Зо­ран Бо­га­вац

1947 - 2006

Ти­хо, у свом сти­лу, 16. сеп­тем­бра 2006. го­ди­не, на пу­ту од Ре­дак­ци­је до ку­ће, ис­крао се из ово­зем­ног жи­во­та Зо­ран Бо­га­вац, је­дан од нај­бо­љих срп­ских но­ви­на­ра по­след­ње че­твр­ти­не два­де­се­тог ве­ка. Оти­шао је чо­век та­на­не ду­ше, ло­мље­не свим овим не­сре­ћа­ма, мај­стор – умет­ник цр­них ком­по­зи­ци­ја на бе­лом па­пи­ру, је­дан од рет­ких у овом на­шем упр­ља­ном за­на­ту за ко­га се мир­не ду­ше мо­же ре­ћи: био је вр­хун­ски но­ви­нар, бри­љан­тан уред­ник и до­бар чо­век.

На­ћи ре­чи да би сло­во о мај­сто­ру ре­чи има­ло ау­тен­тичну сли­ку, по­пут Зо­ра­но­вих цр­те­жа, ко­ји­ма је, нај­­­чешће, илу­стро­вао онај там­ни­ји део на­ше ја­ве или ду­ше, ни­је ни­ма­ло ла­ко. Зо­ран Бо­га­вац, у за­по­че­тој, не­до­вр­ше­ној ауто­би­о­гра­фи­ји „Жао ми је шу­ма” се­бе на­зи­ва ин­те­лек­ту­ал­цем оп­ште прак­се. Ме­ђу­тим, не­ћу пре­те­ра­ти ако ка­жем – Зо­ран Бо­га­вац је био ве­ли­ка и сложена лич­ност. Чо­век рет­ког, све­стра­ног обра­зо­ва­ња, не­на­ме­тљи­ви ин­те­лек­ту­а­лац, изванредан ди­јаг­но­сти­чар срп­ске ствар­но­сти, од­ли­чан по­зна­ва­лац исто­ри­је, тра­ди­ци­је, умет­но­сти...

Зо­ран Бо­га­вац је за­и­ста био ве­ли­ки мај­стор срп­ске жур­на­ли­сти­ке и пу­бли­ци­сти­ке, уред­ник, ре­пор­тер, ко­лум­ни­ста, сјајан пи­сац, са­ти­ри­чар. Ро­ђен је 25. апри­ла 1947. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. У род­ном гра­ду за­вр­шио је гим­на­зи­ју и ап­сол­ви­рао ме­ди­ци­ну. Не­ми­ран дух, у уве­ре­њу да ће исти­ном ви­ше до­при­не­ти из­ле­че­њу свог на­ро­да, од­ве­о га је у но­ви­нар­ство.

По­чео је у „Сту­ден­ту”, а на­ста­вио у „Је­жу”.

У сво­јој бо­га­тој ка­ри­је­ри био је глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „Ре­пор­те­ра” (нај­мла­ђи у оној бив­шој ве­ли­кој Ју­го­сла­ви­ји), листа ДЕМ, „Гласа Цр­но­гор­ца”, „Еуро гласа”, „Гласа недеље”...

Уре­ђи­вао је „АШ”, „Ду­гу”, „По­ли­ти­кин Свет”, „Пулс”, „Српско наслеђе”, „Екс­прес”, „Прин­цип”, „Ту­ри­стич­ки ин­фор­ма­тор Ср­би­је”...

По­след­ње две го­ди­не је као из­вр­шни уред­ник „Ту­ри­стич­ког ин­фор­ма­то­ра Ср­би­је”, на­пи­сао мо­но­гра­фи­ју о Гу­чи „Ли­ме­на ду­ша Ср­би­је”, Годишњак из српске баштине, при­ре­дио Ту­ри­стич­ку би­бли­ју Ср­би­је – „Бе­ли Ан­ђео” и мо­но­гра­фи­ју о Ср­би­ји - „Ср­би­ја од зла­та ја­бу­ка”.

Аутор је на де­се­ти­не књи­га, пу­бли­ци­стич­ких де­ла и фељ­то­на.

Не­ко­ли­ко да­на пред упокојење за­вр­шио је ру­ко­пис свoг ка­пи­тал­ног де­ла „Не­чуј­на зво­на - хри­шћан­ско на­сле­ђе Ко­сме­та”. <

Мишо Вујовић