Штампа
Архива 2005-2006 > Живот - Косово, грдно судилиште

 

ШЕСТ ГО­ДИ­НА НА­КОН УЛА­СКА МЕ­ЂУ­НА­РОД­НИХ СНА­ГА У ЈУ­ЖНУ СРП­СКУ ПО­КРА­ЈИ­НУ „ЗЕБ­ЊА НА РАС­КЛА­ПА­ЊЕ” ТРА­ЈЕ

Иш­че­ку­ју­ћи вар­ва­ре


„Ва­жно је да ни­ко озби­љан у Ср­би­ји не пот­пи­ше оно што ће нам по­ту­ра­ти на сто. Они мо­гу оте­ти, али ће им, пре или ка­сни­је, би­ти пре­ко по­тре­бан срп­ски пот­пис ко­ји ће на­си­ље обу­ћи у ру­хо пра­ва. Без то­га, све што ура­де је при­вре­ме­но и ис­пу­ња­ва их нај­ду­бљим стра­хо­ви­ма”

 

Пи­ше: Со­ња Бе­лић

 

На­по­љу је под­не, али со­ба је за­мра­че­на. Кроз пу­ко­ти­не на ру­бо­ви­ма, сно­по­ви све­тло­сти за­ри­ва­ју се у та­му ста­на, та­му жи­во­та ко­ји се од­ви­ја у ње­му. Ми­ли­ца Ла­за­ре­вић (nomen est omen) већ ше­сту го­ди­ну, и већ у тре­ћем гра­ду, жи­ви са за­сто­ри­ма на про­зо­ри­ма. У ја­ну­а­ру те 1999, њен отац уби­јен у снај­пе­ром у фо­те­љи, у свом при­штин­ском ста­ну, док је гле­дао ве­чер­њи те­ле­ви­зиј­ски „Днев­ник”. Два­де­сет да­на ка­сни­је, два квар­та да­ље и три спра­та ни­же, то се до­го­ди­ло и ње­ној три­де­се­то­го­ди­шњој се­стри. „У вре­ме то­бо­жњег те­ро­ра срп­ског ре­жи­ма, Ср­би су и у глав­ном гра­ду по­кра­ји­не ги­ну­ли као го­лу­бо­ви”, об­ја­шња­ва ње­на мај­ка ре­пор­те­ри­ма „НА­ЦИ­ЈЕ”. Ми­ли­ца ћу­ти.

Ми­ли­ца Ла­за­ре­вић од та­да, где год је жи­ве­ла, на про­зо­ри­ма сво­јих ста­ни­шта др­жи по вас дан за­ка­чен не­про­зир­ни за­стор. То из­ли­за­но ће­бе шти­ти је од снај­пе­ри­ста, од се­ћа­ња, од ци­нич­не па­ра­де „све­та” и спо­ља­шњих ужа­сних сли­ка ко­је че­ка­ју из при­крај­ка да по­ку­ља­ју уну­тра. „Шти­ти ме и од мо­је соп­стве­не па­те­ти­ке, од са­мо­са­жа­ље­ња, од не­до­лич­них су­за, од све­га”, ка­же.

Има са­мо 26 го­ди­на и ис­ку­ство ко­ли­ко за со­бом не­ма­ју ни мно­ги све­же про­гла­ше­ни на­ро­ди.

Са ње­ног про­зо­ра, кроз пу­ко­ти­ну, по­глед на мост на Ибру у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Тај мост, ко­ји срп­ски мла­ди­ћи шест го­ди­на да­но­ноћ­но бра­не, ка­ко пре­ко ње­га кри­шом не би у срп­ски део гра­да про­др­ле уби­лач­ке ал­бан­ске бан­де, ни­је ви­ше под кон­тро­лом УН­МИК-а, „ме­ђу­на­род­не по­ли­ци­је”. Од­лу­ком ци­нич­ног гу­вер­не­ра Пе­тер­се­на, тај ви­тал­ни мост, ко­ји мо­же би­ти од­лу­чу­ју­ћи је­зи­чак из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, од пре не­ко­ли­ко не­де­ља за­по­се­ла је УЧК. Да, са­да се не зо­ве та­ко, има­ју не­ко­ли­ко псе­у­до­ни­ма („Ко­сов­ски за­штит­ни кор­пус”, „Ко­сов­ска мул­ти­ет­нич­ка по­ли­ци­ја”), али то су исти љу­ди, исте уни­фор­ме, исто на­о­ру­жа­ње, исте иде­је во­ди­ље.

„Са­зре­ли су вре­ме и си­ту­а­ци­ја да ко­сов­ске сна­ге на се­бе пре­у­зму од­го­вор­ност и за ова­кве ви­тал­не тач­ке ка­ква је мост у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци”, обра­зло­же­но је из Пе­тер­се­но­вог шта­ба. „Ср­би­ма и дру­гим не­ал­бан­ци­ма је га­ран­то­ва­на си­гур­ност.”

„Да, и СС је до­бро чу­вао Је­вре­је у Вар­шав­ском ге­ту. Не тре­ба ни­шта да бри­не­мо”, ка­же улич­ни про­да­вац но­ви­на ис­пред ка­феа у по­преч­ној ули­ци, не­да­ле­ко од мо­ста. Сме­је се. Ше­рет ко­ји не гу­би „при­су­ство ду­ха”. Има у том го­то­во ви­на­ве­ров­ском сме­ху не­чег не­по­бе­ди­вог и ле­ко­ви­тог, не­чег чи­ме се мо­гу об­ло­жи­ти ра­не, пре­кри­ти муч­на се­ћа­ња. Као да ви­ше не­ма та­квог сме­ха и при­су­ства ду­ха у ма­ње угро­же­ним срп­ским сре­ди­на­ма. Као да ов­де „лук­суз” ма­ло­ду­шно­сти, ме­ку­штва и пре­да­је би­ва ис­кљу­чен јед­ном друк­чи­јом ло­ги­ком жи­во­та и смр­ти, ин­стинк­том са­мо­о­др­жа­ња ко­ји пре­ва­зи­ла­зи плит­ке сва­ки­да­шње ја­ди­ков­ке.

 

СВЕ­ЧА­НОСТ У ПО­ГРЕБ­НОМ ЗА­ВО­ДУ

 

„Ов­де ће­те у очи­ма љу­ди про­на­ћи ви­ше на­де и ве­ре у сми­сао не­го у уоби­ча­је­ној ре­то­ри­ци јед­ног про­сеч­ног гра­ђа­ни­на би­ло ко­јег срп­ског гра­да у цен­трал­ној Ср­би­ји, ви­ше не­го у би­ло ко­јем гра­ду ма­те­ри­јал­но бо­га­ти­јег де­ла Евро­пе”, ка­же нам Ми­лу­тин, про­фе­сор срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти у Ми­тро­ви­ци.

Као кон­траст тим по­тре­сним ре­чи­ма, ре­пор­те­ри Евро­пе НА­ЦИ­ЈА у глав­ној ко­ман­ди „ме­ђу­на­род­них сна­га” у При­шти­ни, на ше­сту го­ди­шњи­цу њи­хо­вог ула­ска  и ве­ли­ког ег­зо­ду­са Ср­ба и свих не­ал­ба­на­ца са Ко­сме­та, по­сма­тра­ју „све­ча­ну па­ра­ду при­пад­ни­ка КФОР-а”. Па­рад­на ли­ца су ту­па и не­за­ин­те­ре­со­ва­на, без вој­нич­ке брит­ко­сти и ста­ва, ру­тин­ска ли­ца „на­о­ру­жа­них ин­ду­стри­ја­ла­ца”, тих „де­гра­ди­ра­них рат­ни­ка” (ка­ко их је звао Ор­те­га). Фор­ма без су­шти­не, ре­чи без уве­ре­ња, па­ро­ле без во­ље да се иза њих ста­не и чвр­сто иза­ђе на цр­ту би­ло ко­ме.

Ко­ман­дант КФОР-а, фран­цу­ски ге­не­рал Ив де Кер­ма­бон ка­зао је оку­пље­ним но­ви­на­ри­ма да је „си­ту­а­ци­ја на Ко­сме­ту да­нас нај­ста­бил­ни­ја до­сад”. Али, ка­же, „по­сао ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це и КФОР-а не­ће би­ти за­вр­шен док Ср­би ко­ји же­ле да се вра­те не бу­ду мо­гли то и да учи­не. И ми ће­мо се по­бри­ну­ти за то.”

У нај­по­зна­ти­јој ка­фа­ни срп­ске Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, као vox populi: „А прет­ход­но ће­те се те­мељ­но по­бри­ну­ти да ни­ко то не по­же­ли!”

На ше­сту го­ди­шњи­цу за­по­се­да­ња Ко­сме­та од стра­не оних ко­ји су нај­пре же­ле­ли да га осво­је, а за­тим ушли као „ми­ро­твор­ци”,  у из­ве­шта­че­ној све­ча­ној ат­мос­фе­ри, вр­ца­ло је од ци­нич­них обр­та. Све­сних и не­све­сних. Је­дан шип­тар­ски лист из При­шти­не, на при­мер, ис­пи­су­је ова­кве ре­до­ве:

„Ко­со­во је­сте мул­ти­ет­нич­ко! Уоста­лом, да ни­је, су­ко­ба и на­пе­то­сти не би ни би­ло! Ко би се су­ко­био? Ал­бан­ци са­ми са со­бом?”

 

ХУ­МА­НИ­ЗАМ ЧУ­ВА­РА ГЕ­ТА

 

„Глав­ни за­да­ци Ре­зо­лу­ци­је 1244, ко­ја је има­ла сми­сао ми­ров­ног уго­во­ра, ни­су ис­пу­ње­ни. Не­ма сло­бо­де кре­та­ња, без­бед­но­сти, по­врат­ка, Ср­би и не­ал­бан­ци не­ма­ју пра­во на жи­вот и рад. Ни­су об­но­вље­не по­ру­ше­не ку­ће и хра­мо­ви, чак ни Ср­би ко­ји су про­те­ра­ни у мар­тов­ском по­гро­му про­шле го­ди­не ни­су вра­ће­ни у сво­је до­мо­ве”, ве­ли Оли­вер Ива­но­вић, пред­сед­ник Срп­ског на­ци­о­нал­ног ве­ћа се­вер­ног Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. „Шест го­ди­на ни­је би­ло до­вољ­но ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци да на­пра­ви не­ки зна­чај­ни­ји успех, та­ко да се са­да мо­же ре­ћи да је ми­си­ја УН­МИК-а и КФОР-а ка­та­стро­фал­на! По­ред оста­лог, Скуп­шти­на Ко­со­ва је мо­но­ет­нич­ка, ет­нич­ки ,чи­ста’, а у по­кра­ји­ни је уме­сто мул­ти­ет­нич­ког ство­ре­но кри­ми­на­ли­зо­ва­но дру­штво.”

Да ли је до­и­ста реч о ка­та­стро­фал­ном учин­ку или од­лич­но оба­вље­ном за­дат­ку? То, на­рав­но, за­ви­си од то­га шта је био ствар­ни за­да­так.

Ми­ран сан пре­о­ста­лих Ср­ба на Ко­сме­ту чу­ва, на ибар­ском мо­сту, у Ми­тро­ви­ци, озло­гла­ше­на УЧК. „Мул­ти­ет­нич­ка ко­сов­ска по­ли­ци­ја”, пар­дон. Не­да­ле­ко, иза ћо­шка, де­жу­ра спе­ци­јал­на је­ди­ни­ца УН­МИК-а, да се уме­ша у слу­ча­ју оче­ки­ва­них ин­ци­де­на­та, мо­жда и про­јек­то­ва­них. То­ли­ко они са­ми ве­ру­ју у соп­стве­ну при­чу о „до­стиг­ну­тим стан­дар­ди­ма” и „са­зре­лим усло­ви­ма”.

„То вам је као да др Мен­ге­леа по­ста­ви­те за ди­рек­то­ра по­ро­ди­ли­шта, или ре­кла­ми­ра­те игран­ке у по­греб­ном за­во­ду”, ка­же нам пе­де­се­то­го­ди­шњи Ми­ло­рад Ри­ста­но­вић, про­да­вац по­вр­ћа на град­ској пи­ја­ци.

Не­ко­ли­ко да­на пре ових Пе­тер­со­но­вих ци­нич­них све­ча­но­сти, од 27. до 29. ма­ја у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци одр­жан је на­уч­ни скуп о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. У за­кључ­ном до­ку­мен­ту, ко­ји пот­пи­су­ју рек­тор Уни­вер­зи­те­та у При­шти­ни проф. др Ра­ди­во­је Па­по­вић и ака­де­мик Сте­ван Ка­ра­ма­та, пред­сед­ник Од­бо­ра за про­у­ча­ва­ње КиМ Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка, отво­ре­но се на­во­ди да „да­нас нај­ве­ћу од­го­вор­ност за ужа­сну ствар­ност у ко­јој жи­ве  ко­смет­ски Ср­би сно­си ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца. Уме­сто да спро­во­ди соп­стве­ну ре­зо­лу­ци­ју, она на­о­чи­глед чи­та­ве јав­но­сти те оба­ве­зе иг­но­ри­ше, на ште­ту срп­ског на­ро­да”.

„Уво­ђе­њем про­тек­то­ра­та до­ла­зи до ма­сов­ног ег­зо­ду­са Ср­ба. Отва­ра се гра­ни­ца пре­ма Ал­ба­ни­ји и ти­ме омо­гу­ћу­је не­сме­та­но на­се­ља­ва­ње Ал­ба­на­ца на чи­та­вом КиМ”, ка­же се да­ље у до­ку­мен­ту ко­ји нам ста­вља­ју на увид. „Ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца је до­зво­ли­ла уни­шта­ва­ње срп­ске кул­тур­не ба­шти­не и па­ље­ње срп­ских све­ти­ња као сим­бо­ла њи­хо­вог ми­ле­ни­јум­ског по­сто­ја­ња на овим про­сто­ри­ма. Ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца се са­мо де­кла­ра­тив­но за­ла­же за мул­ти­ет­нич­ко дру­штво, а у прак­си до­зво­ља­ва отво­ре­но ет­нич­ко чи­шће­ње пред очи­ма це­лог све­та. Ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца срп­ски на­род у ње­го­вој соп­стве­ној зе­мљи пре­во­ди у на­ци­о­нал­ну ма­њи­ну, а ал­бан­ску ма­њи­ну пре­во­ди у на­род. Ти­ме ди­рект­но од­ре­ђу­је ста­тус Ко­со­ва као др­жа­ве Ал­ба­на­ца. Ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца ор­га­ни­зу­је и вр­ши от­куп срп­ског дру­штве­ног и др­жав­ног вла­сни­штва, чи­ме се не­по­сред­но оства­ру­је ал­ба­ни­зо­ва­ње чи­та­вог про­сто­ра КиМ...”

 

МЕ­РЕ И ЗА­КЛЕ­ТВЕ

 

Сле­ди ли не­што иза кон­ста­та­ци­ја ужа­са и ка­та­стро­фе? Ре­ше­ња? Зах­те­ви? Пред­ви­ђа­ња?

„По­ве­љом УН га­ран­то­ван је те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет свих чла­ни­ца, те се ста­тус КиМ, као са­став­ног де­ла на­ше др­жав­не те­ри­то­ри­је, не сме до­во­ди­ти у пи­та­ње. Број­ча­на над­моћ ал­бан­ске ма­њи­не на КиМ не мо­же би­ти прав­ни основ за се­це­си­ју и ства­ра­ње дру­ге ал­бан­ске др­жа­ве на срп­ској те­ри­то­ри­ји. Ка­ко је ова над­моћ ре­зул­тат кон­ти­ну­и­ра­ног ге­но­ци­да над срп­ским на­ро­дом, она се по ме­ђу­на­род­ним нор­ма­ма не сме узи­ма­ти као ре­ле­вант­ни фак­тор у ре­ша­ва­њу ко­сов­ског пи­та­ња.”

Од срп­ских др­жав­них ор­га­на тра­жи се му­дрост, ја­сност и чвр­сти­на у на­сту­пу. Ин­си­сти­ра­ње на Ре­зо­лу­ци­ји 1244 Са­ве­та без­бед­но­сти УН све до ства­ра­ња усло­ва за нор­мал­но функ­ци­о­ни­са­ње срп­ске др­жа­ве на це­лој те­ри­то­ри­ји. Од­би­ја­ње да се о ре­ше­њу ко­сов­ског пи­та­ња од­лу­ка до­но­си би­ло где из­ван Са­ве­та без­бед­но­сти УН — ни­ка­кве не­фор­мал­не гру­пе, ова или она по­је­ди­нач­на свет­ска си­ла, ло­би, јав­ни или тај­ни би­ла­те­рал­ни уго­во­ри. Хит­но пре­ки­да­ње свих пре­го­во­ра о ста­ту­су КиМ, јер је он већ ре­шен Уста­вом Ср­би­је: „О КиМ и ци­ви­ли­за­циј­ским стан­дар­ди­ма на ње­му мо­же се са­мо раз­го­ва­ра­ти. Пре­го­ва­ра се је­ди­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих др­жа­ва.” Од Ср­би­је се оче­ку­је и да свим рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма за­у­ста­ви „при­ва­ти­за­ци­ју” ко­ја се про­тив­за­ко­ни­то спро­во­ди на КиМ, под по­кро­ви­тељ­ством „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”...

Ми­тро­ви­ца, на се­ве­ру Ко­со­ва, сва је и окре­ну­та ка се­ве­ру. Има у то­ме сим­бо­ли­ке ду­бље но што ви­де они ко­ји пре­бр­зо гле­да­ју. Ауто­бус за Бе­о­град пун, баш као и они из Бе­о­гра­да.

„Ва­жно је да ни­ко озби­љан у Ср­би­ји не пот­пи­ше оно што ће нам по­ту­ра­ти на сто. Они мо­гу оте­ти, али ће им, пре или ка­сни­је, би­ти пре­ко по­тре­бан срп­ски пот­пис ко­ји ће на­си­ље обу­ћи у ру­хо пра­ва. Без то­га, све што ура­де је при­вре­ме­но и они то ве­о­ма до­бро зна­ју”, ка­же во­зач ауто­бу­са и од­луч­но за­о­кре­ће во­ла­ном пут срп­ске пре­сто­ни­це.

Да ли ће ре­ле­вант­ни пред­став­ни­ци по­ли­тич­ке кла­се у Бе­о­гра­ду зна­ти оно што у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци зна и ја­сно фор­му­ли­ше сва­ки отре­си­ти­ји чо­век? <

 

(Јун 2005)

 

 

Коментари >>