ДВА МОДЕЛА АМЕРИЧКЕ ГЛОБАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ

Лукавство маневрисања и сила изнуривања

Сви важећи битни постулати америчке спољне политике дефинисани су још у радовима Николаса Спајкмана (1893–1943) и Џејмса Бернхајма (1905–1987). Спречити да се на евроазијском копну уздигне једна доминантна сила или савез сила, помоћи свима којима то такође не одговара, успостављање равнотеже (не)моћи а не интегрисане моћи, надасве примена начела маневарског ратовања: не суочавање непосредно снаге са снагом, већ најпре ескивирање, да би се из повољније позиције сопствена снага усмерила на одабрану слабост противника. То је Спајкманова поставка. Бернхајм је, у складу са осећајем супериорности, био мање суптилан и залагао се за модел изнуривања: обезбедити победу нумерички израженим потенцијалом да се уништи, победу надмоћи у капацитету изнуривања, односно „способности да наметнете и апсорбујете исцрпљивање”. Између та два концепта до дан-данас осцилира америчка политика. Шта ће се десити са америчком стратегијом у будућности, када садашње велике силе још више ојачају и постану свесне своје снаге?

Пише: Небојша Вуковић