Одлазак

ЗОРАН БОГАВАЦ: „ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ОПШТЕ ПРАКСЕ”

Жао ми само шума

Те суботе поподне, 16. септембра 2006, пред Домом Народне скупштине Србије, у Београду, одржавана је војна парада у част промоције нове класе официра Српске војске. Сунчан дан, маса света, авиони надлећу град. Зоран Богавац је с врата махнуо колегама у редакцији, у оближњој Улици мајке Јевросиме, и рекао: „Идем и ја да се мало промувам, можда се огребем за неки чин.” Испратио га је смех. Био је то последњи дан и последњи сат његовог живота. Два дана пре тога завршио је рукопис своје капиталне књиге „Нечујна звона. Хришћанско наслеђе Космета”. И као да је тиме затворен животни круг, као да је то био последњи акорд, као да је завршен посао због којег је бивао на тој земљи. И као да се овде, заправо, није више имало шта рећи. Текст који је пред вама Зоран Богавац објавио је 2000. године, као кроки верзију своје новинарске „аутобиографије о другима” коју је требало да напише

За­што сам за­спао са же­љом да по­ста­нем ар­хи­тек­та, а, кад сам се про­бу­дио, од­нео до­ку­мен­те на Ме­ди­цин­ски фа­кул­тет, то са­мо до­бри Бог зна. А за­што сам као ап­сол­вент, са још не­ко­ли­ко ис­пи­та до кра­ја за­у­век на­пу­стио ме­ди­ци­ну, и ја бих мо­гао не­ку да ка­жем. Ре­ци­мо: „Чо­ве­чан­ство је са­свим, са­свим не­из­ле­чи­во!”

– Са­че­кај­те, уред­ник хо­ће да вас ви­ди – ре­кла је се­кре­та­ри­ца и уба­ци ме у со­бу, код го­спо­ди­на, та­да још увек дру­га, Бра­не Црн­че­ви­ћа.

Бра­на си­па се­би ви­ски, ме­не и не ну­ди, али до­бро се се­ћам и мар­ке. Ни­је то био не­ки „хо­дач”, не­го кра­љев­ска ети­ке­та „Квин Ен”. Ка­же ми не­што као до­бро је, или слич­но, пре­цр­та не­што де­бе­лом ру­ком, ис­пра­ви се у пу­ној ве­ли­чи­ни и све­ча­но из­го­во­ри: „У овој но­ви­ни се не пи­ше о ми­ли­ци­ји, вој­сци и о...” А он­да по­ка­же пал­цем пре­ко ра­ме­на, као да сто­пи­ра, на зид иза ле­ђа, и не окре­ћу­ћи се. А мој по­глед се сре­те са пла­вим Мар­ша­ло­вим оком.

Би­ло је то, је­дан­пут дав­но, у „Је­жу”.

Ис­по­ста­ви­ће се бр­зо ка­ко се ни сам Бра­на ни­је баш на­ро­чи­то др­жао сво­јих упут­ста­ва. А она стро­га го­спо­ђа, ду­ша од же­не, се­кре­тар ре­дак­ци­је На­та­ша Мој­си­ло­вић, са­мо је још јед­ном на ме­ни тре­ни­ра­ла стро­го­ћу кад ме је по­сле три ме­се­ца упи­та­ла: „А Ви, мла­ди­ћу, за­што Ви не ди­же­те хо­но­ра­ре и пра­ви­те ми про­бле­ме са ра­чу­но­вод­ством?”

Мој ис­кре­ни од­го­вор био је: „Ни­сам знао да тре­ба!”

А хо­но­ра­ри, ме­сеч­ни, би­ли су као три пла­те мо­је мај­ке, про­фе­сор­ке ге­о­гра­фи­је.

По­сле сам се за­по­слио у Ре­ви­ји „АШ” као при­прав­ник-уред­ник. Ни­је гре­шка. Ни­ко­ла Ру­дић, сли­кар и еру­ди­та, вр­ло ши­ро­ког по­ља ин­те­ре­со­ва­ња, че­стит чо­век ка­квих ме­ђу уред­ни­ци­ма одав­но не­ма (да­нас жи­ви на Ки­пру, цр­та па­сте­ли­ма чам­це у лу­ци, и про­да­је их ту­ри­сти­ма), вр­ло твр­до­глав у од­бра­ни прин­ци­па здра­вог ра­зу­ма и са­свим глув за опор­ту­ни­зам и ци­ни­зам ко­ји су да­нас основ­не ка­рак­тер­не цр­те жи­во­ти­ње зва­не гло­дур (тај тер­мин је тек ка­сни­је из­ми­шљен, у та­да још брат­ском За­гре­бу), по­ку­ша­вао је да пра­ви лист ко­ји је тих се­дам­де­се­тих био европ­ски­ји од „Стар­та”. И из раз­ло­га са­мо ње­му по­зна­тих, са­свим ван но­ви­нар­ских ка­но­на, уред­нич­ка ме­ста по­ну­дио Во­ји Ива­но­ви­ћу и ме­ни, ап­со­лут­ним но­вин­ским по­чет­ни­ци­ма, ко­ји још ни­смо би­ли од­слу­жи­ли при­прав­нич­ки стаж.

Ни­ко­ла Ру­дић, Ол­ги­ца Но­ва­ко­вић, маг фо­то­гра­фи­је Ве­ли­сав То­мо­вић (да­нас вла­сник аген­ци­је у То­рон­ту), Ду­шан Аран­ђе­ло­вић, од­ли­чан по­зна­ва­лац европ­ских ди­зајн трен­до­ва, Во­ја Ива­но­вић, ко­ји ће, уме­сто да по­ста­не тре­ћи у тан­де­му Иљиф и Пе­тров, про­тра­ћи­ти та­ле­нат на ту­ри­стич­ко но­ви­нар­ство, Ра­ди­во­је Бо­ји­чић ко­ји је пи­сао та­ко кр­во­лоч­но „цр­ве­не” ко­мен­та­ре да смо га зва­ли Мла­ди Ле­ви, Дра­гош Ка­ла­јић, мла­ђи и леп­ши не­го ина­че (оп­ту­жи­ван та­да да је фа­ши­ста, ваљ­да због цр­них ко­шу­ља ко­је је но­сио и због ита­ли­јан­ског ко­ји је теч­но го­во­рио) са ње­го­вим по­гле­дом од­о­зго, ко­јег смо об­ја­вљи­ва­ли под на­сло­вом „По­глед жи­ра­фе”, цр­ве­ни рас­поп Ни­ко­ла Дре­но­вац (ко­ји је и да­ље имао по­тре­бу да за Ду­чи­ћа, одав­но по­кој­ног, до­ка­же ка­ко је оби­чан чет­ник), Ма­ри­ја Бла­го­је­вић због чи­јих смо тек­сто­ва о „њу ејџ” ре­ли­ги­ја­ма (се­дам­де­се­тих, на Бал­ка­ну!) сви на кра­ју и би­ли раз­ју­ре­ни.

„ЈА САМ КРИВ, ЗО­РИ­ЦА ЈЕ НЕ­ВИ­НА”

Рас­по­ре­де ме у „Чик”, ко­ји је та­да већ мо­рао да про­ме­ни име у „Зум”, лист ерот­ско-пор­но­граф­ског бун­та про­тив та­да­шњег вла­да­ју­ћег бил­тен­ског но­ви­нар­ства ко­је је Вла­да Бу­ла­то­вић нај­бо­ље об­ја­снио афо­ри­змом „Пи­тао бил­тен бил­те­на: ко­ли­ко си да­нас на­пра­вио кре­те­на?” Ти­раж је био до не­ба, по­шта је сти­за­ла у џа­ко­ви­ма, а ру­бри­ка „Мо­је љу­бав­но ис­ку­ство” оста­ла је за­пам­ће­на у исто­ри­ји ју­го­сло­вен­ског но­ви­нар­ства по чу­ве­ном па­њу на Мо­ра­ви, пр­ва yu-стар­ле­та Зо­ри­ца Гај­даш про­гла­ше­на је пре­ко но­ви­на за не­ви­ну (суд је мла­дог Ма­ти­ју Бећ­ко­ви­ћа осу­дио да се го­спо­ђи­ци, ко­ја се пр­ва об­на­жи­ла у на­шој штам­пи, из­ви­не пре­ко но­ви­на, а Ма­ти­ја је на­пи­сао: „Ја сам крив, Зо­ри­ца је не­ви­на!”), Ршу­мо­вић је пи­сао сво­је ерот­ске ку­пле­те, ко­ми­те­ти су због њих до­но­си­ли за­ко­не о бор­би про­тив шун­да, Ми­лен­ко Ву­че­тић је свој та­ле­нат, да­нас у слу­жби Ву­ка Дра­шко­ви­ћа, он­да ста­вљао у слу­жбу пор­но­гра­фи­је, лист је у јед­ној не­фри­зи­ра­ној ан­ке­ти чи­та­ла­ца за нај­по­пу­лар­ни­је ли­це ме­се­ца пр­ви Јо­си­па Бро­за Ти­та гур­нуо на дру­го ме­сто, иза не­ког та­да ак­ту­ел­ног Сан­до­ка­на или др Кил­де­ра, не се­ћам се ви­ше. Ко­ји скан­дал!

Кад сам „рас­те­ран” из „АШ-а”, они су би­ли рас­те­ра­ни из „ЧИК-а”, а лист је уре­ђи­вао Вла­да Ка­тић, ко­ји је јед­ном, у слу­жби ти­ра­жа и „Ру­би­но­вог” ви­ња­ка (пи­ће на­ше и ва­ше мла­до­сти!), ре­ди­го­вао од­ло­мак из „Коц­ка­ра”, под­мет­нут од Зо­ра­на Си­ми­ћа Си­ми­це (ка­сни­је про­сла­вље­ног ди­љем Шу­ма­ди­је по ал­тер­на­тив­ном ле­че­њу сте­ри­ли­те­та па­ра­ме­ди­цин­ским ме­то­да­ма). И та­ко, Чо­век ко­ји је ре­ди­го­вао До­сто­јев­ског, ка­ко смо Вла­ду зва­ли кад не чу­је, а још сла­ђе кад чу­је, поч­не да ре­ди­гу­је и ме­не. Ма, ни­сам за­вре­део ни да ме ре­ди­гу­је. Ја пи­шем, он ба­ца. И та­ко шест ме­се­ци. Кад, Вла­ду сме­не. До­ла­зи ве­ли­ки маг но­ви­нар­ства, про­сла­вље­ни филм­ски сце­на­ри­ста, чо­век чи­ји су ти­ра­жи, док га ни­су оте­ра­ли, до­сти­за­ли фан­та­стич­них 500 хи­ља­да!

Пр­ви ре­дак­циј­ски са­ста­нак, оче­ку­је­мо но­вог глав­ног уред­ни­ка. Ула­зи не­ки тип, ли­це па­мет­но, очи ма­ло мут­не (пи­ће ва­ше и на­ше мла­до­сти), не­ки кра­так џем­пер (по­кој­ник је био ма­њи), ис­це­пан на лак­ту (стид­но је ву­као ру­кав да се ру­па не ви­ди), а на но­га­ма пла­стич­не (пла­стич­не!) па­пу­че (па­пу­че!). Се­да по­ред ме­не, клим­не ми гла­вом и ћу­ти. Ко­ји кло­шар! Со­ба се пу­ни у ти­ши­ни, не­ки га по­здра­вља­ју, клим­не и њи­ма.

– Да поч­не­мо! Ја сам Љу­би­ша Ко­зо­ма­ра, ваш но­ви глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник!

Ста­вио ша­ку на ону по­де­ро­ти­ну на лак­ту.

У сле­де­ћем бро­ју но­во за­гла­вље. „Зум” ве­ли­ко, „Ре­пор­тер” сит­но. (По­сле ће, из бро­ја у број, оно „Ре­пор­тер” да ра­сте, а „Зум” да се сма­њу­је, док са­свим не не­ста­не). И три мо­ја тек­ста, „из кор­пе”.

Љу­би­ша ме зо­ве, ка­же: „А, ти си тај, де­бе­ли! Ти си ов­де нај­бо­љи но­ви­нар!”

Ње­гов сто увек је био огро­ман и пот­пу­но пра­зан, као аеро­дром­ска пи­ста. Пра­зне су му би­ле и фи­о­ке, кад не­ку отво­ри чу­ло се са­мо чан­гр­ља­ње „бом­би­ца” (ми­ни па­ко­ва­ње пи­ћа на­ше и ва­ше мла­до­сти). Сле­де­ћи број ни­је по­сто­јао, а тек­сто­ви су за­вр­ша­ва­ли у но­ви­на­ма. Или у кор­пи, уз ве­чи­то исту ре­че­ни­цу: „А то но­си ма­ми, да ти ста­ви у ку­пус!”

Од Љу­би­ше сам на­у­чио нај­ва­жни­ју но­ви­нар­ску лек­ци­ју. Узме текст, де­се­так кар­ти­ца, са­мо га пре­ли­ста, спу­сти на сто, па на ње­га ста­ви сво­ју уред­нич­ку ша­пу: „Ово ти је увод, је л’ да?” И згу­жва пр­ву стра­ни­цу, и не чи­та­ју­ћи је. Он­да окре­не текст: „А ово ти је, као, за­кљу­чак!” Згу­жва и по­след­њу стра­ну, па ка­же – но­си то у тех­нич­ку ре­дак­ци­ју!

НО­ВИ­НЕ ЗА ТРИ ВИ­ЊА­КА

Две го­ди­не жи­во­та про­вео сам на точ­ко­ви­ма. Вр­ло ко­ри­сно за јед­но ма­ње-ви­ше са­лон­ско де­те, са­знао сам у ка­квој зе­мљи жи­вим. То је би­ло но­ви­нар­ство. Баш као што ће ми јед­ном, мно­го ка­сни­је, ре­ћи не­ка­да­шњи ди­рек­тор код Вељ­ка Бу­ла­ји­ћа, По­по­вић се пре­зи­вао, кад смо се сре­ли на сни­ма­њу не­ког фил­мчи­ћа:

– Бра­те, ка­ко смо Вељ­ко и ја ра­ди­ли! Ле­те еска­дри­ле, тен­ко­ви на пу­те­ви­ма, пу­ко­ви по­стро­је­ни по ли­ва­да­ма, ржу ко­њи, пу­ши се ко­мо­ра, а ја са­мо по­диг­нем ру­ку, а на бр­ду, не­где на хо­ри­зон­ту, па­ле се шу­ме! Ово су ти сад све прц-фил­мо­ви!

Има­ли смо све бо­љи ти­раж, пла­те ве­ће не­го у „Слу­жбе­ном ли­сту” (то је у тим вре­ме­ни­ма био но­ви­нар­ски не­до­сти­жан циљ, са­мо смо ми успе­ва­ли да до­а­ка­мо му­дрим ре­дак­то­ри­ма уред­би, од­ред­би и њи­хо­вих до­пу­на), све је цве­та­ло осим на­шег глав­ног уред­ни­ка, ко­ме су „бом­би­це” све гла­сни­је чан­гр­ља­ле по фи­о­ка­ма. И у гла­ви. До­ла­зи не­ка ва­жна де­ле­га­ци­ја, ди­рек­тор Ми­ша Ма­рин­ко­вић, пре­са­ви­јен као шеф са­ле у бо­љем ло­ка­лу, уво­ди их код глав­ног уред­ни­ка. Кан­це­ла­ри­ја пра­зна, и док се гу­ра­ју на вра­ти­ма, ис­под сто­ла чу­ју ла­ја­ње, и по­ја­вљу­је се Љу­би­ша, че­тво­ро­но­шке, др­жи у на­руч­ју пса, ма­ло ку­че, бул­до­га (звао га је Гу­ска), и ка­же им, са по­да:

– Јао, Гу­ска ми се упи­ша­ла!

По­сла­ли га у Лон­дон, да ода­бе­ре и от­ку­пи не­ке фо­то­гра­фи­је, и са њим Бо­бу Ми­хи­ћа – да при­па­зи ма­ло на Љу­би­шу, да не пи­је! Ави­он из Лон­до­на сле­ће, ам­бу­лант­на ко­ла из­ле­ћу на пи­сту, из­но­се Бо­бу на но­си­ли­ма и пра­во у бол­ни­цу. Пу­као му чир. По­сле, кад смо му но­си­ли по­мо­ран­џе, Бо­ба при­ча:

– Иде­мо Лон­до­ном, Љу­ба ви­ди паб, пра­во за шанк, узи­ма ко­њак и пи­во, шта ћеш ти, ја – ли­му­на­ду. Ула­зи­мо у сле­де­ћи – он ко­њак и пи­во, ја ли­му­на­ду. И по­сле се­дам да­на, од сил­них ли­му­на­да, про­го­рео ми же­лу­дац.

Пи­та­мо Љу­би­шу ка­ко је би­ло:

– Су­пер, са­мо не­ма­ју ви­њак!

По­ску­пео па­пир, шта ли, еко­но­ми­сти се уз­му­ва­ли, на­пра­ви­ли ела­бо­ра­те, из­ла­жу екс­по­зеа, ва­де ди­ги­тро­не, Ко­ле­ги­јум тра­је ли тра­је, а Љу­би­ша све нер­во­зни­ји, уста­не да иде и ка­же с вра­та: „Но­ва це­на, де­вет ди­на­ра!” Ка­ко, за­што? „Ле­по, ви­њак ко­шта три ди­на­ра, пу­та три то је де­вет. Је­беш но­ви­ну ко­ја не вре­ди три ви­ња­ка!”

То смо по­сле ду­го при­ме­њи­ва­ли и зва­ли „Љу­би­ши­на фор­му­ла”.

Кад би до­шло ле­то, Љу­би­ша би се уз­му­вао. Пу­штај фељ­то­не о ај­ку­ла­ма, о стра­шним зми­ја­ма („јер у тра­ви љу­та зми­ја вре­ба”), о шкор­пи­ја­ма... И та­ко, по­ша­ље ме­не у Дал­ма­ци­ји и Ис­тру, чуо да та­мо по­сто­ји па­ук го­ри од оног стра­шног, из деч­јег игро­ка­за на ко­ји су нас ма­ме во­ди­ле. На­ђем не­ког док­то­ра, луд као стру­ја, па­у­ко­лог или ка­ко год се то ка­же на ла­тин­ском, др­жи на сто­лу па­у­ка као две пе­сни­це, африч­ког, жи­вог! Ис­при­ча ми при­чу о па­у­ку, зва­ном „цр­на удо­ви­ца”, ко­ји још мо­же да се срет­не са­мо у истар­ским ка­ме­ња­ри­ма. Ма­ли, пет цр­ве­них тач­ки­ца на те­лу, отро­ван. Љу­би­ша чи­та текст, гле­да сли­ке, тап­ше ру­чи­ца­ма као де­те. То! То! Је л` мо­гу да на­пи­шем још шест на­ста­ва­ка?

– Бог с то­бом, Љу­би­ша, па по­след­њи слу­чај је за­бе­ле­жен пе­де­сет сед­ме, а укуп­но је у Ју­го­сла­ви­ји би­ло шест ре­ги­стро­ва­них ује­да у исто­ри­ји ме­ди­ци­не! Са­мо је јед­на же­на умр­ла – има­ла је сла­бо ср­це... – по­ку­ша­вам уред­ни­ка да при­зо­вем ра­зу­му.

Не вре­ди! Он­да се за­и­на­тим, и ка­жем – мо­гу.

Фељ­тон је имао од­ли­чан од­јек, али ка­жу ми за­ви­дљи­ве ко­ле­ге:
„Аман, пре­ки­ни, по­би це­лу Ис­тру!” А Љу­би­ша, сав сре­ћан, об­ја­шња­ва: „Љу­ди ле­ти нај­ви­ше во­ле да се пла­ше!” За­што, Љу­бо? „От­куд ја знам!” И Цр­ну Удо­ви­цу на­ја­вљу­је на на­слов­ној.

КА­КО ЈЕ ОТИ­ШАО ЉУ­БИ­ША КО­ЗО­МА­РА

Увек без па­ра – пла­ту би спи­скао за три да­на на ви­њак и бу­лу­мен­ту бес­при­зор­них де­ча­ка ко­је је во­лео да оку­пља, но­се­ћи у ду­ши бол си­ро­че­та ко­је је де­тињ­ство про­ве­ло у до­мо­ви­ма за де­цу без ро­ди­те­ља – Љу­би­ша Ко­зо­ма­ра би по­не­кад при­чао ка­ко су он и Ми­хић (је­сте, онај слав­ни Ми­хић, муж Ве­ре Чу­кић и отац Ива­не Ми­хић) пи­са­ли сце­на­ри­ја за Рат­ка Дра­же­ви­ћа, ко­ји је сво­ју уд­ба­шку ка­ри­је­ру за­вр­шио као ди­рек­тор „Ава­ла фил­ма”, и про­да­ва­ли му их на ки­ло, а па­ре др­жа­ли у ве­ли­кој кар­тон­ској ку­ти­ји ода­кле би узи­ма­ли – ко­ли­ко ко­ме тре­ба. А по бе­о­град­ским ка­фа­на­ма још је кру­жи­ла при­ча о Љу­би­ши­ном „ше­вро­ле­ту”, ре­па­том, огром­ном, пр­вом ка­бри­о­ле­ту у Бе­о­гра­ду, и о Љу­би­ши, пре­пла­ну­лом, са там­ним, шме­кер­ским на­о­ча­ри­ма, окру­же­ном стар­ле­та­ма...

Пи­тао сам га јед­ном, кад ме из­вео у нај­ве­ћу бе­о­град­ску ру­пу, би­фе „Ман­да­ри­на” у Чу­ми­ће­вом со­ка­че­ту, да му пла­тим пи­ће – се­ћа ли се те бе­о­град­ске зна­ме­ни­то­сти на че­ти­ри точ­ка.

– Кре­нем на пут, а он ста­не. Про­ла­зио так­си, ја за­у­ста­вим, за Ва­ље­во, он ме гле­да, пи­та имаш ли па­ра, пред­ло­жим: да ме во­зиш, ево ти овај крш! Он ме од­ве­зе, ја ње­му кљу­че­ве... По­сле сам срео чо­ве­ка, пи­там шта је би­ло ко­ли­ма, он ка­же, мо­рао да му ме­ња бо­би­ну!

Ни­кад ме ни­је по­звао у ку­ћу, сти­део се. Имао је ви­лу у Ли­сич­јем јар­ку, при­ча­ли су ми, ве­ли­ку, са дво­ри­штем. Ко­ри­стио је са­мо јед­ну со­бу, и у њој др­жао ста­ру фо­те­љу, ре­зер­ви­са­ну за пса, и ле­жај где би по­са­дио го­сте, на ни­кад чи­сту по­сте­љи­ну. И те­ле­ви­зор на по­ду. Оста­ле со­бе би­ле су без на­ме­шта­ја, пра­зне, а јед­на му је слу­жи­ла да у њу, кроз од­шкри­ну­та вра­та, ба­ца от­пат­ке. Кад су му, по­сле го­ди­на не­пла­ћа­ња, пре­се­кли во­ду, до­се­тио се да уве­де „те­ку­ћу” – спро­вео је са ба­штен­ске че­сме цре­во кроз про­зор ку­па­ти­ла, па ка­ко га је мр­зе­ло да из­ла­зи и отва­ра-за­тва­ра сла­ви­ну, пу­стио је да увек те­че. Во­да те­че, и... та­ко про­ла­зи сла­ва све­та.

Умро је мир­но скло­пив­ши очи, у дру­штву не­ких де­ча­ка, спу­стив­ши гла­ву на пр­ља­ву по­сте­љи­ну. Пас је за­цви­лео...

На Топ­чи­дер­ском гро­бљу би­ло је мно­го све­та, се­ти­ли су га се мр­твог они ко­ји су га жи­вог за­бо­ра­ви­ли. У ма­си би­ло је мно­гих ко­ји су му по не­што ду­го­ва­ли: са­вет, по­моћ, но­вац, дру­же­ње, љу­бав. Он ни­је ду­го­вао ни­ком ни­шта.

Ме­ни, ко­ји сам се­део на ње­го­вом ме­сту глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка, од­ре­ди­ли су да на­пи­шем не­кро­лог. Пи­сао сам, те пр­ве но­ћи у ко­јој га ви­ше ни­је би­ло, а оно што ме је гре­ба­ло под кап­ци­ма, то су мо­жда би­ле су­зе, за њим, и јед­ним вре­ме­ном но­ви­нар­ства ко­је је, за­јед­но с њим, за­у­век оти­шло.

ЈО­ЗЕФ К. И ЗО­РАН Б.

У свом ор­ма­ну, у уред­нич­кој со­би, др­жао сам са­ко и кра­ва­ту, и кад ме ви­де да из­ла­зим „кра­ва­ти­ран” у ре­дак­ци­ји ка­жу: зар опет?! Зна­ли су да идем у Ко­ми­тет и да ми та­мо не­ће ну­ди­ти ма­сне ко­ла­че.

Да­нас ми се чи­ни – од че­ти­ри го­ди­не ман­да­та, сме­њи­ва­ли су ме пет го­ди­на, по­че­ли су го­ди­ну да­на ра­ни­је!

Кад је та каф­ки­јан­ска игра кре­ну­ла, из­нер­ви­ран, сед­нем да на­пи­шем остав­ку. Уђе Бо­ро Кри­во­ка­пић, и пи­та – шта пи­шем.

– Остав­ку!

А он при­ђе и ис­трг­не ми лист из ма­ши­не.

– Остав­ку? Ка­кву остав­ку! То су Ен­гле­зи из­ми­сли­ли! Ни­је то за нас Бал­кан­це, то је за ен­гле­ске лор­до­ве!

Сти­же ме Ла­ки­че­вић, из „По­ли­ти­ке”, та­да је био не­ки из­вр­шни се­кре­тар, шта ли (за­вр­шио је ка­ри­је­ру као пред­сед­ник Удру­же­ња гу­сла­ра Ју­го­сла­ви­је), и за­ди­хан, по­што сам већ за­лу­пио вра­та у Ко­ми­те­ту, ка­же ми:

– Ама, шта је те­би, за­што се нер­ви­раш, не ра­ди се то та­ко. Не­го, при­знај, на­ве­ди објек­тив­не окол­но­сти, ма­ло се рас­кри­ти­куј, за­ка­жи са­ста­нак за не­де­љу да­на, при­пре­ми ма­те­ри­ја­ле, та­мо се по­кај, и ни­ком ни­шта. Они ни­шта не мо­гу да ура­де на ду­ге ста­зе.

За­ка­жу не­ку ко­ми­си­ју, а мој ди­рек­тор Зо­ран Си­мић хук­ће:

– Бу­ра­зе­ру, овог пу­та си ствар­но го­тов! Го­то­ви смо обо­ји­ца!

Оп­ту­жи­ва­ли су нас пр­во за „анар­хо-ли­бе­ра­ли­зам”, за­тим за „ре­ха­би­ли­та­ци­ју де­сних иде­о­ло­ги­ја”, а он­да и за јед­но и за дру­го. Уза­луд сам звао ло­ги­ку у по­моћ да схва­тим сво­ју кри­ви­цу. Франц К. и Зо­ран Б. За­и­ста ни­сам знао да је Каф­ка наш ре­а­ли­ста, ра­ме уз ра­ме са Ми­ло­ва­ном Гли­ши­ћем.

Сло­ба Јо­ва­но­вић, та­да из­вр­шни се­кре­тар Град­ског, пр­ви ме је оп­ту­жио за на­ци­о­на­ли­зам! ПКБ уве­зао не­ког ве­пра, свет­ског пр­ва­ка у ве­про­ва­њу, из Хо­лан­ди­је, да по­пра­ве кр­ме­ћи фонд. Да­те ве­ли­ке па­ре, еки­па ве­те­ри­на­ра га пра­ти­ла, до­шао спе­ци­јал­ним ави­о­ном, ду­га­чак као стрип у на­став­ци­ма, бе­ли, бе­ли, са огром­ним уши­ма. Не­ша, рвач из Бор­че, ка­сни­је глав­ни фо­то­ре­пор­тер „Си­па пре­са”, чи­ји су из­ве­шта­ји из Мо­скве об­и­шли свет, на­пра­ви фо­то­ре­пор­та­жу. Ве­пар леп, ко упи­сан. Пу­стим ре­пор­та­жу на две стра­не. Зво­ни те­ле­фон.

– Шта ти је то на 18. стра­ни? До­ђи од­мах!

Прав­дам се ја, при­чам о „по­зи­тив­ној ко­но­та­ци­ји” фо­то­ре­пор­та­же ко­ја „афир­ми­ше на­ше на­по­ре на ре­ви­та­ли­за­ци­ји по­љо­при­вре­де”.

– Овог пу­та си ствар­но пре­те­рао! – ка­же Сло­ба. И по­ка­же на на­слов, про­стр­ло се пре­ко две стра­не: „Нај­леп­ша срп­ска сви­ња”.

Туц, муц, па то ни­је увре­дљи­во за Ср­бе, па...

– Ама, ти ни­шта не раз­у­меш? Са­мо гле­да­те да ста­ви­те у на­слов „Ср­би­ја”, „срп­ска”, и то што ве­ћим сло­ви­ма!

– А шта је тре­ба­ло да ста­вим?

– Шта би­ло, ре­ци­мо: Нај­леп­ша на­ша сви­ња, или ју­го­сло­вен­ска... шта ја знам, ти си уред­ник, не­мој ја да ти се ме­шам, па он­да да гун­ђа­те ка­ко се но­ви­не уре­ђу­ју у ко­ми­те­ти­ма. То што ти ра­диш чист је срп­ски на­ци­о­на­ли­зам!

Сло­ба Јо­ва­но­вић ка­сни­је ће сам уре­ђи­ва­ти „нај­срп­ски­ји од свих срп­ских ли­сто­ва”, чи­ји на­слов је про­бу­ђе­ни срп­ски на­род чи­тао од по­за­ди: „Серп­ске”. А са ме­ста Мо­ше Пи­ја­де, ди­рек­то­ра Те­ле­граф­ске аген­ци­је Но­ва Ју­го­сла­ви­ја, и зглај­зао је упра­во због срп­ског на­ци­о­на­ли­зма. Та­ман је чо­век био по­стао на­ци­о­на­ли­ста, кад су му они тра­жи­ли да опет бу­де ко­му­ни­ста.

„ЈА, ВЕ­ЛИ­КО­ГРА­ЂА­НИН”

Јед­ног ју­тра, про­шап­ће ми про­сто пре­тр­ну­ла се­кре­та­ри­ца: „На ве­зи је Пред­сед­ник!” Се­тим се да сам ви­део Ба­ко­че­ви­ћа, док је био „Риб­ни­кар по­сле Риб­ни­ка­ра”, на ме­сту ди­рек­то­ра „По­ли­ти­ке”, ка­ко је на та­кав по­зив уста­јао, раз­го­ва­рао и кла­њао се др­же­ћи слу­ша­ли­цу.

– Да, дру­же Пред­сед­ни­че, да, да, да.

Не знам да ли да пр­во ка­жем „да, да, да”, да уста­нем, да се по­кло­ним, или да диг­нем слу­ша­ли­цу. Кад оно – Ка­би­нет пред­сед­ни­ка Син­ди­ка­та!

Та­ко сам упо­знао Ву­ка Дра­шко­ви­ћа, из Шпи­ља­ко­вог ка­би­не­та. Оду­ше­вио ме је: био сам сит ра­зних ко­му­ни­стич­ких фо­ли­ра­на­та, фра­зе­ра, ка­ри­је­ри­ста. Да је жи­вео на вре­ме, Пав­ка се не би пре­зи­вао Кор­ча­гин, не­го Дра­шко­вић. Ова­ко се ка­лио че­лик! Вук ва­трен, ело­квен­тан, са­мо­у­ве­ре­но ис­кљу­чив, у ко­шу­љи са ру­ском краг­ном, на но­га­ма чи­зме (не мо­гу тач­но да се се­тим ко је у Бе­о­гра­ду, ле­ти, пр­ви но­сио чи­зме – Вук или Љу­би­ша Ри­стић).

Вук је у „Ре­пор­те­ру” пи­сао фељ­тон, у без­број на­ста­ва­ка, под на­сло­вом „Ја, ма­ло­гра­ђа­нин”, а са мо­то­ом из „Са­бра­них ди­је­ла Јо­си­па Бро­за”: „Ре­во­лу­ци­ја је не­што дру­го од обич­ног жи­во­та.” По­сле је од тог фељ­то­на на­пра­вио књи­гу, је­ди­ну ко­ју сад уоп­ште не на­во­ди у сво­јој би­бли­о­гра­фи­ји. Ни­је ваљ­да да је се сти­ди?

Вук је по­сле пи­сао „Нож”. Дао ми јед­ну од пр­вих вер­зи­ја ро­ма­на, да га про­чи­там. Сед­нем уве­че, кад не­ста­де стру­је. Али, ру­ко­пис ни­сам мо­гао да ис­пу­стим из ру­ку, упа­лим све­ћу, про­сто гу­там. Зво­ни те­ле­фон, Вук. Ја­вља се из До­ма син­ди­ка­та, из­ве­шта­ва за син­ди­кал­ни „Рад” са не­ког Кон­гре­са са­мо­у­пра­вља­ча.

– Аха, та­ко да­кле – ка­же ми кад смо се пи­та­ли за здра­вље и шта ко ра­ди – док ја овла­да­вам це­ли­ном дру­штве­не ре­про­дук­ци­је, ти чи­таш ди­си­дент­ску ли­те­ра­ту­ру!

Пред­ло­жио сам му, по­сле, да се ма­не глу­по­сти и ба­ви ли­те­ра­ту­ром (ко дру­ги да на­сле­ди До­бри­цу Ћо­си­ћа, ко да бу­де наш нај­зна­чај­ни­ји про­се­чан пи­сац?) и су­ге­ри­сао му не­ка скра­ће­ња, ко­ја је усво­јио, имао при­мед­бе на крај – ко­је ни­је... Кад је књи­га иза­шла, на­пи­сао ми је по­све­ту: „Мом до­жи­вот­ном глав­ном и од­го­вор­ном уред­ни­ку, Зо­ра­ну Бо­гав­цу, Вук.”

СТРА­ШНИ ПЕН­ЗИ­О­НЕР­СКИ ЂО­КА

Опро­сти­ли су ми не­ка­ко кад је проф. Ми­ло­ше­вић на­пи­сао у „Ре­пор­те­ру” ка­ко је Ста­љин био пљач­каш ба­на­ка, и ка­ко је, јед­ном, оду­ше­вљен пле­ном, Ле­њин ус­клик­нуо: „Тај див­ни Гру­зин!”

А ума­ло гла­ве да ми до­ђе „пен­зи­о­нер­ска афе­ра” (пи­штољ су та­да на ме­не по­те­за­ли)... Мо­рам, с тим у ве­зи, да по­тро­шим још ма­ло про­сто­ра! Ма­ти­ја Бећ­ко­вић пи­сао је ко­лум­ну у „Ре­пор­те­ру”, по сти­лу као „пи­сма чи­та­ла­ца” (већ је био ака­де­мик!) и на­пи­ше – за­што се пен­зи­о­не­ри во­зе град­ским са­о­бра­ћа­јем, куд па то они жу­ре, за­у­зи­ма­ју ме­ста за оне ко­ји ра­де или се шко­лу­ју да су­тра не­што до­при­не­су... Чи­ста ху­мо­ре­ска са бећ­ко­ви­ћев­ским хи­пер­бо­ла­ма. Као, не вре­ди њи­ма при­ча­ти, али кад би се не­ко­ли­ко њих за­љу­ља­ло о бан­де­ре на пр­вим ауто­бу­ским ста­ни­ца­ма... Пот­пи­ше: „Уче­ник З. П.”

Би­ла је то па­ро­ди­ја на ме­сто пен­зи­о­не­ра у дру­штву. Али, об­ја­сни ти то они­ма ко­ји ни­шта у жи­во­ту ни­су про­чи­та­ли осим „По­ли­ти­ки­них” чи­ту­ља (сре­ћом, још сам жив!). Ма­ти­ја је та­да, она­ко ус­пут, са осме­хом ге­ни­ја, ис­пи­ти­вао ка­ко функ­ци­о­ни­ше на­ше бал­кан­ско јав­но мње­ње и ужи­вао је у оно­ме што се де­си­ло. Ја­ви се је­дан Ђо­ка (Вје­шти­ца) и то све ис­те­сте­ри­ше, она­ко ама­лин­ски, пре­ко Сту­ди­ја Б – не­ће­мо ми за­бра­ни­ти пен­зи­о­не­ри­ма да се во­зе град­ским са­о­бра­ћа­јем, док је ње­га жи­вог! Ду­шко Ра­до­вић ме он­да по­зо­ве на Сту­дио Б, да спа­са­ва­мо ства­ри, чак ми је био спре­мио и не­ке те­зе. Све уза­луд. Ка­ко они­ма ко­ји ве­ру­ју у све што но­ви­не пи­шу об­ја­сни­ти шта је ли­те­ра­ту­ра, и ко­ја је раз­ли­ка из­ме­ђу на­пи­са­ног и жи­во­та, кад су ис­тре­ни­ра­ни да ви­ше ве­ру­ју у оно што пи­ше, а ни­кад ни­су чу­ли ону ва­ро­шку: „Пи­ше и на пло­ту, па ни­је!”

Ру­ља бе­сних пен­зи­о­не­ра, нај­ма­ње њих три­де­сет, уле­ти у ре­дак­ци­ју, да им об­ја­сним. По­слу­жи­мо их ка­фом, со­ком, по­ку­ша­вам да об­ја­сним, и све се ле­по спо­ра­зу­ме­мо, и кад је ствар ле­гла, је­дан гла­во­ња раз­о­ча­ран епи­ло­гом рик­не – по­ме­ну се­дам офан­зи­ва у ко­ји­ма је у сва­кој он по­ги­нуо, и из­ва­ди пи­штољ­чи­ну. Тре­се се као па­да­ви­чар. Ско­чи не­ка при­себ­на же­на, ста­де из­ме­ђу нас и оте му пи­штољ из ру­ку... Пен­зи­о­ни­са­ни лек­тор, ћер­ка Ла­зе Ко­сти­ћа, чу­ве­ног еми­грант­ског срп­ског пи­сца, Не­ди­ће­вог ми­ни­стра, Ср­би­на из Гр­бља. Спа­си ме же­на од пи­што­ља, али – че­ка ме Ко­ми­тет.

Та­мо ми од­бру­се – већ су из­гу­би­ли стр­пље­ње – остав­ка или... При­ста­нем. Он­да ка­жу – да до­не­сем текст остав­ке, да га ре­ди­гу­ју. Не­ћу! До­бро, али да обе­ћам ка­ко не­ћу да по­ми­њем Ма­ти­ју. Не при­ста­јем!... Ствар се за­та­шка, спа­се ме Гој­ко Ђо­го. Та­ман је та­да био на су­ду због „Ву­не­них вре­ме­на”. Ђо­го, па Ма­ти­ја.

– Ре­ћи ће нам ка­ко про­га­ња­мо пе­сни­ке!

Мо­ја гла­ва, у тој игри би­ла је са­мо ме­сар­ски „цу­бок”.

А Ма­ти­ја, у сле­де­ћем бро­ју – тра­жи­ли су да од­го­во­ри­мо раз­бе­сне­лим пен­зи­о­не­ри­ма ме­ђу ко­ји­ма је кру­жи­ла при­ча да ће им од­у­зе­ти ме­сеч­ну по­вла­сти­цу за ГСП – на­пи­ше пи­смо „уче­ни­ка З. П.” Опро­штај­но! Схва­тио гре­шку, и из­вр­шио са­мо­у­би­ство! Ако, то је и за­слу­жио!

Би­ла су то оди­ста „ву­не­на вре­ме­на”.

Ја­ви се и ту­жи­лац. Број за­бра­њен! За­што? Због пор­но­гра­фи­је! У тек­сту о гра­фи­ти­ма, био је­дан без­о­бра­зан, сли­кан на не­ком бе­о­град­ском зи­ду. Сто ше­зде­сет хи­ља­да ти­ра­жа оде у ре­зан­це.

Сле­де­ћи број – за­бра­на! За­што? Због пор­но­гра­фи­је! Ти­раж у ре­зан­це. Ви­дим, еко­ном­ски ће да нас упро­па­сте. Трк код ту­жи­о­ца, за­ме­ни­ка, Ба­ји­ћа...

– Мо­мак, ви­ше ја во­лим сво­ју гла­ву не­го тво­ју!

И ка­же, он ће од­мах да пу­сти број, ако се ја до­го­во­рим. С ким?

– Знаш ти.

У БИГЗ-у, у штам­па­ри­ји, го­сту­је „пла­ви цир­кус”. Број „ухап­шен”, чу­ва га вод спе­ци­ја­ла­ца. Ми­ли­ци­ја на вра­ти­ма, пре­тре­са­ју гра­фи­ча­ре да се не­ки при­ме­рак ни­је про­швер­цо­вао. Ја­вим се ди­рек­то­ру.

– Да... нео­по­зи­ву!

За пет ми­ну­та по­ли­ци­ја, као на ве­жби, на­пу­шта згра­ду. Је­два спа­са­ва­мо ба­ле но­ви­на, да их гра­фи­ча­ри не раш­чу­па­ју. Ни­ко не мо­же да на­ђе због че­га смо би­ли за­бра­ње­ни. Иде у на­род оно што је пре пет ми­ну­та би­ло опа­сна пор­но­гра­фи­ја. Го­то­во.

ПИ­СА­ЋА МА­ШИ­НА И ДРУ­ГЕ ИН­ВЕ­СТИ­ЦИ­ЈЕ

А „Ре­пор­тер”? Про­гла­шен за „по­ли­тич­ку пор­но­гра­фи­ју”, до­жи­вео је ве­ли­ко спре­ма­ње. Из­ме­ни­ли су га од гла­ве ли­ста, па до по­след­ње стра­ни­це. Ма­га­ци­ни ни­су мо­гли да при­ме ре­ми­тен­ду: за два бро­ја ти­раж се са 140 хи­ља­да сур­вао на 40, сле­де­ћи на 30, па на два­де­сет. Но­ви уред­ник, Ми­ћа Јо­ва­но­вић, филм­ски кри­ти­чар, ко­ми­тет­ски чо­век, ко­ме је глав­на ква­ли­фи­ка­ци­ја да по­ста­не „ка­лиф по­сле ка­ли­фа” би­ла – дра­га ма­ма. Мај­ка му је би­ла се­кре­та­ри­ца Ива­на Стам­бо­ли­ћа.

Био је згро­жен ти­ме што у ре­дак­ци­ји сви но­се бра­де. Чет­нич­ке! По­сле је био уред­ник опо­зи­ци­о­не (?) кра­гу­је­вач­ке те­ле­ви­зи­је, а имао је и сво­ју дис­ко­граф­ску ку­ћу, спе­ци­ја­ли­зо­ва­ну за но­во­ком­по­но­ва­не на­род­ња­ке са ТВ „Пал­ме”, где је та­ко­ђе био уред­ник. Док пал­ме њи­шу гра­не...

Кад год би се при­ча­ло о ти­ра­жу, наш ди­рек­тор Зо­ран Си­мић, од­слу­шао би све пред­ло­ге – о фор­ма­ти­ма, о ди­зај­ну, о на­град­ним игра­ма, о но­вим фељ­то­ни­ма, а он­да би, „по ша­бач­ки”, знао да од­бру­си те­о­ре­ти­ча­ри­ма свих ме­ди­ја: „Кад ку­пле­рај не ра­ди, не ме­ња­ју се чар­ша­ви, не­го кур­ве!”

Са­да је био у пат по­зи­ци­ји. Кад су ко­нач­но ко­ми­те­ти пре­ста­ли да се ме­ша­ју – све је би­ло већ ка­сно. Ди­рек­тор Зо­ран се за­љу­био, раз­вео, ћа­пио стан и отво­рио адво­кат­ску кан­це­ла­ри­ју. Ја оти­шао у „Ду­гу”. Ку­ћа под при­нуд­ну упра­ву... Кур­ве су оти­шле, оста­ло је са­мо да се рас­про­да­ју чар­ша­ви.

Док сам „ви­сио” са пла­том (из­др­жа­ва­ла ме Нај­бо­ља су­пру­га на све­ту, ру­дар­ским ра­дом – ко­рек­ту­ра­ма), по­зо­ву ме у но­ви лист, „Ди­нар”. И спре­ма­мо пр­ви број. До­бри­ца Ћо­сић из­дао не­ку од сво­јих књи­га у на­став­ци­ма, не­што им увре­дио ко­му­ни­зам, и кре­не сва ар­ти­ље­ри­ја про­тив ње­га. На­ва­ле пре­ко те­ле­ви­зи­је. Вр­ло ди­рект­но, ни­кад ди­рект­ни­је: има та­мо не­ки лист, „Ди­нар”, не зна се ни ко пи­је, ни ко пла­ћа – „али ви­де­ће­мо ко пла­ћа”.

Свет­ски ре­корд у ду­жи­ни из­ла­же­ња. Пр­ви број, по­след­њи број!

А „Ду­га”? „Ду­га” се чи­та нај­ду­же. Црн­че­вић, Ка­ла­јић, Ма­рић, по­кој­ни Бар­јак­та­ре­вић, Мир­ја­на Бо­бић, Ве­сна Ма­ли­шић, пре­ра­но и тра­гич­но пре­ми­ну­ла Да­да Ву­ја­си­но­вић, Зден­ка Аћин, Рај­ко Ђур­ђе­вић, по­кој­ни Зо­ран Се­ку­лић, Ср­ђа Триф­ко­вић, Бо­кан, Не­над Сте­фа­но­вић, Ви­цан Ви­ца­но­вић... Био је то тим сно­ва.

Кад је Или­ја Ра­па­ић до­шао из Ко­ми­те­та, по­ве­рио се јед­ном од уред­ни­ка: озбиљ­но ће се по­све­ти­ти но­ви­нар­ству, чак ће ку­пи­ти и пи­са­ћу ма­ши­ну. Од­го­во­ре­но му је да не жу­ри, да не ула­зи у не­по­треб­не ин­ве­сти­ци­је. Је­дан по нај­зна­чај­ни­јих уред­ни­ка тог вре­ме­на ни­кад ни­је на­у­чио ни да ку­ца! Он је био „дик­та­тор” (дик­ти­рао је дак­ти­ло­граф­ки­њи сво­ја са­бра­на но­ви­нар­ска де­ла – пет, шест ко­мен­та­ра и јед­ну ре­пор­та­жу!). Сре­ћом, ни­је се мно­го ме­шао у свој по­сао и пу­штао је да га ра­де они ко­ји су га зна­ли бо­ље од ње­га.

Је­дан од оних ко­ји су тих ме­се­ци свра­ћа­ли у „Ду­гу” по по­ли­тич­ке ди­рек­ти­ве био је и ви­со­ки, вит­ки мо­мак, гр­ле­ног гла­са, ари­сто­крат­ског др­жа­ња, у џем­пе­ру ко­ји ће му до­не­ти по­ли­тич­ки имиџ, уз­диг­ну­тих обр­ва као да се стал­но не­че­му чу­ди. Ми­ло Ђу­ка­но­вић. Ни­ко га ни­је при­ме­тио, јер је био са­мо прат­ња Рат­ку Кне­же­ви­ћу.

А би­ло је, би­ло их је, и то­ли­ко дру­гих и исто­риј­ски зна­чај­них. Та ра­зно­ли­кост чи­ни­ла је „Ду­гу” нај­бо­љом срп­ском но­ви­ном свих вре­ме­на (до­бро, де, опро­сти­те ми ма­ло пре­те­ри­ва­ње). А Ва­ња Бу­лић, по­то­њи шо­у­мен а та­да још но­ви­нар, из­го­во­рио је син­таг­му ко­ја ће по­ста­ти је­дан од на­ших оми­ље­них сло­га­на: „Лист за исто­ми­шље­ни­ке свих бо­ја”.

Мо­жда то ни­је био нај­бо­љи сло­ган, али је си­гур­но био – нај­тач­ни­ји!

ЦР­НИ ФАЈ­РОНТ И БЕ­ЛИ ХЛЕБ

У „По­ли­ти­ки­ном Све­ту”, где сам по­сле пре­шао, тач­ни­је ре­че­но у чи­та­вој „По­ли­ти­ци”, за­па­њи­ли су ме ве­ли­ка по­слу­шност, ни­чим оправ­да­на пре­по­тен­ци­ја (ми смо у „Је­жу” за њих би­ли све Хе­мин­гве­ји, о „Ду­ги” да не го­во­рим) и по­тму­ли агре­си­ван бес но­ви­на­ра. Ре­жа­ли су ис­кљу­чи­во по ход­ни­ци­ма као ма­ли, до­бро хра­ње­ни и ти­ма­ре­ни, из­дре­си­ра­ни Риб­ни­ка­ро­ви ку­чи­ћи.

Био сам по­моћ­ник глав­ног уред­ни­ка, Љи­ља Бу­ла­то­вић оста­ви­ла ми је од­ре­ше­не ру­ке, ба­ви­ла се са­мо глав­ним ства­ри­ма у но­ви­на­ма, тру­ди­ла се око сво­је ко­лум­не, до­во­ди­ла го­сте у ре­дак­ци­ју, вр­ло про­бра­не. Пре­пу­на енер­ги­је, уме­ла је да ство­ри до­бре усло­ве за рад – и ни у јед­ној ре­дак­ци­ји се ни­сам осе­ћао ком­фор­ни­је.

Зе­мља је кљу­ча­ла као ка­зан пред екс­пло­зи­ју, по­чи­ња­ла је бал­ван ре­во­лу­ци­ја. Про­вео сам ноћ у Кни­ну, на ба­ри­ка­да­ма. Знао сам тач­но шта до­ла­зи, али у Бе­о­гра­ду ми ни­ко ни­је ве­ро­вао. Ја – би­ће ра­та, а сви ми се сме­шка­ју („до­бар је он, али...”). Био сам у то вре­ме по­ма­ло и ју­ро­див. По­но­во пу­ту­јем за Книн. Но­ћи у ко­ји­ма ни­ко не спа­ва. Тан­џа­ре и ло­вач­ке дво­цев­ке, бал­ва­ни на пу­те­ви­ма, за­нос у љу­ди­ма. На ба­ри­ка­ди ви­дим, у од­сја­ју фа­ро­ва (за­у­ста­ви­ли су не­ки ауто­бус пун хо­ланд­ских ба­ба, кре­ну­ле за Ме­ђу­гор­је па за­лу­та­ле. Ври­ште од стра­ха, на­ши об­ја­шња­ва­ју на мек­сич­ком ен­гле­ском, ба­ри­ка­ден, бан­ди­тен, но бан­ди­тен, ге­ри­ла...), ти­по­ве ко­ји из ге­пе­ка кра­ду ко­фе­ре са жен­ским ве­шом. Уда­ри ми вре­ли­на у гла­ву! Тад сам раз­у­мео ону чу­ве­ну ко­ме­сар­ску при­чу Ан­то­ни­ја Иса­ко­ви­ћа, „Цр­ве­ни снег” или та­ко не­ка­ко, о стре­ља­њу због гра­не шљи­ва. Да ли је по­но­во тре­ба­ло стре­ља­ти? Због три па­ра жен­ских га­ћа?

Ми­сли­ћу о то­ме мно­го ме­се­ци ка­сни­је, кад бу­дем пра­тио кра­ји­шке ко­ло­не ко­је су не­за­др­жи­во про­би­ја­ле Ко­ри­дор, ту Книн­ску пуп­ча­ну ве­зу са Бе­о­гра­дом, кад у тек на­пу­ште­ном хр­ват­ском се­лу бу­дем ви­део кра­ву, ве­за­ну за бан­де­ру, са ли­стом па­пи­ра на­би­је­ним на рог. Пи­са­ло је, као на ка­фан­ском сто­лу – ре­зер­ви­са­но! А још би по не­ки ме­так пр­снуо из­над на­ших гла­ва.

Или, кад на пу­ту бу­дем срео пу­ков­ни­ка ко­ји из Об­ро­вач­ке ма­ри­не, за Ду­нав, во­зи тек „осло­бо­ђе­ну” ита­ли­јан­ску јах­ту.

Или кад бу­дем об­ја­вио Мар­ти­ћев „па­три­от­ски” го­вор, од ре­чи до ре­чи, ко­ји је др­жао сво­јим тру­па­ма по­стро­је­ним на пе­тро­вач­ком ста­ди­о­ну, обе­ћа­ва­ју­ћи им но­ве бит­ке, но­ву сла­ву и – но­ве пљач­ке.

А у Кни­ну, на ре­цеп­ци­ји Ста­рач­ког до­ма (пре­сто­ни­ца Кра­ји­не ни­кад ни­је има­ла хо­тел!), по­ру­ка из ре­дак­ци­је. Ре­дак­циј­ски „ба­гаж”, но­ви­нар­ке ко­је су пра­ти­ле мо­ду, бив­ше дак­ти­ло­граф­ки­ње уна­пре­ђе­не у са­рад­ни­це, им­по­тент­ни по­лу­ин­те­лек­ту­ал­ци ухље­бље­ни у „По­ли­ти­ци”, пре­во­ди­о­ци, но­ви­на­ри ал­ко­хо­ли­чар­ског сме­ра, и не­ко­ли­ко на­бе­ђе­них де­мо­кра­та ко­ји су за­вр­ши­ли ка­ри­је­ру у НИН-у – ис­ко­ри­сти­ли при­ли­ку кад су три еки­пе (чвр­сто је­згро) би­ле на те­ре­ну и – сме­њу­ју Љи­љу. Из­ба­ци­ли је из кан­це­ла­ри­је, бу­квал­но, пре­те­ћи јој но­жем, бу­квал­но! Би­ла је то ко­ла­те­рал­на по­др­шка НИН-у ко­ји је кре­нуо да се от­це­пи.

Опет на бе­лом хле­бу. Ну­ди­ли ми да бу­дем глав­ни уред­ник, а кад сам тра­жио да бу­дем оби­чан но­ви­нар – не мо­же! Фај­ронт! Још је­дан до­бар, уга­ше­ни лист. Зо­ву из „Ду­ге”, још ме че­ка исто ме­сто. Да­кле, Ле­си се вра­ћа ку­ћи.

У ме­ђу­вре­ме­ну, „Рат­не но­ви­не”. При­ва­тан лист, га­зда: Ве­ља Ве­со­вић – зна­ли смо се до­бро из „Ди­на­ра”. Али, Ср­би­ја упор­но од­би­ја да при­зна ка­ко смо у ра­ту. Ве­ља ку­ка ка­ко ће бан­кро­ти­ра­ти. Уга­си лист. По­сле су со­ци­ја­ли­сти пра­ви­ли не­ка­кав кон­грес, и ре­дак­ци­је за­тр­па­ли ма­те­ри­ја­ли­ма ко­је ни­ко ни­је чи­тао. Не мо­гу да ве­ру­јем, пи­ше – по­ма­га­ли смо из­ла­же­ње „Рат­них но­ви­на”.

Осе­тим ка­ко ми ра­сту ма­га­ре­ће уши. У срп­ском но­ви­нар­ству чо­век нај­че­шће и не зна за ко­га ра­ди!

УНИ­ФОР­МА НА ХЕ­МИЈ­СКОМ ЧИ­ШЋЕ­ЊУ

Опет – у „Ду­ги”...

Ова­ко је би­ло. Вра­тим се из Кни­на, кр­ста­рио сам Кра­ји­ном де­се­так да­на, је­да­на­ест но­ћу, ку­цам текст за су­тра. Те­ле­фон, ка­би­нет ми­ни­стра од­бра­не, ге­не­ра­ла Си­мо­ви­ћа. Мо­гу ли да до­ђем. Ка­да? Од­мах, ша­љу ко­ла. Мо­ја ро­ђа­ка (по жен­ској ли­ни­ји) До­бри­ла Га­јић-Гли­шић би­ла је та­мо шеф ка­би­не­та. А ге­не­ра­ла сам био упо­знао, пра­вио сам с њим ин­тер­вју, из ко­га је ро­до­љу­бље вр­ца­ло на две стра­не „Екс­пре­са”.

Ви­дим, сви про­зо­ри осве­тље­ни, ми­ни­стар­ство ра­ди као да је бе­ли дан до под­не. Да им ни­је слу­чај­но не­ко ре­као да смо у ра­ту?

Ге­не­рал у џем­пе­ру. Без оних зве­зди­ца и ли­сти­ћа, као да се не­ка­ко сма­њио.

Да му ис­при­чам. Шта? Све! Из­ве­шта­ји од Слу­жбе са­свим су му не­ја­сни.

Сти­жу ка­фа и бо­ца ви­ски­ја. На дну фла­ше, пред зо­ру, већ сам био ду­бо­ко огре­знуо у шпи­ју­на­жу. Ге­не­рал са­мо ср­ку­ће, ко­ба­ја­ги пи­је, и пу­ни мо­ју ча­шу, пи­та ме сва­шта, за­пи­ше са­мо реч-две на це­ду­љи­цу, не ве­ћу од ауто­бу­ске кар­те. Ме­ни све­јед­но, иона­ко ће све то у че­твр­так да бу­де на ки­о­сци­ма.

Ге­не­ра­ла сам срео још са­мо јед­ном, оног да­на кад је сме­њен. Ре­кон­струк­ци­ја Вла­де, ре­кли му да оста­је, до­шао у Скуп­шти­ну, сео у клу­пу, чи­та се пред­лог но­ве вла­де, он че­ка да чу­је сво­је име – не­ма. То­га да­на, од ње­га, чуо сам оно што ни јед­ног че­тврт­ка ни­је иза­шло у но­ви­на­ма. Одр­жао сам реч: ни­ком ис­при­чао, ниг­де об­ја­вио... Као она три мај­му­на – не ви­дим, не чу­јем, не го­во­рим.

До­бри­ла ми оста­ви ру­ко­пис књи­ге „Ства­ра­ње срп­ске вој­ске”, у ко­јој је Ге­не­рал био глав­на лич­ност. Упад­не јед­не ве­че­ри вој­на по­ли­ци­ја. Не за­тек­ну ме код ку­ће. Пре­трес, али кул­ту­ран, све се из­ви­ња­ва­ју Нај­бо­љој су­пру­зи на све­ту. Тра­жи­ли по бу­џа­ци­ма, а фа­сци­кла ста­ја­ла код ме­не на сто­лу, ме­ђу дру­гим па­пи­ри­ма, про­сто им бо­ла очи. Пре­ви­де­ли је, као ко­рек­то­ри слов­ну гре­шку у нај­ве­ћем на­сло­ву!

За­бо­ра­вим те епи­зо­де, кад – фељ­тон у НИН-у. И пи­ше ре­че­ни­ца: „Ми­ни­стар­ство је бо­ље по­дат­ке до­би­ја­ло од но­ви­на­ра Зо­ра­на Бо­гав­ца, не­го од сво­јих оба­ве­штај­них слу­жби.” Не опра ме ни Ду­нав, ни Са­ва, ни све ре­ке цр­но­мор­ског сли­ва.

Од­лу­чим да не ре­а­гу­јем. Кад ме не­ко пи­та, од­бру­сим: „На­рав­но, ја сам у ства­ри пу­ков­ник КОС-а, са­мо ми је уни­фор­ма на хе­миј­ском чи­шће­њу!” Имао сам та­да „зи­по” упа­љач са угра­ви­ра­ном аме­рич­ком за­ста­вом, по­клон од при­ја­те­ља из Аме­ри­ке. И по­ка­зу­јем га по бе­о­град­ским ка­фа­на­ма: „А ово сам до­био у аме­рич­кој ам­ба­са­ди! Одао сам им др­жав­ну тај­ну ко­ју ЦИА ни­је мо­гла да до­ку­чи – ко су, по­и­мен­це, чла­но­ви Пред­сед­ни­штва СФРЈ. ЦИА сти­гла до ше­стог, и ни ма­кац да­ље...”

Шта то би, До­бри­ла, пи­там ро­ђа­ку? А она је, у ства­ри, хте­ла да ме по­хва­ли, да ми ком­пли­мен­ти­ра!

НЕ­БО У ОЧИ­МА КО­ЈИХ НЕ­МА

А ја опет у Кра­ји­ну. Му­вам се по по­ло­жа­ји­ма, пи­јем у Оће­сто­ву, у ка­фа­ни „Код Џоа”, гле­дам ка­ко обла­ци ви­тла­ју не­бом из­над Ди­на­ре, во­зим се оклоп­ним во­зом, гле­дам и пи­шем. По­ђем на Го­ле­ши, нај­и­сту­ре­ни­ји по­ло­жај пре­ма Зе­му­ни­ку (та­мо ни је­дан офи­цир да­њу ни­је смео да по­ђе, це­ста рав­на, и пра­во на хр­ват­ски по­ло­жај, даш гас ко­ли­ко ауто мо­же да под­не­се, он­да скре­неш иза бр­да – та три ки­ло­ме­тра Хр­ва­ти те има­ју као на дла­ну, ни­ша­не те без пре­ти­ца­ња). Сли­кам та­мо, на јар­бо­лу, две за­ста­ве – срп­ску и гу­сар­ску, са мр­твач­ком гла­вом и укр­ште­ним ко­ска­ма. До­че­ка­ју ме као кра­ља, ис­пе­ку и јаг­ње. Пи­та­ју ме у Кни­ну:

– Ишао си та­а­а­мо! Ка­ко је би­ло?

– Јаг­ње­ти­на је би­ла до­бра, са­мо ми се из­ви­ња­ва­ли, па­ла ми­на, ку­ва­ри­ца ско­чи­ла у за­клон, па је кром­пир за­го­рео!

За­и­ста је та­ко би­ло.

(Са Го­ле­ши ис­па­љен је по­след­њи хи­тац, у ве­тар, у ни­шта, ка хр­ват­ској стра­ни, он­да кад је на­ста­ла кра­ји­шка бе­жа­ни­ја под ко­ман­дом ге­не­ра­ла Мрк­ши­ћа.)

На Ка­рин­ском мо­ру при­су­ству­јем осни­ва­њу „кра­ји­шке мор­на­ри­це”. Кр­ста­ри­ца је био је­дан „пе­да­лин” – на­пред „ка­ла­шњи­ков”, по­за­ди ве­ли­ка за­ста­ва са че­ти­ри ес, по­са­да – је­дан чо­век. Жи­ве­ла Кра­ји­на! Жи­ве­ло мо­ре! Жи­вео во­де­ни би­ци­кли­зам!

Ви­дим тенк – сам кре­ће да се се су­прот­ста­ви хр­ват­ској тен­ков­ској ко­ло­ни ко­ја на­ди­ре на Бен­ко­вац. Иду без на­ред­бе, пе­ва­ју­ћи, на окло­пу кре­чом ис­пи­са­но „Смрт не бо­ли”.

Пра­тим еки­пу исто­ри­ча­ра умет­но­сти и ку­сто­са из Бе­о­гра­да, док ски­да­ју и за Ср­би­ју те­ра­ју ико­но­ста­се из цр­ка­ва Рав­ног Ко­та­ра. Же­не пла­чу, му­шкар­ци, го­ло­гла­ви, ћу­те. Љу­бе ико­не. Од­ла­зе све­ци, и ми ће­мо уско­ро за њи­ма, Бо­же, за­што си нас на­пу­стио?

Пра­тим Го­ра­на Опа­чи­ћа, из нај­бо­ље кра­ји­шке, 92. бри­га­де, кад пр­ви пут по­сле ра­ња­ва­ња од­ла­зи у ко­ман­дант­ску смо­тру, у ис­пе­гла­ној уни­фор­ми, по сун­ча­ној стра­ни бен­ко­вач­ке глав­не ули­це, по­ред ка­фа­не „Шу­ма­ди­ја”, по­ред пу­то­ка­за на ко­ме стре­ли­ца по­ка­зу­је „Бе­о­град”... Др­жим га под ру­ку. Слеп. Ћу­ти. Са­мо ме пи­та – ка­ко сам ста­вио шај­ка­чу? Иде по­ла­ко, ус­пра­ван, по­диг­ну­те гла­ве, у очи­ма ко­јих не­ма, не­бо ко­јег има.

Гле­дам ка­ко ки­ша и ве­тар спи­ра­ју умр­ли­це са книн­ских зи­до­ва. Са­ша, из­ви­ђач, 20 го­ди­на, по­след­њи осмех уокви­рен цр­ним, во­лео сам тог мом­ка, ни­је знао за страх, сви су во­ле­ли тог мом­ка. Го­во­рим се­би – упам­ти. Упам­ти су­зе у очи­ма рат­ни­ка, и мом­ка ко­ји о ка­мен, у не­моћ­ном бе­су, раз­би­ја кун­дак сво­је пу­шке, он­да кад су на­ред­бом „од­о­зго” об­у­ста­ви­ли опе­ра­ци­ју Ка­пе­та­на Дра­га­на „Ма­сли­но­ва гран­чи­ца”. Прет­ход­ни­це су те но­ћи, крај сни­мље­них хр­ват­ских стра­жа, кроз де­мон­ти­ра­на мин­ска по­ља, сти­гле до са­мих пред­гра­ђа За­дра. И по­вла­чи­ли се, вра­ћа­ју­ћи се кроз мин­ска по­ља. По­шли су с ку­па­ћим га­ћи­ца­ма у ран­че­ви­ма. Из­да­ја!

Ви­део сам ка­ко се за Бе­о­град, за Ге­не­рал­штаб, во­зи ка­ми­он пун шун­ки, за­пле­ње­них у Др­ни­шу, у ин­тен­дан­ту­ри про­књи­же­них као сле­до­ва­ње вој­сци ко­ја ме­се­ци­ма гу­ли ме­сни до­ру­чак. Пра­тио сам ци­стер­не ко­је уто­ва­ру­ју ди­зел из вој­них скла­ди­шта и шум­ским пу­те­ви­ма кри­јум­ча­ре го­ри­во на ср­би­јан­ско тр­жи­ште, а опе­ра­ци­јом ру­ко­во­ди је­дан пу­ков­ник (од јед­ног тран­спор­та по­ди­гао је ку­ћу, у се­лу ви­ше Ба­тај­ни­це).

РЕ­КОХ СЕ­БИ: УПАМ­ТИ

Са пр­вом ко­ло­ном, док су се још во­ди­ле бор­бе за Ко­ри­дор, ки­ло­ме­три­ма кроз по­ља, у ка­ми­о­ну, на фел­ни (ни­смо сме­ли да ста­не­мо, да не би­смо пре­ки­ну­ли ко­ло­ну), па он­да уз бр­до, бла­том, при­ка­че­ни за тенк – сти­гао сам у глад­ни Книн, ба­ца­ју­ћи ус­пут ци­га­ре­те стра­жа­ма, ко­је су по­здрав са три пр­ста за­ме­ни­ле „пу­шач­ким” (два пр­ста при­не­та усна­ма). Пам­тим же­ну ко­ја је кле­кла пред наш „там”, ру­ка­вом обри­са­ла бла­то са ре­ги­стар­ске та­бли­це, и по­љу­би­ла два сло­ва на њи­ма – Б и Г. Пре­чи­цом, пе­ши­це, ушао сам у Книн и то пра­во у вла­ду, да им до­не­сем вест ка­ко је кон­вој сти­гао. Вла­да за­се­да. Ви­ди ме ми­ни­стар Ра­сто­вић, пре­ки­да сед­ни­цу, уво­ди ме су са­лу, пи­та – имаш ли ци­га­ре­те? Ти­ска­ју се ми­ни­стри око мо­је ни­шке „дри­не”. Чо­ве­че, три да­на ни­смо за­па­ли­ли, не­ма ниг­де, ни дим.

Пу­ца­ли су на ме­не, снај­пе­ром, у Ло­вин­цу. По­го­ди­ли из­над гла­ве, у зид же­ле­знич­ке ста­ни­це, на ре­вер ми па­ла фи­на пра­ши­на од од­би­је­ног мал­те­ра.

Гле­дао сам де­се­та­ра ка­ко ко­ман­ду­је ма­јо­ру, из­бе­зу­мље­ном од стра­ха, из­гу­бље­ном скроз. Кад је по­ги­нуо пу­ков­ник Бо­гу­но­вић – а знао сам за­што, и шта је пи­са­ло на це­ду­љи­ци ко­ју су му, мр­твом, из­ва­ди­ли из џе­па – се­тио сам се шле­ма ко­ји је но­сио Не­бој­ша Је­врић, скроз-на­скроз дро­ги­ран ра­том, на ко­ме је, по­за­ди, пи­са­ло: „Не пу­цај, бра­те!”

Гле­дао сам „ар­ка­нов­це” ка­ко из свињ­ца из­вла­че са­кри­ве­ног де­зер­те­ра, ша­ма­ра­ју га, он­да бри­шу, од свињ­ских го­ва­на, ру­ке о тра­ву.

Ка­ко да за­бо­ра­вим чо­ве­ка, ко­га сам во­зио да ви­ди сво­ју спа­ље­ну ку­ћу – још осе­ћам вла­жан ми­рис га­ре­жи, про­ки­слих пр­ња, и чу­јем шкри­пу док ве­тар лан­да­ра раз­ва­ље­ним вра­ти­ма, док чо­век ту­ма­ра ме­ђу зи­до­ви­ма... Пр­во је ску­пљао ства­ри ко­је би се још мо­гле упо­тре­би­ти, он­да све ба­цио на го­ми­лу, узео са­мо из­гу­жва­ну фо­то­гра­фи­ју си­на док је био бе­ба, по­љу­био је и ста­вио у нов­ча­ник. И по­нео са со­бом још са­мо кућ­ну ну­ме­ру, од­ва­ље­ну са зи­да. Бри­ше пла­ву, емај­ли­ра­ну пло­чи­цу, и ка­же: „88, мој срећ­ни број!”

Док су бом­бар­до­ва­ли Бен­ко­вац, ослу­шку­ју­ћи гра­на­те ко­је су па­да­ле пре­ко нас, ци­нич­но смо „ки­ти­ли текст” сво­јих умр­ли­ца.

– А те­би ће­мо да на­пи­ше­мо: умро је чо­век ко­ји је во­лео Кра­ји­ну – ка­же је­дан од при­сут­них за ме­не.

По­цр­ве­нео сам као де­вој­ка. Те ре­чи су мој је­ди­ни ор­ден.

Кра­ји­но, Кра­ји­но, ка­ко да те за­бо­ра­вим?!

КА­КО САМ СПА­САО ЖИ­ВОТ ФРА­ЊИ ТУЂ­МА­НУ

На мол­бу пред­сед­ни­ка кра­јин­ске вла­де, агро­но­ма Зе­че­ви­ћа, на­пра­вим ела­бо­рат за осни­ва­ње ин­фор­ма­тив­не аген­ци­је. А не­ки при­ту­ље­ни ле­њи­ни­ста ува­ли им име „Искра”. Вла­да ме по­ста­ви за ше­фа бе­о­град­ског до­пи­сни­штва. Све се ра­ди­ло у Бе­о­гра­ду, у Кни­ну смо са­мо др­жа­ли ди­рек­то­ра, не­ког Јан­ко­ви­ћа, чо­ве­ка у си­вом оде­лу (си­вог ли­ца и си­вих ми­сли) ко­га је за­ни­ма­ло са­мо да се не­где огре­бе за бен­зин. Во­зио је „ју­га” – си­вог!

Пи­та­ју ме ка­ква ће би­ти аген­ци­ја. Иста као СР­НА, са­мо ни на­лик! Ра­ди­ли смо као црн­ци, а ја сам од Зе­че­ви­ћа до­био овла­шће­ња вла­ди­ног порт­па­ро­ла. Он­да се у Кни­ну по­ја­ви ге­не­рал Об­ра­до­вић, пре­у­зме ин­фор­ми­са­ње „по вој­ној ли­ни­ји” и поч­ну озбиљ­ни су­ко­би. Ге­не­рал је кре­нуо у „ин­фор­ма­тив­ни рат”. Ре­шио да уби­је Туђ­ма­на, а из­ми­слио и Ан­ти­фа­ши­стич­ки по­крет Хр­ват­ске, ко­ји ће да из­вр­ши тај атен­тат.

Стиг­не из Кни­на вест, са ње­го­вим пот­пи­сом, ка­ко су у За­дру, пу­ца­ли на Фра­њу Туђ­ма­на. По­гле­дам дру­ге аген­ци­је, ни­ко ни­шта не ја­вља. Не пу­штам. Сти­же но­ва вест: „Туђ­ман се у бол­ни­ци бо­ри за жи­вот”. Опет, ни­ко не по­твр­ђу­је. Би­ло ми је ја­сно о че­му се ра­ди. Кад је сти­гла и тре­ћа, да је Ан­ти­фа­ши­стич­ки по­крет Хр­ват­ске пре­у­зео од­го­вор­ност, већ сам по­чео да се сме­јем.

Бо­ље да ни­сам.

Зо­ву из книн­ског Ге­не­рал­шта­ба. За­што ја не пу­штам ве­сти? За­то што су то глу­по­сти! Он­да зо­ве пу­ков­ник Шпа­но­вић, на­ре­ђу­је ми! По­сле се ја­вља Зе­че­вић. За­што ја са­бо­ти­рам! Он­да поч­не да ме мо­ли, да ње­му лич­но учи­ним – не мо­же да жи­ви од „чи­зма­ша”. Ка­ко да пу­стим, кад се упра­во еми­ту­је Туђ­ма­нов го­вор из Спли­та. Сме­ја­ће нам се цео свет! Па зо­ве шеф кра­ји­шке Др­жав­не без­бед­но­сти, Ор­ло­вић – сме­је се, па­ме­тан чо­век: „Ал’ си им на­пра­вио гу­жву, ено га ге­не­рал, па­ку­је ко­фе­ре, на­траг за Бе­о­град. Туђ­ман је пре­жи­вео.” Па сед­ни­ца Вла­де, па др­вље, па ка­ме­ње. Ка­же Шпа­но­вић – ни­је нам ус­пео атен­тат због Бо­гав­ца. А Ми­лан Мар­тић, ко­ме сам се тек­сто­ви­ма у „Ду­ги” по­пео на гла­ву (пи­сао сам о ат­мос­фе­ри у ње­го­вом шта­бу, на Ко­ри­до­ру, сто ки­ло­ме­та­ра иза ли­ни­је ва­тре: ја­гањ­ци, ви­но, и Сне­шка на ко­ле­ни­ма), на­ре­ди да ме хап­се кад до­ђем у Книн. Ја­вља­ју ми мо­ји љу­ди да ме мар­ти­ћев­ци че­ка­ју већ на пр­вом пунк­ту. Ја се се­тим швер­цер­ског, наф­та­шког пу­та, уђем у Кра­ји­ну, по­ја­вим се у Кни­ну да ме сви ви­де, оба­вим не­ке по­сло­ве, збри­шем за Бен­ко­вац, у хо­тел. Зо­ву ме из Кни­на: „Бе­жи где знаш, Мар­тић по­слао вод по те­бе.” Ја из хо­те­ла, мар­ти­ћев­ци у хо­тел. Спа­сем се за дла­ку. Сме­сте ме у „иле­га­лан стан”, ја у стра­жњој со­би, ис­пред, у ход­ни­ку, на пољ­ском кре­ве­ту те­ло­хра­ни­тељ, на сред ход­ни­ка, на по­сто­љу, пу­шко­ми­тра­љез. Те­ло­хра­ни­тељ ми је био не­ки му­зи­ка­лан деч­ко. Ка­же, да уго­во­ри­мо знак, кад ула­зиш – ку­цај Де­ве­ту. Ка­кву? Па, Бе­то­ве­но­ву! И „сви­рао” сам на вра­ти­ма: ру­ком та-та-та и но­гом та­аа.

ЗА­ШТО МР­ЗЕ­ТИ БУ­ДА­ЛЕ

Пр­ви пут сам агент јед­не оба­ве­штај­не слу­жбе по­стао у НИН-у, дру­ги пут у „По­ли­ти­ци”. Мар­тић дао ин­тер­вју книн­ском ра­ди­ју, тад је већ био пот­пу­но „по­ју­лио”, и ка­же ка­ко се, име­ном и пре­зи­ме­ном, Зо­ран Бо­га­вац, опа­сни агент јед­не стра­не слу­жбе, му­ва по Кра­ји­ни и још га не­ки љу­ди шти­те и по­ма­жу да из­мак­не ње­го­вим ор­га­ни­ма. Пу­шта­ју ми сни­мак пре­ко те­ле­фо­на. Се­тим се ка­ко је Ки­ро Ра­до­вић, у Бу­дви, го­во­рио: „Мр­зим глу­пог чо­ве­ка, као да ми је си­на за­клао. Од бу­да­ле те сва­ко чу­до мо­же сна­ћи!” Слег­нем ра­ме­ни­ма – пас ла­је, ве­тар но­си.

Кад, су­тра­дан, у „По­ли­ти­ци”, на нај­у­дар­ни­јој, сед­мој стра­ни: Зо­ран Бо­га­вац – агент јед­не стра­не слу­жбе. Пот­пи­сан мој друг Чет­ник (чет­ник у сми­слу пре­зи­ме­на), за­јед­но смо руј­но ви­но пи­ли.

По­сле дан-два, ето ти Мар­ти­ћа у Бе­о­гра­ду, ула­зи у Би­ро Кра­ји­не, и пра­во на ме­не. Да за­тво­ри вра­та...

– Уђи, уђи, ге­не­ра­ле, да те не­што пи­там!

Шта ће, уђе, за њим бу­љук те­ло­хра­ни­те­ља.

– Ко­је сам ја то стра­не слу­жбе шпи­јун?

– Па... Ср­би­је! – слат­ко се на­сме­ја друг Мар­тић.

– Ха, ха, ха! – слат­ко се на­сме­ја­ше ње­го­ви дру­го­ви и са­бор­ци.

Ка­жу ми, у бло­ка­ди смо, Тан­југ ни­шта не пу­шта. А од ју­тра еми­ту­је­мо ве­сти, све цр­ња од цр­ње. Туђ­ман кре­нуо у офан­зи­ву. Вој­на ве­за „пу­кла”, Мар­тић не­где на те­ре­ну, Го­ран Ха­џић се не ја­вља (кад год је не­што тре­ба­ло да од­лу­чи, тај се из­гу­би, и по­ја­ви се тек пре­ко­су­тра)... Ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва, Сло­бо­дан Јар­че­вић, ја­вља се у срп­ску Вла­ду, у бе­о­град­ски Ге­не­рал­штаб, зо­ве ле­во, зо­ве де­сно... Сву­да му се ја­вља­ју де­жур­ни, при­ме по­ру­ку, и ни­шта.
Кр­ши ру­ке, па шта се ово до­га­ђа. Се­дим са њим, по­ма­жем му, кр­шим и ја ру­ке.

Ве­сти са те­ре­на: де­сет хи­ља­да из­бе­гли­ца на дру­му Бен­ко­вац–Книн, ева­ку­и­сан ма­на­стир Кр­ка, бом­бе па­да­ју на Книн...

Јар­че­вић, оча­јан, окре­не кућ­ни број До­бри­це Ћо­си­ћа, До­бри­ца је та­да био не­што као пред­сед­ник др­жа­ве Ју­го­сла­ви­је. Ја ста­вио ухо на слу­ша­ли­цу, узео олов­ку, за­пи­су­јем.

– Не­мој да пи­шеш! Шта ће ти то?

– За исто­ри­ју, Јар­че­ви­ћу, за исто­ри­ју.

Јар­че­вић се из­ви­ња­ва Пред­сед­ни­ку, из­ла­же си­ту­а­ци­ју.

– Знам, оба­ве­штен сам – од­го­ва­ра Ћо­сић. – Ви са­мо па­ни­чи­те, не­ће се ни­шта де­си­ти.

Не мо­гу да ве­ру­јем шта чу­јем:

– Ми смо се до­го­во­ри­ли са...

Да ли сам до­бро чуо?

– Са Туђ­ма­ном.

Ћо­сић, нер­во­зно, гру­бо:

– Не­мој­те ви, ме­ни, Јар­че­ви­ћу, да др­жи­те лек­ци­је из па­три­о­ти­зма!

– Ја сам па­три­о­ти­зам учио из Ва­ших књи­га, го­спо­ди­не Пред­сед­ни­че!

Чи­тав раз­го­вор, од ре­чи до ре­чи, об­ја­вим у „Ду­ги”. Јар­че­вић по­цр­ве­нео, тре­су му се ру­ке.

– Али, ре­као си... за исто­ри­ју...

– Јар­че­ви­ћу, исто­ри­ја је већ по­че­ла!

Зва­ли га на са­слу­ша­ње, он ни­је смео да при­зна ка­ко је „Ду­га” до­шла до „сним­ка”. Још ви­ше за­пе­тља при­чу. Ка­жу ми, по­сле, из Ћо­си­ће­вог ка­би­не­та, ка­ко је До­бри­ца пра­вио ма­ле дра­ме. Ње­га ов­де – при­слу­шку­ју! Ко сме да при­слу­шку­је Пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке? На­бе­ђи­вао је и Ми­ло­ше­ви­ће­ве слу­жбе за оно што сам слу­чај­но чуо.

БЕС­ПО­ГО­ВОР­НИ СМЕХ И ЗГУ­ШЊА­ВА­ЊЕ ТИ­ШИ­НЕ

Диг­нем ру­ке од Кра­ји­не. Жи­вуц­кам у Бе­о­гра­ду, ра­дуц­кам у „Ду­ги”. А све по­ла­ко тру­ли. И љу­ди. И иде­је.

Зо­ве ме Ви­цан Ви­ца­но­вић, и он ми по­стао не­ки ди­рек­тор. Ар­кан осни­ва стран­ку, да ли бих ја да во­дим press? И по­ве­де ме код Ар­ка­на.

Ар­ка­на сам знао са Ко­ри­до­ра, во­дио је не­ки кон­вој, при­мио ме­не и Тр­ка­ча (ко­јег Тр­ка­ча, е сад ћу ма­ло да се пра­вим та­јан­ствен) у свој џип, уте­ту­ра­мо се, по мр­клом мра­ку, се­ди­мо на не­ким вре­ћа­ма. Ка­же: „Где су вам ру­ке, да вам ви­дим ру­ке.” Вре­ће на ко­ји­ма смо се­де­ли би­ле су пу­не нов­ца, но­сио је пла­те за книн­ске офи­ци­ре. Бли­зи­на то­ли­ког нов­ца, ма­кар не био ње­гов, чи­ни­ла га је ра­до­сним и ду­хо­ви­тим.

Ви­цан се из­љу­би са Ар­ка­ном, по­са­де ме за ду­га­чак сто – Ар­кан на че­лу, ја на за­че­љу, Ви­цан крај ме­не као да ми је адво­кат, а око­ло де­се­так љу­ди. Сви сто­је. Ма­ло ми не­при­јат­на ти­ши­на, из­ва­дим ци­га­ре­те, тек да не­што ура­дим. Ти­ши­на по­ста­не још гу­шћа, Ар­кан уста­не, оби­ђе око сто­ла, ста­ви пред ме­не кри­стал­ну пе­пе­ља­ру, лич­но. Вра­ти се на сво­је ме­сто.

Ни­сам знао да се у ње­го­вом при­су­ству не пу­ши.

Ис­при­ча ми о стран­ци и ка­ко јој је си­ноћ, адво­кат Фи­ла дао име – Стран­ка срп­ског је­дин­ства. Кре­ћу у кам­па­њу, ну­ди ми да уђем у Штаб кам­па­ње, чуо је о ме­ни, а и Ви­цан ме хва­ли.

Ка­жем – до­бро, ја бих да раз­ми­слим, ка­ква је по­ну­да... Он уста­не. На­рав­но, раз­у­ме он то. Из­ва­ди пи­штољ и ста­ви га на сто.

– Имаш пет ми­ну­та да раз­ми­слиш!

Поч­нем да се гу­шим од сме­ха, ви­дим и ње­му се очи сме­ју, а око­ли­на мр­тва озбиљ­на.

Ка­жем: „Не тре­ба ми пет ми­ну­та, ар­гу­мен­ти су вр­ло убе­дљи­ви!”

Ску­пи он пи­штољ са сто­ла, и ис­ци­ти­ра ре­че­ни­цу из „Ку­ма”.

– Дао сам му по­ну­ду ко­ју ни­је мо­гао да од­би­је.

Спре­ма­мо осни­вач­ки кон­грес, пи­шем Ар­ка­ну го­вор, ра­дим чи­та­ву ноћ. Он­да ви­дим, док га Ар­кан чи­та на­глас, да то ни­је то. Не ле­же мо­је ре­чи у ње­го­вим усти­ма. Поч­нем да пре­пра­вљам, као сце­на­рио пре­ма глав­ном глум­цу. С на­ма и Ми­ка Алек­сић, ре­ди­тељ, да­нас управ­ник јед­ног по­зо­ри­шта. Ра­ди­мо чи­тав дан. От­ку­ца­мо го­вор без ин­тер­пунк­ци­је, круп­ним сло­ви­ма, под­ву­че­мо на­гла­ше­на ме­ста, те­ра­мо га да ве­жба чи­та­ње. Ја опет по­пра­вљам текст, уно­сим ње­го­ве син­таг­ме...

Кон­грес у „Ин­тер­кон­ти­нен­та­лу”, са­ла пу­на ко око, поч­не Жељ­ко, ја слу­шам из по­след­њег ре­да, све као по ло­ју. И кад да по­гле­да у пу­бли­ку, и кад да за­ста­не, и кад да на­пра­ви апла­уз... Ево, сад ће... и пљу­сну апла­уз, па још је­дан... И ту Жељ­ко, по­не­сен, оста­ви онај текст и поч­не да не­што им­про­ви­зу­је из гла­ве, не мо­же да се се­ти, кре­не у не­ку де­ма­го­шку фра­зу. Иза­ђем из са­ле, не мо­гу то да слу­шам. Сто­јим на­сло­њен на стуб, у са­ли ова­ци­је, гра­ја, из­ла­зи Жељ­ко у ма­си, са­мо што га на ру­ка­ма не но­се, по­љуп­ци, че­сти­та­ња, гу­жва пре­пла­ви хол. Ја не при­ла­зим. Љут. Ако то та­ко иде, не­ћу ви­ше да ра­дим. А она гу­жва се по­кре­ну, рас­тво­ри се, иде Жељ­ко пре­ма ме­ни, при­ла­зи, љу­би ме, и шап­не, да ни­ко не чу­је: „Из­ви­ни, мај­сто­ре, за­је­бо сам ти го­вор!” И од­не­се га ма­са.

Сни­ма­мо спот. Жељ­ко на­шмин­кан (сву­да смо во­ди­ли шмин­кер­ку). Ре­флек­то­ри упа­ље­ни. Иде­мо што јед­но­став­ни­је – са­мо тре­ба да ка­же у ка­ме­ру:

– Ве­ру­јем у Бо­га и Ср­би­ју!

Са до­дат­ком:

– У мир и бу­дућ­ност на­ше де­це!

Ми­ка га вра­ћа пет пу­та. Про­на­ђе­мо ин­то­на­ци­ју. Сни­ма се...
– Ве­ру­јем у Бо­га и Ср­би­ју, у... бу­дућ­ност!

Ни­је, иде­мо опет. На­ре­дим да се на­пи­ше иди­от, др­же ве­ли­ки кар­тон иза ка­ме­ре, сло­ва као длан.

– Ве­ру­јем у Бо­га и... ама, шта др­жиш тај кар­тон, зар сам ја иди­от, да не мо­гу да за­пам­тим јед­ну ре­че­ни­цу!

Скло­ни­мо кар­тон.

– Ве­ру­јем у Бо­га и Ср­би­ју, и... иде­мо из по­чет­ка – па ме­ни, ко­ман­дант­ски:

– А, Бо­га­вац, те­би је ово сме­шно!

Ја се сме­јем, сме­је се и он, сме­ју се сви.

– Знаш, из­гле­да да ја ни­сам баш за тај твој мир!

Тад ви­ди­мо, Ми­ка, ин­ге­ни­о­зно, ни­је ис­кљу­чио ка­ме­ру. Пу­сти­мо цео сни­мак. „Ја из­гле­да ни­сам за тај твој мир!” Фе­но­ме­нал­но. И да­нас жа­лим што, због па­мет­ња­ко­ви­ћа из Стран­ке, ни­смо пу­сти­ли тај спот.

И са­да, кад све то из­гле­да да­ле­ко, кад се Жељ­ко срео са сво­јом суд­би­ном, се­ћам се ње­го­вог де­чач­ког сме­ха и увре­ди ме кад уз ње­го­во име про­чи­там ре­чи ганг­стер, кри­ми­на­лац, уби­ца. Ви­ше од го­ди­ну да­на био сам му бли­зу, пу­то­вао с њим, до­ла­зио му у ку­ћу, а ви­део са­мо јед­ну кри­ми­нал­ну епи­зо­ду. Зво­ни те­ле­фон у Стран­ци.

– Код нас је ва­ша ци­стер­на са наф­том. До­не­си­те три­де­сет хи­ља­да ма­ра­ка!

Уз­бу­на! Ле­ги­ја и еки­па уле­ћу у џи­по­ве. За по­ла са­та за уши до­во­де три клин­ца. Иша­ма­ра­ју их, клин­ци све при­зна­ју, фи­ни де­ча­ци, сту­ден­ти, ово им је пр­ви по­сао. Па – пра­во на Ар­ка­на!

Жељ­ко им ка­же:

– Оста­ви­те се кри­ми­на­ла, кад сте та­кви бак­су­зи!

Они му обе­ћа­ју, као та­ти. Пу­сте их. Жељ­ко смрк­нут, ни­шта не го­во­ри. Тек да не­што ка­жем: „Ре­ке­ти­ран краљ ре­ке­та.”

Ле­де­но ме од­ме­ри.

– Те­би је и ово виц! Па да, ни­су те­би хте­ли да от­му ци­стер­ну, не­го ме­ни!

То је је­ди­ни пут кад је са­свим за­та­јио ње­гов сми­сао за ху­мор.

Кад је но­вац био у пи­та­њу, ни­шта му ни­је би­ло сме­шно.

Кам­па­ња је би­ла као ве­ли­ки, пу­ту­ју­ћи цир­кус... Свад­ба ор­га­ни­зо­ва­на као вој­ни ма­не­ври мо­то­ри­зо­ва­них тру­па – за чи­тав дан, на ре­ла­ци­ји Бе­о­град–Жи­то­ра­ђа–Бе­о­град, ка­сни­ли смо са­мо се­дам ми­ну­та!... Не знам ка­ко о то­ме да пи­шем, ако поч­нем где ћу се за­у­ста­ви­ти? Љу­ди, до­га­ђа­ји, да­ни, но­ћи. Шта из­дво­ји­ти? Тру­дим се да све то ста­вим у јед­ну ре­че­ни­цу, и је­ди­но што ми па­да на па­мет је: „Ја­ха­ли смо с Ар­ка­ном.”

СЕРП­СКЕ, АЛИ ОБР­НУ­ТО

Оти­шао сам из Стран­ке срп­ског је­дин­ства. Дао остав­ку у „Ду­ги”.

Ми­ле Кор­дић ме до­ве­де у „Екс­прес”, да бу­дем шеф ре­пор­тер­ске гру­пе. Али, то ни­сам ра­дио ни је­дан је­ди­ни дан. Као, при­вре­ме­но, да по­мог­нем Кар­лу Ми­ни­ћу да на­пра­ви ре­ви­јал­ни лист. Пр­во се звао „Плус”, па он­да, без об­ја­шње­ња, Жи­ка Ми­но­вић се се­тио, про­ме­ни име у „Пулс” (или је би­ло обр­ну­то, пој­ма не­мам). Кар­ло је ва­жио за ти­ра­жног ма­хе­ра, ње­го­ва ТВ Ре­ви­ја, са чу­до­твор­ном сли­ком бе­лог ма­га, Чу­ма­ка, од ко­је, ако се ста­ви у сак­си­ју, цве­ће бр­же ра­сте.

Док се хла­ди­ло пи­во, и пе­ша­ци у мо­јој ша­хов­ској пар­ти­ји са Ршу­мом гра­би­ли пре­ма осмом ре­ду, да се пре­тво­ре у да­ме, оде лист у про­паст.

Жи­ка Ми­но­вић ме гур­не да бу­дем глав­ни уред­ник „Де­ма”. Шта је то? ДЕМ? Де­мо­крат­ски ма­га­зин? Озна­ка за не­мач­ку мар­ку. Ма, не, „Де­тек­тив­ски ма­га­зин”. О. К., зо­ви­те ме 007.

Има­ли смо при­сто­јан ти­раж. И при­стој­но су нас уга­си­ли. По­слао их Х. Д. А. да нас исе­ле, лист је уки­нут!

По­сле по­кре­нем „Срп­ско на­сле­ђе”. По­ста­нем глав­ни уред­ник „Гла­са не­де­ље”... А по­сле бом­бар­до­ва­ња, еми­гри­рам за Под­го­ри­цу, да уре­ђу­јем „Глас Цр­но­гор­ца”.

„Јеж”, АШ, „Зум”, „Ре­ла­ци­је”, „Ре­пор­тер”, „Спек­тар”, „Рат­не но­ви­не”, „Ду­га”, „По­ли­ти­кин Свет”, „Пулс”, „Плус”, „Глас не­де­ље”, „Срп­ско је­дин­ство”, „Срп­ско на­сле­ђе”, „Еуро­глас”, „Срп­ски Ре­пор­тер”, ДЕМ, „Ли­ни­ја”, „Глас Цр­но­гор­ца”... А мо­жда сам не­што и пре­ско­чио.

Ве­тар но­си ки­шу о про­зор, је­ди­ни ко­ји но­ћас све­тли у Вир­па­за­ру. Ако ве­тар ста­не пред зо­ру, са је­зе­ра ће од­јек­ну­ти хор жа­ба. Бу­љим у црм­нич­ки мрак, и пла­ни­не, цр­ње од но­ћи. Шта сам тра­жио у жи­во­ту, и зар сам у ову за­бит до­шао, са на­дом да ћу то ов­де на­ћи? Кап сло­бо­де? Лош од­го­вор, имам ли пра­во на још два по­ку­ша­ја?

А због ово­га што но­ћас пи­шем, не­где, у не­кој шу­ми, би­ће обо­ре­на то­по­ла ко­ја је ра­сла три де­це­ни­је.

Са­вет мла­дом но­ви­на­ру: „За­пи­тај се, по­не­кад, вре­де ли ре­до­ви ко­је пи­шеш, да због њих бу­де обо­ре­на јед­на то­по­ла?”

Чо­ве­ку Ко­ји је Пе­вао по­сле Ра­та, би­ло је жао... „Жао ми ко­ња”.

А ме­ни, жао ми је, жао ми је шу­ма. <

(Пр­ва вер­зи­ја овог тек­ста об­ја­вље­на је у ма­га­зи­ну „Про­фил”, Бе­о­град, број 28, из 2000. го­ди­не. Ре­дак­ци­ја и опре­ма ове вер­зи­је тек­ста: НА­ЦИ­ЈА ПРЕС)

ПРЕД­СТА­ВЉЕ­НА КЊИ­ГА ЗО­РА­НА БО­ГАВ­ЦА

Не­чуј­на зво­на

Књи­га, све­док о три ве­ка ге­но­ци­да над Ср­би­ма, о си­ло­ва­њу јед­не ци­ви­ли­за­ци­је, о на­си­љу над хри­шћан­ским кул­тур­ним на­сле­ђем Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, о хри­шћан­ском ка­рак­те­ру срп­ско-ко­сов­ског ми­та, о су­ко­бу хри­шћан­ства и исла­ма

БЕ­О­ГРАД, 29. ок­то­бар 2006 (СИ­НА) – Ка­пи­тал­ни збор­ник до­ку­ме­на­та, пре­бо­гат ар­хив срп­ске пат­ње, исто­риј­ска чи­тан­ка, по­е­тич­ни ро­ман, бри­љант­но илу­стро­ва­ни ал­ма­нах хри­шћан­ског на­сле­ђа, ве­ли­ка дра­ма јед­ног на­ро­да ко­ја све­до­чи о ње­го­вом про­цва­ту, успо­ну, мо­ћи, па­ду и пат­ња­ма. Књи­га све­док о три ве­ка ге­но­ци­да над Ср­би­ма, о си­ло­ва­њу јед­не ци­ви­ли­за­ци­је, о на­си­љу над хри­шћан­ским кул­тур­ним на­сле­ђем Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, о хри­шћан­ском ка­рак­те­ру срп­ско-ко­сов­ског ми­та, о су­ко­бу хри­шћан­ства и исла­ма, о...

Ово би био нај­кра­ће све­ден са­др­жај је­дин­стве­не књи­ге Зо­ра­на Бо­гав­ца „Не­чуј­на зво­на” – хри­шћан­ско на­сле­ђе Ко­сме­та” (из­да­вач „Прин­цип Бо­нарт Прес”, Бе­о­град 2006). Књи­га је на­пи­са­на дво­је­зич­но, срп­ски и ен­гле­ски, ка­ко ре­че њен из­да­вач, да је чи­та све­ко­ли­ки свет и спо­зна­је не­спо­зна­ту исти­ну.

Зо­ран Бо­га­вац, но­ви­нар, уред­ник, пу­бли­ци­ста. На ду­бо­ком вре­лу чо­ве­ко­љу­бља на­па­јао је огром­ну ства­ра­лач­ку сна­гу свог ума и ду­ха. Знао је и осе­ћао да сво­ју љу­бав мо­же по­ка­зи­ва­ти са­мо де­ли­ма. И по­ка­зао је. Оста­вио је де­ло, за­ве­шта­ње свог жи­во­та, ко­је је за­вр­шио са­мо два да­на пре но што је, не на­пу­шта­ју­ћи нас, оти­шао у веч­ност. Ка­ко ре­че па­три­јарх Па­вле: „Ре­чи бла­ге, а до­ка­зи ја­ки”.

О зна­ча­ју и зна­че­њу Бо­гав­че­вог жи­вот­ног де­ла „Не­чуј­на зво­на”, на ово­го­ди­шњем Бе­о­град­ском сај­му књи­га, у пре­пу­ној Са­ли „Се­ле­нић”, го­во­ри­ли су ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић, по­зна­ти но­ви­на­ри Дра­ган Вла­хо­вић и Вје­ко­слав Ра­до­вић, и уред­ник књи­ге Ми­шо Ву­јо­вић.

– Зо­ран Бо­га­вац оста­вио је на­ма и свом ро­ду из­у­зет­но зна­чај­но де­ло не­про­ла­зне вред­но­сти. У ства­ра­њу овог де­ла ко­ри­стио је ве­о­ма му­дро исто­риј­ску за­о­став­шти­ну ду­хов­них и све­тов­них пи­са­ца, пу­бли­ци­ста, на­уч­ни­ка и но­ви­на­ра. Пре­би­ра­ју­ћи по њи­хо­вим де­ли­ма зр­но по зр­но, мр­ви­цу по мр­ви­цу, ис­пре­дао је сво­ју при­чу, сво­је ви­ђе­ње ви­ше­ве­ков­ног ста­ња срп­ског на­ро­да и ње­го­ве те­ри­то­ри­је, пре­ци­зни­је ре­че­но, ње­го­ву ка­та­кли­зму. У овој књи­зи мно­го је по­да­та­ка зна­них и још ви­ше не­зна­них, утка­них у реч, спо­је­них у ми­сао ко­ја има свој по­че­так, сре­ди­ну и крај – ис­та­као је Дра­ган Вла­хо­вић, до­дав­ши да се та­ко ду­бо­ко на­пи­са­на ми­сао ла­га­но чи­та и пам­ти.

- Иза по­е­тич­ног на­сло­ва „Не­чуј­на зво­на” скри­ва се огро­ман рад, труд, зна­ње, али и Зо­ра­но­ва љу­бав за све оно о че­му пи­ше. Ова књи­га је, пре све­га, све­док су­ро­ве исти­не о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји о ко­јој се ве­о­ма сра­чу­на­то и ма­ни­пу­ла­тив­но мно­го шта пре­ћут­ку­је. Књи­гу би, пре све­га, тре­ба­ло пре­ве­сти на све бит­не свет­ске је­зи­ке, ка­ко би исти­на о не­чуј­ним зво­ни­ма гро­мо­гла­сно од­зво­ни­ла у уши­ма свет­ске јав­но­сти, а пре све­га свет­ских моћ­ни­ка ко­ји од­лу­чу­ју о суд­би­ни Ко­со­ва – ре­као је Вје­ко­слав Ра­до­вић.

– Ова књи­га „Не­чуј­на зво­на” је пу­на сна­ге, упра­во за­то што је уте­ме­ље­на, не на вер­бал­ној при­чи, већ на исто­риј­ској ствар­но­сти. Све је у њој до­каз: и све­до­чан­ство, и сли­ка, и ље­то­пис, и исто­риј­ски за­пис, и за­пи­си из ње­го­вог ис­ку­ства, и за­пи­си ту­ђи­на о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, и опис исто­риј­ских до­га­ђа­ја. Од свих књи­га ко­је су на­пи­са­не у по­сљед­ње вре­ме иза­зва­не ко­сов­ским рас­пе­ћем, иако су све зна­чај­не и дра­го­це­не, чи­ни ми се да је књи­га Зо­ра­на Бо­гав­ца, иако не­дав­но об­ја­вље­на, већ за­у­зе­ла по­себ­но ме­сто, ис­та­као је Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић. – „Не­чуј­на зво­на” је књи­га не са­мо ре­чи­та сли­ка, већ исто­вре­ме­но и сли­ко­ви­та реч. Зо­ран Бо­га­вац оства­рио је сво­је жи­вот­но опре­де­ље­ње – за­вр­шио је спи­са­тељ­ски чин. И док се по­кри­ва оно­стра­ном тај­ном и не­чуј­но­шћу, ње­го­ва зво­на гро­мо­ви­то ће од­зва­ња­ти у на­шим ср­ци­ма и у на­шој ду­ши, бу­де­ћи сво­јом ти­хо­шћу, али и сво­јом сна­гом, успа­ва­не са­вје­сти. И дај, Бо­же, да про­бу­де са­вјест моћ­ни­ка у чи­јим је ру­ка­ма суд­би­на Ко­со­ва и Ме­то­хи­је – ка­зао је Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић. <

Сла­ва Зе­че­вић

ЗА­КО­ПА­НА ЗВО­НА

„Ле­па су, баш су ле­па та зво­на са под­гор­ја ме­то­хиј­ског. А ка­кав им је звук био – ра­до­сно ви­сок и клик­тав, од оних што ти­ши­ну ла­ко про­би­ја али се у њој бр­зо га­си, или ста­мен и ду­бок, од оних ко­ји се још ду­го ко­жом чу­ју, кад зву­ци за­мук­ну – то ни­кад не­ће­мо са­зна­ти. Не­ће ни­кад за­зво­ни­ти Ро­до­по­ва зво­на. Мо­жда то ни­је са­мо за­то што не­ма зво­на без зво­ни­ка? Мо­жда зе­мља узме са­хра­ње­ном зво­ну звук, на не­ки тај­ни на­чин, мо­жда га упи­је, мо­жда зву­ци под зе­мљом тру­ле? А мо­жда су са оне дру­ге стра­не све­га, та­мо где су веч­ност и тра­ја­ње, све вре­ме, ве­ко­ви­ма зво­ни­ла Ро­до­по­ва зво­на. Мо­жда и да­нас зво­не, не­ким Ср­би­ма, од нас до­стој­ни­јим? Слух смо за та ме­то­хиј­ска зво­на из­гу­би­ли.”

Зо­ран Бо­га­вац