Штампа
Архива 2005-2006 > Земља - Одлазак

 

ЦР­НА ГО­РА, 21. МАЈ 2006: КА­КО ЈЕ МА­ШАН ПРЕ­ЛО­МИО У МО­ЗАК (II)

Има ти­јех па­ра

 

„Ни­чим Ђу­ка­но­вић ни­је из­не­на­дио, али је, ви­ди­мо, све спро­вео. Учи­нио је то са си­гур­но­шћу игра­ча ко­ји уна­пред зна да ће ње­гов гол и оф­сај­да би­ти при­знат и на­гра­ђен ова­ци­ја­ма. Да ли је то до­каз по­ли­тич­ке спо­соб­но­сти или про­сто крај­ње бе­стид­но­сти, ком­би­но­ва­не са на­сме­ше­ним на­си­љем? Или су, у ова­квом по­рет­ку вред­но­сти, политика и бестидност јед­но те исто? За­што су исте ства­ри за исте љу­де и по­ли­тич­ке цен­тре би­ле ужа­сне у Ср­би­ји до 2000, а по­хвал­не и мо­дер­не у Цр­ној Го­ри 2006? Ни­су ли ова пи­та­ња не­под­но­шљи­во ре­то­рич­ка, а од­го­во­ри од­већ и бол­но по­зна­ти? Ни­је ли не­ре­ал­на и на­ив­на ср­би­јан­ска на­да да то ,на­да­ље не­ће би­ти про­блем Ср­би­је’?”

 

Пи­шу: Ди­ми­три­је Ђу­рић и Ања Бог­да­но­вић

 

„Ни­је то, при­ја­те­љу, обич­на се­зон­ска при­ча, јед­на же­сто­ка по­ли­тич­ка бит­ка, и ни­шта. Нап­неш се, на­мак­неш, на­ме­стиш, до­со­лиш, под­ма­жеш, за­стра­шиш, иза­ђеш на не­што сво­је, а он­да при­ми­риш ства­ри, вра­тиш их у ток, ме­ђу оба­ле, па по­ла­ко, клај-клај”, ка­же ре­пор­те­ри­ма „НА­ЦИ­ЈЕ” Под­го­ри­ча­нин Бо­жи­дар По­по­вић, са­мо не­ко­ли­ко ми­ну­та по­што је у ло­кал­ним днев­ним но­ви­на­ма дао оглас да про­да­је „сву по­крет­ну и не­по­крет­ну имо­ви­ну. Ал­бан­ци­ма по­пуст 10 од­сто!” Три да­на пре зва­нич­ног про­гла­ше­ња цр­но­гор­ске не­за­ви­сно­сти, ко­је по­ла Цр­не Го­ре зо­ве све­ча­ним а по­ла тра­гич­ним, и елек­трон­ски и штам­па­ни ме­ди­ји пре­пу­ни су ова­квих огла­са.

„Онај ко се ла­тио ова­квог дво­се­клог ма­ча кре­нуо је на пут на ко­јем не­ма до­брих ре­ше­ња и оти­шао пре­да­ле­ко. За­се­као је у жи­во ме­со, оста­ло је са­мо да се ви­ди у чи­је. Ис­па­ло је да је на очи­то не­ре­гу­ла­ран на­чин пре­гла­са­на, да не ка­жем по­кра­де­на, пра­во­слав­на ве­ћи­на у Цр­ној Го­ри! Јед­на кр­ња тре­ћи­на те ве­ћи­не, плус здру­же­не на­ци­о­нал­не ма­њи­не, плус по­тре­бан број ла­жња­ка и фан­то­ма – и ето ти не­сре­ће! Не­ма ту ле­ба, при­ја­те­љу, све је за­тро­ва­но и то на ор­га­ни­зо­ван на­чин! Јав­ни жи­вот, ме­ђу­људ­ски и ме­ђу­на­ци­о­нал­ни од­но­си, по­ли­ти­ка, кул­ту­ра, при­вре­да, спорт, све! Раз­у­ла­ре­на ру­ља пе­ва о кла­њу Ср­ба, окру­же­ни смо ан­ти­срп­ским гра­фи­ти­ма, Ср­би у јав­ним слу­жба­ма до­би­ја­ју от­ка­зе ако су иза­шли на ре­фе­рен­дум. Да не по­ве­ру­јеш! Као да сам до­са­да­шњи жи­вот про­вео не­где дру­где, па се сад од­не­куд за­де­сио у овом ко­шма­ру. Да ми је не­ко про­шле го­ди­не ре­ко да ће мо­ји Цр­но­гор­ци про­тив ме­не пра­ви­ти др­жа­ву са они­ма иза ко­јих сто­ји ви­ше­ве­ков­на исто­ри­ја бор­бе упра­во про­тив те др­жа­ве, са они­ма чи­ју је ис­тра­гу још вла­ди­ка Ра­де опе­вао, ја бих та­кво­ме ре­ко да је не­сој и лу­ђак. А ево, из­ле­гло нам се пред вра­ти­ма. Е, кад оће с Ал­бан­ци­ма у бо­љу бу­дућ­ност, у Еуррр­ро­пу, не­ка им. Ја ћу им по­мо­ћи. Све што имам про­да­ћу Ал­бан­ци­ма, па одох у мај­чи­цу Ср­би­ју, та­мо да се под ста­рост ску­ћим и сми­рим.”

У Се­о­це­ту код Ан­дри­је­ви­це, у Ва­со­је­ви­ћи­ма, под­но Ко­мо­ва, из­ве­шта­ва­ју но­ви­не, ме­шта­ни огла­си­ли да про­да­ју це­ло се­ло, ис­кљу­чи­во стран­ци­ма, а Ал­бан­ци­ма за ку­по­ви­ну да­ју по­пуст од 15 од­сто. Исте емо­тив­не ре­че­ни­це, иста обра­зло­же­ња.

„Ни­је ла­ко оста­ви­ти гру­ду, ку­ћи­ште. Али из­гле­да да су нам пред­о­дре­ђе­не веч­не се­о­бе, шта ћеш. Мо­жда ће­мо у Ср­би­ји мо­ћи да бу­де­мо сво­ји на сво­ме, по­што­ва­ни и ува­жа­ва­ни. Мо­жда та­мо ку­пи­мо чи­та­во се­ло и да­мо му име Се­о­це. По­ни­же­ња ко­ја смо ов­де пре­тр­пје­ли и ко­ја би нас још че­ка­ла не мо­гу се из­др­жа­ти. Ако оста­не­мо, би­ће са­мо ве­ћих не­сре­ћа. Из­гле­да да ко не­ће бра­та за бра­та, хо­ће ту­ђи­на за го­спо­да­ра.”

Пред­ста­вља­ју се као Сти­јо­ви­ћи, Ми­тро­ви­ћи, Гу­бе­ри­ни­ћи...

Да ли је ово крај или по­че­так?

По­сто­ји ли не­ко ра­зу­ман у овој зе­мљи, ста­рој или но­вој, ка­ко год, спо­со­бан да за­у­ста­ви стра­шне про­це­се?

 

ОК­ТРО­И­СА­НА „ПРА­ВИ­ЛА РАС­ПА­ДА”

 

Уну­тра­шњи про­бле­ми и кон­тро­вер­зе Цр­не Го­ре ду­бљи су не­го икад. Док то на­гло из­би­ја на по­вр­ши­ну као „но­ви ре­а­ли­тет”, ана­ли­ти­ча­ри се углав­ном још ба­ве раз­ма­тра­њи­ма „ре­фе­рен­дум­ског про­це­са” и уло­га свих ак­те­ра у ње­му.

Иако је тај глас у ета­бли­ра­ним ме­ди­ји­ма у Ср­би­ји дис­крет­но су­зби­јан, или чак озна­чен као по­ли­тич­ки не­ко­рек­тан, све су оштри­је и ди­рект­ни­је кри­ти­ке из­ри­ца­не на ра­чун ЕУ и ње­них ме­ди­ја­то­ра у Цр­ној Го­ри. Ла­нац ста­ло­же­не и ар­гу­мен­то­ва­не кри­ти­ке за­по­чео је од­мах по­сле за­тва­ра­ња гла­сач­ких ме­ста, за мно­ге из­не­на­ђу­ју­ће, по­ли­тич­ки ана­ли­ти­чар из Ва­шинг­то­на Об­рад Ке­сић, „ве­о­ма до­бро оба­ве­штен и ви­со­ко ко­ти­ран у САД”. Пра­ви­ла ко­ја је ак­те­ри­ма у Цр­ној Го­ри то­плом пре­по­ру­ком на­мет­ну­ла ЕУ, би­ло је то од­мах ја­сно, ни­су би­ла пра­ви­ла за објек­тив­но из­ја­шња­ва­ње, по европ­ским стан­дар­ди­ма, не­го „пра­ви­ла рас­па­да”. До­не­те су сви­ма до­бро по­зна­те од­лу­ке ко­ји­ма се ди­рект­но и не­по­бит­но ути­ца­ло на ис­ход, од не­при­ме­ре­но ни­ског цен­зу­са за от­це­пље­ње, пре­ко ус­кра­ћи­ва­ња пра­ва гла­са це­лој јед­ној Цр­ној Го­ри, до раз­ли­чи­тог по­сту­па­ња у истим си­ту­а­ци­ја­ма, сход­но по­ли­тич­кој во­љи и про­це­ни.

Оста­ве ли се по стра­ни „пра­ви­ла игре”, јер су на њих ка­ко-та­ко сви ак­те­ри прет­ход­но при­ста­ли, још је спор­ни­је др­жа­ње пред­став­ни­ка Уни­је то­ком по­след­њих са­ти ре­фе­рен­дум­ског да­на и у да­ни­ма ко­ји ће усле­ди­ти.

„Тре­ну­так ко­ји је иза­бран за пре­ки­да­ње пре­го­во­ра о при­дру­жи­ва­њу ЕУ ди­рект­но је ути­цао на ре­фе­рен­дум­ски про­цес: у фи­ни­шу кам­па­ње био је то глав­ни ар­гу­мент про­па­ган­де го­спо­ди­на Ђу­ка­но­ви­ћа. Ве­о­ма је ин­ди­ка­тив­на и чи­ње­ни­ца да по окон­ча­њу гла­са­ња ни­ко од овла­шће­них пред­став­ни­ка ЕУ ни­је ре­а­го­вао на очи­то ре­жи­ра­но пре­ра­но са­оп­шта­ва­ње ,пре­ли­ми­нар­них про­це­на’, уна­пред при­пре­мље­ни ва­тро­мет и из­во­ђе­ње на ули­це ор­га­ни­зо­ва­них при­ста­ли­ца бло­ка за от­це­пље­ње”, ка­же Об­рад Ке­сић. „По­том ће Евро­па, у скла­ду са сво­јом ло­ги­ком, ре­ћи да је онај ко је из­вео то­ли­ко ва­тре­них при­ста­ли­ца на ули­це де­мон­стри­рао ви­сок кван­тум по­ли­тич­ке во­ље ко­ји се мо­ра ува­жи­ти. Да­кле, на­вод­но, не мо­же се на­зад, јер би то иза­зва­ло пре­ве­ли­ке не­кон­тро­ли­са­не по­тре­се и све би из­ма­кло кон­тро­ли.”

Су­тра­дан ће Фран­ти­шек Лип­ка, пред­сед­ник Ре­пу­блич­ке ре­фе­рен­дум­ске ко­ми­си­је, из­ја­ви­ти на јед­ној од кон­фе­рен­ци­ја за штам­пу да је за от­це­пље­ње гла­са­ло 55,4 од­сто, да­кле 0,4 од­сто пре­ко цен­зу­са, и до­да­ће пр­ву од антологијских ре­че­ни­ца ко­је ће из­ри­ца­ти у на­ред­ним да­ни­ма: „У овом тре­нут­ку ни­је пре­бро­ја­но још 5 од­сто гла­со­ва оних ко­ји су иза­шли, али то сва­ка­ко не мо­же ути­ца­ти на ко­на­чан ис­ход.” (!?)

У истом ду­ху, усред жал­бе­ног ро­ка и пре ко­нач­них ре­зул­та­та, ЕУ је у ли­ку Ха­ви­је­ра Со­ла­не и Оли­ја Ре­на об­ја­ви­ла да је ре­фе­рен­дум за њих го­тов” и „че­сти­та­ла на­ро­ду Цр­не Го­ре”. Та­кво др­жа­ње, на мо­мен­те пот­пу­но без­оч­но, ре­тро­ак­тив­но је обе­сми­ли­ло це­лу прет­ход­ну про­це­ду­ру и све­ло је на ранг ли­це­мер­не игре.

И ре­жим у Под­го­ри­ци и бри­сел­ски ко­ме­са­ри ова­ко су не­дво­сми­сле­но „по­ка­за­ли вред­но­сти за ко­је се за­ла­жу: при­мат по­ли­тич­ког над прав­ним, де­ма­го­шког над ле­ги­тим­ним, чи­сто праг­ма­тич­ког над на­чел­ним, свр­ше­ног чи­на над про­це­ду­рал­ним, над­моћ­не си­ле над сви­ме дру­гим ма­ње сил­ним”, пи­ше ана­ли­ти­чар Алек­сан­дар Па­вић (Пре­ли­ми­ра­ни крах, www.nspm.org.yu). „Јер, ни­је по­сто­јао ни је­дан ва­љан раз­лог, ни јед­но ва­лид­но об­ја­шње­ње за жур­бу да се на раз­не на­чи­не ,при­зна­ју’ ре­зул­та­ти цр­но­гор­ског ре­фе­рен­ду­ма пре ис­те­ка ро­ка за све жал­бе и пре об­ја­вљи­ва­ња ко­нач­них ре­зул­та­та. Осим ако се ни­је хте­ла пред­у­пре­ди­ти би­ло ка­ква мо­гућ­ност дру­га­чи­јег ис­хо­да, ме­то­дом хор­ског на­ме­та­ња пер­цеп­ци­је да је же­ље­ни ис­ход (не­за­ви­сност Цр­не Го­ре) већ ,го­то­ва ствар’, ко­ју је, мо­лим вас, ,цео свет’ већ при­хва­тио. А упра­во то упи­ња­ње да се ,зва­нич­ност’ на­мет­не пре зва­нич­но одо­бре­них ро­ко­ва, чак мно­го ви­ше од ра­зних по­твр­ђе­них и не­по­твр­ђе­них на­во­да о из­бор­ним кра­ђа­ма и ма­ни­пу­ла­ци­ја­ма, на­во­ди на за­кљу­чак да је кра­ђе, пре­ва­ре и му­тља­ви­не уисти­ну и би­ло.”

 

ЛА­КО ДО­ГО­ВО­РЕ­НА НЕ­ИЗ­ВЕ­СНОСТ

 

Да ли је Ми­ло Ђу­ка­но­вић ова­кав до­го­вор са ко­ме­са­ри­ма ЕУ на­пра­вио још пре три го­ди­не, при­ста­ју­ћи на ба­стард зва­ни СЦГ, и да­ју­ћи та­ко и се­би и Уни­ји вре­ме­на да при­пре­ме ства­ри? Уни­ји је би­ло ве­о­ма не­згод­но да раз­би­ја др­жа­ву ко­ја је упра­во из­ве­ла „спек­та­ку­лар­ну де­мо­крат­ску ре­во­лу­ци­ју”, баш она­кву ка­кву је За­пад тра­жио, јер би то „по­сла­ло ве­о­ма ло­шу по­ру­ку свим ње­ним дру­гим кли­јен­ти­ма, ши­ром све­та”. Ђу­ка­но­вић је, пак, та­да до­бро знао да Ма­шан још ни­је био „пре­ло­мио у мо­зак”, да још увек „не­ма ти­јех па­ра”, и да тре­ба још до­ста ло­ми­ти, ло­ми­ти, ло­ми­ти. По­врх све­га, и јед­ни и дру­ги су до­би­ли при­стој­но вре­ме да Ср­би­ју убе­де у бе­сми­сле­ност и нео­др­жи­вост за­јед­ни­штва, или ба­рем у то да се ни­по­што не сме ме­ша­ти у сво­је по­сло­ве, ни­ти се ка­квим грд­ним слу­ча­јем озбиљ­ни­је за­ин­те­ре­со­ва­ти за људ­ска пра­ва сво­јих су­на­род­ни­ка у Цр­ној Го­ри.

Има озбиљ­них за­ступ­ни­ка ове те­зе; пот­кре­пљу­ју је ана­ли­за­ма и ар­гу­мен­ти­ма ко­ји се сва­ка­ко не мо­гу тек та­ко од­ба­ци­ти. Ти ар­гу­мен­ти до­би­ја­ју на те­жи­ни ако се раз­мо­три др­жа­ње не­ких по­ли­тич­ких фак­то­ра у са­мој Ср­би­ји то­ком нај­кри­тич­ни­јих са­ти на­кон ре­фе­рен­ду­ма. Слу­чај ЦЕ­СИД-а и ЦЕ­МИ-а, њи­хо­ва упо­треб­на вред­ност и мо­рал­ни кре­ди­би­ли­тет, ап­сол­ви­ра­ни су и не би­смо се ов­де ба­ви­ли њи­ма. Уоста­лом, го­то­во исто­вет­ну уло­гу од­и­грао је њи­ма срод­ни део „не­вла­ди­ног сек­то­ра” у са­мој Ср­би­ји, што от­кла­ња мно­ге ди­ле­ме. Али ствар је ово­га пу­та би­ла мно­го озбиљ­ни­ја од ни­воа НВО.

„С не­под­но­шљи­вом ла­ко­ћом ба­на­ли­за­ци­је све­га по­ли­тич­ког, офи­ра­ли су пред­став­ни­ци Де­мо­крат­ске стран­ке, Г-17+, СПО, ,ше­сто­ок­то­ба­ра­ца’ и ,не­вла­ди­ног сек­то­ра’, као и принц Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић”, ра­зло­жно кон­ста­ту­је Алек­сан­дар Па­вић. „По­жу­ри­ли су да на раз­не на­чи­не ,ле­ги­ти­ми­шу’ ис­ход ре­фе­рен­ду­ма још пре зва­нич­них ре­зул­та­та, ис­те­ка ро­ка за при­го­во­ре, и жал­бе, као и при­хва­та­ња ре­зул­та­та ре­фе­рен­ду­ма од стра­не оба бло­ка у Цр­ној Го­ри. Ту се по­себ­но ис­та­као Пред­сед­ник Ср­би­је, ко­ји је увео јед­ну зна­чај­ну но­ви­ну у оп­шти по­ли­тич­ки дис­курс, а то је ,при­зна­ва­ње пре­ли­ми­нар­них ре­зул­та­та’ из­бо­ра, што ће без сум­ње би­ти при­ме­ње­но и у не­ким бу­ду­ћим из­бор­ним про­це­си­ма и у зе­мљи и у све­ту, где год по­сто­ји опа­сност од ко­нач­ног ис­хо­да не­же­ље­ног од стра­не ,не­при­стра­сних’ по­сма­тра­ча и по­сред­ни­ка.”

До­дај­мо све­му ово­ме опа­ску о др­жа­њу кључ­них ме­ди­ја у Бе­о­гра­ду. При том, оста­вља­мо по стра­ни оне ко­ји су ис­под свих про­фе­си­о­нал­них стан­дар­да, по­пут Б92, већ око 21 сат уве­че све про­же­ли сла­вље­нич­ким то­но­ви­ма. Али ка­ко об­ја­сни­ти чи­ње­ни­цу да РТС пре об­ја­вљи­ва­ња чак и „ко­нач­них пре­ли­ми­нар­них ре­зул­та­та”, а ка­мо­ли зва­нич­них ре­зул­та­та ре­фе­рен­ду­ма (о ве­о­ма осе­тљи­вом и ва­жном жал­бе­ном ро­ку да и не го­во­ри­мо), у удар­ном тер­ми­ну еми­ту­је ви­ше­сат­ни жи­ви про­грам под на­сло­вом „По­сле све­га — Ср­би­ја”? По чи­јем на­ло­гу или про­це­ни је об­ја­вљен тај крај пре кра­ја, ши­ре­но „уве­ре­ње да је све го­то­во” и да се ту не­ма ви­ше шта че­ка­ти? Ја­сно је да став вла­де, то јест пре­ми­је­ра, као и став нај­ја­че по­ли­тич­ке стран­ке у Ср­би­ји ни­су би­ли та­кви. Ко­ме се то­ли­ко жу­ри­ло да они­ма у Цр­ној Го­ри ко­ји су гла­са­ли за за­јед­ни­цу по­ру­чи: „Све је го­то­во, ка­сно је да се бо­ри­те за сво­ју исти­ну и сво­је пра­во”? Или да Ђу­ка­но­ви­ће­вој про­па­ган­ди на­ме­сти на во­леј: „Ето, чак се и хе­ге­мо­на струк­ту­ра у Бе­о­гра­ду по­ми­ри­ла, још са­мо ови ло­кал­ни не­што бу­чу”?

 

БРА­ЋА ПО КОМ­ШИ­ЈА­МА

 

Ни­шта но­во у по­ли­тич­кој тех­но­ло­ги­ји вла­сти у Под­го­ри­ци ни­смо ви­де­ли то­ком ре­фе­рен­дум­ског про­це­са. Ре­пер­то­ар мно­го бли­жи Афри­ци не­го Евро­пи. Упор­на при­ме­на дав­но про­чи­та­них и про­у­че­них дри­блин­га.

Ни­је­дан ак­тер на цр­но­гор­ској по­ли­тич­кој сце­ни – укљу­чу­ју­ћи и оне ко­ји де­лу­ју по прин­ци­пу „до­бро ју­тро, чар­ши­јо, на све че­три стра­не” – ни­је био ни­ка­ква не­по­зна­ни­ца. Ве­о­ма до­бро се уна­пред зна­ло све. И ка­ко ће ко гла­са­ти, и ка­ко ће кри­во­тво­ри­ти они ко­ји то увек ра­де. И ка­ко су се ода­бра­ни гра­ђа­ни Ср­би­је, Ко­сме­та и БиХ на­шли на би­рач­ким спи­ско­ви­ма у Цр­ној Го­ри. И ка­ко је у Ул­ци­њу, Ту­зи­ју или Пла­ву та­ко на­гло ра­сло би­рач­ко те­ло, и ка­ко се у по­след­њим са­ти­ма ре­фе­рен­ду­ма про­це­нат из­ла­зно­сти по­чео сма­њи­ва­ти. Ни­је при­штин­ски днев­ник Ко­ха ди­то­ре ни­шта но­во от­крио на­пи­сав­ши: „Оп­ци­ја за не­за­ви­сну Цр­ну Го­ру по­бе­ди­ла је за све­га око 2.000 гла­со­ва, упра­во оно­ли­ко ко­ли­ко је Ал­ба­на­ца из раз­ли­чи­тих де­ло­ва Аме­ри­ке до­пу­то­ва­ло у ту ре­пу­бли­ку ра­ди из­ја­шња­ва­ња на ре­фе­рен­ду­му.” И сви дру­ги „ин­стру­мен­ти” су уве­ли­ко об­ја­шње­ни у ме­ди­ји­ма бр­жим од на­шег.

Ни­чим Ђу­ка­но­вић ни­је из­не­на­дио, али је, ви­ди­мо, све спро­вео. Учи­нио је то са си­гур­но­шћу игра­ча ко­ји уна­пред зна да ће ње­гов гол и оф­сај­да би­ти при­знат и на­гра­ђен ова­ци­ја­ма.

Да ли је то до­каз по­ли­тич­ке спо­соб­но­сти или про­сто крај­ње бе­стид­но­сти, ком­би­но­ва­не са на­сме­ше­ним на­си­љем? Или је то, у ова­квом по­рет­ку вред­но­сти, јед­но те исто? За­што су исте ства­ри за исте љу­де и по­ли­тич­ке цен­тре би­ле не­при­хва­тљи­ве у Ср­би­ји до 2000, а по­хвал­не и мо­дер­не у Цр­ној Го­ри 2006? Ка­ко би ре­а­го­вао „цео свет” ка­да би се у Бе­о­гра­ду или Кра­гу­јев­цу пе­ва­ло о кла­њу Цр­но­го­ра­ца, а пред­сед­ник срп­ске вла­де по­том пред истом ма­сом одр­жао ва­тре­ни го­вор за­хвал­но­сти?

Ни­су ли ова пи­та­ња не­под­но­шљи­во ре­то­рич­ка, а од­го­во­ри од­већ и бол­но по­зна­ти?

Ни­је ли не­ре­ал­на и на­ив­на ср­би­јан­ска на­да да то „на­да­ље не­ће би­ти про­блем Ср­би­је”?

 

КРАЈ ИЛИ ПО­ЧЕ­ТАК

 

Да се, нај­зад, са­свим раз­у­ме­мо: сва­ко при­бран је све­стан да би Ђу­ка­но­ви­ћев ре­зул­тат од, ре­ци­мо, 54  или 49 од­сто за­јед­нич­ку др­жа­ву од­вео у да­љу не­под­но­шљи­ву аго­ни­ју, ко­ја би из­ну­тра раз­је­ла све, а пре све­га за­јед­ни­цу. Ње­го­ва но­мен­кла­ту­ра (ви­де­ли смо ово­га пу­та ње­ну сна­гу и рас­по­ред у са­мом Бе­о­гра­ду) ни­ка­да не би до­пу­сти­ла да за­јед­нич­ка др­жа­ва про­функ­ци­о­ни­ше. До­шло би до не­ких об­ли­ка (не)кон­тро­ли­са­ног рас­пр­ска­ва­ња, ко­ји не би усре­ћи­ли ни­ко­га до­бро­на­мер­ног.

Али не­ке ства­ри нео­п­ход­но је из­го­во­ри­ти због исти­не као вред­но­сти по се­би, због исто­ри­је, због по­то­ма­ка.

Шта сад?

Да, „Ср­би­ја мо­ра но­ва гор­ка ис­ку­ства ис­ко­ри­сти­ти да про­бу­ди сво­је ве­ли­ке али успа­ва­не и за­пу­ште­не по­тен­ци­ја­ле”. Мо­ра „сил­ном енер­ги­јом и свом сво­јом кре­а­тив­но­шћу окре­ну­ти се се­би, али ни­по­што не сме по­чи­ни­ти ни јед­ну од две са­свим мо­гу­ће тра­гич­не гре­шке”. Ср­бе из Цр­не Го­ре ко­ји жи­ве у Ср­би­ји не сме пре­тво­ри­ти у стран­це и пред­мет ани­мо­зи­те­та, а оне у Цр­ној Го­ри ко­ји су се из­ја­сни­ли за за­јед­ни­цу, и ко­ји ће због то­га си­гур­но пла­ћа­ти ни­ма­ло на­ив­ну це­ну, не сме оста­ви­ти на це­ди­лу. Мо­ра „ис­ко­ри­сти­ти све рас­по­ло­жи­ве европ­ске ин­стру­мен­те да за­шти­ти њи­хо­ва људ­ска и на­ци­о­нал­на пра­ва”. Ни­је на­ро­чи­то те­шко да се тим љу­ди­ма, кроз по­себ­не фон­до­ве по­мо­ћи, пру­жи дра­го­це­на по­др­шка. Да им се омо­гу­ћи суб­вен­ци­о­ни­са­но шко­ло­ва­ње де­це у Ср­би­ји (уз оба­ве­зу да се по за­вр­шет­ку шко­ло­ва­ња вра­те у Цр­ну Го­ру). Да се отво­ре по­вољ­не кре­дит­не ли­ни­је за њи­хов при­ват­ни би­знис у Цр­ној Го­ри, што би срп­ску за­јед­ни­цу та­мо учи­ни­ло про­спе­ри­тет­ни­јом и ја­чом, омо­гу­ћа­ва­ју­ћи исто­вре­ме­но и при­вред­но по­ве­зи­ва­ње са Ср­би­јом. Да им се оси­гу­ра по­вољ­но снаб­де­ва­ње уџ­бе­ни­ци­ма и ли­те­ра­ту­ром, шко­ло­ва­ње на срп­ском је­зи­ку и на­ци­о­нал­ном пи­сму, учи­ни до­ступ­ном срп­ска кул­ту­ра, тех­но­ло­шки омо­гу­ћи по­ве­зи­ва­ње у елек­трон­ску за­јед­ни­цу са „Ср­би­јом ши­ром све­та”, олак­ша­ју ком­пли­ко­ва­ни­ја ле­че­ња или спорт­ске ка­ри­је­ре за су­пер­та­лен­то­ва­не.

Да, Ср­би­ја се са­да мо­ра сил­ном енер­ги­јом и свом сво­јом кре­а­тив­но­шћу окре­ну­ти се­би, али, по­сле све­га, ни­по­што се не сме огре­ши­ти о Ср­бе из Цр­не Го­ре, би­ло оне ко­ји жи­ве у Ср­би­ји, би­ло оне ко­ји ће на­ста­ви­ти „на стра­шном мје­сту по­сто­ја­ти”.

Та, за­бо­га, њих је до­ле ма­ње од јед­ног Но­вог Са­да, што чак ни за др­жа­ву ка­ква је тре­нут­но Ср­би­ја ни­је фи­нан­сиј­ски не­пре­мо­стив про­блем! Ко­ли­ко ће их би­ти за де­сет или два­де­сет го­ди­на, то у ве­ли­кој ме­ри за­ви­си и од Ср­би­је. <

 

(Јун 2006)

 

 

Коментари >>