Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Живот - Права Европа

 

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ОДБРАНА БЕОГРАДА

Све је ту топлина и Бог


„У мно­гим гра­до­ви­ма Евро­пе би­ће ни­је та­ко то­пло, не­по­ква­ре­но и за­но­сно као у Бе­о­гра­ду. То­пал је то­ли­ко да су крај ње­га дру­ги сме­шни и над­ме­ни. У све­ту ње­го­вом ни­чег бед­ног, љи­га­вог. Жи­вот се то­ли­ко пу­та гу­био, ми­ли и дра­ги то­ли­ко пу­та ра­ста­ја­ли, да је све јед­на ве­ли­ка не­из­ве­сност и Бог. И ко­чи­јаш кад се раз­ве­се­ли ста­не, на­сред пу­та, и пе­ва”

 

 

„Ниг­де на све­ту не го­во­ри се та­ко ру­жно о на­ма као код нас. Што је го­ре, ниг­де на све­ту не до­зво­ља­ва се та­ко ола­ко дру­го­ме да то чи­ни као код нас. За­то, ка­кви све ни­су из­ли­ли свој гнев, му­дрост и жуч над Бе­о­гра­дом, ко­ли­ко нас има ко­ји уди­ше­мо ле­по­ту овог ме­ста, ко­ју на­род тек кат­кад, у ло­му све­га што има­мо, на­слу­ти?”

„Нај­ста­ри­ја ле­по­та Бе­о­гра­да ни­ти се зна ни­ти се слу­ти, ни­ти се тра­жи. Бе­о­град, је­дан од нај­ста­ри­јих гра­до­ва на Ду­на­ву и Са­ви уоп­ште, не ма­ри за про­шло­сти и пот­пу­но је нов.

Ле­по­та ње­го­ва нај­ста­ри­ја ко­ја се мо­же на­слу­ти­ти сва је де­спот­ска и ду­нав­ска. Ка­мен ку­ла огле­да се у во­ди, куд ми­ну­ше бо­га­те, сви­ле­не тур­ске га­ли­је, са жу­тим и кри­вим ма­че­ви­ма као по­лу­ме­се­ци, са­ви­је­ни пре­ко го­лог те­ла ро­би­ња.”

„... Оту­да лак смех, бла­гост не­ха­ја и му­др­ост ви­на и раз­го­во­ра, што га у про­лећ­не ве­че­ри мо­же­те на­ћи, по­ме­ша­ног с ми­ри­сом ду­ха­на и жен­ском је­вреј­ском ле­по­том, и сад још на па­ди­на­ма пре­ма Ду­на­ву.”

„Ве­ли­ка је дру­штве­на ле­по­та Ми­ха­и­ло­вог и Алек­сан­дро­вог Бе­о­гра­да, крај ко­је дру­ге ва­ро­ши на­ше дав­но из­гле­да­ју као па­лан­ке. Бе­о­град Ми­ха­и­лов, Алек­сан­дров, Ми­ла­нов бур­на је и нео­бич­на ва­рош. У би­ћу свом она има то­ли­ко мо­дер­но­сти, да јој је ма­ло ко­ја дру­га рав­на.”

„Ко­ли­ко ста­рог на­ки­та, пи­то­мо­сти људ­ске, пре­ћут­них жа­ло­сти у тим све­тлим ода­ја­ма, са ве­ли­ким про­зо­ри­ма, пу­ним не­ба.”

„Ку­ћа до ку­ће, удад­ба до удад­бе по во­љи оче­вој, смрт до смр­ти по во­љи Бо­ж­јој и ра­то­ви. Фа­на­тич­на јед­на љу­бав пре­ма др­жа­ви у ко­ју су ути­ца­ле све на­ме­ре.”

„Зар тре­ба да не­ста­не тај Бе­о­град што је тре­сао Бал­кан, са сво­јим по­ро­ди­ца­ма чи­нов­нич­ким и офи­цир­ским, ко­је су сво­ја име­на из­го­ва­ра­ле с по­но­сом иза ко­јег је би­ла ствар­ност, рат, под­зем­ни трус чак до грч­ких мор­ских оба­ла и не­пре­кид­на пат­ња. Ко­ја на­ша ва­рош има у сво­јој про­шло­сти тај жар? Ни­су ли ње­га га­си­ли ти ен­гле­ски, фран­цу­ски и ру­ски кон­зу­ли? Бе­о­град је ку­цао за Бал­кан сто го­ди­на већ. Он је ср­це сва­чи­је ко ди­ше на Ја­дран­ском и Егеј­ском мо­ру.”

„Уђем ли у сне­жне ве­че­ри Бе­ча, за­ђем ли ма­глом Лон­до­на, Па­ри­за, про­чи­там ли исто­ри­ју Бу­ку­ре­шта, си­ђем ли до Ца­ри­гра­да, ни­ти и кон­ци, као па­у­чи­на, сви ме во­де ср­цу Бе­о­гра­да. Не­ма ва­ро­ши у Евро­пи ко­ја је то­ли­ко би­ла ве­за­на за све дру­ге и ко­ја је то­ли­ко по­кре­та­ла ма­ри­о­не­те дру­гих као Бе­о­град. Сто го­ди­на већ исто­ри­ја Бе­о­гра­да ван­ред­на је сме­на ли­ко­ва и сце­на, европ­ских, ин­те­ре­сант­ни­јих, фи­ни­јих у сво­јим са­ста­ви­ма не­го ма где. (...) Ко ли је то што је нас учио од на­ше дра­ге бра­ће?”

„Бе­о­град има пра­ву от­ме­ност ко­ја се до­би­ја од не­за­слу­же­них увре­да. Ни­ко­га у ње­го­вом гор­ком ча­су увре­дио ни­је, ни­ком се у свом гор­ком ча­су ули­зао ни­је.

Го­во­ри се о ча­сти. Ва­рош у ко­јој не­ма по­ро­ди­це што ни­је гле­да­ла де­ду, или оца, бра­та или си­на ка­ко се бле­до сме­ши у око­ви­ма, са­мо ча­сти ра­ди, зар да се на то не на­ка­шље? Не­ма ли сва­ка по­ро­ди­ца не­ко­га ко је стао, на го­вор­ни­ци, или на ули­ци, на бо­ји­шту, или у су­ко­бу, пра­во и не­по­мич­но за реч, за име, за уве­ре­ње? Ни­је ли се ов­де за вре­ме ра­то­ва Ен­гле­ски­ња­ма чи­ни­ло да су обич­ни се­ља­ци го­спод­ског про­фи­ла? Ср­цу свих тих обич­них љу­ди, се­љач­ког ро­да и чи­ста те­ла, дав­но већ хр­ли сва на­ша љу­бав, из свих кра­је­ва!”

„Са­мо је Бе­о­град у на­шој др­жа­ви (у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји - пр. ЕНС) за­и­ста свет­ски. Жар је он дав­но. Све су мо­гућ­но­сти пред њим. Све је већ ви­део и ни­че­га не­ма да се бо­ји. У се­би са­мом на­ла­зи свој на­чин и сво­је за­ко­не, сто­ји и сун­ча се из­над Са­ве.

„У мно­гим гра­до­ви­ма Евро­пе би­ће ни­је та­ко то­пло, не­по­ква­ре­но и за­но­сно као у Бе­о­гра­ду. То­пал је то­ли­ко да су крај ње­га дру­ги сме­шни и над­ме­ни. У све­ту ње­го­вом ни­чег бед­ног, љи­га­вог. Жи­вот се то­ли­ко пу­та гу­био, ми­ли и дра­ги то­ли­ко пу­та ра­ста­ја­ли, да је све јед­на ве­ли­ка не­из­ве­сност и Бог. И ко­чи­јаш кад се раз­ве­се­ли ста­не, на­сред пу­та, и пе­ва.” <

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеЖивотПрава Европа Све је ту топлина и Бог