Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Досије - Зимски солстицијум

 

СА ПУТЕВА ПОСЛЕДЊЕ БОРБЕ (1)

Обреди Реда против Хаоса


„Монашки редови нису скупине губитника и разочараника у овај свет, који од њега беже у усамљеност и испосништво, гоњени својим слабостима, већ је реч о есхатолошкој авангарди, зборовима одважних и јаких који хоће да сад и овде живе оно обећано сутра, пред ,тачком Омега’, подржавајући тако, очигледношћу свог примера, веру осталог дела заједнице”

 

Пише: Драгош Калајић

 

Док ле­жим у бол­ни­ци што но­си име кра­љи­це Је­ле­не, да при­мим ци­клич­ну ин­фу­зи­ју отро­ва про­тив зло­ћуд­них ту­мо­ра, екран мо­бил­ног те­ле­фо­на оба­сја­ва јед­на по­ру­ка ко­ја ме ве­о­ма ра­ду­је. „Хри­стос се ро­ди. Сре­ћан Бо­жић и све нај­бо­ље, а по­себ­но до­бро здра­вље. Вла­ди­ка Пор­фи­ри­је и мо­на­си ма­на­сти­ра Ко­виљ.”

До­бро пам­тим пр­ви су­срет с вла­ди­ком Пор­фи­ри­јем, у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, по­во­дом је­се­њег ску­па пе­сни­ка по­све­ће­ног Бран­ку Ра­ди­че­ви­ћу, за јед­ном тр­пе­зом. Ту су се об­ре­ле и две хри­шћан­ске гра­ђан­ке то­ли­ко рев­но­сне да су ми по­гле­ди­ма ја­сно да­ва­ле до зна­ња ка­ко их мо­је при­су­ство са­бла­жња­ва. Јед­на ни­је одо­ле­ла а да не упи­та вла­ди­ку да ли Цр­ква до­пу­шта хри­шћа­ни­ма да се­де за истим сто­лом и чак обе­ду­ју „с па­га­ни­ма”. Зна­ле су да сам на­пи­сао апо­ло­гет­ски пред­го­вор из­да­њу иза­бра­них спи­са Ју­ли­ја­на Апо­ста­те, а мо­жда и за јед­но осве­тље­ње пси­хо­па­то­ло­шке осно­ве Апо­ка­лип­се те­о­ло­га Јо­ва­на, на стра­ни­ца­ма ча­со­пи­са Гра­дац? Или су та­ко го­во­ри­ле са­мо на осно­ву „ре­клака­за­ла”? Прет­по­ста­вљам да ни­су зна­ле ка­ко је не­ки аме­рич­ки на­у­че­њак док­то­ри­рао с те­зом о је­ре­тич­кој при­ро­ди Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, пре­по­знав­ши у ме­ни ду­хов­ног во­ђу од­го­ва­ра­ју­ћег по­кре­та, зва­ног „хри­сто­сла­ви­зам”, са­мо за­хва­љу­ју­ћи огле­ду о од­но­су хри­шћан­ства и ра­та, ко­ји сам, то­ком ра­та, по­ну­кан мол­бом сту­де­на­та Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та, на­пи­сао за њи­хов ча­со­пис Ло­гос. На­пи­сао сам га јер про­фе­со­ри ни­су хте­ли да им по­мог­ну и од­го­во­ре на оп­ту­жбе со­ро­шев­ских пла­ће­ни­ка ка­ко Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, по­др­жа­ва­ју­ћи срп­ску бор­бу, кр­ши је­ван­ђе­о­ско на­че­ло по ко­ме тре­ба љу­би­ти не­при­ја­те­ља сво­га. Ни ре­че­ни док­то­рант ни­је знао за раз­ли­ку из­ме­ђу ini­mi­cusи ho­stes.

Јед­но је из­ве­сно: схва­тив­ши и без по­гле­да на го­шће ку­да сме­ра­ју, вла­ди­ка Пор­фи­ри­је им је од­го­во­рио, спо­кој­но и ве­дро, ка­ко му ње­го­во ис­ку­ство све­до­чи да су они ко­је мно­ги сма­тра­ју је­ре­ти­ци­ма или па­га­ни­ма че­сто бли­жи Бо­гу не­го и нај­рев­но­сни­ји вер­ни­ци. Пру­жио је при­мер Фри­дри­ха Ни­чеа: аутор Ан­ти­хри­ста је го­во­рио је­ди­но на осно­ву свог по­зна­ва­ња про­те­стан­ти­зма и ка­то­ли­ци­зма; да је по­зна­вао пра­во­сла­вље, не би то на­пи­сао.

Пам­тим до­бро и бли­ста­во пре­да­ва­ње ко­је је истог да­на вла­ди­ка Пор­фи­ри­је одр­жао у про­сто­ри­ја­ма срем­ско­кар­ло­вач­ке гим­на­зи­је о мо­на­шким ре­до­ви­ма. Ни­су у пи­та­њу ску­пи­не гу­бит­ни­ка и раз­о­ча­ра­ни­ка у овај свет, ко­ји од ње­га бе­же у уса­мље­ност и ис­по­сни­штво, го­ње­ни сво­јим сла­бо­сти­ма, већ је реч о ес­ха­то­ло­шкој аван­гар­ди, збо­ро­ви­ма од­ва­жних и ја­ких ко­ји хо­ће да сад и ов­де жи­ве оно обе­ћа­но су­тра, пред тач­ком Оме­га, по­др­жа­ва­ју­ћи та­ко, очи­глед­но­шћу свог при­ме­ра, ве­ру оста­лог де­ла за­јед­ни­це.

До­бро сам знао и знам да је Пор­фи­ри­је­во схва­та­ње при­ро­де и сми­сла мо­на­шких ре­до­ва иде­ал­но те сто­га је­ди­но до­стој­но да по­чи­ва у Пла­то­но­вом све­ту веч­них иде­ја.

 

УПЕЧАТЉИВА РАЗ­ЛИ­КА

 

Кроз ход­ни­ке и со­бе бол­ни­це где ле­жим кре­ћу се два мо­на­ха ка­пу­ци­нер­ског ре­да, за­ду­же­на да пру­жа­ју уте­ху љу­ди­ма обо­ле­лим од смр­то­но­сне бо­ле­сти. Је­дан је цр­нац, де­бе­љу­ца, ва­зда на­сме­јан. Је­ди­но ме­не ре­дов­но за­о­би­ла­зи, не ски­да­ју­ћи осмех с ли­ца: прет­по­ста­вљам да са са­чу­ва­ним ин­стинк­том ди­вљи­не уме да пре­по­зна осо­бу ко­јој ње­го­ва по­моћ уоп­ште ни­је по­треб­на. Дру­ги је бле­ду­ња­ви Ита­ли­јан, три­де­се­тих го­ди­на. Пр­ви пут је при­шао мо­јој по­сте­љи, на­сло­нио се с обе ру­ке на оквир, као да је умо­ран, ба­цио по­глед ка сон­ди с отро­вом што је ви­си­ла из­над ме­не и ре­као: „А-а-а! При­ма­те хе­ми­о­те­ра­пи­ју!?” Би­ло је то пот­пу­но бе­сми­сле­но пи­та­ње јер се на том оде­ље­њу ни­је пру­жа­ла ни­ка­ква дру­га вр­ста те­ра­пи­је. Он­да је при­шао ви­се­ћој бо­ци и по­ку­шао да про­чи­та на њој мо­је име и пре­зи­ме, са спрем­ном олов­ком и ма­лим но­те­сом у ру­ци. Ни­је ус­пео да про­чи­та и да то пре­пи­ше. Схва­тио сам да он сво­ју рев­ност, од­но­сно број бо­ле­сни­ка ко­ји­ма је ука­зао „ду­хов­ну по­моћ”,до­ка­зу­је пред ви­ши­ма спи­ском име­на и пре­зи­ме­на. По­но­во се осло­нио на оквир зу­ре­ћи у не­ку пра­зни­ну.

Тад сам га упи­тао ка­ко је по­стао мо­нах. На­сме­јао се и ре­као, као не­ко оп­ште ме­сто, ка­ко је имао раз­о­ча­ра­ње у љу­ба­ви. По­том се ис­пра­вио и до­дао да је ста­но­вао бли­зу ма­на­сти­ра те че­сто од­ла­зио код мо­на­ха да игра ко­шар­ку. Та­ко му се сви­део жи­вот ко­ји они во­де те је од­лу­чио да се за­мо­на­ши.По­ку­шао сам да га ис­пи­там о не­ким про­стим те­о­ло­шким пи­та­њи­ма, али ме је гле­дао бе­ло.

Јед­ном сам у ход­ни­ку срео и њи­хо­вог гвар­ди­ја­на: за­стао је код јед­не јад­ни­це што је би­ла у ко­ли­ци­ма, јер се пре­ви­ја­ла од бо­ло­ва. На­сме­јао се и ре­као: „Ха, спа­ли сте на ко­ли­ца!” На­рав­но, ни­је то био из­раз злу­ра­до­сти већ не­спрет­не же­ље да по­мог­не сме­хом, тра­па­вим ху­мо­ром ко­ји је ис­пао мор­би­дан. Прет­по­ста­вљам да ме­сто где љу­ди сто­је не­по­сред­но су­о­че­ни са смр­ћу из­и­ску­је нај­бо­ље, нај­чвр­шће, нај­спрем­ни­је мо­на­хе за бор­бу про­тив ма­ло­ду­шно­сти и стра­ха, без­на­ђа и оча­ја­ња, ис­ку­ше­ња ђа­во­ла и без­вер­ја. Ако ред ка­пу­ци­не­ра у Ри­му не­ма ни­шта бо­ље од те тројице да по­ша­ље на ту ва­тре­ну ли­ни­ју – он­да је то знак да му је до­шао крај.

 

ЗЈА­ПИ­НЕ И НИГ­ДИ­НЕ

 

Док про­ла­зим кроз Гр­ба­ви­цу, на­кон јед­ног од ско­ро сва­ко­днев­них гра­на­ти­ра­ња с по­ло­жа­ја из му­сли­ман­ског Са­ра­је­ва, ви­дим ста­ри­цу ка­ко с дир­љи­вом мар­љи­во­шћу, пред сво­јим до­мом, ме­тлом чи­сти ста­зу ко­ја ми из­гле­да са­вр­ше­но чи­ста. Уоча­ва то и не­ко из мог дру­штва, па до­ба­цу­је:

„Еј, ба­бо, па ју­трос си све ле­по очи­сти­ла! Што на­но­во ра­диш за џа­бе!”

Са­ве­то­ва­на за­ста­је, ис­пра­вља се те јед­ном ру­ком при­ти­ска кич­му и кроз осмех од­го­ва­ра:

„Знам ја сво­је!”

Јед­на­ко ме је за­чу­ди­ло – кад сам пр­ви пут сти­гао на јед­ну ва­тре­ну ли­ни­ју – што вој­ни­ци чи­сте сво­је оруж­је ду­го вре­ме­на на­кон што су га са­вр­ше­но очи­сти­ли. Бр­зо сам схва­тио да то про­ду­же­но чи­шће­ње оруж­ја ни­је циљ већ сред­ство ис­пу­ња­ва­ња вре­ме­на ри­ту­а­ли­ма Ре­да, ка­ко би се за­тво­рио сва­ки про­цеп за про­дор си­ла Ха­о­са. Исти сми­сао ту има­ју и оста­ли об­ре­ди сва­ко­дне­ви­це.

Ипак, та­ко ство­ре­на за­шти­та ни­је уну­тар Ре­да већ из­ван, у не­чем тре­ћем, од­но­сно пр­вом, јер то што не при­па­да ни Ха­о­су а ни Ре­ду за­пра­во им прет­хо­ди. Реч је о ис­ку­ству пра­зни­не, ство­ре­не по­на­вља­њем од­ре­ђе­них чи­но­ва ко­је их ко­нач­но обе­сми­шља­ва. У пи­та­њу је по­сту­пак свој­ствен мно­гим тех­ни­ка­ма ре­ли­гиј­ске ек­ста­зе или ме­ди­та­ци­је, чи­ји се по­чет­ни сту­пањ са­сто­ји од по­на­вља­ња од­ре­ђе­них рад­њи, ли­ков­них пред­ста­ва те фор­му­ла или ман­три ра­ди чи­шће­ња основ­ног про­сто­ра би­ћа од свих зна­че­ња па и оних свој­стве­них би­ва­њу.

Пр­ви пут сам то уочио у пре­пу­ној те­ки­ји, у Ми­ли­ћи­ма, не­ко­ли­ко го­ди­на уочи ра­та, при­су­ству­ју­ћи ри­ту­а­лу дер­ви­ша хук­та­шког сме­ра, за­хва­љу­ју­ћи љу­ба­зно­сти му­сли­ман­ских при­ја­те­ља. Па­ра­док­сал­но, при­де­ви и по­хва­ле Ала­ху ту су обе­сми­шље­ни си­лом по­на­вља­ња, ко­је уки­да свет зна­че­ња и отва­ра мен­тал­ну зја­пи­ну, у ко­ју за­па­да свест те се га­си, док ра­зум то уна­пред или накнадно об­ја­шња­ва као чин ста­па­ња соп­ства с бо­жан­ским, су­бјек­тив­ног по­ла ствар­но­сти с оним објек­тив­ним.

Не знам да ли су во­ђе хук­та­ша све­сне овог па­ра­док­са. Да се у тој ве­штач­ки ства­ра­ној ниг­ди­ни свест уче­сни­ка ри­ту­а­ла до­и­ста га­си, све­до­чи­ла су упа­ље­на кан­ди­ла, обе­ше­на по зи­до­ви­ма, на упа­дљи­вим ме­сти­ма, као ви­дљи­ве ме­ре рас­по­ло­жи­вог ки­се­о­ни­ка. Кад опа­зи да се она га­се – ше­ик је ду­жан да пре­ки­не об­ред, ка­ко би спа­сао уче­сни­ке од гу­ше­ња. Осе­ћао сам не­до­ста­так ва­зду­ха и рас­ту­ћи смрад људ­ских га­со­ва, ис­пу­шта­них упра­во осло­ба­ђа­њем од све­сти и од­го­ва­ра­ју­ћих сте­га. Ни­сам мо­гао из­др­жа­ти ви­ше од по­ла са­та те сам с ду­жним из­ви­ње­њем иза­шао из те­ки­је. Мо­ји при­ја­те­љи, из­у­зет­но ви­со­ко обра­зо­ва­ни, вид­но убле­де­ли, са жа­ље­њем су ме пра­ти­ли. Је­дан ме је, уме­сто свих, упи­тао:

„Зар те ни­је ухва­ти­ло?<

 

(Јун 2006)

 

(„НА­ЦИ­ЈА је 2006. у два своја штампана издања започела постхумно објављивање извода из обим­ног ру­ко­пи­са Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, преминулог годину дана раније, у јулу 2005. Тај рукопис, под на­сло­вом „Зим­ски сол­сти­ци­јум, аутор је пред смрт лич­но по­ве­рио свом пријатељу и на­шем глав­ном уред­ни­ку Браниславу Матићу. У нашој електронској Архиви можете прочитати све досад објављене делове.)

 

 

(2) Терор историје и времена

(3) Једна суза за Војтилу

(4) Чекајући крај и почетак

(5) О интуицији и слободи

 


Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаЗимски солстицијум Обреди Реда против Хаоса