Зо­ран Бо­га­вац

1947 - 2006

ДРАГОМ ЗОРАНУ БОГАВЦУ (1947–2006), УМЕСТО ИЗВОДНИКА

Речи и тополе

ЗОРАН БОГАВАЦ: „ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ОПШТЕ ПРАКСЕ”

Жао ми само шума

Те суботе поподне, 16. септембра 2006, пред Домом Народне скупштине Србије, у Београду, одржавана је војна парада у част промоције нове класе официра Српске војске. Сунчан дан, маса света, авиони надлећу град. Зоран Богавац је с врата махнуо колегама у редакцији, у оближњој Улици мајке Јевросиме, и рекао: „Идем и ја да се мало промувам, можда се огребем за неки чин.” Испратио га је смех. Био је то последњи дан и последњи сат његовог живота. Два дана пре тога завршио је рукопис своје капиталне књиге „Нечујна звона. Хришћанско наслеђе Космета”. И као да је тиме затворен животни круг, као да је то био последњи акорд, као да је завршен посао због којег је бивао на тој земљи. И као да се овде, заправо, није више имало шта рећи. Текст који је пред вама Зоран Богавац објавио је 2000. године, као кроки верзију своје новинарске „аутобиографије о другима” коју је требало да напише

УВОДНИ ТЕКСТ ЗОРАНА БОГАВЦА (1947–2006) У ИЗВАНРЕДНУ МОНОГРАФИЈУ „СРБИЈА ОД ЗЛАТА ЈАБУКА”

Све нијансе златног

„Недостижни циљ ове књиге био је да открије тајне српске душе, која мирише час на босиок, час на барут”