Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Изградимо авалски Храм Деспоту

Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Tvorac

Vidovdan

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Подсетник

 

ГРОФ СА­ВА ВЛА­ДИ­СЛА­ВИЋ (1668-1738), ЦАР­СКИ СА­ВЕТ­НИК И ПО­ВЕР­ЉИ­ВИ ДИ­ПЛО­МА­ТА ПЕ­ТРА ВЕ­ЛИ­КОГ, НАЈ­МОЋ­НИ­ЈИ СР­БИН XVI­II ВЕ­КА

С Др­жа­вом у ср­цу

 

Да­ро­ви­ти Хер­це­го­вац, из­ван­ред­но обра­зо­ван и нео­бич­но ви­спрен у „окрет­ним игра­ма ви­со­ке по­ли­ти­ке”, за ра­чун ру­ског ца­ра ис­по­сло­вао је мир са сул­та­ном у Пру­ту, пакт о при­ја­тељ­ству са ки­не­ским ца­рем у Пе­кин­гу, кон­кор­дат са па­пом у Ри­му, вој­ни са­вез са та­да моћ­ним кне­зом Мол­да­ви­је у Ја­ши­ју. Уте­ме­љио је ру­ску оба­ве­штај­ну слу­жбу. На ца­ри­град­ској пи­ја­ци ро­бља, при­ли­ком јед­не тај­не по­се­те, ку­пио је и ру­ском ца­ру по­кло­нио мла­дог Ети­о­пља­ни­на ко­ји ће по­ста­ти пра­де­да Алек­сан­дра Пу­шки­на. У Си­би­ру је осно­вао град у чи­јем је­згру је храм по­све­ћен све­том Са­ви Срп­ском. Ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вио свој на­род, је­зик и ве­ру. Са сво­је три кће­ри, по­чи­ва крај цар­ске по­ро­ди­це у Све­тој ла­ври Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду

 

Пи­ше: Дра­ган М. Ћир­ја­нић

 

Лу­та­мо да­нас као ја­пан­ски ро­ни­ни по сен­ка­ма и ру­ше­ви­на­ма Др­жа­ве, тра­же­ћи сми­сао по ка­ме­ни­том пеј­за­жу, на ли­ци­ма љу­ди оку­пље­них на тр­гу. Сун­ча­ног сеп­тем­бар­ског да­на 2009, на Ма­лу Го­спо­ји­ну, док је хор уз­но­сио не­бу срп­ску и ру­ску хим­ну, у Гац­ку, ис­пред цр­кве, от­кри­вен је спо­ме­ник гро­фу Са­ви Вла­ди­сла­ви­ћу, ли­ком га вра­тив­ши та­мо где је и по­чео ње­гов узор­ни и бо­га­ти жи­вот, пре ви­ше од 340 го­ди­на.

Ста­си­та фи­гу­ра ду­ге ко­се, у сти­лу оног вре­ме­на, по­гле­да про­дор­ног и ја­сног, те­ла као у не­ком окре­ту, са свит­ком у ру­ци, ода­је чо­ве­ка од­луч­ног, ко­ме ни ак­ци­ја ни кон­тем­пла­ци­ја ни­су стра­ни. Под­се­ћа нас на вр­ли­не у вре­ме­ни­ма по­ра­за и про­па­сти др­жа­ве.

Чо­век ини­ци­ја­ти­ве, Са­ва Вла­ди­сла­вић је ре­дак Ср­бин ко­ји је, иза­шав­ши из мра­ка тур­ске оку­па­ци­је, за­си­јао на дво­ру Пе­тра Ве­ли­ког, но­се­ћи, до кра­ја, иде­ју срп­ске др­жа­ве. Ако је срп­ска др­жа­ва и по­то­ну­ла у та­му, ни­је по­то­ну­ла же­ља љу­ди да је по­но­во ство­ре. Др­жа­ва жи­ви кроз сво­је нај­бо­ље љу­де.

Ма­ло ко се и да­нас мо­же по­ре­ди­ти, по оп­се­гу и зна­ча­ју свог де­ло­ва­ња, са гро­фом Са­вом Вла­ди­сла­ви­ћем, јед­ним од нај­зна­ме­ни­ти­јих Ср­ба кра­ја XVII и по­чет­ка XVI­II ве­ка.

 

УС­ПРА­ВАН МЕ­ЂУ РУ­ШЕ­ВИ­НА­МА

 

По­то­мак сред­њо­ве­ков­не срп­ске вла­сте­ле ко­ја се по­сле Ко­сов­ског бо­ја по­ву­кла у Хер­це­го­ви­ну, овај аутен­тич­ни срп­ски ари­сто­кра­та оли­ча­ва вр­ли­не сво­је ра­се у смут­ном вре­ме­ну по­ра­за. Исто­ри­ја по­ро­ди­це Вла­ди­сла­вић је исто­ри­ја срп­ске вла­сте­ле у по­ко­сов­ском пе­ри­о­ду.

Не­до­вољ­но осве­тљен и про­у­чен, овај за нас ва­жни чо­век оцр­та­ва се на стра­ни­ца­ма би­о­гра­фи­је ко­ју је на­пи­сао ње­гов ро­ђак и зе­мљак, пе­сник бе­смрт­них со­не­та Јо­ван Ду­чић (1871-1943). Ду­го но­се­ћи тај спис у се­би, при­ку­пља­ју­ћи гра­ђу на сво­јим ди­пло­мат­ским слу­жбо­ва­њи­ма, Ду­чић га је, не слу­чај­но, уоб­ли­чио и об­ја­вио у ег­зи­лу, у Аме­ри­ци, 1942, скр­хан срп­ским стра­да­њем и по­ли­тич­ком на­ив­но­шћу, док је Евро­па по­ср­та­ла и уми­ра­ла у гра­ђан­ском ра­ту. Тра­жио је у Са­ви Вла­ди­сла­ви­ћу свој ал­тер его, уте­ху у суд­би­ни ко­ја се по­на­вља. Ду­чић, срп­ски Пу­шкин, на­шао је у Са­ви Вла­ди­сла­ви­ћу свог пре­тка. Као да је чи­та­ва епо­ха са­же­та у жи­во­то­пи­су гро­фа Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа, а ње­гов жи­вот као да је по­след­њи уз­дах сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је, здро­бље­не тур­ским зу­лу­мом и ци­ни­змом Мле­тач­ке Ре­пу­бли­ке и Аустро-Угар­ске, Ср­би­је ко­ја спас тра­жи код Ру­си­је.

Срп­ско-ру­ски од­но­си у свим епо­ха­ма го­во­ре о нео­бич­ној суд­бин­ској по­ве­за­но­сти два на­ро­да истог по­ре­кла и ве­ре. Од мо­на­ха из Хи­лан­да­ра, пре­ко род­бин­ске ве­зе сред­њо­ве­ков­них Бал­ши­ћа и Јак­ши­ћа са ца­рем Ива­ном Ва­си­ље­ви­чем (Гро­зним), до се­о­бе Ср­ба у до­ба Ма­ри­је Те­ре­зи­је ка Ру­си­ји (Ше­ви­ћи, Пи­шче­ви­ћи, Хор­ва­ти, Те­ке­ли­је, Пре­ра­до­ви­ћи...), осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва про­тив Ту­ра­ка уз по­моћ Чер­ња­је­ва и жр­тве­ног ула­ска ца­ра Ни­ко­ла­ја II Ро­ма­но­ва у Пр­ви свет­ски рат на стра­ни Ср­би­је. Од до­ла­ска ру­ске бе­ле еми­гра­ци­је у Ср­би­ју, па до осло­бо­ђе­ња Ср­би­је у Дру­гом свет­ском ра­ту уз не­из­мер­ну по­моћ ру­ске ар­ми­је. Та не­пре­ки­ну­та ве­за тра­је све до да­на­шњих да­на, и на лич­ном и на др­жав­ном пла­ну.

Име Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа је сва­ка­ко јед­но од нај­зна­чај­ни­јих у том ни­зу. Ње­гов жи­вот­ни пут на нео­би­чан на­чин укр­стио се са пу­те­ви­ма ца­ра Пе­тра Ве­ли­ког, из­у­зет­не фи­гу­ре ру­ске и европ­ске исто­ри­је. Пре­крет­нич­ки и про­све­ти­тељ­ски дух Пе­тро­ве вла­да­ви­не за­у­век је про­ме­нио ли­це Ру­си­је. Од Мо­сков­ске кне­же­ви­не на­пра­вио је Им­пе­ри­ју. Отва­ра­њем пре­ма Евро­пи и ни­зом ре­фор­ми у свим обла­сти­ма жи­во­та, унео је но­ву ди­на­ми­ку у од­но­се та­да­шњих европ­ских си­ла. У тој ди­на­ми­ци од­но­са од­лу­чи­ва­на је и суд­би­на срп­ских зе­ма­ља под Тур­ци­ма.

Се­ћа­ње Ср­ба на сјај њи­хо­ве сред­њо­ве­ков­не др­жа­ве, ни­ка­да уга­сло, да­ва­ло је сна­гу за осло­бо­ди­лач­ке ра­то­ве и устан­ке про­тив ото­ман­ске им­пе­ри­је. За свест Ру­са о не­ре­ше­ном срп­ском пи­та­њу на Бал­ка­ну на­ро­чи­то је за­слу­жан гроф Са­ва Вла­ди­сла­вић, јед­на од кључ­них фи­гу­ра срп­ске иде­је тог до­ба.

 

ЧО­ВЕК НА ШЕСТ МО­РА

 

Ве­лом ле­ген­де оба­ви­јен је од­ла­зак Вла­ди­сла­ви­ћа из Ја­сен­ка крај Гац­ка, где су има­ли сво­је по­се­де. По­тур­че­ни Чен­ги­ћи, ве­ли пе­сма, кр­вљу су уга­си­ли ог­њи­ште Вла­ди­сла­ви­ћа.

За­ди­вљу­ју­ћа је би­ла жи­ва ду­хов­на ак­тив­ност хер­це­го­вач­ких Ср­ба тог до­ба. Са­вин отац Лу­ка био је бли­зак при­ја­тељ са вла­ди­ком за­хум­ским Ва­си­ли­јем Остро­шким (1610-1671). Одр­жа­ва­не су ве­зе са мо­на­си­ма из свих срп­ских кра­је­ва (је­ро­мо­нах Гли­го­ри­је из ма­на­сти­ра Ра­ко­ви­ца крај Бе­о­гра­да). Ма­на­сти­ри Твр­дош и Жи­то­ми­слић би­ли су ду­хов­ни цен­три. Бор­бе­на ве­ра пре­пли­та­ла се са по­ли­ти­ком. Ко­ва­ни су уста­нич­ки пла­но­ви. При­ти­сну­та ва­ку­фа­ти­ма с јед­не и ду­бро­вач­ким и мле­тач­ким ци­ни­змом с дру­ге стра­не, го­то­во у ано­ним­но­сти цве­та­ла је јед­на осо­бе­на срп­ска кул­ту­ра.

Са­ва се шко­ло­вао у Ду­бров­ни­ку и Ита­ли­ји, дру­же­ћи се са па­три­циј­ским си­но­ви­ма. Био је обра­зо­ван, теч­но го­во­рио и пи­сао ла­тин­ски, та­ли­јан­ски, тур­ски, грч­ки и ру­ски је­зик. (Пи­сма ко­ја из­ви­ру из ар­хивâ, ње­го­ва и ње­го­ве по­ро­ди­це, от­кри­ва­ју љу­де ви­ше кул­ту­ре.) Као мла­дић, об­рео се у Ца­ри­гра­ду, у до­ба кад су се и пле­ми­ћи ба­ви­ли тр­го­ви­ном. До­бро је по­зна­вао при­ли­ке у Тур­ској. У са­рад­њи са ду­бро­вач­ким еми­са­ром и је­ру­са­лим­ским па­три­јар­хом До­си­те­јем, до­ла­зи у ве­зу са ру­ским иза­сла­ни­ци­ма у Ца­ри­гра­ду, нај­пре са гро­фом Укра­јин­це­вим а по­том Го­ли­ци­ном и Тол­сто­јем. За­хва­љу­ју­ћи њи­хо­вим из­ве­шта­ји­ма ца­ру, го­ди­не 1703. у тек осно­ва­ном Санкт Пе­терс­бур­гу до­ла­зи и до су­сре­та Пе­тра I и Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа. Са­ва већ има ону ауру не­за­о­би­ла­зне лич­но­сти из из­ве­шта­ја ру­ских еми­са­ра. Су­срет дво­ји­це мла­дих љу­ди, пун уза­јам­не на­кло­но­сти, био је пре­су­дан.

Са­ва је у Пе­тру I ви­део сјај­ну и бор­бе­ну фи­гу­ру сло­вен­ске им­пе­ри­је, ка­дру да про­ме­ни и си­ту­а­ци­ју на Бал­ка­ну. Вла­ди­сла­вић је био от­мен и обра­зо­ван чо­век, ко­ји је им­по­но­вао шар­мом и ре­чи­то­шћу, та­ко ти­пич­но хер­це­го­вач­ком цр­том. Од­лич­но оба­ве­штен о при­ли­ка­ма у Ве­не­ци­ји и Ца­ри­гра­ду, бр­зо се укло­пио у ам­би­ци­о­зне пла­но­ве Пе­тра Ве­ли­ког. Имао је шта да при­ча са ца­рем. Учио га ка­ко се тр­гу­је и са­ве­то­вао о бро­до­град­њи. Са пу­та по Тур­ској до­но­си ца­ру Тај­ни из­ве­штај о Цр­ном мо­ру, о стра­те­шким при­ли­ка­ма на про­сто­ру од ви­тал­ног зна­ча­ја за Ру­си­ју. Од тог до­ба по­чи­њу и Са­ви­не тр­го­вач­ке при­ви­ле­ги­је.

Био је је­дан од кључ­них осни­ва­ча цар­ске тај­не и оба­ве­штај­не слу­жбе. За то је оби­ла­то ко­ри­стио сво­ју тр­го­вач­ку мре­жу ши­ром Евро­пе. Са­ве­то­вао је ца­ра у би­ци код Пол­та­ве, го­ди­не 1709, где је ко­нач­но по­ра­жен ра­то­бор­ни швед­ски краљ Кар­ло XII. Ин­тен­дант ру­ске вој­ске био је Вла­ди­сла­вић. По­ста­је и зва­нич­но Пе­тров ам­ба­са­дор.

 

СРП­СТВО СЕ НЕ ЗА­БО­РА­ВЉА

 

По­ред све­га оста­лог, Са­ва Вла­ди­сла­вић био је и је­дан од нај­бо­га­ти­јих љу­ди у Ру­си­ји оно­га до­ба. За ве­ли­ке за­слу­ге у ра­то­ви­ма и ди­пло­ма­ти­ји, цар га је оби­ла­то на­гра­ђи­вао по­се­ди­ма и двор­ци­ма у Мо­скви, на По­кров­ки, ка­сни­је и у Пе­тро­гра­ду.

Оста­вио је за­ни­мљив траг и у ру­ској књи­жев­но­сти. Са јед­ног од сво­јих пу­то­ва­ња до­вео је два де­ча­ка црн­ца на по­клон ца­ру, ку­пље­на на тр­гу ро­бо­ва у Ца­ри­гра­ду. Јед­ном од њих, љу­бим­цу дво­ра, цар је ку­мо­вао, пру­жио му па­жњу и обра­зо­ва­ње. Овај је на­пра­вио за­вид­ну вој­ну ка­ри­је­ру. Био је то пра­де­да ве­ли­ког Пу­шки­на.

Ни­ка­да не за­бо­ра­вља­ју­ћи срп­ско пи­та­ње, све вре­ме одр­жа­ва ве­зу са на­шим уста­ни­ци­ма и све­штен­ством. То­ком ру­ског по­хо­да про­тив Тур­ске на ре­ци Прут, Са­ва син­хро­ни­зу­је ак­тив­ност уста­ни­ка у Хер­це­го­ви­ни и Цр­ној Го­ри. Ства­ра се код нас сво­је­вр­сни култ Пе­тра Ве­ли­ког. Не­у­спех све­пра­во­слав­ног по­хо­да про­тив Тур­ске од­ло­жио је осло­бо­ђе­ње за чи­тав век. Са­ва је на­пра­вио ди­пло­мат­ску при­пре­му по­хо­да на Прут, али, у пре­суд­ним да­ни­ма бит­ке, од­лу­чи­ло је из­дај­ство вла­шког кне­за Бран­ко­ва­на, ко­ји се ни­је при­дру­жио по­хо­ду упр­кос пре­у­зе­тим оба­ве­за­ма.

У ми­ров­ним пре­го­во­ри­ма са сул­та­ном, по на­ло­гу ца­ра, глав­ну реч во­ди Са­ва Вла­ди­сла­вић. Са­ве­ту­је ца­ра и у еко­ном­ским пи­та­њи­ма, пу­не­ћи др­жав­ну ка­су по­мо­ћу сво­јих ре­фор­ми. Пу­те­ви га да­ље во­де у Ита­ли­ју, где са па­пом Кли­мен­том XI во­ди пре­го­во­ре о кон­кор­да­ту и по­ми­ре­њу Ру­си­је са Ри­мом. Смрт па­пи­на и про­бле­ми са про­зе­ли­ти­змом ка­то­ли­ка у Ру­си­ји оне­мо­гу­ћи­ли су за­кљу­чи­ва­ње кон­тро­верз­ног спо­ра­зу­ма.

Са­ва Вла­ди­сла­вић био је у цен­тру свих ру­ских ва­жних на­ка­на пре­ма Евро­пи. Има ши­ро­ка овла­шће­ња у во­ђе­њу тр­го­ви­не са Евро­пом. Ве­што снаб­де­ва цар­ску по­ро­ди­цу и мно­гим умет­нич­ким де­ли­ма. У Ве­не­ци­ји се же­ни три­де­сет го­ди­на мла­ђом де­вој­ком из по­зна­те па­три­циј­ске ку­ће, Вир­ги­ли­јом Тре­ви­зан, са ко­јом до­би­ја три кћер­ке (де­ца им, на жа­лост, ра­но уми­ру). Бри­нуо је о ру­ским пле­ми­ћи­ма-ка­де­ти­ма по европ­ским зе­мља­ма.

Аго­ни­ја срп­ских зе­ма­ља се на­ста­вља и по­сле По­жа­ре­вач­ког ми­ра из­ме­ђу Аустро-Угар­ске, Ве­не­ци­је и Тур­ске (1718). Ре­ше­ње срп­ског пи­та­ња још јед­ном би­ва од­ло­же­но. Срп­ско При­мор­је и за­ле­ђе и да­ље пре­ла­зе из јед­не у дру­гу ту­ђин­ску ру­ку.

И на лич­ном пла­ну Са­ва Вла­ди­сла­вић је имао гор­ко ис­ку­ство са Ду­бров­ни­ком. Ду­бро­вач­ки се­нат од­био је ње­го­ву же­љу, по­др­жа­ну од ца­ра, да на свом има­њу у гра­ду све­тог Вла­ха на­пра­ви цр­кву за­ду­жби­ну. С хлад­ним по­но­сом, на­пу­шта овај град за­у­век.

 

ДО­ДИР ЈЕД­НЕ ВЕ­ЛИ­КЕ СЛУТ­ЊЕ

 

Пе­тар Ве­ли­ки уми­ре 1725, а на пре­сто Ру­си­је до­ла­зи Ка­та­ри­на I.

Са­ва Вла­ди­сла­вић оста­је на сво­јим по­зи­ци­ја­ма.

Кру­на ње­го­ве слу­жбе на ру­ском дво­ру је од­ла­зак на тро­го­ди­шње те­шке пре­го­во­ре о гра­ни­ци са Ки­ном, по на­ло­гу ца­ри­це. Успе­ва да оси­гу­ра 6.000 ки­ло­ме­та­ра ду­гу гра­ни­цу, ли­ни­ју ко­ја се одр­жа­ла без­ма­ло 150 го­ди­на. У ду­гим и сло­же­ним пре­го­во­ри­ма ко­ри­сти сво сво­је ди­пло­мат­ско уме­ће. Из­ра­ђу­је кар­те Си­би­ра и гра­ди по­гра­нич­на утвр­ђе­ња. У јед­ном од но­во­о­сно­ва­них гра­до­ва, Тро­и­цо­слав­ску (да­нас Кјах­та), по­ди­же храм и ма­на­стир по­све­ћен све­том Са­ви Срп­ском.

У Тај­ном из­ве­шта­ју о Ки­ни Вла­ди­сла­вић још јед­ном до­ка­зу­је се­бе као др­жав­ни­ка. Су­ге­ри­ше дво­ру ка­кав по­ли­тич­ки курс да за­у­зме, уз нај­и­стан­ча­ни­је раз­у­ме­ва­ње др­жав­ног раз­ло­га и стра­те­ги­је. Са­мо ви­ши об­лик ду­ха мо­же да кри­ста­ли­ше та­кве уви­де.

Пред крај жи­во­та за­де­сио га је низ лич­них тра­ге­ди­ја. Умр­ла му је мај­ка, мо­на­хи­ња Те­о­фа­ни­ја, и све три кћер­ке ко­је му је ро­ди­ла мла­да су­пру­га Вир­ги­ли­ја, као и син Лу­ка из пр­вог бра­ка. (Нај­ста­ри­јој кћер­ки Ани ку­мо­ва­ла је Ана Пе­тров­на, кћер­ка ца­ра Пе­тра Ве­ли­ког.) Скр­хан ту­гом, и Са­ва је пре­ми­нуо 17. ју­на 1738, у сво­јој 70. го­ди­ни. Ко­ли­ко је био це­њен на ру­ском дво­ру ви­ди се и по то­ме што су он, ње­го­ва мај­ка и три кће­ри са­хра­ње­ни уз цар­ску по­ро­ди­цу, у Бла­го­ве­штењ­ској цр­кви Ла­вре Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду. И у по­след­њим ча­си­ма жи­во­та Са­ва Вла­ди­сла­вић је ми­слио на свој на­род. У те­ста­мен­ту, свом си­нов­цу и на­след­ни­ку Мој­си­ју Ива­но­ви­ћу на­ло­жио је „да по­ша­ље у срп­ске зе­мље два сан­ду­ка сло­вен­ских књи­га”.

Пре­ко Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа срп­ско-ру­ски од­но­си до­би­ја­ју фун­да­мен­тал­ни зна­чај и за Ср­би­ју и за Ру­си­ју. Ка­да раз­ми­шља­мо о тој лич­но­сти, на­ме­ће се и пи­та­ње о да­на­шњој срп­ској и ру­ској ари­сто­кра­ти­ји. Ако ари­сто­кра­ту схва­та­мо као чо­ве­ка ко­ји но­си у се­би иде­ју По­рет­ка и Др­жа­ве, он­да он има оба­ве­зу да гра­ди но­ве струк­ту­ре и уоб­ли­ча­ва дух но­вог вре­ме­на, не хр­ле­ћи у оно што Др­жа­ву не ја­ча.

Са­ва Вла­ди­сла­вић је за нас узор чо­ве­ка Др­жа­ве. Др­жа­ве као нај­ва­жни­је тво­ре­ви­не, све­ти­ње, окви­ра укуп­ног жи­во­та, ван ко­је не по­сто­ји­мо а са ко­јом смо све. Вла­ди­сла­вић је био чо­век без Др­жа­ве, а но­сио је Др­жа­ву у се­би.

Ка­да је о Ру­си­ји реч, ра­цио се по­вла­чи пред за­но­сом, скеп­са се пре­тва­ра у ве­ру, а са­да­шњост по­ста­је но­стал­ги­ја бу­дућ­но­сти, јер у се­би слу­ти­мо да је Ср­би­ја Ма­ла Ру­си­ја, а Ру­си­ја Ве­ли­ка Ср­би­ја.<

 

Објављено: субота, 3. октобар 2015, 20:46h

 

(Писац текста је углед­ни срп­ски ре­ди­тељ, аутор важног филмског „духовног путописа” Троицкосавск — Кјахта Саве Владиславића, насталог у оквиру припрема за ду­го­ме­тра­жни до­ку­мен­тар­но-игра­ни филм о овом српском великану из XVIII века. Извор: „СРПСКА – Национална ревија”, нулти број, 2013)

 

***

По­ла­зак у свет

По­сле зу­лу­ма по­тур­че­них Чен­ги­ћа на вла­сте­лин­ском има­њу Вла­ди­сла­ви­ћа у Ја­сен­ку код Гац­ка, у по­след­њој че­твр­ти XVII ве­ка, Са­ва са оцем Лу­ком од­ла­зи у Ду­бров­ник, а ње­гов ро­ђе­ни брат Ду­ка оста­је у Тре­би­њу. Од тог де­ла ло­зе су Ду­чи­ћи, чи­ји је по­то­мак и зна­ме­ни­ти пе­сник Јо­ван Ду­чић, пи­сац књи­ге Гроф Са­ва Вла­ди­сла­вић.

У Ду­бров­ни­ку, Лу­ка Вла­ди­сла­вић свом пре­зи­ме­ну до­да­је и Ра­гу­зин­ски, по ита­ли­јан­ском име­ну за град у ко­ји се до­се­лио (Ра­гу­за).

 

***

Кра­љев­ство Сло­ве­на

Ко­ри­сте­ћи бли­ске од­но­се са ца­рем Пе­тром Ве­ли­ким, гроф Са­ва Вла­ди­сла­вић на­сто­јао је да љу­бав пре­ма срп­ском на­ро­ду, из ко­га је по­те­као, ис­ка­же и на кул­тур­ном пла­ну, пред­ло­жив­ши Пе­тру Ве­ли­ком да се на ру­ски је­зик пре­ве­де књи­га Кра­љев­ство Сло­ве­на Ма­вра Ор­би­на, штам­па­на још 1601. го­ди­не у Пе­за­ру на ита­ли­јан­ском је­зи­ку. По­што се Пе­тар Ве­ли­ки за­ин­те­ре­со­вао, Са­ва је пре­вео на ру­ски ту до­тад нај­це­ло­ви­ти­ју исто­ри­ју Ср­ба и оста­лих бал­кан­ских на­ро­да. Књи­га се на ру­ском по­ја­ви­ла 1722. и омо­гу­ћи­ла Ру­си­ма да бо­ље раз­у­ме­ју ет­нич­ке и исто­риј­ске при­ли­ке на Бал­ка­ну. Из Вла­ди­сла­ви­ће­вог пре­во­да по­дат­ке су цр­пли и по­то­њи срп­ски исто­ри­ча­ри Ва­си­ли­је Пе­тро­вић и Јо­ван Ра­јић.

 

***

Ра­чу­ни­ца би­ску­па Зма­је­ви­ћа

Бар­ски би­скуп Ан­дри­ја Зма­је­вић ова­ко је о по­бу­ни срп­ских пле­ме­на про­тив Ту­ра­ка, у ле­то 1711, оба­ве­стио сво­је прет­по­ста­вље­не: „На овим гра­ни­ца­ма из­био је нео­би­чан рат. Пра­во­слав­ни на­ро­ди, тур­ски по­да­ни­ци, об­ја­ви­ли су рат сво­ме су­ве­ре­ну да би ди­вер­зи­јом по­мо­гли Ру­се.”

По ми­шље­њу би­ску­па Зма­је­ви­ћа, по­бе­да пра­во­слав­них про­тив Ту­ра­ка би­ла би нај­ве­ћи гу­би­так за ка­то­ли­чан­ство.

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаПодсетник С Државом у срцу