ДИВНА ВЕКОВИЋ (1886–1945), ВАЖНО ИМЕ СРПСКЕ НАУКЕ И КУЛТУРЕ, УБИЈЕНА МАЉЕМ У ЗИДАНОМ МОСТУ

Наши неодужени дугови

Она, из васојевићког села Лужац, студије медицине завршила је на Сорбони 1909. и била прва жена лекар у Црној Гори. Као добровољац била је уз Српску војску током Великог рата и пробоја Солунског фронта. Добила највиша српска и француска одликовања. У Београду докторирала књижевност. Прва превела „Горски вијенац” на француски. Објавила важне радове из филологије, лингвистике, етнографије... Без суђења и образложења, у ноћи 17/18. мај 1945, комунисти су је убили на бестијалан начин

Пише: Милица Краљ

У из­бе­глич­ким ко­ло­на­ма ко­је су се 1944/45. кре­та­ле пу­тем смр­ти ни­је би­ла са­мо јед­на по­ра­же­на и из­да­на вој­ска ко­ја је до по­след­њег да­ха бра­ни­ла отаџ­бин­ски за­вет „За крст ча­сни и слободу злат­ну”. Биле су ту и хи­ља­де ци­ви­ла, не­ја­чи, интелектуалаца, све­ште­ни­ка Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, же­на (удо­ви­ца, мај­ки, се­ста­ра... де­во­ја­ка...) и свег оног жи­вља којe је по­хр­ли­ло да се у не­ком не­зна­ном ту­ђем све­ту, у про­сто­ру без те­шког усу­да бра­то­у­би­ства и без­бо­жни­штва, скло­ни и спа­си од нај­сви­ре­пи­јег те­ро­ра такозваних по­бед­ни­ка. Ге­сло тих победника нај­пре­ци­зни­је је озна­ча­ва­ло тра­ги­зам до­ла­зе­ћих вре­ме­на: „Чи­зма – но­га – не­ма бо­га!”

У се­об­ној ко­ло­ни ко­ја је кре­ну­ла из Цр­не Го­ре, пре­ко Бо­сне и сти­гла до Сло­ве­ни­је, до По­хор­ја, на­шла се и др Див­на Ве­ко­вић, пр­ва же­на ле­кар из Цр­не Го­ре. У ис­тој ко­ло­ни био је и њен брат Пан­то Ве­ко­вић, је­дан од чет­нич­ких ко­ман­да­на­та, као и ве­ли­ки број ње­них са­пле­ме­ни­ка Ва­со­је­ви­ћа.

У зе­ле­ној мај­ској но­ћи 1945. го­ди­не, док су не­по­зна­те сло­ве­нач­ке го­ре ши­ри­ле спо­кој­ни ми­рис про­ле­ћа и се­ћа­ње нa за­ви­чај, на род­ну ку­ћу, се­ћа­ње на Па­риз и на про­те­кли жи­вот, пре­ма ко­ме или пре­ма че­му су би­ле устре­мље­не ње­не по­след­ње ми­сли, ко­ме ли је њен по­след­њи осмех на­го­ве­стио мо­гућ­ност спа­са?

Да ли се у ње­ним зад­њим ко­ра­ци­ма у стра­дал­ној ко­ло­ни са­пле­ме­ни­ка и са­стра­дал­ни­ка, већ на­зи­рао при­бли­жи­ва­ју­ћи то­пот смр­ти?

За ко­га је та же­на обра­зо­ва­на на Сор­бо­ни, та же­на ко­ја је 1917. пр­ва пре­ве­ла Гор­ски ви­је­нац на фран­цу­ски је­зик, пред­ста­вља­ла опа­сност, па су је ма­љем у гла­ву?

Зар са­мо за­то што су у ко­ло­ни у ко­јој се на­шла би­ли ње­ни нај­бли­жи, бра­ћа, ку­мо­ви, ро­ђа­ци, са­пат­ни­ци и са­пут­ни­ци по ро­ду, кр­ви, обра­зу, они ко­ји су у нај­те­жем по­ку­ша­ју да од­бра­не осно­ву ко­лек­тив­ног тра­ја­ња (част, част из­над све­га), па су је ма­љем у гла­ву?

Зар ни у мо­мен­ту док је спу­штала те­шки ма­љ ру­ка уби­це ни­је за­дрх­та­ла, зар се ни­је упла­ши­ла гре­ха ко­ји упра­во чи­ни?

Зар ни­ко ни­је мо­гао де­цу и же­не да из­дво­ји из ко­ло­не осу­ђе­ни­ка на смрт?

А ме­ђу њи­ма и Див­ну Ве­ко­вић, ле­кар­ку ко­ја је мно­ге жи­во­те спа­са­ва­ла не са­мо у бол­ни­ци на рад­ном ме­сту, већ и у Пр­вом свет­ском ра­ту?

Ко је би­ла та не­се­бич­на же­на и до са­ме смр­ти ода­на нај­ви­шим етич­ким вред­но­сти­ма?

ШИРОКО ПОЉЕ ДЕЛОВАЊА

Див­на Ве­ко­вић ро­ђе­на је 1886. у се­лу Лу­жац код Бе­ра­на. Основ­ну шко­лу за­вр­ши­ла је у ма­на­сти­ру Ђур­ђе­ви сту­по­ви. У Ско­пљу је учи­ла ни­жу гим­на­зи­ју, а по­том шко­ло­ва­ње на­ста­ви­ла на Це­ти­њу, у Дjевојачком ин­сти­ту­ту. За вре­ме шко­ло­ва­ња на Це­ти­њу по­ка­за­ла је из­ван­ре­дан успех, због че­га је књаз Ни­ко­ла ша­ље на сту­ди­је у Па­риз као сти­пен­ди­сту Кња­же­ви­не Цр­не Го­ре.

Пре упи­са на Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет на Сор­бо­ни Див­на је за­вр­ши­ла јед­но­го­ди­шње сту­ди­је ба­бич­ке шко­ле у Ами­је­ну и дво­го­ди­шњу ден­ти­стич­ку шко­лу у Па­ри­зу. Сту­ди­је ме­ди­ци­не за­вр­ша­ва на Сор­бо­ни и 1909. и сти­че зва­ње ле­ка­ра. Као чла­ни­ца Ме­ђу­на­род­ног цр­ве­ног кр­ста у Же­не­ви, од 1915. до 1917. го­ди­не уче­ству­је у до­ста­вља­њу па­ке­та са хра­ном и дру­гом по­мо­ћи, за­ро­бље­ни­ци­ма у ло­го­ри­ма у Ма­ђар­ској. По­ред ху­ма­ни­тар­ног ра­да, ор­га­ни­зу­је гру­пу добровољаца са­ста­вље­ну од ле­ка­ра и дру­гог ме­ди­цин­ског осо­бља и са њи­ма уче­ству­је у про­би­ја­њу Со­лун­ског фрон­та.

За свој ве­ли­ки до­при­нос у ра­ту од­ли­ко­ва­на је Ка­ра­ђор­ђе­вом зве­здом са ма­че­ви­ма, фран­цу­ском Ле­ги­јом ча­сти и oрденом Ofi­si­je Ми­ни­стар­ства про­све­те Фран­цу­ске.

Вла­дар­ски дво­ро­ви Пе­тро­ви­ћа и Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа из­у­зет­но су је ува­жа­ва­ли. Краљ Пе­тар Ка­ра­ђор­ђе­вић је и сам че­сто по­зи­вао Див­ну у двор, на­кон ратног по­знан­ства.

Осим ле­кар­ског по­зи­ва, Див­на се ба­ви­ла и ет­но­граф­ским ис­тра­жи­ва­њи­ма, при­ку­пља­њем такве гра­ђе, као и књи­жев­ним ра­дом. Ди­сер­та­ци­ју из обла­сти књи­жев­но­сти успе­шно је од­бра­ни­ла 1926. го­ди­не у Бе­о­гра­ду и сте­кла ти­ту­лу док­то­ра на­у­ка ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти.

КЊИ­ЖЕВ­НИ И ПРЕ­ВО­ДИ­ЛАЧ­КИ РАД

Пред­го­вор за пр­ви пре­вод Гор­ског ви­јен­ца (Les la­u­ri­ers de la Mon­tag­ne) на фран­цу­ски је­зик ко­ји је ура­ди­ла Див­на Ве­ко­вић, 1917. го­ди­не, на­пи­сао је Ан­ри де Ре­њи­је, фран­цу­ски пи­сац и ака­де­мик. При­мер­ци Див­ни­ног пре­во­да Гор­ског ви­јен­ца де­ље­ни су фран­цу­ским и са­ве­знич­ким вој­ни­ци­ма у ро­во­ви­ма као путоказ за хе­рој­ство и непосустајање у бор­би за сло­бо­ду.

Див­на Ве­ко­вић је од Дво­ра Пе­тро­ви­ћа, од­но­сно кња­за Ни­ко­ле и књаги­ње Ми­ле­не, до­би­ла на дар уни­кат­ни брош из­ра­ђен у зла­ту и пла­ти­ни са ли­ком Ње­го­ша. При­зна­ња те вр­сте су до­де­љи­ва­на да­ма­ма ви­со­ког ран­га и на дру­гим европ­ским дво­ро­ви­ма. По угле­ду на европ­ске дво­ро­ве, књаги­ња Ми­ле­на уста­но­ви­ла је то при­зна­ње и у Цр­ној Го­ри.

Дивнa је на­пи­са­ла и пре­ве­ла и Фран­цу­ско-срп­ски реч­ник и Срп­ско-фран­цу­ски реч­ник (Београд, 1924), Крв­ни умир (Па­риз, 1931), Фран­цу­ско-срп­ску гра­ма­ти­ку (1916). Сем Гор­ског ви­јен­ца, на фран­цу­ски је пре­ве­ла и Пе­сме Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја (1939). При­ре­ди­ла је и пре­ве­ла Жи­вот и оби­ча­је народа српског (1922) и Срп­ске на­род­не при­че (1934).

Пре­во­де­ћи ода­бра­на де­ла из срп­ске књи­жев­но­сти и ет­но­граф­ског на­сле­ђа, Див­на Ве­ко­вић је же­ле­ла да фран­цу­ској кул­тур­ној јав­но­сти пред­ста­ви она зна­чај­не домете ко­ји су чи­ни­ли део осно­ве на­ци­о­нал­не књи­жев­но­сти и кул­тур­ног на­сле­ђа. Ода­брав­ши да пре­ве­де Ње­го­шев Гор­ски ви­је­нац, она је фран­цу­ског чи­та­о­ца упо­зна­ва­ла са јед­ним од нај­ве­ћих ге­ни­ја, са сна­жном пе­снич­ком и фи­ло­зоф­ском ми­сли ауто­ра ко­ји „сја уса­мљен, у сун­цу над мо­рем... Из­ла­зи из та­ме пр­ва свест. Ве­ли­ки као Ес­хил, ме­ња нас, из­во­ди, пред Оно што је не­по­зна­то и не­ви­ђе­но, све­мо­гу­ће и свуд при­сут­но, не­схва­тљи­во и не­про­ла­зно. С њим смо иза­шли пред Бо­га, на ру­ка­ма са уби­ством. У ње­му се ја­вља жуд­ња за но­вом суд­би­ном и сми­слом на­шег по­сто­ја­ња на све­ту. Уби­ство ви­ше и смрт не сти­ша­ва: он дру­го гле­да са Лов­ће­на, огро­ман и све­зна­ју­ћи.”

Го­ди­не у Па­ри­зу про­ве­ла је ра­де­ћи на пред­ста­вља­њу и за­ви­чај­не Цр­не Го­ре и Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, и кроз књижевно-преводилачки рад и кроз многе друге активности.

ГУРНУТИ У СМРТ

По­чет­ком Дру­гог свет­ског ра­та из Па­ри­за се вра­ћа у сво­је Ва­со­је­ви­ће, гле­да­ју­ћи да сво­јим мно­гим зна­њи­ма и ан­га­жо­ва­њем по­мог­не свом на­ро­ду. Ни­је се ба­ви­ла по­ли­ти­ком, ни­је при­па­да­ла ни­јед­ној пар­ти­ји, али је од­у­век и за­у­век, све до сво­је тра­гич­не смр­ти, оста­ла при­вр­же­на мо­на­р­хи­стич­ком уре­ђе­њу. Са искуством лекара из Пр­вог свет­ског ра­та и про­бо­ја Со­лун­ског фрон­та, Дивна је јасно ви­дела нову стра­шну кла­ни­цу и без­број људ­ских жр­та­ва. Пошто је знала стране језике, по­ку­ша­ла је да помогне народним првацима и углед­ним љу­ди­ма из Ва­со­је­ви­ћи­ма у преговорима са ита­ли­јан­ском ко­ман­дом. Све у ци­љу спа­са­ва­ња људ­ских жи­во­та не­ду­жног ста­нов­ни­штва. Да ли јој је и то ка­сни­је упи­са­но у ра­бош гре­хо­ва од но­ве вла­сти? Дa ли је због то­га уби­је­на?

У мно­гим ко­ло­на­ма ко­је су од­сту­па­ле из Цр­не Го­ре пре­ко Бо­сне све до Сло­ве­ни­је, са вој­ском Па­вла Ђу­ри­ши­ћа и ве­ли­ким на­род­ним збе­гом ко­ји је пред­во­дио цр­но­гор­ски ми­тро­по­лит Јо­а­ни­ки­је Ли­по­вац, на­шла се и она. Сви ови не­вољ­ни­ци оче­ки­ва­ли су по­моћ од са­ве­знич­ке вој­ске, али их је она без­ми­ло­сно из­не­ве­ри­ла и пре­да­ла на не­ми­лост по­бед­ни­ци­ма – пар­ти­за­ни­ма, у сигурну смрт.

Та­ко је, без суђења и пре­су­де, из­вр­ше­н стра­вича­н злочин над Див­ном Ве­ко­вић.

Уби­је­на је удар­цем ма­љем у гла­ву на Зи­да­ном Мо­сту, у но­ћи из­ме­ђу 17. и 18. ма­ја 1945. го­ди­не.

На­мер­ни вео за­бо­ра­ва до не­дав­но пре­кривао је и се­ћа­ње на ову из­у­зет­ну же­ну чи­је је де­ло­ва­ње не­сум­њи­ви део српске кул­тур­не исто­ри­је. Ње­ну за­о­став­шти­ну, спи­се, до­вр­ше­не и за­по­че­те ра­до­ве, све оно што је чи­ни­ло њен жи­вот, не­ко је узео, мо­жда и уни­штио, та­ко да по­у­зда­ни­је чи­ње­ни­це и де­та­љи о ње­них 59 го­ди­на жи­во­та не по­сто­је.

За­ти­ра­ње по­у­зда­них тра­го­ва о жи­во­ту ове зна­ме­ни­те же­не, пр­ве цр­но­гор­ске ле­кар­ке, по­ку­шај је да се из­бри­шу тра­го­ви и о огром­ном бро­ју свих оних љу­ди ко­ји су муч­ки по­би­је­ни и оста­ли без кр­ста на гро­бу, у ја­ма­ма без­да­ни­ца­ма, у ур­ви­на­ма, клан­ци­ма, на укле­тим и нео­бе­ле­же­ним стра­ти­шти­ма, где и данас почивају њихове неопојане кости.

И овај наш текст о за­бо­ра­вље­ној хе­ро­и­ни пред­ста­вља не са­мо по­ку­шај ре­ха­би­ли­та­ци­је, на­ме­ру да се са др Див­не Ве­ко­вић, из васојевићког се­ла Лу­жац, ски­не ви­ше­де­це­ниј­ски олов­ни жиг за­бо­ра­ва, не­го и да же­не за­слу­жне за до­бро­бит сво­је зе­мље до­би­ју ви­со­ко за­слу­же­но ме­сто у на­ци­о­нал­ној исто­ри­ји. <

(Извор: Национална ревија „Србија”, бр. 86, Београд, јул 2021, www.nacionalnarevija.com.)

Објављено: понедељак, 1. новембар 2021, 11:13h

***

Сећање

У знак се­ћа­ња на пле­ме­ни­ти лик и де­ло др Див­не Ве­ко­вић, Епар­хи­ја бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ка осно­ва­ла је на­род­ну ку­хи­њу „Див­на Ве­ко­вић” при манастиру Ђур­ђе­ви сту­по­ви у Бе­ра­на­ма, ко­ја је по­че­ла да ра­ди на Вас­крс 2017. го­ди­не.

***

Поуздани савезници

О стра­вич­ним ег­зе­ку­ци­ја­ма у пе­ри­о­ду Дру­гог свет­ског ра­та у Цр­ној Го­ри и стра­да­њи­ма на Зи­да­ном Мо­сту пи­сао је и књи­жев­ник Бран­ко Гло­го­вац:

„Ка­ко од­сту­па­мо пре­ма Зи­да­ном Мо­сту, та­ко за на­ма иде ко­му­ни­стич­ка по­тје­ра са не­ко­ли­ко ар­ми­ја. У Сло­ве­ни­ји се ра­су­ло не­ко­ли­ко на­ших бри­га­да. Јед­на гру­па кре­ну­ла је у прав­цу Љу­бља­не, дру­гу су за­ро­би­ли у бли­зи­ни Тр­бо­вља, тре­ћу код Кам­ни­ка, а че­твр­ту ко­му­ни­сти за­ро­бља­ва­ју на Зи­да­ном Мо­сту. При­је то­га, гру­па у ко­јој сам био, 10.000 бо­ра­ца и ци­ви­ла, уси­ље­ним мар­шом је пре­ко Дра­во­гра­да сти­гла у Блај­бур­шко по­ље, на­до­мак ва­ро­ши­це Блај­бург. Пр­ви пут смо се ра­до­ва­ли. Сти­гли смо, ко­нач­но, до Ен­гле­за и ми­сли­ли да је то спас. На­ши пре­го­ва­ра­чи су се вра­ти­ли по­сли­је се­дам са­ти пре­го­во­ра из­бе­зу­мље­ни. Ре­ко­ше нам да не мо­же­мо да­ље и да сви тре­ба да се пре­да­мо, а ко је окр­ва­вио ру­ке мо­ра­ће на пар­ти­зан­ски суд. Та­ква је, ре­ко­ше, свјет­ска по­ли­ти­ка. Не­ко­ли­ци­на из на­ше ко­ло­не од­мах је из­вр­ши­ла са­мо­у­би­ство.(...) Пре­ма ка­зи­ва­њу љу­ди ко­ји су успје­ли да по­бег­ну са стре­ли­шта та­мо се од­ви­ја­ла јед­на од нај­стра­шни­јих ег­зе­ку­ци­ја за ко­ју људ­ско дру­штво ни­је ни зна­ло да по­сто­ји. На исти на­чин из­вр­ше­на је ли­кви­да­ци­ја чет­ни­ка на Зи­да­ном Мо­сту, Тр­бо­вљу, Кам­ни­ку, Ко­чев­ском ро­гу.”