Откривање Србије

МА­НА­СТИР СУ­КО­ВО, НЕ­ДО­ВОЉ­НО ПО­ЗНА­ТА, АЛИ ИЗ­У­ЗЕТ­НА ТАЧ­КА СА­КРАЛ­НЕ ГЕ­О­ГРА­ФИ­ЈЕ СРП­СКЕ ОТАЏ­БИ­НЕ

Цр­ква од сна и се­ћа­ња

По­сто­је ме­ста на ко­ји­ма јед­но­став­но осе­ти­те древ­ну сна­гу и на­ди­ме­ну бла­го­дат. Сми­ре­ње и ус­хит. Све­та ме­ста. Ме­ста за храм. Че­сто су пот­пу­но не­по­зна­та ту­ри­стич­ким кар­то­гра­фи­ма и јав­но­сти, што са­мо по­ве­ћа­ва њи­хо­ву за­го­нет­ну при­влач­ност. Нео­бич­ни ма­на­стир Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, на ре­ци Јер­ми, не­да­ле­ко од Пи­ро­та, јед­но је од њих. Им­пре­сив­на Бо­го­ро­ди­ца Кри­ла­ти­ца, је­дин­стве­на у све­ту, и вр­ло рет­ка пред­ста­ва Све­тог Хри­сто­фо­ра са псе­ћом гла­вом са­мо су не­ки од ни­за еле­ме­на­та ко­ји ово ме­сто чи­не из­у­зет­ним

Пи­ше: Ма­ја Не­дељ­ко­вић

Ка­да се пу­ту­ју­ћи од Ни­ша ка Пи­ро­ту про­ђе кроз ро­ман­тич­но жи­во­пи­сну Си­ће­вач­ку кли­су­ру, а он­да од Пи­ро­та на­ста­ви пут пи­то­мом рав­ни­цом још 18 ки­ло­ме­та­ра у прав­цу ис­то­ка и до­ђе у се­ло Су­ко­во, па пре­ко уског, тро­шног мо­ста пре­ђе бр­зо­теч­на, кри­стал­но чи­ста ре­ка Јер­ма – сти­же се до ка­пи­је Ма­на­сти­ра Ус­пе­ња Пре­све­те Богородице.

Окру­жен вр­ле­ти­ма гу­сто по­шу­мље­ног бре­га Ца­рев ка­мен, за­кло­њен од глав­ног пу­та, одво­јен реч­ним то­ком, ма­на­стир већ при пр­вом су­сре­ту бу­ди у чо­ве­ку сна­жно спо­кој­ство ду­шев­ног ми­ра. А ка­да ње­го­ва сли­ка, уокви­ре­на мо­рем бла­го за­та­ла­са­ног зе­ле­ни­ла, уђе у око и до­пре до ср­ца, би­ва ја­сно – ни­ти се мо­же за­ми­сли­ти леп­ше окру­же­ње за ње­га, ни­ти би се оно ви­ше мо­гло за­ми­сли­ти без тог ма­на­сти­ра. Са­вр­шен спој.

ДРЕВНИ ХРАМ

На пр­ви пи­са­ни траг о ма­на­сти­ру на­и­ла­зи се у грч­ким до­ку­мен­ти­ма од пре хи­ља­ду го­ди­на, ка­да је у Су­ко­ву би­ло се­ди­ште епи­ско­па Су­ков­ске епи­ско­пи­је. Ме­ђу­тим, по­сто­је ми­шље­ња исто­ри­ча­ра да је ма­на­стир да­ле­ко ста­ри­ји, те да је по­сто­јао још у до­ба Ри­мља­на, ко­ји су ина­че за­по­се­ли ове кра­је­ве у пр­вом ве­ку. У до­ба ца­ра Кон­стан­ти­на, по­сле Ми­лан­ског едик­та из 313. го­ди­не хри­шћан­ство се ве­о­ма бр­зо ши­ри и сна­жно уко­ре­њу­је у овом кра­ју, па се и мо­гућ­ност по­сто­ја­ња тог ра­но­хри­шћан­ског са­крал­ног објек­та да­ти­ра у IV век. На жа­лост, до да­нас ни­су пред­у­зе­та озбиљ­на ар­хе­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња ко­ја би то и по­твр­ди­ла (цр­но мо­ре на­ше не­бри­ге за не­про­це­њи­во ду­хов­но и кул­тур­но бла­го ко­јим смо да­ро­ва­ни). У тур­ском ка­та­стар­ском по­пи­су из 1595. го­ди­не по­ми­ње се ве­о­ма ста­ри Су­ков­ски ма­на­стир Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, што би та­ко­ђе мо­гао би­ти сво­је­вр­стан при­лог тврд­ња­ма да је са­да­шња цр­ква са­гра­ђе­на на те­ме­љи­ма древ­ног хра­ма.

Ина­че, са­да­шња је гра­ђе­на од 1857-1859. го­ди­не и о ње­ном по­стан­ку по­сто­ји за­ни­мљи­во на­род­но пре­да­ње.

ОД ВЕЉЕ ДО ВЕНИЈАМИНА

У то до­ба, да­на­шње це­ло­куп­но ма­на­стир­ско има­ње при­па­да­ло је моћ­ном Тур­чи­ну Са­ли-бе­гу из Пи­ро­та, чи­ји је син је­ди­нац Емин на ње­му че­сто бо­ра­вио. А на ме­сту да­на­шње Цр­кве, у на­ро­ду по­зна­том као Цр­кви­ште, че­сто је чу­вао ов­це по мно­го че­му нео­бич­ни мла­дић Ве­ља. Та­квом јед­ном при­ли­ком он је за­спао, а у сну му се ја­ви­ла Богородица окру­же­на збо­ром ан­ђе­ла и ре­кла да на том ме­сту тре­ба да се по­диг­не ма­на­стир. Мла­дић се од­мах по­ве­рио кру­пач­ком по­пу Јо­ва­ну. По­ве­ро­вав­ши у исти­ни­тост са­ња тог по­ште­ног али и та­јан­стве­ног мла­ди­ћа, ко­га је већ био при­хва­тио као си­на, јер Ве­ља ниг­де ни­ко­га ни­је имао, поп Јо­ван је на­ре­дио да се за­поч­не по­сао. Ме­шта­ни су га се ср­ча­но при­хва­ти­ли и убр­зо про­на­шли у зе­мљи ико­ну и кан­ди­ло, што је ја­сно упу­ћи­ва­ло на по­сто­ја­ње пре­ђа­шњих те­ме­ља хра­ма Бож­јег. Али, вест о то­ме је ра­ср­ди­ла мла­дог и ба­ха­тог Еми­на. Он је по­ку­шао да обеш­ча­сти ово ме­сто. Истог мо­мен­та, ме­ђу­тим, од­у­зе­ло му се те­ло и он из­гу­би па­мет. Ње­го­ви очај­ни ро­ди­те­љи бр­зо по­зва­ше по­па Јо­ва­на и за­ва­пи­ше за по­моћ. Он очи­та мо­ли­тву Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци, а Еми­ну од­мах би лак­ше. Ту се Тур­чин Са­ли-бег оба­ве­за да ће по­мо­ћи изградњу хра­ма. Та­ко и би. Го­ди­не 1856. поп Јо­ван је до­био цар­ски фер­ман из Кон­стан­ци­је: „... Ка­ко је мо­ја цар­ска не­пре­кид­на же­ља да у ца­ре­ви­ни сви раз­ре­ди по­да­ни­ка ужи­ва­ју бла­го­да­ти ми­ра и спо­кој­ства, (...) да им се зна­ње и ча­сти умно­же, (...) ја сам ува­жио мол­бу па­три­јар­ха и ста­нов­ни­ка Су­ко­ва и до­зво­лио да се пре­до­че­на цр­к­ва гра­ди...”

Уско­ро је вла­ди­ка Аним, Грк, за­мо­на­шио Ве­љу у Ста­рој цр­кви у Пи­ро­ту, па је тај смер­ни мла­дић бо­го­у­год­них ми­сли и осе­ћа­ња, онај преко којег нам је откривен суковски манастир, по­стао мо­нах Ве­ни­ја­мин. Он и мо­на­хи­ња Ефи­ми­ја са­ку­пи­ли су до­вољ­но при­ло­га да се за­по­че­то гра­ђе­ње звр­ши, о че­му све­до­чи нат­пис из­над про­зо­ра на за­пад­ној фа­са­ди:

По­че се: ле­то 1857.

За­вр­ши се: ле­то 1859.

У при­пра­ти, ле­во од ула­за у цр­кву, у за­јед­нич­кој гроб­ни­ци ле­же те­ла мо­на­ха Ве­ни­ја­ми­на и по­па Јо­ва­на Ма­ди­ћа, пр­вог игу­ма­на ма­на­сти­ра.

СВЕТИТЕЉ СА ПСЕ­ЋОМ ГЛА­ВОМ

Да­на­шњи храм је спо­ља ло­ги­ту­ди­нал­на гра­ђе­ви­на у об­ли­ку три­кон­хо­са са три по­лу­кру­жне ап­си­де. Ис­точ­на ап­си­да – ол­тар, ју­жна и се­вер­на – пев­ни­ца. Зи­да­ли су га мај­сто­ри ме­шта­ни у си­вом те­са­ном ка­ме­ну, на­из­ме­нич­но са вру­ћим кре­чом. Кров­на кон­струк­ци­ја је по­кри­ве­на ће­ра­ми­дом. На вр­ху је ку­бе кру­жне осно­ве са кр­стом. Ар­хи­тек­тон­ска пла­сти­ка, ку­пе ка­на­ли­це и ре­љеф­ни ве­нац из­ве­ден у опе­ки, од­јек је мо­рав­ског гра­ди­тељ­ског сти­ла.

При­пра­та је жи­во­пи­са­на пре­ма утвр­ђе­ним зах­те­ви­ма у по­гле­ду са­др­жа­ја и рас­по­ре­да фре­са­ка сце­на­ма Сра­шног Су­да, а над се­вер­ним вра­ти­ма ула­ска у на­ос на­сли­кан је ан­ђео са ра­ши­ре­ним свит­ком на ко­ме пи­ше: „Не мер­тви вос­хва­љат Го­спо­да, но ми жи­ви”.

Цр­кве­ни жи­во­пис од­ли­ку­је по­стиг­ну­та це­ло­ви­тост, бу­ду­ћи да при­ка­зу­је ста­ро­за­вет­не сце­не и про­ро­ке, све нај­зна­чај­ни­је до­га­ђа­је из Бо­го­ро­ди­чи­ног и Хри­сто­вог жи­во­та, но­во­за­вет­не сце­не, апо­сто­ле и све­ти­те­ље, као и срп­ске све­ти­те­ље.

По­себ­ност фре­ско­де­ко­ра­ци­је чи­ни је­дин­стве­на у све­ту, им­пре­сив­на Бо­го­ро­ди­ца Кри­ла­ти­ца и вр­ло рет­ка пред­ста­ва Светог ве­ли­ко­му­че­ни­ка Хри­сто­фо­ра са псе­ћом гла­вом.

Ико­но­стас се од­ли­ку­је ми­ну­ци­о­зно из­ра­ђе­ним злат­ним ду­бо­ре­зом ис­пу­ње­ним фло­рал­ним ор­на­мен­ти­ма, ко­ји сво­јом умет­нич­ком вред­но­шћу за­слу­жу­је по­се­бан осврт. На цар­ским две­ри­ма су Бла­го­ве­сти. Ус­пе­ње Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це је пре­сто­на ико­на. Сме­ђе ни­јан­си­ра­на те­мељ­на бо­ја ин­кар­на­та, там­но­зе­ле­на осен­че­ност, пла­ва по­за­ди­на и из­ра­да дра­пе­ри­ја упу­ћу­је на ру­ске мај­сто­ре. По­след­ња ме­ђу пре­сто­ним ико­на­ма пред­ста­вља на­шег за­јед­нич­ког бал­кан­ског пу­сти­но­жи­те­ља Св. Јо­ва­на Рил­ског, чи­ји се култ на­ро­чи­то не­гу­је на овом про­сто­ру бли­ском бу­гар­ској гра­ни­ци.

Цр­кве­на Сла­ва је Све­та Бо­го­ро­ди­ца – Ма­ла Го­спо­ји­на, 21. сеп­тем­бра.

ТА­ВА­НИ­ЦА КАО НЕ­БО

У окви­ру ма­на­стир­ског ком­плек­са, са се­вер­не стра­не цр­кве, на­ла­зи се Ру­ска ка­пе­ла ко­ју су од при­хо­да еми­гра­на­та по­ди­гли мо­на­си ру­ског све­то­гор­ског брат­ства 1925. го­ди­не. Брат­ство је 1920. по­ди­гло и зво­на­ру на ме­сту прет­ход­не из 1859. го­ди­не.

Ка­да се иза ма­лих др­ве­них вра­та кро­чи у уну­тра­шњост ка­пе­ле, об­гр­ли вас осе­ћај не­из­ре­ци­ве за­шти­ће­но­сти и ти­хе, по­сто­ја­не све­те ра­до­сти... Зла­та­сто-пла­ва ат­мос­фе­ра и да­ма­ри Ве­ли­ког Ру­ског Ср­ца... Ни­ска та­ва­ни­ца офар­ба­на је не­жном пла­вом бо­јом. Вр­ло ле­по и нео­бич­но. Сме­ло. Учи­нио је то отац Љу­ба, про­то­је­реј ста­вро­фор, ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра, ка­да је пред­у­зи­мао ме­ре да од про­па­да­ња и не­бри­ге са­чу­ва по­ве­ре­ну му све­ти­њу. Он раз­ми­шља да ће, мо­же би­ти, има­ти про­бле­ма са струч­ња­ци­ма из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре због те ин­тер­вен­ци­је. За­мер­ке би мо­гле би­ти ти­па „да је на­ру­ше­на аутен­тич­ност ам­би­јен­та”, „да се зна да је др­ве­на гра­ђа браон бо­је, да је та­ко од­у­век би­ло“, и „ко је још ви­део пла­во др­во?...” Али, отац Љуба има спре­ман од­го­вор на то – пра­ви и ујед­но ду­хо­вит. Ка­за­ће: „Отво­ри­те про­зо­ре и по­гле­дај­те го­ре... Шта ви­ди­те? Пла­вет­ни­ло! Да­бо­ме. И ко је још ви­део браон не­бо? Е, па, го­спо­до, ово ни­је др­ве­на та­ва­ни­ца, ово је Не­бо!“ И је­сте. Ви­си­не су то не­до­сти­жне људ­ским по­ми­сли­ма.

ЧУ­ДО ЧО­ВЕ­КО­ЉУ­БЉА

У ка­пе­ли, по­ред пре­ле­пог ма­лог ико­но­ста­са, сме­ште­на са де­сне стра­не, сто­ји ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Ње­не бла­ге очи, не­до­гле­ди­ве ду­би­не, по­сма­тра­ју вас. При­ла­зи­те ико­ни. Ру­ке Бо­го­чо­ве­ко­ро­ди­це не­жно су са­ви­је­не у за­гр­љај спре­ман да при­гр­ли сва­ко­га и све. Јед­на ру­ка на ико­ни из­ра­ђе­на је од ме­та­ла (слич­но тре­ћој ру­ци на­ше Хи­лан­дар­ске Богородице Тро­је­ру­чи­це). Ка­да над њу, не до­ди­ру­ју­ћи је, над­не­се­те длан, осе­ти­ће­те нео­бич­ну То­пли­ну, у по­чет­ку је­два при­мет­ну, а он­да све ја­сни­ју – не­ко пре­чи­шће­но то­плот­но стру­ја­ње (ма­да зна­мо да је ме­тал хла­дан). Те­шко је опи­сив ква­ли­тет те То­пли­не јер Она ни­је ни то­пли­на сун­ца, ни бли­зи­не ва­тре, ни не­ког греј­ног те­ла, ни не­чи­је ру­ке, ни­ти тем­пе­ра­ту­ре ка­да има­мо вру­ћи­цу... Мо­жда је њен опис нај­бли­ски­ји оном осе­ћа­ју ми­ли­не ко­ји се раз­ли­ва по гру­ди­ма ка­да ви­ди­мо не­ко­га ко­га мно­го во­ли­мо. Са­мо што је тај осе­ћај са­да кон­цен­три­сан на дла­ну. Као да је ср­це си­шло на длан. Она­ко ка­ко би и тре­ба­ло да бу­де – отво­ре­но и пру­же­но на дла­ну. Ду­бо­ка по­у­ка Љу­ба­ви. Чу­до Чо­ве­ко­љу­бља. Љу­бав Мај­ке Бо­ж­је.

СА ХРИСТОМ У СРЦУ

Са­да­шњи ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра је про­то­је­реј ста­вро­фор Љу­бо­мир Ч. Пет­ко­вић из се­ла Ка­о­ни­ка код Кру­шев­ца. У ма­на­стир ни­је до­шао по ду­жно­сти (у пен­зи­ји је), већ због да­тог за­ве­та. А то је по­тре­сна при­ча о ње­го­вој бо­ле­сној кће­ри, нај­ло­ши­јим ле­кар­ским прог­но­за­ма, али и не­по­љу­ља­ној на­ди и мо­ли­тва­ма... И, Бо­гу за­хва­љу­ју­ћи, то је и при­ча о чу­ду оздра­вље­ња, ка­да је све из­гле­да­ло из­гу­бље­но.

Оцу Љу­би је би­ла отво­ре­на мо­гућ­ност да би­ра храм у ко­ме ће слу­жи­ти, а он се опре­де­лио за овај. Ме­ђу­тим, у то вре­ме, пре тач­но 3 го­ди­не и 10 ме­се­ци, мно­го то­га ни­је из­гле­дао она­ко ка­ко је опи­са­но на по­чет­ку при­че. Би­ло је то за­пу­ште­но ма­на­стир­ско има­ње, са ру­и­ни­ра­ним објек­ти­ма, по­ха­ра­ним све­ти­ња­ма и ин­вен­та­ром... Са­свим су­прот­но да­на­шњем ста­њу – уре­ђе­ном ма­на­стир­ском ком­плек­су, об­но­вље­ном ко­на­ку, при­јат­ним со­ба­ма са 50 ле­жа­је­ва за го­сте, ве­ли­ком, ле­пом тр­пе­за­ри­јом, цве­ћем у дво­ри­шту у ко­ме се ше­пу­ре па­у­но­ви... Отац Љу­ба га­ји и пар но­је­ва, ов­це, ко­зе, кра­ву, сви­ње, зе­че­ве, ко­ко­шке, гу­ске, пат­ке, ћур­ке, шот­ке, пче­ле. Ових да­на оче­ку­је ре­ше­ње о до­де­ли јед­ног ста­рог же­ле­знич­ког мо­ста, чи­је ће по­ста­вља­ње омо­гу­ћи­ти пре­лаз ауто­мо­би­ла и ауто­бу­са пре­ко ре­ке. Пла­ни­ра уво­ђе­ње ета­жног гре­ја­ња у ко­нак, а под­ног у цр­кву, по­ста­вља­ње улич­ног осве­тље­ња, пу­шта­ње во­де у ка­нал око ма­на­сти­ра и ства­ра­ње риб­ња­ка, дре­на­жу те­ре­на јер вла­га угро­жа­ва те­ме­ље цр­кве, ар­хе­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња... Те­шко да све мо­же да ста­не у ову ма­лу при­чу. Као што би би­ло те­шко са­мо и на­бро­ја­ти (а тек ура­ди­ти!) све оно ре­дов­но и ван­ред­но што сва­ко­га да­на оба­ви отац Љу­ба. При том, тре­ба на­гла­си­ти да он има 70 го­ди­на, до­ду­ше мла­дић­ких 70 го­ди­на, и да је у ма­на­сти­ру сам. На­рав­но, ње­му сти­же по­моћ мно­гих, али и њу мо­же за­слу­жи­ти са­мо оми­љен и по­што­ван чо­век. Па, да ли је све то мо­гу­ће? Мо­гу­ће је, али – са Хри­стом у ср­цу. <

(Септембар 2005)