА­ЖИ­ПРСТ ВЛА­ДИ­МИ­РА ПУ­ТИ­НА

 

У кон­тек­сту „ко­смет­ског рас­пле­та”, по­зи­ци­ја Ру­си­је – ко­ја се и да­ље ус­пра­вља – ве­о­ма је де­ли­кат­на. Из­ве­сно, дре­ше­ње ко­смет­ског чво­ра је за Ру­си­ју за­по­че­то пре­ра­но. До­бро би јој до­шло још вре­ме­на за ње­ну уну­тар­њу кон­со­ли­да­ци­ју и са­мо­об­на­вља­ње др­жа­ве пот­пу­но де­стру­и­са­не гор­ба­чо­ви­змом и јељ­ци­ни­змом. Али, кад је то пи­та­ње већ отво­ре­но, Ру­си­ја пре­ко то­га не мо­же ола­ко пре­ћи. Свест о да­ле­ко­се­жно­сти тог слу­ча­ја по­сто­ји и по­твр­ђе­на је са нај­ви­шег ме­ста. У пр­вим ми­ну­ти­ма свог са­ве­то­ва­ња са чла­но­ви­ма вла­де, 30. ја­ну­а­ра 2006. у Кре­мљу, са­слу­шав­ши из­ве­штај ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва Сер­ге­ја Ла­вро­ва о пред­сто­је­ћим ди­пло­мат­ским ак­тив­но­сти­ма, ру­ски пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин је („по­ди­гав­ши де­сни ка­жи­прст”) ре­као:

„Скре­ћем вам па­жњу, Сер­ге­ју Вик­то­ро­ви­чу, да је Ко­со­во и за нас из­ван­ред­но ва­жно пи­та­ње. Не са­мо из угла по­што­ва­ња прин­ци­па ме­ђу­на­род­ног пра­ва, не­го и због прак­тич­них ин­те­ре­са пост­со­вјет­ског про­сто­ра. Све ва­ри­јан­те ре­ше­ња за Ко­со­во ко­је бу­де­те раз­ра­ђи­ва­ли у Бри­се­лу – мо­лим да ово пре­до­чи­те и сво­јим ко­ле­га­ма – мо­ра­ју да има­ју уни­вер­зал­ни ка­рак­тер. За пост­со­вјет­ски про­стор је то од по­себ­не ва­жно­сти. Сви кон­флик­ти на пост­со­вјет­ском про­сто­ру, на жа­лост, ни­су још раз­ре­ше­ни и ми не мо­же­мо при­ста­ти да се иде пу­тем на ко­јем ће се јед­ни прин­ци­пи при­ме­њи­ва­ти на јед­ном, а са­свим дру­ги на дру­гом ме­сту. По­треб­ну уни­вер­зал­ност ре­ше­ња о ко­ји­ма ће се раз­го­ва­ра­ти – стал­но имај­те на уму!”

Пре­ма до­ступ­ним из­ве­шта­ји­ма, Ла­вров је од­го­во­рио:

„Не­из­о­став­но ће­мо, Вла­ди­ми­ре Вла­ди­ми­ро­ви­чу, о то­ме во­ди­ти ра­чу­на. Уто­ли­ко пре што су не­ки на­ши парт­не­ри из Кон­такт гру­пе, то­ком до­са­да­шњих при­пре­ма за ко­сов­ске пре­го­во­ре, по­ку­ша­ва­ли да се у до­ку­мент ко­ји се при­пре­ма уне­се те­за да је Ко­со­во је­дин­ствен слу­чај и да, са­мим тим, ре­ше­ње ко­је за ње­гов ста­тус бу­де на­ђе­но не­ће пра­ви­ти пре­се­да­не. За­то: бу­ди­те уве­ре­ни да ће­мо ва­ше ин­струк­ци­је ис­по­што­ва­ти.”

„Да, слу­чај Ко­со­ва је ,уни­ка­лан’ да би се за­о­би­шли оп­шти прин­ци­пи ме­ђу­на­род­ног пра­ва. Та­кву уни­кал­ност по­след­њих го­ди­на има­мо при­ли­ку да по­сма­тра­мо у ра­зним ре­ги­о­ни­ма све­та. А че­му ствар­но во­ди та ,уни­кал­ност’ – сви ми ве­о­ма до­бро раз­у­ме­мо”, до­дао је Пу­тин.

Дан ка­сни­је, на сво­јој ве­ли­кој го­ди­шњој пред­сед­нич­кој кон­фе­рен­ци­ји за штам­пу, „у при­су­ству ви­ше од хи­ља­ду ру­ских и стра­них но­ви­на­ра”, Пу­тин је до­дао:

„Што се ти­че Ко­со­ва, по­сто­ји Ре­зо­лу­ци­ја 1244 Са­ве­та без­бед­но­сти УН по ко­јој је оно нео­дво­ји­ви део Срп­ске Фе­де­ра­ци­је (упра­во та­ко је Вла­ди­мир Пу­тин на­звао Др­жав­ну за­јед­ни­цу Ср­би­ја и Цр­на Го­ра - пр. доп.). А Ру­си­ја у свом де­ло­ва­њу по­ла­зи од то­га да од­лу­ке Са­ве­та без­бед­но­сти ни­су ни­ма­ло де­кла­ра­тив­ног или кон­јук­тур­ног по­ли­тич­ког ка­рак­те­ра, већ се до­но­се да би би­ле по­што­ва­не и ре­а­ли­зо­ва­не.” (На­вод Пу­ти­но­вих из­ја­ва пре­ма: Ђу­ро Бил­би­ја, За­што Пу­тин бра­ни Ко­со­во, www.nspm.org.yu)

Та­кав ру­ски став, из­ре­чен са нај­ви­шег ме­ста, де­ци­ди­ра­но и у ви­ше на­вра­та, не тре­ба при­ма­ти еуфо­рич­но, али сва­ка­ко пред­ста­вља из­ве­сно охра­бре­ње. Кад Ва­шинг­тон бу­де твр­дио па­зар са Пу­ти­ном, си­гур­но ће му по­ну­ди­ти озбиљ­не „раз­ло­ге” да ре­ла­ти­ви­зу­је ова­кав свој став, „раз­ло­ге” над ко­ји­ма ће се и Пу­тин и Ру­си­ја мо­ра­ти за­ми­сли­ти. Ме­ђу­тим, за раз­ли­ку од 1999, у Кре­мљу са­да од­лу­чу­ју­ћу реч има­ју љу­ди пот­пу­но све­сни да „ова игра не­ма име” и да та меч­ка већ игра под њи­хо­вим про­зо­ром.

У сва­ком слу­ча­ју, срп­ско „не­пла­ни­ра­но бу­ђе­ње” се до­го­ди­ло. Оно не га­ран­ту­је ни­шта, али зна­чи мно­го. Ис­тра­ја­ва­ње на кон­цеп­ту стр­пље­ња, флек­си­бил­не струч­но­сти и од­луч­но­сти је до­бро. Не сме се до­зво­ли­ти да сва­ка из­ја­ва пред­став­ни­ка „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”, по­го­то­ву кад то­ли­ко на­ли­ку­је на опи­па­ва­ње пул­са и про­во­ка­ци­ју, до­во­ди у пи­та­ње срп­ску др­жав­ну стра­те­ги­ју у пре­го­во­ри­ма о Ко­сме­ту. Баш као што се не сме би­ти ни ин­ди­фе­рен­тан – пра­во­вре­ме­не и ја­сне ре­ак­ци­је на од­го­ва­ра­ју­ћем ни­воу не сме­ју из­о­ста­ја­ти. Ваљ­да та­ко не­што не тре­ба до­ка­зи­ва­ти. Уоста­лом, у пра­ву је Ђор­ђе Ву­ка­ди­но­вић, са­го­вор­ник у прет­ход­ном бро­ју „НА­ЦИ­ЈЕ”, ка­да у јед­ној не­дав­ној ко­лум­ни ука­зу­је да се Ср­би­ма, ту­ђом гре­шком, нај­зад до­го­ди­ло „от­кри­ће” оно­га „што су сле­пи гу­сла­ри и истин­ски на­ци­о­нал­ни ли­де­ри од­у­век зна­ли – Ко­со­во је срп­ски усуд, на­ци­о­нал­ни грал за ко­јим сва­ка срп­ска по­ли­тич­ка ге­не­ра­ци­ја из­но­ва тра­га, за­слу­жу­је га, гу­би или осва­ја. И од то­га је го­то­во не­мо­гу­ће по­бе­ћи, би­ло да се – по­пут Ми­ло­ше­ви­ћа – ко­сов­ска при­ча днев­но­по­ли­тич­ки зло­у­по­тре­бља­ва, би­ло да се, као по­сле 5. ок­то­бра, гу­ра на мар­ги­ну и по­ти­ску­је из ко­лек­тив­ног пам­ће­ња.” <

 

(Март 2006)

 

 

Коментари >>