Штампа
Архива 2005-2006 > Живот - Откривање Србије

 

ХАНС КРИ­СТИ­ЈАН АН­ДЕР­СЕН, СЛАВ­НИ БАЈ­КО­ПИ­САЦ, ПРИ­ЛО­ЖИО У ЕВРОП­СКУ БА­ШТИ­НУ И ИЗ­ВР­СТАН ПУ­ТО­ПИС КРОЗ СР­БИ­ЈУ

Тај­на ку­ле над во­да­ма


Да је Ан­дер­сен на исти на­чин про­шао кроз не­ку дру­гу зе­мљу, ко­ја има озбиљ­ни­ју др­жа­ву, и да је оста­вио са­мо на­пој­ни­цу крч­ма­ри­ци а не пу­то­пис, на ме­сти­ма где се за­др­жао ста­ја­ла би ба­рем пи­са­на обе­леж­ја и сви би то знали. Та ме­ста би­ла би не­из­о­став­не тач­ке на ту­ри­стич­ким ма­па­ма, а ело­квент­ни во­ди­чи би на ви­ше је­зи­ка по­се­ти­о­ци­ма и про­ла­зни­ци­ма пле­ли за­ни­мљи­ве при­че о томе

 

 

Се­део је за они­жим сто­лом од гру­бо те­са­ног др­ве­та, у хла­ду пла­та­на, и не­што „би­ље­жио у теф­те­ре”. Стра­нац, се­вер­њак, ду­гај­ли­ја, „што се од­но­си и на нос”, био је на про­пу­то­ва­њу од Ца­ри­гра­да ка Пе­шти, ре­ком. На­пу­шта­ју­ћи по­бу­ње­но по­лу­о­стр­во ко­је се још ко­ме­ша и ври и сту­па­ју­ћи на тло Аустро-Уга­р­ске, за­др­жан је  у зе­мун­ском Кон­тум­цу. Ту, на раз­ме­ђу цар­ста­ва, у зе­мун­ском ка­ран­ти­ну, та­мо где је да­нас ве­ли­ки Град­ски парк, по про­це­ду­ри је од­ре­ђен број да­на за­др­жа­ван сва­ки пут­ник да би се про­ве­ри­ло „не до­но­си­ли ли со­бом ка­кву за­ра­зу и по­шаст”. Ни­ти је овај на­мер­ник та­да био оно по че­му га да­нас зна­мо, ни­ти је то од љу­ди ко­ји су га он­да окру­жи­ва­ли ико мо­гао зна­ти. Али оста­ло је и на­джи­ве­ло га, на­джи­ве­ће и нас, оно што је та­да „би­ље­жио у теф­те­ре”.

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен, слав­ни дан­ски пи­сац бај­ки, за­др­жао се у Зе­му­ну де­сет да­на. Прет­ход­но је про­пло­вио и про­пу­то­вао кроз низ срп­ских гра­до­ва. За­пи­се је об­ја­вио у књи­зи Пе­сни­ков ба­зар, пр­ви пут об­ја­вље­ној знат­но ка­сни­је, 1842. го­ди­не.

„Ср­бин во­ли сво­је др­ве­ће као што Швај­ца­рац во­ли сво­је пла­ни­не и као што Да­нац во­ли мо­ре”, пи­ше. „На­род­ни пр­ва­ци са­ста­ју се јед­ном го­ди­шње са кне­зом Ми­ло­шем под ли­сна­тим за­сто­ри­ма; др­ве­ће ши­ри сво­је гра­не над суд­ни­цом. Мла­да и мла­до­же­ња игра­ју под др­ве­том. Као џин, др­во сто­ји на бој­ном по­љу и бо­ри се про­тив не­при­ја­те­ља Ср­ба, зе­ле­ни ли­сна­ти за­стор гра­на пру­жа се из­над де­це ко­ја трч­ка­ра­ју. Ова шу­мо­ви­та зе­мља је зе­ле­на гра­на жи­во­та на већ го­то­во ис­тру­ле­лом осман­лиј­ском ста­блу и др­жи се још са­мо тан­ким жи­ли­ца­ма за ње­га. Гра­не су пу­сти­ле но­во ко­ре­ње и ако им бу­де до­зво­ље­но да се раз­ви­ја­ју ра­шће сме­ло као је­дан од пр­вих кра­љев­ских цве­то­ва Евро­пе.”

Раз­у­ме се, не­ма ло­кал­них све­до­че­ња о бо­рав­ку Хан­са Кри­сти­ја­на Ан­дер­се­на у на­шим кра­је­ви­ма, али се на осно­ву ње­го­вих за­пи­са мо­же за­кљу­чи­ти да је до­ста раз­го­ва­рао са љу­ди­ма, чи­тао, за­пи­си­вао пе­сме, из­ла­зио у кра­ће шет­ње око гра­до­ва. Зна, и спо­ми­ње у сво­јој књи­зи, да је у да­на­шњој До­бра­чи­ној ули­ци 1815. на ко­лац на­би­је­но 630 Ср­ба. Зна где је и ка­ко усмр­ћен Ри­га од Фе­ре. Зна це­ну ри­бе на бе­о­град­ском ба­за­ру. Ушће је осма­трао са обе твр­ђа­ве, и бе­о­град­ске и гар­до­шке.

„Та­мо где се Са­ва ули­ва у Ду­нав, уз­ди­же се оро­ну­ла Ку­ла Не­бој­ша. Кроз отвор на тој твр­ђа­ви те­ла по­ги­ну­лих бо­ра­ца ба­ца­ју се у во­ду Ду­на­ва”, опи­су­је Ан­дер­сен.

Знао је Ан­дер­сен и за Ка­ра­ђор­ђа. О ње­му су му и пе­ва­ли и при­ча­ли, и ша­пу­та­ли и клик­та­ли:

„Пр­ви осло­бо­ди­лац Ср­би­је, Цр­ни Ђор­ђе, бе­жао је кроз ову мрач­ну хра­сто­ву шу­му крај ре­ке Са­ве; ова шу­ма и ова ре­ка по­при­ште су јед­не од оних тра­гич­них би­та­ка ко­је жи­ве и ко­је ће жи­ве­ти у на­род­ним пе­сма­ма. Цр­ни Ђор­ђе је бе­жао са сво­јим ста­рим оцем, ов­ча­ром Пе­тро­ни­јем; би­ли су го­то­во на до­ма­ку ре­ке Са­ве и аустриј­ске гра­ни­це, ка­да оца об­у­зе ту­га што на­пу­шта зе­мљу пра­де­до­ва. Мо­лио је си­на да се пре­да­ју и да за­јед­но умру на род­ној гру­ди, а Ђор­ђе се, ка­жу, ко­ле­бао из­ме­ђу си­нов­ске по­слу­шно­сти и љу­ба­ви пре­ма сло­бо­ди...”

 

ЗВЕ­ЗДА­НО КО­ЛО ЉУ­ДИ

 

„Био је тај ге­ни­јал­ни Да­нац са­вре­ме­ник Пу­шки­на и Љер­мон­то­ва, Ше­ли­ја и Кит­са, Ге­теа и Хај­неа, Ша­то­бри­ја­на и на­шег Ње­го­ша. Ко­је ко­ло, зве­зда­но ко­ло љу­ди!” Та­ко је о Ан­дер­се­ну пи­са­ла Иси­до­ра Се­ку­лић. Ове го­ди­не ши­ром пла­не­те обе­ле­жа­ва се 200. го­ди­шњи­ца ро­ђе­ња и 130. го­ди­шњи­ца смр­ти зна­ме­ни­тог бај­ко­пи­сца. Ево ка­ко је он сам, у јед­ном од сво­јих аутобиографских спи­са, опи­сао соп­стве­но сту­па­ње у жи­вот:

„Го­ди­не 1805. у дан­ском гра­ди­ћу Оден­сеу жи­ве­ли су си­ро­ма­шни обу­ћар и још си­ро­ма­шни­ја пра­ља. Обу­ћар је, од др­ве­них гре­да на ко­ји­ма је прет­ход­но по­чи­ва­ло мр­тво те­ло гро­фа Трам­по­ма, на­пра­вио брач­ни кре­вет. На то је под­се­ћа­ла цр­на тра­ка на кре­ве­ту, али уме­сто мр­твог гро­фа окру­же­ног цр­ни­ном и свећ­ња­ци­ма, ов­де је дру­гог апри­ла 1805. ле­жа­ло тек ро­ђе­но де­тен­це. Био сам то ја: Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен.”

Мно­ге од ње­го­вих бај­ки са­др­же ја­сне ауто­би­о­граф­ске еле­мен­те. Чу­ве­на „Де­вој­чи­ца са ши­би­ца­ма”, твр­ди се, опис је те­шког де­тињ­ства ње­го­ве мај­ке. Не­ки ми­сле да је „Ру­жно па­че” при­ча о са­мом Хан­су Кри­сти­ја­ну.

„Че­сто ми­слим ка­ко би би­ло до­бро да сам леп, или бо­гат и леп, и да имам уно­сан по­сао. Та­ко бих мо­гао да се оже­ним и да мир­но ра­дим. Ка­ко би то био при­ја­тан жи­вот. Но ка­ко сам ру­жан, и ка­ко ћу увек оста­ти си­ро­ма­шан, ни­јед­на се не­ће уда­ти за ме­не, јер де­вој­ке баш тра­же су­прот­но од то­га и ја сма­трам да су оне у пра­ву”, го­во­рио је јед­ном при­ја­те­љу „ду­гач­ки Ан­дер­сен”, „са­мот­њак”, „по при­ро­ди хи­по­хон­дар”.

Они ко­ји ба­нал­ном фрој­ди­за­ци­јом по­ку­ша­ва­ју да об­ја­сне ње­го­ву не­над­ма­шну умет­ност не уме­ју да чи­та­ју и раз­у­ме­ју бај­ке. А ни Фрој­да, по свој при­ли­ци, ни­су до­бро про­чи­та­ли. Уз­гред, пре­ви­ђа­ју и не­ке дру­ге цр­те ње­го­вог ка­рак­те­ра, сва­ка­ко бит­ни­је. Тај си­ро­тан ус­пео је, у ве­о­ма те­шким окол­но­сти­ма, да стек­не уни­вер­зи­тет­ско обра­зо­ва­ње и до­спе у све ен­ци­кло­пе­ди­је и бо­ље чи­тан­ке све­та. У два­де­сет де­вет ду­гих пу­то­ва­ња, ка­жу, упо­знао је це­лу Евро­пу. Сам у сво­јим пре­див­ним пу­то­пи­си­ма опи­су­је дру­же­ња са Бал­за­ком, Алек­сан­дром Ди­мом оцем, Вик­то­ром Иго­ом, Ла­мар­ти­ном, Ал­фре­дом де Ви­ни­јем у Па­ри­зу, или са Чар­лсом Ди­кен­сом у Лон­до­ну. Ита­ли­јом је био трај­но фа­сци­ни­ран, о че­му све­до­че и ње­го­ви ве­о­ма до­бри цр­те­жи, ко­ји су би­ли це­ње­ни у Евро­пи. Књи­га Евро­па ви­ђе­на за осам да­на, сво­је­вр­сна пре­те­ча Вер­но­вог Пу­та око све­та за осам­де­сет да­на, као и спо­ми­ња­ни Пе­сни­ков ба­зар, вр­хун­ско су пу­то­пи­сно шти­во. Зар је он­да ва­жно што се Ан­дер­сен, ка­ко твр­де, „пла­шио ули­це” и „по­до­зре­вао да је сва­ки про­ла­зник лу­пеж, раз­бој­ник, убо­ји­ца”?

 

БАЈ­КЕ И БО­ГО­ТРА­ЖИ­ТЕЉ­СТВО

 

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен је, по­ред све­га оста­лог, езо­те­риј­ски пи­сац. Не­сум­њи­во, ве­о­ма до­бро је по­зна­вао ми­то­ло­ги­ју, као и сим­бо­ло­ги­ју на­род­них ле­ген­ди ко­је је уткао у сво­је де­ло. О не­ким де­ли­кат­ним те­ма­ма пи­сао је, иако по­сред­но, с по­уз­да­њем ини­ци­ра­ног и с ла­ко­ћом мај­сто­ра. Ње­го­ве бај­ке, као и све пра­ве бај­ке, у сво­јим ду­бљим сло­је­ви­ма су бо­го­тра­жи­тељ­ски тај­но­пис и при­ча о ду­ши. При том, твр­де би­о­гра­фи, он ни­је био ре­ли­ги­о­зан на фор­ма­лан и пу­ри­та­ни­стич­ки на­чин. Из­ме­ђу Бо­га и лич­но­сти чо­ве­ка, ње­го­ве ду­ше, не мо­ра ста­ја­ти ни­ка­ква ор­га­ни­за­ци­ја, апа­рат са сво­јим це­нов­ни­ци­ма и „мо­но­по­ли­ма на бла­го­дат”.

„Бог је тај ко­ји од­лу­чу­је о суд­би­ни сва­ког чо­ве­ка, он га во­ди кроз жи­вот”, ве­ли Ан­дер­сен. А у сво­јој ваљ­да нај­чу­ве­ни­јој бај­ци ка­же: „Она узе де­вој­чи­цу у на­руч­је и по­не­се је ви­со­ко, у ве­ли­ку ра­дост и при­јат­ну то­пли­ну. Са­да је де­вој­чи­ца би­ла на не­бу и ви­ше ни­је би­ло ни хлад­но­ће, ни гла­ди, ни стра­ха... Она се при­бли­жи­ла Бо­гу.”

„Де­вој­чи­ца са ши­би­ца­ма”, „Ру­жно па­че”, „Пал­чи­ца”, „Сне­жна кра­љи­ца”, „Сви­њар”, „Сла­вуј”, „Цр­ве­не ци­пе­ли­це”, „Па­сти­ри­ца” и дру­ге Андерсенове бај­ке, ко­је су обе­ле­жи­ле то­ли­ка де­тињ­ства и европ­ску кул­ту­ру, са­бра­не су у де­се­так књи­га и пре­ве­де­не на бли­зу сто је­зи­ка. Пи­сао је и ро­ма­не, дра­ме, пе­сме, чак и „не­ко­ли­ко ауто­би­о­гра­фи­ја”.

Мно­ги су зна­ме­ни­ти љу­ди, у ра­зним свој­стви­ма, про­шли кроз бе­о­град­ску „ка­пи­ју Ис­то­ка” или (ка­ко су га Тур­ци зва­ли) „вра­та ра­то­ва”. И оста­ви­ли, ра­су­те по ба­сно­слов­ној би­бли­о­те­ци све­та, за­пи­се о то­ме. За­што је у срп­ској кул­ту­ри та­ко ма­ло тра­го­ва о то­ме? За­што је та­ко сла­ба­шна на­ша (са­мо)свест о то­ме? Да је Ан­дер­сен на исти овај на­чин про­шао кроз не­ку дру­гу зе­мљу, ко­ја има озбиљ­ни­ју др­жа­ву, и да је оста­вио са­мо на­пој­ни­цу крч­ма­ри­ци а не пу­то­пис о то­ме, на ме­сти­ма где се за­др­жао ста­ја­ла би ба­рем пи­са­на ка­ме­на обе­леж­ја ко­ја оба­ве­шта­ва­ју о то­ме. Та ме­ста би­ла би не­из­о­став­не тач­ке на ту­ри­стич­ким ма­па­ма, а ело­квент­ни во­ди­чи би на ви­ше је­зи­ка по­се­ти­о­ци­ма и про­ла­зни­ци­ма пле­ли за­ни­мљи­ве при­че и по­ка­зи­ва­ли. Мо­же­те све то од­мах пре­ра­чу­на­ти и у ва­лу­ту, ако вам је уме­сто пу­ног ср­ца ва­жни­ји ди­ги­трон.

Ове го­ди­не, ко­ју у све­ту због дво­стру­ке го­ди­шњи­це обе­ле­жа­ва­ју као Ан­дер­се­но­ву, мо­жда би не­ко од од­го­вор­них и у Бе­о­гра­ду тре­ба­ло да раз­ми­сли о то­ме. Већ у сеп­тем­бру по­но­во ће се хи­ља­де стра­на­ца сја­ти­ти у срп­ску пре­сто­ни­цу. Зар до­и­ста не уме­мо да им ис­при­ча­мо за­ни­мљи­ви­ју при­чу о се­би? <

 

При­ре­ди­ла: Со­ња Бе­лић

(Септембар 2005)

 

 

Коментари >>