Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Живот

Путовања

 

ГРЧКА, ЗЕМЉА ДРЕВНИХ СВЕТЛОСТИ

Чар Медитерана


Медитеран се осећа у ваздуху, у архитектури, по мирисима од којих дрхтуре ноздрве. Окрепљујуће су и замамне вечери на обали. Тај жамор језика, врвеж осмеха и тоалета. Зрачења кожа прекаљених медитеранским сунцем. Отуд, са пучине, изјутра вас запљусне плавет. И ви схватате да у том бескрајном плавом кругу тражите своју звезду

 

Пише: Станислав Божић

 

Не­ма из­ме­ђу нас и те зе­мље ни­ка­квих на­пе­то­сти, по­го­то­ву не оних ка­кве по­сто­је из­ме­ђу љу­ди ко­ји пре­ћут­ку­ју ме­ђу­соб­не не­ра­шчи­шће­не ра­чу­не. Као да до­ла­зи­те код сво­јих, на сво­је, сло­бод­ни и ра­до­сни. Мир­ни и отво­ре­ни. Иако зна­те да сте го­сти, у ином стран­ству, ше­та­те с осе­ћа­јем као да сте на Зе­мун­ском ке­ју.

На сре­до­кра­ћи пу­та од гра­нич­ног пре­ла­за Ев­зо­ни ка Со­лу­ну, на бр­ду са де­сне стра­не, на ме­сту где је Фран­ше д’Епе­ре из­дао на­ред­бу за по­че­так про­бо­ја Со­лун­ског фрон­та, да­нас се уз­ди­же цр­ква. Не­ве­ли­ка, бље­шта­во бе­ла у мо­ру ма­сли­ња­ка и па­му­ка. Око цр­кве су скулп­ту­ре нај­зна­чај­ни­јих европ­ских по­ли­ти­ча­ра из те пр­ве фа­зе ви­ше­де­це­ниј­ског Свет­ског ра­та. Ме­ђу њи­ма, ка­ме­на бра­да Ни­ко­ле Па­ши­ћа и дан да­нас се по­ви­ја на ве­тру што чак дов­де до­пи­ре с мо­ра.

На­ста­вља­те да­ље, ауто­пу­тем ко­ји се про­те­же опет кроз мо­ре па­му­ка, пре­мре­же­но це­ви­ма си­сте­ма за на­вод­ња­ва­ње. По­ља па­му­ка на­вод­ња­ва­ју се по вас дан. От­куд то­ли­ки па­мук у Грч­кој? Пре­ма рас­по­ре­ду ЕУ, Грч­ка мо­ра да га­ји па­мук и ис­пу­ни кво­те ис­по­ру­ка, баш као што не­ки де­ло­ви Ита­ли­је, на при­мер, мо­ра­ју да га­је ки­ви. Гр­ци су се укло­пи­ли. Цен­тар па­муч­не ин­ду­стри­је је ју­жни­је, у Ла­ри­си, нај­зна­чај­ни­јем гра­ду Те­са­ли­је. (Ако 2020. до­и­ста уђе у ЕУ, Ср­би­ја ће ве­ро­ват­но га­ји­ти ма­сла­чак, а Цр­на Го­ра ин­диј­ску ко­но­пљу.)

 

СО­ЛУН

 

У Со­лун се ула­зи не­ка­ко нео­сет­но, из огром­ног Со­лун­ског по­ља, као да за­ла­зи­те у ве­ли­ке со­ка­ке ка­кве вој­во­ђан­ске ва­ро­ши. До­ду­ше, Ме­ди­те­ран се осе­ћа у ва­зду­ху, у ар­хи­тек­ту­ри, по ми­ри­си­ма од ко­јих дрх­ту­ре но­здр­ве. Не­ма ви­со­ких згра­да. Гр­ци не гра­де у ве­ли­ку ви­си­ну. Ве­ле да је то због тру­сно­сти под­руч­ја, под­вла­че­ња африч­ке под евро­а­зиј­ску пло­чу и мо­гу­ћих ја­ких зе­мљо­тре­са.

Ако на пу­ту ка пла­жа­ма Хал­ки­ди­ки­ја или Те­са­ли­је за­ста­је­те у Со­лу­ну, од­вој­те до­вољ­но вре­ме­на. Та про­стра­на ва­рош од по­ла ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка има при­влач­ност на­лик на бе­о­град­ску; ла­ко се по­ста­је „жр­тва исто­ри­је нео­бја­шњи­вих за­љу­бљи­ва­ња у тај град”. У су­прот­ном, шта год да иза­бе­ре­те да по­се­ти­те, оста­ће жал што ни­сте ви­де­ли не­што од оста­лог: цр­кве Све­тог Ди­ми­три­ја (за­штит­ни­ка Со­лу­на), Све­тих апо­сто­ла, Све­тог Ни­ко­ле, сла­во­лук рим­ског ца­ра Га­ле­ри­ја (истог оног ко­ји је са­гра­дио Ро­му­ли­ја­ну код да­на­шњег Гам­зи­гра­да, на­звав­ши га по сво­јој мај­ци), Ари­сто­те­лов трг, Со­лун­ску твр­ђа­ву на бре­гу из­над гра­да, спо­ме­ник Алек­сан­дру Ма­ке­дон­ском на оба­ли, број­на ар­хе­о­ло­шка на­ла­зи­шта... За­то ће­те се стал­но вра­ћа­ти. И кад све ви­ди­те, има­ће­те осе­ћај да то­ли­ко то­га ни­сте, а по­сле тре­ћег по­врат­ка то ће по­ста­ти „ваш град”.

 

СРП­СКО МО­РЕ

 

По­лу­о­стр­во Хал­ки­ди­ки, са ње­го­ва чу­ве­на „три пр­ста”,  зо­ву срп­ским мо­рем или срп­ском ко­ло­ни­јом. До­и­ста, у том нај­шу­мо­ви­ти­јем де­лу Грч­ке то­ком ту­ри­стич­ке се­зо­не срп­ски је до­ма­ћи је­зик. Мо­же­те га чу­ти на сва­ком ко­ра­ку. У грч­кој про­дук­ци­ји књи­га ко­је се при­пре­ма­ју за се­зо­ну и про­да­ју на сва­ком ћо­шку, на улич­ним те­зга­ма, сви бит­ни на­сло­ви по­сто­је и на срп­ском. Од мо­но­гра­фи­је Грч­ка – зе­мља и на­род, до Ерот­ског жи­во­та древ­них Гр­ка или Во­ди­ча кроз све гра­до­ве и се­ла Хал­ки­ди­ки­ја.Још не стиг­не­те ни до Со­лу­на, а сер­ви­си број­них мре­жа мо­бил­не те­ле­фо­ни­је, по­пут „Co­smo­te”, при­хва­та­ју вас у ро­минг, ша­љу SMS до­бро­до­шли­це на срп­ском и ис­по­ру­чу­ју мно­штво ко­ри­сних оба­ве­ште­ња, ве­сти, ин­фор­ма­ци­ја из ту­ри­стич­ких во­ди­ча. „Не зна­те град, где да иде­те, шта да ра­ди­те, ко­ја ар­хе­о­ло­шка на­ла­зи­шта да по­се­ти­те? Тре­ба вам так­си? Ин­те­ре­су­ју вас исто­риј­ске зна­ме­ни­то­сти, фе­сти­вал у древ­ном по­зо­ри­шту Епи­да­у­рос, али ка­ко сти­ћи та­мо? Са­мо по­зо­ви­те број... Лич­ног ту­ри­стич­ког во­ди­ча омо­гу­ћу­је вам...”

У ка­сно про­ле­ће и ле­то 1999, то­ком и не­по­сред­но на­кон бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је од стра­не НА­ТО-а, ту­ри­стич­ка при­вре­да со­лун­ске ре­ги­је, на­ро­чи­то број­на ле­то­ва­ли­шта на Хал­ки­ди­ки­ју, до­жи­ве­ла су ко­лапс због из­о­стан­ка срп­ских го­сти­ју. Од НА­ТО-а и грч­ке вла­де тра­же­на је и до­би­је­на по­за­ма­шна од­ште­та, јер је ствар по­при­ми­ла раз­ме­ре при­вред­ног уда­ра пр­вог ран­га.

 

НЕО­С МАР­МА­РАС

 

Отуд, са пу­чи­не, за­пљу­сне вас пла­вет. Пла­вет не ма­ња не­го на мо­ру ко­је зо­ве­мо на­шим и пла­вим. Од Со­лу­на ка Хал­ки­ди­ју, де­сно од пу­та, ни­жу се пре­ле­пе пла­же. Ду­ге, пе­шча­не, би­сер­но чи­сте. Осим ма­лих при­ват­них и хо­тел­ских пла­жа, улаз на све оста­ле је сло­бо­дан. До­ђи и ку­пај се. За раз­ли­ку од еурр­роп­ске и ре­фо­рррм­ске ЦГ, не­ма „ула­за” и „ула­зни­ца”, не­ма оши­ша­них и на­бил­до­ва­них мај­му­на ко­ји вас ре­ке­ти­ра­ју за услу­ге ко­је не по­сто­је, не ду­ва­ју вам за врат га­зди­ни те­ло­хра­ни­те­љи и не по­сто­ји мо­гућ­ност да стра­да­те у при­ја­тељ­ском убе­ђи­ва­њу ло­кал­них бан­ди. Че­сто се на во­ди не­да­ле­ко од оба­ле ви­де за­ста­ви­це ЕУ: знак вр­хун­ског при­зна­ња за чи­сто­ћу и ква­ли­тет во­де, што се до­де­љу­је на­кон број­них не­на­ја­вље­них ис­пи­ти­ва­ња.

Ба­за ва­ших пу­то­пи­са­ца ово­га ле­та је у гра­ди­ћу Нео­с Мар­ма­рас, не­где на сре­ди­ни сред­њег „пр­ста”, са за­пад­не стра­не. Од­мах у про­ду­жет­ку ве­ли­ке и пре­див­не град­ске пла­же је Пор­то Ка­рас, је­ди­ни су­пер­лук­су­зни јах­тинг клуб у се­вер­ном Еге­ју, сме­штен у ува­ли иза ве­ли­ких лук­су­зних хо­те­ла у ко­ји­ма је пре две го­ди­не одр­жан са­мит ЕУ.

Мар­ма­рас је пра­ви ме­ди­те­ран­ски гра­дић, на­чич­кан из­ме­ђу оба­ле и брдâ. На мо­ре на­ле­же ду­жном од три ки­ло­ме­тра. Ше­та­ли­ште уз оба­лу је рав­но и ле­по уре­ђе­но, али су ули­це „по ду­би­ни” стр­ме и ни­су пре­по­руч­љи­ве за оне са сла­би­јом кон­ди­ци­јом. Са ве­ли­ке град­ске пла­же у ве­дрим пред­ве­чер­ји­ма, та­мо на за­пад, пре­ко Ка­сан­дре, ви­ди фа­сци­нант­на си­лу­е­та Олим­па.

Окре­пљу­ју­ће су и за­мам­не ве­че­ри на оба­ли. Тај жа­мор је­зи­ка, вр­веж осме­ха и то­а­ле­та. Зра­че­ње ко­жа пре­ка­ље­них ме­ди­те­ран­ским сун­цем. Гр­ци, ме­ђу­тим, у го­то­во свим ре­сто­ра­ни­ма, на ве­ли­ким ви­део-би­мо­ви­ма, ма­сов­но гле­да­ју пр­ве ве­ли­ке утак­ми­це ПА­ОК-а, „Пао-а” и „Олим­пи­ја­ко­са” у но­вој се­зо­ни. По­сле сва­ке шан­се ве­ли­ки, ко­лек­тив­ни, зду­шни уз­дах се от­ме и по­ле­ти над Еге­јем, у ноћ.

 

НА­ЦИ­О­НА­ЛИ­ЗАМ

 

Гр­ци, ба­рем ови на се­ве­ру зе­мље, рет­ко и из­гле­да не­ра­до го­во­ре ен­гле­ски. Пре­ћут­но, оче­ку­ју од вас да нај­о­снов­ни­је ства­ри, ма­кар и по­гре­шно, ка­же­те на грч­ком. По­гре­ши­те ли, осмех­ну­ће се и у том осме­ху ла­ко ће­те ви­де­ти ко­ли­ко им је дра­го што сте по­ку­ша­ли. Ако је већ нео­п­ход­но да се ис­по­мог­не не­ким стра­ним је­зи­ком, пре ће вам се обра­ти­ти на не­мач­ком, па чак и на срп­ском. (Има у том при­сту­пу не­чег мно­го ви­шег и ва­жни­јег од осе­ћа­ја са­мо­до­вољ­но­сти, или од пу­ког ина­та. Не­ког прин­ци­па и бит­ног ста­ва.)

Гр­ци не кри­ју да су тем­пе­ра­мент­ни и здра­ви на­ци­о­на­ли­сти. У том на­ци­о­на­ли­зму не­ма ни­ка­кве те­жи­не, ни­шта па­то­ло­шко, и он не оп­те­ре­ћу­је ни­ко­га до­бро­на­мер­ног. Грч­ку за­ста­ву ви­де­ће­те на сва­ком ко­ра­ку, али увек на до­лич­ним ме­сти­ма (не пра­ве, по­пут Аме­ри­ка­на­ца или Хр­ва­та, ку­па­ће га­ће у бо­ја­ма на­ци­о­нал­не за­ста­ве). У ре­сто­ра­ни­ма, ауто­мо­би­ли­ма, на­чич­ка­ним сит­ни­чар­ни­ца­ма, слу­ша се го­то­во ис­кљу­чи­во грч­ка ет­но му­зи­ка. Та му­зи­ка, бог­ме, че­сто и у ди­ско­те­ке за­ђе. Ако ку­пи­те раз­глед­ни­це, књи­ге или не­што слич­но, до­би­ће­те то за­па­ко­ва­но у ко­вер­те на ко­ји­ма пи­ше: „I lo­ve Gre­e­ce”. Све су то де­та­љи ко­ји се под­ра­зу­ме­ва­ју и ни­ко им не при­да­је пре­ве­ли­ку па­жњу, али би сва­ка­ко би­ло од­мах при­ме­ће­но кад би из­о­ста­ли.

„От­ме­но је во­ле­ти свој на­род. Исти­на древ­на ко­ли­ко и Грч­ка.”

 

БА­ЗАР

 

Пи­јач­ни дан у Мар­ма­ра­су је че­твр­так. На до­ку иза Ка­пе­та­ни­је на­чич­ка­ју се се­ља­ци и тр­гов­ци. Из­бор во­ћа и по­вр­ћа је ве­о­ма сли­чан оном на на­шим пи­ја­ца­ма, али је ме­ди­те­ран­ско во­ће сла­ђе и круп­ни­је. Бе­ло ду­гу­ља­сто грч­ко гро­жђе ли­чи на сун­це за­тво­ре­но у су­зу. Ма­сли­не, до­ма­ћа ви­на, узо, ба­де­ми, ур­ме, кон­ти­нен­тал­но по­вр­ће, ме­ди­те­ран­ско и троп­ско во­ће, за­чи­ни, до­ма­ћи си­ре­ви, ал­ва... Све је упо­ла јеф­ти­ни­је не­го у про­дав­ни­ца­ма и пи­ља­ра­ма. Раз­у­ме се, зна­ча­јан део пи­ја­це за­у­зи­ма­ју и ки­не­ске кр­пи­це и сва­штар­ни­це, ро­ба иста као на пан­че­вач­ком бу­вља­ку, али мо­же­те на­ћи и ква­ли­тет­не грч­ке за­ве­се или па­ки­стан­ске те­пи­хе.

На Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну, уве­че, док ше­та­мо по ва­ро­ши, нео­че­ки­ва­но нас об­у­хва­та ме­теж у цен­тру. Мно­штво те­зги, све­та­ла, љу­ди. Схва­та­мо да смо упра­во за­шли на ве­ли­ко­го­спо­јин­ски ва­шар у Мар­ма­ра­су. Уз оне кр­пи­це са пи­ја­це, ту су са­да и Афри­кан­ци, Ара­пи, чак и је­дан пар Пе­ру­а­на­ца. Про­да­ју др­ве­на­ри­ју, ке­ра­ми­ку, тка­ни­це, лу­ко­ве и стре­ле, му­зи­ку на CD-ови­ма из сво­јих зе­ма­ља. Обо­је­но ста­кло об­ли­ку­ју, ту, пред ва­ма, по же­љи или на­цр­ту.

Ша­бач­ки ва­шар је жи­во­пи­сни­ји, Гу­ча вре­ли­ја, али и ово има не­по­но­вљи­ви ме­ди­те­ран­ски шмек, по­зи­ва на ра­до­зна­лост и от­кри­ва­ње.

 

ЖЕ­НА

 

При­су­ство­ва­ли смо пот­пу­ном три­јум­фу сло­вен­ске ле­по­те овог ле­та на оба­ла­ма се­вер­ног Еге­ја. Без ика­квог пре­те­ри­ва­ња, сло­вен­ске же­не су по свим еле­мен­ти­ма би­ле да­ле­ко из­над ви­ђе­них Не­ми­ца, Ита­ли­јан­ки, Ма­ђа­ри­ца, а на­ро­чи­то са­мих Гр­ки­ња.

Грч­ке же­не, ба­рем оне ко­је смо гле­да­ли овог ле­та на до­ста ши­ро­ком узор­ку, ни­ског су ра­ста, круп­не ко­сти, че­сто не­зграп­не, пре­ши­ро­ких бо­ко­ва и бе­да­ра, нај­че­шће пре­де­бе­ле. Са­мо су њи­хо­ва ле­пу­шка­ста ли­ца са­чу­ва­ла мут­ни од­звон дав­не ра­сне ле­по­те. При­зна­јем, би­ло је то раз­о­ча­ра­ње, ру­ше­ње јед­не ве­ли­ке по­зи­тив­не пред­ра­су­де. Сло­вен­ске же­не – Срп­ки­ње, Ру­ски­ње и Ма­ке­дон­ке су пред­ња­чи­ле – ви­со­ке су, ве­ћи­ном очу­ва­не вит­ко­сти и гра­ци­о­зно­сти, ви­со­ког че­ла и про­дор­ног по­гле­да. Ле­пе. По­жељ­не. Ма­ло ко је то крио, са­мо што је не­ко мо­жда по­ми­слио да је то про­сто сти­цај окол­но­сти, ствар са­ста­ва тре­нут­них ту­ри­стич­ких гру­па. Знам да ће ме оп­ту­жи­ти за нео­бјек­тив­ност и „бе­сми­сле­но ге­не­ра­ли­зо­ва­ње”, па им, ево, спо­кој­но до­да­јем још је­дан ар­гу­мент: ме­ђу сло­вен­ским же­на­ма, го­то­во не­по­гре­ши­во пре­по­зна­тљи­ве с по­при­лич­не уда­ље­но­сти, из­два­ја­ле су се знат­но из­над Бе­о­гра­ђан­ке. Тај град, оно ње­го­вог са­чу­ва­ног ду­ха, да­је не­ко су­пер­и­ор­но са­мо­по­у­зда­ње ко­је се ви­ди на ли­цу, у ко­ра­ку, у се­ву очи­ју. Тај град љу­ди­ма ко­ји у ње­му и са њим жи­ве ути­ску­је не­ки не­из­бри­си­ви древ­ни ти­пос, пе­чат ду­хов­них си­ла, из ко­јих се пре­де бе­о­град­ски стил, бе­о­град­ски шмек, она про­дор­ност и не­по­но­вљи­ва фи­на др­скост ко­ја је да­ле­ко од сва­ке ба­ха­то­сти, та­ко „опа­сна и еро­тич­на”. Бе­о­гра­ђан­ке су овог ле­та на то­плим мо­ри­ма од­бра­ни­ле по­нос Бе­о­гра­да и на­хра­ни­ле ње­го­ву та­шти­ну. Сто­га ће­мо их до сле­де­ћег ле­та во­ле­ти још ви­ше.

За раз­ли­ку од њих, уочи­ли смо, мла­ди Ср­би се све че­шће пре­мла­ди за­пу­шта­ју, од­ва­љу­ју пив­ске сто­ма­чи­не, тро­мо­бо­ље се и пре­тва­ра­ју у ме­ши­не. Ру­жна сли­ка: крај ле­пих же­на, на се­вер­ним пла­жа­ма Еге­ја, пре­че­сто ле­же мла­де ме­ши­не. Та­кви би тре­ба­ло да се за­бри­ну, јер ни­је ма­ли број оних ко­ји би њи­хо­ве же­не во­ле­ли мно­го ви­ше, бо­ље и за­хвал­ни­је.

 

ЗЕ­МЉА-ХРАМ

 

Се­вер­на Грч­ка је пу­на цр­ка­ва. Ве­ли­ких и ма­лих, оних на тр­го­ви­ма или оса­мље­них у бр­ди­ма, оних на оба­ли и оних ду­бље у џе­по­ви­ма гра­до­ва. Чо­век има осе­ћај да је це­ла та зе­мља храм. Мно­ге од тих цр­кви­ца су пре­те­жно за­тво­ре­не; отва­ра­ју их у од­ре­ђе­не да­не и од­ре­ђе­но вре­ме, за од­ре­ђе­не пра­зни­ке. Ме­ђу­тим, на ули­ца­ма, по угло­ви­ма дво­ри­шта, дуж пу­те­ва, где све не, ра­сут је ве­ли­ки број ку­ћи­ца за па­ље­ње све­ћа. Као ма­ке­те са­мих зда­ња цр­ка­ва, осо­вље­не на че­ти­ри сту­ба, на­чи­ње­не од др­ве­та, ме­та­ла, ста­кла, те „цр­кви­це” уну­тра има­ју ико­не, оста­вље­не да­ро­ве, осве­шта­но ви­но, уље, и у нај­ве­ћем бро­ју њих пла­мен све­ће или фи­ти­ља на уљу да­но­ноћ­но го­ри.

Гр­ци че­сто за­ста­ну крај пу­та, пар­ки­ра­ју ауто­мо­бил, за­па­ле све­ћу, по­мо­ле се и на­ста­ве пу­то­ва­ње.

На вр­ху бр­да из­над Нео­са Мар­ма­ра­са, не­кад усред пре­ле­пе ме­ди­те­ран­ске шу­ме, на­ла­зи се ма­ла Цр­ква св. Или­је. Над­не­та над град и над мо­ре, за­гле­да­на ка пу­чи­ни, до­ми­ни­ра над за­ли­вом. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, не­где у за­ле­ђу ва­ро­ши из­био је по­жар. Пот­це­њен или ка­сно при­ме­ћен, про­ши­рио се и пре­тво­рио у ва­тре­ну сти­хи­ју. По­след­ња ли­ни­ја од­бра­не, или пак пр­ва пра­ва, по­ста­вље­на је не­да­ле­ко од обо­да са­мог на­се­ља. Ва­тра је за­у­ста­вље­на, ни­је ушла у Мар­ма­рас, али је на не­ко­ли­ко ве­ли­ких бр­да све из­го­ре­ло. Све. То јест, све осим бе­ле Цр­кве св. Или­је. По­је­ла ва­тра све, до­ме­та­ла до са­мих цр­кве­них две­ри, гре­де опр­љи­ла, у прах пре­тво­ри­ла ле­пе др­ве­не лет­њи­ков­це на­пра­вље­не на са­мој ли­ни­ји ви­ди­ков­ца у цр­кве­ном дво­ри­шту, али у цр­кву ни­је мо­гла. Ни­ко не зна ка­ко. Ра­ци­о­на­ли­сти има­ју не­ко­ли­ко бе­сми­сле­них об­ја­шње­ња. Мај­стор Јо­а­нис, Ср­би би ре­кли Јо­ван, ко­ји во­ди об­но­ву, по­ка­зу­је нам и опи­су­је ка­ко је то из­гле­да­ло. Љу­ба­зно, али уз­др­жа­но. Пи­там га мо­гу ли, ипак, у цр­кву, иако су ра­до­ви у то­ку. Гле­да ме збу­њен, ни­сам му баш ја­сан. Ка­жем му да сам Ср­бин. Не, не­ћу опи­си­ва­ти оза­ре­ње на ње­го­вом ли­цу, јер би мо­гло де­ло­ва­ти не­у­вер­љи­во. „А, Сер­биа! Ор­то­докс!” Уво­ди нас у цр­кву, по­ка­зу­је ма­лу ри­зни­цу, ва­ди спа­ко­ва­не са­су­де, ико­не, као да ће ту, пред на­ма, све да вра­ти у уоби­ча­је­ни по­ре­дак, да опре­ми цр­кву, са­мо за на­ше очи. За­у­ста­ви­ли смо га. Ис­при­ча­ли смо се, по­том ду­го се­де­ли над мо­рем, за­ми­шља­ју­ћи ка­ко са пу­чи­не сти­же брод са бе­лим је­дри­ма и ка­ко Егеј не име­ну­је ово мо­ре ско­ком у ње­го­ве ду­би­не.

 

ОРОС АГИ­ОС

 

Ако ни­сте до­шли соп­стве­ним ауто­мо­би­лом а же­ле­ли би­сте да по­се­ти­те за­ни­мљи­ва ме­ста у ре­ги­ји, без ве­ли­ких фор­мал­но­сти мо­же­те из­нај­ми­ти од­ли­чан ма­њи ауто­мо­бил, с кли­ма уре­ђа­јем, и за­пу­ти­ти се у ма­лу аван­ту­ру ра­до­знал­ца. Из­најм­љи­ва­ње на је­дан дан ко­шта 50 €; уко­ли­ко ауто уз­ме­те на два и ви­ше да­на, це­на па­да и до 35 € по да­ну. Ако сте мла­ђи и же­ли­те да оби­ђе­те бли­жу око­ли­ну, мо­же­те ве­о­ма по­вољ­но из­нај­ми­ти и ску­тер или би­цикл. За оне ко­ји зна­ју да упра­вља­ју чам­цем, „рен­та бо­ут” је ве­ро­ват­но нај­за­ни­мљи­ви­је ре­ше­ње.

Ма ка­ко би­ло, не­мој­те про­пу­сти­ти при­ли­ку да се за­пу­ти­те на кр­ста­ре­ње око Све­те Го­ре! За два­де­се­так евра по осо­би мо­же­те та­ко не­за­бо­рав­но ис­пу­ни­ти цео дан.

Ми смо се на брод „Аги­ос Ге­ра­си­мос” укр­ца­ли у ме­сту Орос Па­на­ги­ос, не­да­ле­ко од Све­тог Ни­ко­ле, на ис­точ­ној оба­ли Си­то­ни­је, од­но­сно за­пад­ној оба­ли Ато­ског за­ли­ва. На гор­њој па­лу­би ве­ли­ког бро­да пи­ру­шка ве­тар. Во­ди­чи на не­ко­ли­ко је­зи­ка, срп­ски је ме­ђу њи­ма не­из­о­ста­ван, при­ча­ју сво­ју при­чу о овом пу­то­ва­њу. Мо­ре је мир­но и бље­шта­во. Не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра да­ле­ко, ви­ди­мо ја­то дел­фи­на!

Ка­жу да та сли­ка осе­тљи­ви­је ду­хо­ве пра­ти доц­ни­је кроз цео жи­вот: на­кон два са­та пло­вид­бе, пред на­ма из во­де и пла­ве­ти из­ра­ња ми­стич­на пла­ни­на. Вр­хо­ви су јој у бе­лом вре­њу обла­ка. Имам осе­ћај да се да­ље и не мо­же, да ви­шег у овој на­шој рав­ни по­сто­ја­ња ни­че­га и не­ма, да смо упра­во до­спе­ли на са­му гра­ни­цу све­то­ва. Чу­јем шум тран­сцен­ден­ци­је, чи­ни ми се да до­спе­вам у тач­ку пре­ла­за, пре­по­зна­јем сли­ке и зна­ке ко­је ни­ка­да ра­ни­је ни­сам ви­део.

Се­ћам се ре­чи оца Пај­си­ја Хи­лан­дар­ца: „Ка­кав је осе­ћај оно­га ко је жи­вот про­вео на Све­тој Го­ри? Да ни­шта не­маш, а да је сва ва­си­о­на тво­ја. Ето, то је то.”

Курс је се­ве­ро­за­пад, кли­зи­мо дуж уну­тра­шње оба­ле Ато­са, оне окре­ну­те ка за­ли­ву. Ви­ди­мо осам од два­де­сет све­то­гор­ских ма­на­сти­ра (17 њих су грч­ки, а по је­дан ру­ски, срп­ски и бу­гар­ски), ме­ђу ко­ји­ма и нај­бо­га­ти­је грч­ке ма­на­сти­ре. Из­два­ја се у сва­ком по­гле­ду ве­ли­ки ком­плекс ру­ског Ма­на­сти­ра све­тог Пан­те­леј­мо­на: број­не зе­ле­не и ти­пич­но ру­ске ку­по­ле из­гле­да­ју као Ки­јев или Пе­тро­град на Ме­ди­те­ра­ну.

Про­ла­зи­мо и крај Даф­не, глав­не све­то­гор­ске лу­ке. Ода­тле се не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра пе­ша­чи да би се сти­гло до Ка­ре­је, ад­ми­ни­стра­тив­ног сре­ди­шта „мо­на­шке ре­пу­бли­ке”. (До срп­ског ма­на­сти­ра Хи­лан­дар лак­ше се до­ла­зи са ис­точ­не стра­не, али се ни отуд ма­на­стир не ви­ди са мо­ра. То све­до­чи о му­дро ода­бра­ном ме­сту: у дав­ни­ни је то до­но­си­ло за­кло­ње­ност од пи­ра­та и дру­гих не­же­ље­них го­сти­ју, да­нас за­кла­ња од ту­ри­стич­ког цир­ку­са ко­ји је не­спо­јив са ми­стич­ким ми­ром овог ме­ста на пре­ла­зу све­то­ва.)

 

ИГРАН­КА НА ПУ­ЧИ­НИ

 

Све вре­ме пло­вид­бе дуж све­то­гор­ске оба­ле пра­те нас га­ле­бо­ви. Са гор­ње па­лу­бе пру­жа­мо им хра­ну, они је у ле­ту из ру­ку узи­ма­ју. Ја­то дел­фи­на је сле­ди­ло не­ки свој пут, друк­чи­ји од на­шег. Ре­че­ни­ца из све­то­о­тач­ких спи­са: „Кад во­де ду­ше јед­ном по­ста­ну чи­сте, дел­фи­ни ле­те!”

Ура­но­по­лис је гра­дић на пред­стра­жи. По­след­ње на­се­ље пред Све­ту Го­ру, ако до­ла­зи­те с коп­на. На­се­о­би­на ко­ја у исто вре­ме до­че­ку­је и са­му­је. Кад бро­до­ви с про­ла­зни­ци­ма оду, кад утих­ну мо­ре и га­ле­бо­ви, кад про­ђе ле­то, ов­де буд­ни мо­жда мо­гу чу­ти бруј све­то­гор­ске мо­ли­тве и схва­ти­ти да са­мо­ћа не по­сто­ји.

У Ура­но­по­ли­су се за­др­жа­ва­мо два са­та. Ру­чак на оба­ли, по­глед уз ре­бро Све­те Го­ре. „Аги­ос Ге­ра­си­мос” у пред­ве­чер­је кре­ће са до­ка ка за­пад­ној стра­ни про­стра­ног за­ли­ва, где ће се круг за­тво­ри­ти. Гр­ци у по­врат­ку на гор­њој па­лу­би пра­ве нео­бич­ну игран­ку. Тек ту, на па­лу­би бро­да ко­ји пло­ви Егеј­ским мо­рем, чо­век за­пра­во спо­зна­је сми­сао грч­ке му­зи­ке и игре, тек ту му се до­и­ста отва­ра­ју ти то­но­ви, рит­мо­ви, по­кре­ти. У ки­шној је­се­ни не­где на кон­ти­нен­ту те­шко да је то мо­гу­ће. Са­мо дво­је игра­ча у грч­кој тра­ди­ци­о­нал­ној но­шњи, он и она, ди­жу на но­ге и увла­че у игру цео брод. Две­сто­ти­нак љу­ди. Ита­ли­ја­ни, Че­си, Ру­си, Ма­ђа­ри, Ма­ке­дон­ци, Ср­би. Пло­ве­ћа жур­ка на пу­чи­ни Еге­ја. Још јед­на лек­ци­ја ве­ро­до­стој­ног и по­зи­тив­ног грч­ког на­ци­о­на­ли­зма: осно­ва те не­за­бо­рав­не жур­ке ни­је био про­вин­циј­ски ро­кен­рол, ба­нал­ни пе­смуљ­ци „еуро­сон­га” или Мајкл Џек­сон, не­го пра­ва, бла­го мо­дер­но аран­жи­ра­на грч­ка на­род­на му­зи­ка.  Стај­линг: грч­ка но­шња. Основ: игра и са­мо­по­што­ва­ње. Вре­ди ли о то­ме не­што го­во­ри­ти они­ма ко­ји кре­и­ра­ју са­др­жај срп­ске по­ну­де стра­ним ту­ри­сти­ма? Вре­ди ли об­ја­шња­ва­ти ка­ко се во­ли и брен­ди­ра сво­је? <

 

(Сеп­тем­бар 2005)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеЖивотПутовања Чар Медитерана